Ненад Булаја: Довољно и конкретно

1011879_678254375521766_624476875_n

У овој земљи  тренутно немамо ни државу ни институције, постоји само један квази систем који омогућава малом броју нељуди да пљачкају и тероришу већину осталих. Сам систем је направљен тако да онемогући промену или да је (у  најмању руку) учини изузетно тешком. Његови носиоци чине све напоре да скрену пажњу и онемогуће било коме ко није под строгом контролом да ради било шта у самом систему.
Међутим, као и свака људска творевина, иако се више од две деценије ради на томе да се цео систем заштити од уплива добронамерних или моралних људи, а пре свега захваљујући лењости и неспособности његових одржавалаца, ипак постоји неколико начина начина да се крене у деконструкцију читаве структуре. У овом тексту ћу се бавити са три начина који су ми пали на памет, а могли би да послуже као начин за обарање система.

Варијанта 1 – Напад на Систем споља.

 Стратегија за „пробој“ је једноставна. Треба одабрати једну тачку и у њој фокусирати све напоре. Проблем је одабрати ту „тачку“, јер је то од пресудне важности за успех целог подухвата.

Данас се јавности пласира цео дијапазон „врућих тема“, међутим, после пуно размишљања сам дошао до закључка да само један закон може бити мета за промену „ван система“, чијом променом би било омогућено и олакшано даље демонтирање система. Закон је о референдуму и народној иницијативи, а он сам би био мета управо иницијативе за промену и референдума који би уследио.
Да појасним: Закон о референдуму и народној иницијативи је на снази од 1994 године, и он теоретски дозвољава (а практично онемогућава) организацију референдума и народне иницијативе (било коме ко нема велика средства и инфракструктуру иза себе  – велике партије, држава…). По том закону само расписивање референдума захтева прикупљање 100.000 потписа у року од седам дана по пријему предлога о референдуму. Такође теме за референдум су ограничене, тако да је народу онемогућено да у својој држави гласа о својој судбини, већ само о одређеним стварима. Администрација и захтеви о организацији самог референдума су такође (већ пословично) компликовани.

Међутим, иако је намерно направљен  тако да „обесхрабри“ сваког ко жели да покуша нешто да промени ван  скупштине или владе, ипак постоји  шанса да се један референдум успешно организује, а, ако би успео у томе да промени овај закон и олакша све будуће, сваки следећи би било све лакше и успешније организовати, до тоталног уништења система.

По мени промена овог закона је питање свих питања. Важније и од Косова, ГМО, Војводине итд. Јер уколико  би се успело са променом овог закона, широм би се отворила врата за „заобилажење“ владе и скупштине, које већ деценијама организовано раде против интереса свог народа, а у некој перспективи, уз пажљив ,упоран и систематичан рад, било би омогућено „преобликовање“ наше државе и целог нашег друштва у нешто што личи на људску творевину.

Пре свега би било  неопходно ангажовати све снаге  које желе да дође до стварних  промена у овој земљи (моментално  искључивање свих странака и  гро НВО организација). Спојити  их и убедити у важност овог питања. Тиме би се дошло до базе за презентацију овог питања народу. Покушавати пробијања медијске блокаде на неком вишем нивоу је неисплативо, али зато постоји алтернатива у виду локалних телевизија, новина и радио станица, преко којих (из рад на терену, лепљење плаката итд), и уз агресивно коришћење интернета, било би могуће допрети до довољног броја људи, чиме би се омогућила макар теоретска шанса за успех референдума.

Уз ово неопходне су  још две ствари: финансије и  експертиза. У првом случају би  се све водило на нивоу минималних улагања новца, а максималног улагања рада заинтересованих. Иако не могу да прерачунам тачне трошкове, верујем да би све могло да се исфинансира од стране заинтересованих ентузијаста (укључујући и мене).
Што се тиче другог дела, сигуран сам да постоји начин да се дође макар до неколико људи који имају искуства и/или су у правној струци, а да је могуће убедити их да референдумско питање формулишу у складу са законом, а и помогну око процедуре везане за пријаву, бесплатно у своје слободно време.

Уколико би референдум био успешно организован, а довољан број људи обавештен, постоје две могућности: Прва је да не скупи довољан број гласова за промену закона, што би било само одлагање понављања покушаја док се не дође до друге могућности, а то је да референдум успе, што за собом повлачи следеће:

  1. Мање вероватна варијанта: Влада дозволи промену закона и тиме широм отвори врата могућност ненасилне промене система, или
  2. Вероватнија варијанта да се покуша неки начин политичке манипулације, или чак директно непризнавање/игнорисање резултата референдума, што би било савршен шлагворт за организацију демонстрација и грађанске непослушности.

 Досадашњи неуспеси у организацији  рушења власти су, по мени, пре  свега последица неповерења у  оне који га организују, и преоптерећености/засићености гомилом тема због којих се зове на протесте.
На овај начин би, коначно, могао да се постигне фокус који би властодршци тешко могли да разводње. А сви који су радили на организацији референдума би могли „у ходу“ да се пребаце на организацију протеста и грађанске непослушности. И набијати свим нивоима власти (ДРП-ове „субаше“) причу о референдуму на нос док им не изађе на супротну страну, а затим испочетка, поново, док се не „поломи“ баријера.

Права капитализација  успеха у овом напору би дошла тек након референдума,  јер би, на темељу искуства  и поверења људи, које би проистекло  из успешне борбе са системом,  било омогућено стварање неке врсте  референдумског удружења. Које би свима који имају стручности и жеље да ствари у овој земљи промене на боље, а чији предлози се оцене као питања националне важности, организовали референдум, и на тај начин, корак по корак, би истискивали и заобилазили корумпирани систем, док неког коначног стадијума, када би сам систем био довољно промењен да поново профункционише на ползу свих грађана Србије.

Не морам да напомињем  да би се на овај начин  стало на много жуљева, и сви  који се одлуче да учествују  би били у реалној опасности.  Зато би било неопходно обезбедити што масовнију базу, која би могла да се избори са одустајањем појединаца. Такође би ово било временски и организационо врло захтевна варијанта, али, обзиром на тежину задатка, и уложени наппор мора да буде пропорционалан.

  Варијанта 2 – Системом против Система.

Док прву варијанту до сада нико код нас није пробао, ова је већ успешно спроведена, само са никаквим резултатима, ево о чему се ради: Идеја је, пошто је систем већ устројен да штити сам себе, и свима који су унутра омогућава невероватну количину самовоље, да се једноставно – уђе у систем и изнутра се промени, користећи његове сопствене механизме, јер освајање власти аутоматски омогућава слободу да се систем комплетно промени изнутра!

Идеју је већ (делимично) спровео фамозни НОПО.  Ако ништа друго, макар је доказано да се са релативно малим средствима, може ући у скупштину, све што је потребно је добра идеја и воља да се она спроведе. Наравно, како се на крају испоставило све је било манипулација спретног преваранта Тулимировића, коме циљ никада и нису биле промене већ обезбеђивање сопствене будућности у посланичкој клупи.

Иако је на тај начин  нанета штета идеји, она је  и даље одлична! Само је неопходна  исправна реализација т.ј. Потребно је (као и код прве варијанте) пронаћи довољан број људи који искрено желе да помогну својој локалној заједници, спојити их на тај начин да се преко неког вида удруживања (странка, удружење грађана итд. ,само да може да се изађе на изборе), омогући тим људима да изађу на локалне и/или парламентарне изборе. Оно што би требало, то је  да се направи ја нека врста  „централе“, из које би се  помагало свим кандидатима око  процедура, потписа и осталог  везаног за пријаву на изборе. Такође, пошто је поверење у  овакве и сличне организације код обичних људи сведено на нулу, неопходан би био изузетан програм, на који би се кандидати позивали, а сви који би радили на овом пројекту могли да граде углед организације. Такође би (уколико се успе са уласком у структуре власти на било ком нивоу), било неопходно по сваку цену спроводити програм и градити поверење грађана, на тај начин што би се искрено залагало за њихове потребе.

Због свега овог, избор  људи који би представљали  ову организацију би био најзначајнија  ствар.
Такође би било немогуће одмах показати и доказати да постоји и политичка снага која мисли и ради другачије од свих осталих.
Тако да би било потребно доста времена да се изгради поверење народа.
Све у свему негативне  стране ове варијанте су то  што би зависила од вредности самих људи које би окупила, и што би јој требала највећа средства (у старту, након тога би средства обезбеђивао сам систем), и релативно дуг временски период, ради успостављања поверења са народом. Такође би било јако пуно подметања и отпора од стране свих којима не одговара промена система.
Плус је што је већ доказано да је могуће на тај начин радити, и што би (уз мало памети) систем сам радио у корист сопствене пропасти.

  Варијанта 3 – Ресетовање система

 Други назив ове варијанте  би могао да буде – Миленковићева. Ко чита Преврат, схватиће.

Искрено верујем да ова шарада од „државе“ не може још дуго да опстане, а када падне, биће жестоко. Идеја је да се тај пад дочека спремно. Да не бих никога довео у незгодну ситуацију, овде ћу завршити излагање о овој варијанти. Рецимо само да су се сличне ствари већ дешавале (чак и у новијој историји), и да је довољно на прави начин спојити људе који су спремни да жртвују и нешто више од тастатуре да би дошло до промена.

Мој лични фаворит је прва варијанта (зато сам о њој и најдетаљније писао, иако ни близу довољно детаљно). А цела идеја текста је да видим како би људи реаговали на конкретне предлоге о променама, и дам свима прилику да критикују моје идеје, да би се дошло до нечег употребљивог.

Advertisements

58 mišljenja na „Ненад Булаја: Довољно и конкретно

  1. По личном афинитету, варијанта бр. 3. Међутим, ја сам своја решења поделио у две групе. Прва је, уједињавање свих антиЕУ пол. организација у један фронт и тако наступити на неким следећим изборима што би данашњим окупираним медијима било тешко да не испрате, јер иако окупирани, стало им је да дају какав-такав привид демократије и једнаких шанси што би партикуларним изласком било онемогућено, односно, медијски би родољуби прошли као и 2012. чак и горе. Друга је, варијанта бр. 3. односно стварање свесних појединаца за преломне моменте који ће се пре или касније несумњиво догодити, јер урушавање Србије је оваквом политиком неумитно. Пошто све више сумњам да ће се уједињавање десити, мада има неких назнака у том правцу, изборе треба искористити искључиво у сврху објашњавања народу под којом врсте окупације се Србија данас налази зато што просечан Србин то просто не разуме; ако нема пушке нема ни окупације по његовом схватању. Трећи смисао избори у оваквим условима немају.

    Све ово остало је, да се аутор не наљути, причам-ти-причу. Прво, упоређивање фолирање Тулимировића и “успех“ тог фолирања са озбиљном игром са великим цифрама је као пикање лопте у школском дворишту и на Сан Сиру. Друго, самоорганизовање грађана без пол. организација ће проћи као и Никад граница или оно упорно, “столпничко“, истрајавање проф. Љ. Грујића – без реалних резултата. Треће, класично грађанско гледиште да је неки Закон, па макар био и о рефендуму, битнији од Државе, односно, од Косова, Војводине итд. је подлегање погледу на свет због којег и јесмо ту где смо. Нама је увек битније оно што нас лично жуља од питања Државе што је парадоксално, јер постоји ваљда нека вертикала? Која би то била вертикала? Па, логична:
    Држава
    Имамо ли је или је немамо
    Ако је имамо онда утврдити границе те Државе
    Ако је немамо услед поробљивања исте онда је ваљда логично борити се за ослобођење, тек потом за њено уређење.

    Дакле, борити се против Система, који је Клијентелистички, кроз Систем, па макар то било и неким фрцоклама типа оног Тулипана ће нанети штету том Систему колико и комарац кад уједе слона.

    Sviđa mi se

    • „упоређивање фолирање Тулимировића и ”успех” тог фолирања са озбиљном игром са великим цифрама је као пикање лопте у школском дворишту и на Сан Сиру.“

      Дејане, колико гласова Двери је „фрцокла Тулипан“ на прошлим изборима укњижио за НОПО? А ако ћемо већ да се бавимо поређењима – Тулимировић ЈЕСТЕ у Скупштини и ТО је доказ да систем може да се нападне оружјем које је сам патентирао: изборним инжењерингом који сигурно није уведен да би Тулимировић постао посраник, већ да би се повећао коалициони капацитет мањинских странака које воде професионални Бошњаци, Роми, Мађари, Власи… А доказ за неуспех „патриотског блока“ је распад Двери ради усраног градоначелничког места у Чачку и места директора пар ЈП у Новом Саду. Ко је још остао у тој причи? Осим тебе и кадровски ојачаног „старешинства“ наравно… С којим правом у самом старту потцењујеш сваку идеју која није ослоњена на „твоју“ опцију? Немам ништа против да заступаш политику коју год да изабереш, али брате – претерујеш са ревновањем. Све што сте ти и твоја екипа радили до сад показало се неуспешно; за победу на изборима немате савезнике (јер сте умишљене величине), за неку „светосавску револуцију“ немате историјске околности на својој страни, а ни народ вам није неки нарочит…
      Само да те обавестим – добар фудбалер игра добро и у школском дворишту и на Сан Сиру. Задртој незналици не вреди ни да му у тим ставиш Месија, незналица га од сопствене гордости не би ни приметила.

      Sviđa mi se

      • „Тулимировић ЈЕСТЕ у Скупштини и ТО је доказ да систем може да се нападне оружјем које је сам патентирао..“
        Немој више, хлеба ти, да нападаш.
        (Треба га (стстем), је л` да, напасти из 126 праваца и Бог те веселио…А Тулимировић га (систем) поткопава твојим тајним оружјем, тако да знамо како би га поткопавали и осталих 125 специјалаца. Једина велика корист твог оружаног патента је што тебе нису турили у Скупштину. Не би ти имао времена да се маеш с нама овде од великог поткопавања система. Исто ко и Тулимировић. Овако смо богатији за твоја искуства и реминисценције.)
        Седи ди си, ни за ди си ниси. (Народна психо-аналитика).

        Sviđa mi se

      • Ali Tulimirović ipak jeste u skupštini, a tebi je kanda pukla dobrinačka veza?! A što se tiče napada na sistem, mislim da je tandem Pižon – D.Savić dovoljno ubojit, svi ostali mogu da idu u Maderu…

        @Dejan – ti si malo ozbiljniji igrač, s tobom ću kasnije 🙂

        Sviđa mi se

      • Само полако, пре коментара треба прочитати са разумевањем. Ја упорно покушавам да вам докажем, као неко ко је прошао две године теренског рада са људима, да није лако, чак је и немогуће, нешто урадити грађанским иницијативама, јер прво, те свести нема и друго, не постоје медији који ће то да испрате. Тулипан је прошао на фору замлаћујући поштене људе ( Ђоле старовлах не спада у ту групу) који сада не знају шта ће него говоре како су показали да систем има грешку?! Ма немој?! И? Која је корист од тога? Никаква, осим да Тулипан прима лепу плату директно, а индиректно ствара везе и везице за ухлебљење после мандата. Или, неко ће искористити исту грешку, па уместо да прође један Тулипан проћи ће два или три Каранфила. Ух, ето промене, драстиЋне.

        Ја овде нисам говорио о гласовима Двери, јер Тулипан и Двери, срећом, немају ничег заједничког. А када смо већ код иницијатива, што се не у’вати Никад граница или проф. Љ. Грујића? Па, зато што се на тим примерима види оно што сам горе написао, да ће то да прође “кад на врби роди грожђе“.

        Твоја нетрпељивост према Дверима је толика да не презаш од спинова “а ла СНС“. Немам намеру да их елаборирам, јер са етикетама не желим више да се бавим.

        Идеје потцењујем, јер ми је, због оног двогодишњег рада на терену, пун куфер “добрих“ идеја које имају потенцијала колико и да се ожени онај коме је ташта нероткиња. Ми смо, бре, поробљен народ хееееј!!! Какав, бре, референдум, какви бакрачи! Ја сам молио Бога да она будала Вучић не распише референдум за Бриселски споразум, јер држећи медије у рукама странаца можеш замислити колики би приступ истима имала друга страна, она која се Б.С. противи, или каква би манипулација самим питањем на референдуму могла бити. То сам и Дверима замерао! Хоћемо да истрчимо на терен где противник у старту води 20:0 и ни то му није довољно, па још судија малкице навија за њега?! Ако то нисмо знали 2012., сада нема оправдања. Дакле, искључиво БОРБА ЗА МЕДИЈЕ какве-такве или АНТИСИСТЕМСКА БОРБА у коју је укључено све, од антикампање до варијанте бр. 3., па шта превагне.

        Sviđa mi se

    • Аутор се не љути, али би аутор више волео мало конкретнијих примедби. Мада ни ове нису биле од неке помоћи, када мало размислим, у сваком случају хвала на труду уложеном у коментар.

      Sviđa mi se

  2. „Хоћемо да истрчимо на терен где противник у старту води 20:0 и ни то му није довољно, па још судија малкице навија за њега?!“
    МА ДА!!! Прихвати ту борбу! Изгубићеш? Ма нећеш, зато што тај што „води са 20:0 и помаже му судија“ НЕ СМЕ! Знаш зашто? НЕеее што није сигуран да ће победити, већ зато што ће изубити ЕКСКЛУЗИВНОСТ, ореол ( нимбус 🙂 ) жртвовања, херојства… Биће сведен на просечност, медиокритет, фукару. Истовремено, ћутећа и претећа ВЕЋИНА ће га опколити. И шта после? Па убиће га Србијанци, ако не утекне на време.

    Sviđa mi se

    • И мени се све ово јавило кад је Вучић најавио референдум око Бриселског споразума, па се брзо покрио ушима. Изгледа да ипак постоји нека шанса да се народ узјогуни, а то треба по сваку цену спречити, моја логика је да управо на томе што смета власти треба инсистирати…

      Sviđa mi se

    • Аутор незаобилазног штива на тему „преврат“ – Техника државног удара. Гуглати псеудоним Курцио Малапарте.

      Sviđa mi se

      • Нема, мора да се посети библиотека. Издања на српском нису превише доступна.

        Sviđa mi se

      • „Možda stoga nije suvišno obavestiti italijanskog čitaoca da ova moja knjiga svojevremeno nije bila zabranjena samo u Italiji, nego i u Nemačkoj, Austriji, Španiji, Portugaliji, Poljskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Jugoslaviji, Bugarskoj, Grčkoj, u svim tim državama gde su javne i lične slobode bile ugušene ili ukinute, bilo zbog samovolje diktatora, bilo zbog korupcije demokratskih institucija.“

        Врло интересантно 🙂

        Sviđa mi se

      • Наравно, тема је интересантна (дао сам на превод, хвала), али и Малапартеов поглед на свет, јер ипак је живео у времену када демократија још није оголила своје одвратно лице у највећој мери. За то је требало сачекати пад Берлинског зида када више Запад није морао да цинцулира са социјалним давањима, односно, каквој-таквој равнотежи између оних који имају и оних који немају не би ли парирао Истоку. Ту су и квазислободе типа да народ гласа и тиме нешто одлучује. Да, можда одлучује које ће име и презиме владати, али не одлучује апсолутно каква ће та владавина бити, а биће као и свака – владавина новца.

        Sviđa mi se

  3. У 90 посто случајева, приче о промени система своде се баш на то, на сам чин промене а не на то са чиме се то мења. Дакле шта је замена за тренутни систем и по чему је она боља или гора од овога што је сада?

    Sviđa mi se

  4. Ево, мени је рецимо јасно како би изгледала Србија када би Двери дошле на власт.
    Прво би почели да сумануто граде цркве свуда. Из школства би избацили биологију,хемију,физику,математику а увели веронауку 1 и 2. Тачније укунули би школство и ставили га под патронат цркве. Уствари целокупан друштвени живот био би подређен само Цркви. Онда би национализовали све што је продато „странцима“ тј Западу и све то ПОКЛОНИЛИ Русима. Укинули би све фабрике и забранили било какву производњу и креативну активност док би послове набавке „колико је потребно да се преживи“ расподелили између себе и живели на профиту од тога.

    Sviđa mi se

    • А спаљивање на ломачама ништа? Подбијање ексера под нокте ништа? Бар осмуђивање у случају лакших преступа? Ништа ни од тога !?
      Пих, баш су неке шоње.

      Sviđa mi se

      • Е бре, вас двојица, фокус на тему? Лоша идеја? Добра идеја али…? Ајде мало конструктивности…

        Sviđa mi se

  5. „Ево, мени је рецимо јасно како би изгледала Србија када би Двери дошле на власт. Прво би почели да сумануто граде цркве свуда.
    (…)
    Тачније укинули би све фабрике и забранили било какву производњу и креативну активност док би послове набавке “колико је потребно да се преживи” расподелили између себе и живели на профиту од тога.“

    Дакле, Двери би обавиле оно што је обављено у протеклих 20 година. У реду, поучна прича, иако нема стриктне везе с логиком употребљеног глаголског времена.

    Промене не иницира систем (објекат) већ мотивисан човек (субјекат). Водећи рачуна о тој чињеници, долазимо до закључка да су промене немогуће превратом од стране оних који су у систему били на дну ланца исхране – тзв пролетаријата – јер је њихов основни мотив да се наједу хлеба, а то им омогућава издизање на врх пирамиде, а не њено мењање.

    Двери ту нису никакав изузетак.

    Sviđa mi se

    • „…долазимо до закључка да су промене немогуће превратом од стране оних који су у систему били на дну ланца исхране – тзв пролетаријата – јер је њихов основни мотив да се наједу хлеба, а то им омогућава издизање на врх пирамиде, а не њено мењање.“

      Долазимо до закључка да овде ви постављате погрешну премису по којој је светски пролетаријат на дну ланца исхране јер је колективно глуп и жели промене само да би се „најео хлеба“, преждерао се и изумро од колективног преждеравања.
      Наравно, као и увек делимично сте у праву, нарочито имајући у виду губитнички менталитет „стоке ситног зуба“ који се развио и ескалирао задњих двадесетак година; већина данас живи по начелу „у се, на се и пода се“. Али, грешите ако мислите да су сви који се данас налазе у стању социјалне потребе малоумни и несвесни да оно што продате – више није ваше, оно што сте појели – више не можете да једете, онај кога сте преварили – више се преварити не да… Са посебним нагласком на последње. Није овде нико блесав па гласа за битанге… нико није заборавио ни „издају кума“ ни предизборна обећања супротна ономе што се дешава након преузимања полуга власти… Бирачи овако гласају јер НЕ ВИДЕ АЛТЕРНАТИВУ. Сходно томе, свако гледа да за себе зграби што више и тек ту се види ланац исхране о којем говоримо:
      Они са највећим очњацима (заинтересовани странци и спонзори политичара) са цркотине познате као Србија – откидају највише…
      На другом месту су поседници досијеа и тајних знања која би ако изађу у јавност, првима могла да направе одређене проблеме или неугодности.
      Тек трећи су они које први и други истурају да се „проваљују“ и да буду обешени на Теразијама у случају неке револуције – политичари.
      И тако даље, разни директорчићи, њихове фаћкалице, утицајни уредници…

      Сви набројани су „народни непријатељи“, али прве је неопходно уништити (одузети им полуге моћи, тј. „средства за рад“, протерати или осудити и послати на робију)да би се постигла промена система, док је међу свима осталима потребно спровести лустрацију, али стварну; па ко је огрезао у злочину – на робију уз конфискацију имовине, њену продају у корист буџета, ко није крао него само ћутао – марш на Биро и буди срећан ако те западну јавни радови
      Дакле, Нисам читао Малапартеову књигу али сам потпуно сигуран да му ни на крај памети није пало да тврди како се нови систем може градити са потпуно новим људима који немају појма како функционише држава, већ ће се „престројавати у ходу“ и „учити уз рад“. То смо већ видели, пробали су комунисти па су само од лењиваца направили штеточине; знате оно: Ако не зна да ради, дајмо му да управља, нико боље не тера друге на рад него ленштина на руководећем месту… За функционисање државе неопходни су професионалци у администрацији, али изнад њих мора да буде контрола која спроводи „народну вољу“ и која је сменљива на изборима. Што значи, ако се службеник огреши о закон – одговара пред судом, ако изабрано лице које га надзире то не уме да ради – губи на изборима и мора да потражи другу занимацију. Наравно, ако погодности које доноси власт злоупотребљавају заједно – заједно морају и да одговарају, пред истим судијом. То би требало да буде принцип.

      Сад, ко би пресуђивао да ли је неко непријатељ нације, његов саучесник који то треба да му остане и током издржавања казне, или је у питању само нека бирократска гњида спремна за лустрацију? Наравно – суд. Али, оно што треба да се уради пре тога, то је да се у скупштини донесу одговарајући закони којима се поништавају и стављају ван снаге они по којима смо опљачкани. Ако би неки суд одлучио да суди по данашњим законима, адвокати оптужених би од свега направили спрдњу и држава би њиховим клијентима на крају морала да плати одштету за дангубу и душевне боли. Значи, скупштина народних представника не пуким прегласавањем него двотрећинском већином гласова мора да као чињеницу утврди да је једна интересна група (први на мојој топ листи) формирала злочиначку организацију ради пљачке националне имовине. Након што се то утврди – сва имовина означених лица долази под сумњу и свака трансакција коју су извршили од почетка приватизације до данас мора бити испитана. То што је све урађено „по (ондашњем) закону“ не мења ствар, јер је скупштина управо утврдила постојање злочиначког подухвата, самим тим и закони који су у то време (свесно или несвесно) од стране неког другог сазива доношени – донети су као део плана за пљачку па су због тога и стављени ван снаге. Да више не претерујем са „реминисценцијама“ (јбт. од овог Нимбуса свакодневно научим по неку нову реч) – модел за који се залажем је национализација одузете имовине, продаја онога што је атрактивно и улагање новца у нове пројекте. Привредне субјекте у блокади који имају тржиште – ослободити дугова (отписом или мораторијумом на отплату) и на управљање их понудити запосленима (који су и главни повериоци) као акционарска друштва. У случају да ни то не функционише -ликвидација, продаја и тржиште рада.

      И стварно за крај, шта су од материјалних добара згрнули Робеспјер, Лењин, Стаљин, Тито, Кастро, Чавес, Мао, мислим – шта су оставили наследницима или однели у маузолеј? Не волЕм што су сви набројани истакнути левичари, али нисам ја крив што је левица углавном склона променама и авантурама, док је десници иманентно гомилање/акумулација. Што левица не преза од волунтаризма и олаког проливања крви у општем интересу, док ни десница на то није нарочито гадљива али за свој џеп. Свест је оно што човека разликује од бештије, па, није ли крајње време да почнемо да се понашамо као свесни људи уместо као животиње које воде нагони (за згртањем на пример). Не може бити мира у друштву где једни имају све а други немају ништа; такво друштво може да функционише само под тешком репресијом, држава која новац из буџета уместо у научне пројекте и пројекте намењене поправљању квалитета живота грађана улаже у тов тајкуна, политичара, попова и џандара – мора пропасти, а њено становништво, у немогућности да се организује око најмањег заједничког садржаоца потребног за сопствени опстанак – мора тежити да се из те државе одсели на неко пристојније место. А када из земље оду сви који вреде, који су продуктивни и жељни пристојног живота а остану само ђутуруми који у новинама прво отварају читуље – можемо да кукамо на масоне, Јевреје и Шиптаре колико хоћемо, губитници ћемо бити само ми.

      Sviđa mi se

      • Ооо, СрБски Пол Поте, демократске провинијеције ем влашког дискрса Иди Амина,
        Сви ми носимо надимке из детињства и ране младости. Мене звали Бата увек, А богами и Килдер, кац сам уш`о у тамо неке године и то. Тебе никад нису звали „Конфузија“, а заслужио си.
        „И стварно за крај, шта су од материјалних добара згрнули Робеспјер, Лењин, Стаљин, Тито, Кастро, Чавес, Мао, мислим – шта су оставили наследницима или однели у маузолеј? Не волЕм што су сви набројани истакнути левичари, али нисам ја крив што је левица углавном склона променама и авантурама, док је десници иманентно гомилање/акумулација.“
        Ама, ел сам ја дезинформисан, или је унук Јова Капе звезда Холивуда. Мала звезда, али довољна да дефинишемо металитет „титоиста“: Какве то везе има и са левицом и десницом?
        Шта су оставили Србији? За разлику од деснице.

        Sviđa mi se

      • „… или је унук Јова Капе звезда Холивуда“
        Аха. То је даклем, таленат мислим – наследио од деде-удбаша?! Бато, у својој мржњи стварно дебело застрањујеш; па јел’ у комунистичкој номенклатури није било јачих штихова од Јова Капе, кад се баш његовом унучету заломило да постане „звезда Холивуда“? Јел’ му и син због тога био врхунски кошаркаш? Верујем да знам одакле толики анимозитет према левици сваке врсте али брате Србине… иди исповеди се неком попу, пролупаћеш скроз ако овако наставиш. Килдер, хихихи…

        Sviđa mi se

  6. „Што левица
    не преза од
    волунтаризма и олаког
    проливања крви у
    општем интересу, док ни
    десница на то није
    нарочито гадљива али за
    свој џеп.“

    Трудим се да не моралишем, али ово је одвратно.

    Sviđa mi se

    • Цитат није споран, јер о тим стварима се не спори – укуси су у питању, а нажалост нисам успео да се уздржим.

      Зулу морал ми је НЕУПОРЕДИВО допадљивији. То је већ проблем моје личне неинтегрисаности у српско друштво, тако да је и моралисање себичне природе, те молим да ме извините због момента слабости.

      Sviđa mi se

  7. „Килдер, хихихи…“
    Очекивано , ал нема везе. Па лепши сам од тебе, шта је спорно?
    Но замслите: Сви комунисти талентовани, ко за кошарку, ко за глуму, ко професор универзитета… А антикомунисти неталентовани, глупи.
    Па ето, ја нисам срео ни једног комунисту „на положају“, да није био приглуп. Не, слабо је – ТУП, али, дјеца му се невероватно пропаметила, унуци не питај што је то таленат, по седам од једном таталанат посједују.. а једнако алви…Све фукара…па смо ту где смо.
    Ај о „Килдеру“ још реч: Последњи пут био тренер пре две године. Најпре, и битно, очистио екипу од „чудних људи“. Човек био шест месеци у затвору због диловања дроге, кад је изашао отлен, после 5 дана игро за клуб. И ја то почистим (била цела група у питању). Покупим децу. Са резултатом 11 8 3 0, што значи без пораза, моро сам дати оставку ЗБОГ НЕПРИЈАТЕЉСКОГ СТАВА СРЕДИНЕ. Знаш зашто? Исти су ко и ти. Или ко горепоменути, нема везе.
    Вратило чудне људе.
    А, пази, ово је недавна чет порука једног фудбалера к мени, ничим изазвана, који није Србин, и зна моје политичко опредељење:
    „…ali svakako da bi zivot bio zanimljiviji i interesantniji kada bi se u njega vratio nas coach..
    to je ono sto bi nas 1oo% omladine zelelo..kome smeta moze slobodno da se skloni…“
    Пусти пусту сујету, него употреби то мало мозга…
    Да преведем на уопштавајуће закључивање – код комуниста влада негативна селекција.
    Рекох ли сотим нешто ново?

    Sviđa mi se

    • Бато не замери (мада знам да оћеш ал’ајд) али највећи лудаци се препознају по томе што мисле да су сви око њих луди (покварени, корумпирани, лажљиви, необразовани…), једино они су у поседу вечног пламена истине, правде, поштења, знања… Не сумњам у твоје резултате (јер не би ваљда лагао о стварима које се лако могу проверити) али како не можеш да скапираш да прави играч игра са било каквим картама које су му подељене? Или – није прави.

      Sviđa mi se

  8. А што бих замерао?
    Па ја сам и хтео да прикажем владајући резон (у чему си ми лепо помогао), а не да вас гњавим спортом.
    Питање је како друштво, држава, може напред, ако не постоји критеријум? Поједностављено, банализовано, ако хоћеш:
    У економији је критеријум економски – оно што доноси већи приход је боље. У пољопривреди боља је сорта која доноси већи принос, у спорту је критеријум спортски резултат. У политици добробит друштва.
    Код нас су критеријуми буразерски, земљачки и лоповски, потпуно неповезани са успешношћу. Тај систем није од јуче (раније се звало „котерија“), али је са титоистима потпуно метастазирао. Ја сам навео лични пример зато што је јасан, не да бих јадиковао над својом судбином. Таквих примера на претек може да се присети свако од вас.
    Навео сам и пример развојног пута породице Капичић. Све они знају, све могу. Од револуционара до холивудске замлате. Од комунистичког убице до капиталистичког сноба, преко ноћи – хоп, и готово! А, заправо, у свему су били и остали исподпросечни. Кошаркаша као што је Јовов син, имао си колико хоћеш, ал за овога је увек морало бити места. После постао функционер… Па колико је таквих? Сви и свуда су такви.
    И шта следи као рацонализација? Па ово твоје:
    „Не сумњам у твоје резултате (јер не би ваљда лагао о стварима које се лако могу проверити) али како не можеш да скапираш да прави играч игра са било каквим картама које су му подељене? Или – није прави.“
    Што би било ко, па и ја, уопште требао тако да размишља? Урадиш добро посао, идеш напред; не успеш, хвала-довиђења. Твоја замерка је што се нисам прилагодио, уклопио у сеоску малечку котерију. Што би рекли браћа Американци „Ако не можеш да победиш банду, придружи јој се“. Па чак кад бих и успео, шта бих могао постићи – даље пропадање клуба, е да бих мало дуже био тренер?
    Све исто са државом, само много веће.

    Sviđa mi se

    • „Па чак кад бих и успео, шта бих могао постићи…“

      Можда би на пример, могао постићи да добијеш десет СМСова уместо оног једног па да их набијеш на нос управи клуба на годишњој скупштини… Или, да наставиш са добрим резултатима које „непријатељска средина“ не би могла да оспори јер – ваљда си узео да тренираш ту децу ради деце а не ради буразера и земљака; победе и победнички менталитет су важни деци, земљацима је довољно ако се повремено очешу о неко печено прагње или дневницу. Међутим, ти си поступио као онај кмет што га сељани нису слушали, а он да би их казнио – одсекао себи ону ствар. Или као Воја Коштуница ономад – кад је требало да се бори, он се наљутио на Србе и предао власт ДС-у.

      Свака борба да би била успешна мора бити упорна; савезнике тражиш према блискости интереса а не према фризури или боји очију која ти се допада… Разлика између тебе и мене (осим што си лепши и паметнији)је у томе што ти сам себи смањујеш маневарски простор (сматраш противником или чак непријатељем сваког ко се с тобом не слаже 100%), а ја покушавам да за сарадника или још прецизније – савезника, придобијем свакога ко није отворени непријатељ. Поједностављено, да бих уништио лоповску банду која данас управља Србијом, без мног фемкања бих прихватио сарадњу са комунистима без обзира на то какве су им задње намере према мени. Притом, ни једног тренутка не бих дозволио да они преузму примат у маркетингу као што су дозволили твоји преци и што дозвољава килави Воја. НИЈЕ ДОВОЉНО ОСЛАЊАТИ СЕ НА „СРБСКОГ ДОМАЋИНА“ и његову оданост традицији, цркви, краљу и отаџбини. И србски домаћин има децу која морају да једу, да се школују и запошљавају, а србски домаћин не може да експериментише попут Циге (који је тестирао коња колико може да издржио без хране па овај седми дан крепао) зато и јесте СРПСКИ ДОМАЋИН а не Цига! Српском домаћину треба помоћ сад и овде, одмах и тачно одређене ствари материјалне природе. Учење Срба памети ником није добро донело па сам сигуран да неће ни овим најновијим „учитељима“ да не кажем – едукаторима. Србину треба дати разлог да се бори за себе и пример из кога може да схвати да се борба исплати.

      Гледајући људе попут тебе и ВК, једино што може да му падне на памет је: „Јебига, непријатељ је много јак а ми смо говна, нумемо ништа него да се свађамо и не вреди нам да се батргамо, шта ће бити – биће…“ Па добро, зар двадесет и кусур година непрестаних повлачења и пораза није довољно да се стане на један положај (становиште, најмањи заједнички садржалац) и прихвати борба?

      И задње (последње, да се Дејан не једи) – као циљ борбе неопходно је одабрати нешто велико, сваком видљиво и лако разумљиво; ни случајно апстрактно „слобода, једнакост, братство“ већ на пример – референдум о коме пише Ненад. Референдум је дакле циљ, а начин како до њега доћи је ствар тактике и договора; оно што је такође битно, то је да се у превеликом тактизирању ни за тренутак не заборави и занемари циљ. Тако да онај ко треба да те подржава у борби за референдум стално пред очима има циљ… Исто као твој центарфор што ће вероватније лакше дати гол ако је концентрисан на голмана, него ако зверла по публици да ли Маја гледа у њега или у екран телефона. И све остало је такође ствар тактике, све је већ написано и скоро све покушано… Али да видимо имамо ли ЦИЉ и да ли се макар око њега слажемо.

      Sviđa mi se

      • Е, сад ћу морати о Дверима иако сам то избегавао у последње време осим када је био одбрамбено, односно, када се неке флагрантне ствари нису могле прећутати. Стављам акценат на последњи део твог отписа Бати и питање референдума, не самог по себи, већ као о идеји, па вас питам: зар Двери не дадоше својевремено предлог Закона о испитивању порекла имовине СВИХ, од тајкуна до политичара од `89. до данас (још док је Драгаш тесно сарађивао са њима)? И, ко је овде пропагирао или подржао ту иницијативу макар реторички? Да ли су Двери дале предлог Закона о презадуженим породицама, да не може како коме падне на памет да одузима куће зарад 30 000 динара дуга за струју или томе сл.? И? Где је подршка овом предлогу или можда он не ваља? Нема га. Зашто? Е, зато што свако хоће “круну“, што каже она реплика из филма “нек’ је мала к’о напрстак, ал’ нека је круна“. Мени је нејасно шта могу Н. Булаја, Д. Павков или Д. Косановић појединачно? Или можда удружено, али, наравно, у неку нову организацију од 48 и по чланова, једну од стотина у Србији, расцепканих и подељених са малим крунама на главама.

        ЦИЉ. Медији. Једино продором у медије било која идеја, било која организација са добрим идејама може проћи. Без тога остаје нам лечење живаца по појединим пораталима и фејсбуцима, али резултата у смислу неких промена бити неће. У том правцу отворен је радио Снага Народа са циљем да се то некако прошири и у етар, јер интернет у Србији има своја ограничења, да је примаран Двери би одавно обалиле 20%. Дакле, да ли треба помоћи тај радио макар само слушаношћу ако никако другачије или нећемо зато што је дверјански? Опет, ако је дверјански откуд Драгаш тамо већ два пута, а знамо да се разишао са Дверима? Откуд И. Ивановић када у последње две године није било неке сарадње са “Нашима“? Откуд два пута Б. Павловић када је са Б. Обрадовићем ономад имао не малу расправу на Стандарду? Одатле што се прави слободан медиј и сујети нема места. Дали би и ППВ-у да дође када би хтео или смео, јер ту не би био заштићен са унапред припремљеним питањима и одговорима.

        На крају, уопште не морају то бити Двери, али дајте ми другу организацију са којом можете или бар имате шансе за промене. Или можда сматрате да можете такву организацију направити? Дивим се оптимизму, то је једино што могу рећи.

        Sviđa mi se

      • jbg kad su vama sloboda jednakost bratsvo apstrakcije .. onda je što bi reko i Nimbus komunizam zaista pobedio u vašim glavama… meni su te „parole“ vrlo banalne i konkrene ..merilo za svakodnevni život.. a referendum kao cilj …kakav cij (ideali) takva i borba

        Sviđa mi se

      • Па, збиља, колико је теби година? Млад духом и интелектом (негде 12 година), и к`о да искуства немаш. Или си службеник? Пишеш као да не знаш какви су људи. Дођем ја на „годишњу скупштину ФК“ и „саспем им у лице“. Заболе их. (Па ја нећу да дискусију спуштам на ниво Сирига. За сада. Доћи ће време када ћемо се тим феноменом позабавити.)
        И даље, из потпуно накарадно скицираног психолошког профила, даље извлачиш шире закључке који благе везе са животом немају, или прецизније, које је живот тотално демантовао.
        „Поједностављено, да бих уништио лоповску банду која данас управља Србијом, без мног фемкања бих прихватио сарадњу са комунистима без обзира на то какве су им задње намере према мени.“
        То смо дакле радили 2000-те. Ја сам то звао „Србско-Srpsko“ помирење.
        Па док се нисам опекао, и ја сам мислио да банду можеш победити удруживањем са „поштеном“ бандом (алтернатива за „поштене интелектуалце“).
        Па даље:
        „Притом, ни једног тренутка не бих дозволио да они преузму примат у маркетингу као што су дозволили твоји преци и што дозвољава килави Воја.“
        Оштро, оштро…нема шта. А како им ти то не би дозволио, изволићу наивно питати? Па с обзиром на реалну констелацију, опет „удруживањем“. Тако ћемо добити пок. Тијанића за директора РТС, са којим си ти поприлично задовољан, за разлику од килавог Воје, са којим ниси задовољан, зато што је дозволио да банда сачува маркетиншки простор на РТС.
        Па Драгославе, тако можеш та захебаваш сиротињу рају, мене не. Ја потичем из труле више средње класе, без обзира што тренутно пас нема за чега да ме уједе. Дићи ће се моји потомци поново. Така генетика. И то без отимања и фукаре. Тако васпитање.
        А то да сам дефетиста, мош мачку о реп.

        Sviđa mi se

      • Па мого си једноставно да напишеш да сам незрео и детињаст и да нема шта са мном да причаш као таквим; није морао есеј.

        „…тако можеш та захебаваш сиротињу рају, мене не“

        Видиш, то је основно у чему се не капирамо и никад и нећемо. Оно што се мени код америчких либерала свиђа, ти од тога бегаш ко ђаво од крста: Америкен дрим, сејм ченсис фор ол… И признајем без икаквих проблема или не дај боже гриже савести да нисам типични Србин коме је у свако разговору главни аргумент: Јел ти знаш де сам се ја родио? Као да ти имаш неке заслуге за то што ти је отац био лекар или што си се родио у питомом смедеревском крају… Јел ти можда и деспот Стеван неки предак па си на њега овако елоквентан? Или си преко телесних течности „преписао“ штогод од немачке културе или штелунга?
        Свашта, с ким ја губим време. Срећан ти Бадњи дан, Христос ти се роди и далеко ти лепа кућа.

        Sviđa mi se

      • komunizam je vratio staleški sistem, al džaba pišem jedno te isto kad niko ne čita dalje od ilustracije .. on je uveo partiokratiju (novo plemstvo)

        Sviđa mi se

  9. „Јел ти знаш де сам се ја родио? Као да ти имаш неке заслуге за то што ти је отац био лекар или што си се родио у питомом смедеревском крају… Јел ти можда и деспот Стеван неки предак па си на њега овако елоквентан? Или си преко телесних течности “преписао” штогод од немачке културе или штелунга?“
    Јесте! И Деспот Стеван!
    Аааа… за деду Животу ти још нисам писао. Елем, тај прошао све 1912-1918. Бугарска граната га зауставила на Добром Пољу, иначе би ушао у Нови Сад, јер је припадао коњичком ескадрону Дунавске дивизије (Иначе, ту су могли само газдински синови, јербо је коња, и то доброг, морао војник сам да обезбеди). Но преживео и уз велике муке живео још десетину година. Рат оставио трага. То сад зову „вијетнамски синдром“ или тако нешто. У главном, био прек до зла бога. Па ја ти добар стојим да у мом крају од комуниста не би трага било да је деда Живота дотрајо. У осталом, они који су накнадно дизали револуцију, били пропалице, пијанице што поћердаше своје и тако то. Док су надничили код нас, веруј, не лажем, кад их Живота пресече погледом ПИШАЛИ У ГАЋЕ. Ваљда отуд и толика стрв кад их Совјети устоличише за господаре.

    Sviđa mi se

    • “ Док су надничили код нас, веруј, не лажем, кад их Живота пресече погледом ПИШАЛИ У ГАЋЕ“

      За тебе би боље било да им је деда-Живота поштено плаћао; ко зна шта су му све гологузани зарезали у рабош па се наплатили на Жикином сину и унуку. Значи…

      Sviđa mi se

      • Значи, нису добро плаћали, за разлику од данас кад ти бивши надничари, а садашњи кулаци, добро плаћају?
        Па било би тешко негирати твоју тврдњу. Али, ти изгледа не читаш шта се овде пише. Штета. Могао би наћи чланак на „Преврату“ у коме се документовано наводи да би Дунђерски данас био пука сиротиња спрам комунистичких тајкуна. Мишковић је пре 20 година са оцем, борачким пензионером, правио гумене опанке у шупи у дворишту. Сад има 3-4х више од Дунђерских који су стицали вековима. Е ту је и Костић, а није Боки. Пак Буторовићи енд Јерковићи, и ко зна ко све не.
        Па управо то је оно против чега се треба борити.
        Јасно је свима сем теби.
        Пишање у гаће се запише у генетски код. ЈБГ, ништа ја ту не могу.

        Sviđa mi se

  10. Као аутор текста молим редакцију да га повуче, свашта сам могао очекивати, али овакво нешто никако. Коментари се и овако најмање тичу самог текста и идеје у њему, а чини ми се да су буквално сви сем делимично ДРП-а промашили поенту, што је опет сигурно кривица моје неукости као текстописца. Прославите макар Бадњи дан и Божић без непотребног натписивања, и у хришћанском духу (ко је верник), ко није, нека се одмори од интернет ратовања, никоме то не треба у животу:

    Sviđa mi se

    • Постоји само један могући начин промене система – контрареволуција. Док се не стекну услови, све што може да се чини је бојкот.
      Ако ова мучна дискусија није показала да је међу најбучнијим превратницима претежу људи којима је идеја водиља изногудизам, жао ми је.

      Sviđa mi se

      • И ја сам за бојкот, али након успостављања конкретног разлога за тај бојкот, у овом случају замишљено је да то буде одбијање власти да дозволи народу могућност било каквог одлучивања.

        Изногудизам? Већ је Дејан нешто тако причао, али није ми јасно на који начин текстом на преврату, или коментарима на њега било ко (КО?) жели да постане калиф уместо калифа (ког, и како?)

        Sviđa mi se

      • Нисам баш најбоље разумео када сам ја спомињао изногудизам и калиф уместо калифа? Говорио сам да без активног учешћа у некој организацији на овај или онај начин, а не само бесплодном критиком или идејама које немају шансе за реализацију неће се ништа постићи.

        Sviđa mi se

      • „Е, зато што свако хоће ”круну”, што каже она реплика из филма ”нек’ је мала к’о напрстак, ал’ нека је круна”.

        Ово си ти написао, а затим навео мене, ДРП-а и себе, мени звучи слично као ово што Нимбус спомиње, а нисам уклавирио шта си желео да кажеш.

        Sviđa mi se

      • Прочитао, истина, извињење јер не могу сад да коригујем, мада у моју одбрану, цео закон је прилично непрецизан, макар мени као лаику…

        Sviđa mi se

  11. Дејане, ја уопште нисам мислио на тебе лично, већ на овај Драгослављев став:

    „Свака борба да би била успешна мора бити упорна; савезнике тражиш према блискости интереса а не према фризури или боји очију која ти се допада… Разлика између тебе и мене (осим што си лепши и паметнији)је у томе што ти сам себи смањујеш маневарски простор (сматраш противником или чак непријатељем сваког ко се с тобом не слаже 100%), а ја покушавам да за сарадника или још прецизније – савезника, придобијем свакога ко није отворени непријатељ. Поједностављено, да бих уништио лоповску банду која данас управља Србијом, без мног фемкања бих прихватио сарадњу са комунистима без обзира на то какве су им задње намере према мени.“

    На изглед, сасвим исправно. Је л` тако? Међутим, читаоци олако изгубе из вида да и други тако резонују и РАДЕ. Ту најпре треба укључити математичку логику (унију, скупове,пресеке…). Партија А се 50% слаже са партијом Б, а ова опет својом другом половином са партијом Ц. Партије А и Ц немају ништа заједничко, али имају зајеничког противника у виду позиције. Шта ће, куд ће, морају посегнути за механизмом који се политички колоквијално одређује као „минимум заједничких интереса“ ради, дабоме, добробити грађана.

    Како то функционише, видесмо 2000-те, па би одиста неразумно било да се и даље ломимо о исти колобран.

    Но, пошто односи снага и „добробит грађана“ варирају у разним нивоима и локалним срединама, врло брзо добијете уз помоћ „минимума заједничких интереса“ оно што имамо, а то је прави галиматијас владајућих већина од места до места. Они који на средњем нивоу, нпр у Покрајини су љути непријатељи, већ су у граду или општини коалициони партнери, па се дешава да се по ходницима сударају људи који су истовремено и савезници и противници. Јесте оксиморон, али „ферцера“, зато што ће поменути партијски прегаоци пре или касније изаћи из шизоидне ситуације налазећи минимум заједничких интереса, овај пут личних. ДСС је у републичком парламенту био у опозицији ДС, а у Темерину су коалиција у два мандата.

    Ако ни то не иде, онда ће се отреситији део отцепити од матичне партије, и повећати свој „маневарски простор“. Ако сте помислили на СНС, добро сте урадили. Ако сте помислили на НОПО и Тулимировића, опет сте добро урадили. Коначно ако вам је на ум дошла „Трећа Србија“, опет сте сасвим у праву. Да „Трећа Србија“ има већи маневарски простор од „Двери“ доказ је што су постали „парламентарна странка“ тако што им је пришла госпођа која до сада нема с ким није била због сопственог стопостотног коалиционог капацитета. Уз то учествују у градској власти Новог Сада, мада су се ту мало залетели па почели да „србују“, због чега лако могу да фасују, ако не коригују дискурс.

    Дакле, ако се било како, под било којим ИЗГОВОРОМ, ухватите у то коло (чак само учешћем на изборима), постајете неодвојиви део система где се поставља само сурово питање ко ће калифу наместити клечку и постати нови калф. Све једно, сви ћете бити марионете у рукама амбасадора и тајкуна. Дакле, бићете квислинзи.

    У таквој ситуацији НЕПРИСТАЈАЊЕ је једино оружје које имамо. Разлог бојкота је сам систем, који је квислиншки и државно-разарајући. Куд ће те јачи разлог? Већ сам писао на ту тему – ако ништа друго, оставићете на чистини све удруге које овако или онако партиципирају у марионетском државном систему, па ће се неминовно, пре или касније, бес народа фокусирати на сву ту власт. Тада можете развијати теорије преврата Малапартеа и слично. Не пре тога. Када ће сложити прилике не знам, Бог зна.

    Sviđa mi se

    • Само један мали осврт на овај коментар, а то је “…(чак само учешћем на изборима),…“. Ово не мора да буде стопроцентно тачно ако “само учешће“ се искористи за антисистемску борбу, јер не заборави да пријављивање листе доноси одређене финансије за оног који са тим стварима стоји катастрофално што ће рећи да лично не бих априори био против уколико се та средства користе у сврху отварања очију народу да живи у окупационим условима и да све ово заједно (избори, идеје, програми) нема никаквог смисла. Понављам по стоти пут, без медија било који избори, које и иначе презирем као страначке, су само маска за диктатуру.

      Sviđa mi se

      • „Ово не мора да буде стопроцентно тачно ако…“ на изборима учествују Двери, хихихи… Побро – нисам те заборавио само (не’ш веровати) због Божића нисам хтео да се свађам. Тако да ћу ти отписати нас ону опаску да сам априори против Двери (или како већ рече), само док ми се разиђу ови иза леђа што ме деконцентришу.

        Нимбусе (ни ти не’ш веровати), јасно је мени све што ти пишеш али ти нећеш да схватиш да даље чекање да се „Срби дозову памети“ не ради за нас и да ће ЗА ПАР ГОДИНА СВЕ ШТО ЈЕ ВАЉАНО ИЗ СРБИЈЕ ОТИЋИ. Остаћемо ми, старе прдоње са својим пензијицама (колке су – да су, добро је док не туку), лечиће нас доктори са Сонијевог универзитета, а државом ће управљати гувернери преко дипломаца са Мегтатренда (председник државе и председник Скупштине су већ устоличени, а ти их скини мајчин сине кад народ види да су „добри мада неписмени“)… Ако мислиш да ти је деда-Живота за то рањен на Добром Пољу – мало си се зајеб’о, а да је човек жив сад би ти пиш’о у гаће. Ми смо дозволили да нам униште државу (јес да није била нека ал’је била боља од ове) и ми смо дужни да штету смањимо колико год је то могуће. Приче о томе како народ не ваља (али неовлаштена лица против њега не смеју рећи ни једну реч критике) су за јутарњи колегијум испред задруге а не за озбиљно место попут Преврата.

        Sviđa mi se

      • Побро, ти се бар бориш за Вука и смета ти кад неко нарушава договорени правопис, али буди доследан, па “читај како је написано“, немо’ да сецкаш и убацујеш 🙂 И Двери сутра да изађу на изборе да би се опет бориле за неке гласове који ће отворити пут ка парламенту, ја сигурно ту борбу нећу подржати. Уколико кандидовања буде, а средства се искористе, као што написах, за антисистемску кампању, односно, за неке нове путеве како доћи до уха Србина онда то сматрам корисним. Једино што може да ме оповргне у овом мисленију јесте да неким чудом дође до уједињења оног антиЕУ блока о којем писах. У овом распореду снага то би макар имало неки смисао. Појединачно је узалудна борба.

        Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s