Драгослав Павков: Како настају преврати

реплика на текст „Како нестају народи“

да ли је опстанак Србије као јединог што је још увек аутентично и изворно српско – довољан разлог за престанак препуцавања и потискивања личног у име општег?

nopo

Питања су актуелна и горућа, али ауторка их поставља на помало хистеричан начин. И што је још горе – једнострано. Наиме, овде недостаје српски мејнстрим, заправо – поменут је поспрдно у покушају да се буде ироничан.

„Komunizam je dokrajčio demografsku sliku Srbije sa stotinama hiljadama ubijenih, proteranih i žigosanih. Zločini komunista posle II sv rata i odmazda na intelektualnu, gospodsku i duhovnu elitu je nesto najstrašnije što se dogodilo SrBskom narodu u 20. Veku. „

Десетине година уназад као лајтмотив код већине „СРБских аутора“ протура се да је светски комунизам имао намеру да на геноцидан начин уништи Србе и Србију као место које ето постоји само да би зајебавало и боло очи комунистима и светској револуцији. По мом скромном мишљењу, то је још један српски мит и покушај да се представимо битнијим него што јесмо.

Како се чини, они који су изгубили Други светски рат и даље очајнички покушавају да победе на интернету. Притом, ни мало им не смета да се користе комунистичким методама, ма колико поменуте комунисте мрзели већ пар генерација… Јер, у чему је разлика између Титине „победе“ у седам непријатељских офанзива и квислиншког „потуцања и злопаћења“ широм западног света? У томе што лажу и једни и други: Тито је Немце „побеђивао“ тако што је седам пута успевао да им побегне и спасе гузицу, а четници и љотићевци се „злопате“ широм Америке и Аустралије са држављанствима земаља које су други а не они учинили добрим местима за живот. Јер, нису сви емигранти потомци госпође Хаџи-Караконстантиновић и београдских кожарских трговаца (који су још ’41. покупили кешовину и жуто па збрисали по угледу на „мученичко Величанство“), већина је била „домаћинског“ порекла, али из домаћинских кућа у којима се орало дрвеним ралом, из којих је сваки следећи мушки потомак слат „на занат“ или „у службу“ јер од земље којом је располагао просечан СРБски домаћин није могло да се живи. Већина СРБских домаћина је пре видела „тенак“ него трактор, и „авиЈон“ него вршалицу… Данас, преживели из Зиданог моста и Кочевја, уместо да своју децу и унуке усмеравају ка „шта је било – било је“, они, под утицајем др Алцхајмера воде све више љутих бојева против светског пролетаријата, против Немаца свакодневно, а против усташа спорадично, кад стигну… Наравно да сам за враћање имовине људима (или наследницима) којима је неосновано одузета, одузета грађанска права се подразумевају… Али точак историје више не може да се врати. Комунисти су победили, сви остали су изгубили!

И нису они хтели да униште српски народ; хтели су да од њега направе дисциплиноване идолопоклонике –  Русе, у длаку исто као што данас покушавају најжешћи СРБи. Само, комунисти су хтели да од геџе – преваранта, лопова и хајдука направе Павла Корчагина или барем руског пролетера из књига Максима Горког, а ови новокомпоновани СРБи би да од истог геџе направе руског мужика који умире од глади – али се последњим речима моли за живот и здравље Његовог императорског величанства. То једноставно не иде; као што није успело идеолозима „западне“ – неће успети ни идеолозима „руске“ провинијенције…

Након пропасти комунизма у земљама источне Европе, на нашим просторима десила се типично српска верзија секса без пенетрације. Демонтирали смо све што је у социјализму ваљало, а на власти смо оставили оне који су све што је ваљало упропастили. Значи, да не будемо као Немци, Пољаци, Чеси… Они су „били под Русима“ и њима је социјализам био наметнут, па је онда нормално да ће размонтирати све од Руса остало – првенствено партијску номенклатуру и руководство тајних служби. Не, код нас је социјализам изникао „из народа“, нису нам га донели Руси на својим „трие’счетворкама“: Ми ћемо укинути самоуправљање, зборове радника и радничке савете, бесплатно школство и здравство, индустрију и грађевинску оперативу, пољопривредне комбинате и задруге, речно бродарство (са флотом у рангу немачке дунавске), респектабилну војну силу која је више од четрдесет година била снажни фактор одвраћања потенцијалних агресора, итд, а задржаћемо кадровски нетакнуте СДБ и КОС, главне идеологе комунизма на факултетима (који су је’да професионалци па убудуће уместо марксизма могу да предају катехизис), директоре некадашњих ООУРа прекомандовали смо у менаџере у „холдинг компанијама“… Све у свему – оно што је требало да преживи и еволуира – уништили смо, оно што је требало уништити да му се семе затре – оставили смо да се шири попут корова. Извините, али за то нам нису криви комунисти; крива је наша бахатост, осионост и хронични недостатак принципа.

Када смо дакле, све што је ваљало сами и уз помоћ бивших рођака порушили, покушали смо да се пришљамчимо победнику Хладног рата (сетимо се незаобилазног фактора мира и стабилности на Балкану); али, он је већ имао све савезнике који су му били потребни и који су у вези нас имали своје планове. Да додатно банализујем: некада лепа и здрава девојка, која је вуцарајуће се около постала извикана дроља, пожелела је да се уда за најпожељнијег младожењу у селу –  данас се љути јер је он неће?!
Оно што смо давно имали овде и то институционализовано – радничко самоуправљање, данас се као спасоносно решење након пропасти корпорација уводи у сред Калифорније и Шпаније – земаља које социјализам нису виделе ни на телевизији… Неке незналице тамо, отпуштеним радницима дадоше на управљање пропале индустријске погоне и рекоше им „покушајте, ако не буде добро – горе бити не може…“, а код нас? Код нас: „таки је капитализам море, нема ту код приватника, важно је да не туку, важно је да имаш посао, јебеш плату ко још живи од плате…“ и сличне велике мисли из малих мозгова.

Ето, зато пропадамо и зато има да нас нема. Вишестраначје, замишљено као непрекидна утакмица различитих програма и идеја које постоје да би се непрестано поправљао квалитет живота грађана, код нас је сведено на мафијашко удруживање у политички картел. По принципу: „Не дирам те – не дирај ме“ и „Знаш ме – знам те“ .
Синдикати, који су у целом нормалном свету организовани тако да штите права запослених, код нас су место за збрињавање нерадника по принципу „ако не зна да ради, нека галами и носи транспарент“. Врхунац синдикалног ангажмана је „постати репрезентативан“; онда идеш да преговараш са послодавцем или са државом (ако је она послодавац), а преговори најбоље клизе ако су добро подмазани. Наравно, увек је лакше подмазати пар преговарача него дићи плате свим запосленима… Кад и где је неки србијански синдикат организовао штрајк? Кад и где је присилио предлагача закона на јавну расправу и сецирање спорних закона члан по члан? Било је додуше неких покушаја, на пример, у Фабрици акумулатора Сомбор, један синдикат је организовао штрајк… У току дана приватна газдина паравојска (обезбеђење) је чланове тог синдиката избацило на паркинг испред фабрике, док су чланови другог синдиката навијали… За паравојску. Након пар дана, поред „штрајкача“ су у фабрику ушли штрајкбрехери са Бироа за запошљавање јер „од нечега се мора живети кад ови неће да раде – има ко хоће…“

Јел’ су и за овај недостатак радничке солидарности криви комунисти или има и друга страна приче? Ми старији смо о томе морали читати а није лоше да и млађи науче понешто о „црвеној помоћи“, о штрајку у београдској шећерани, па ти комунисти су преводили „Капитал“ на робији, толико су били организовани да им жандармерија са говеђим жилама и осталом машинеријом није могла ништа… У затвору Сремска Митровица су имали „црвени универзитет“, одбијали су да раде за „слуге режима“ већ су по целе дане састанчили, а те слуге их нису могле натерати…
Никад нисам веровао у комунизам, тако нешто је шарена лажа јер једноставно – у људској природи је да стиче као што је у природи јазавца да гомила кукуруза колико год може да украде… Али ничије искуство не треба одбацивати само јер нам се не свиђа аутор. Ни на једној озбиљној војној академији не проучавају методу „муњевитог рата“ јер им се свиђа Хитлер, већ јер је поменути том тактиком матирао ондашње озбиљне армије. Како можеш постати генерал занемарујући искуства Сун Цуа, Александра, Наполеона, Хитлера, Ајзенхауера или  Жукова? Како можеш покренути (р)еволуцију занемарујући искуства доказаних револуционара – комуниста? Како можеш обновити демографски и биолошки потенцијал Србије ако занемарујеш искуства Јапана, Немачке и других својевремено девастираних а данас успешних нација? Како?

Немојмо опет измишљати топлу воду са забранама абортуса и наградама за „вишедетне“ породице. Децу треба да ствара онај ко их воли и ко је за њих спреман да се жртвује. Ко је спреман на непопуларне мере да би од њих направио људе… Само одређене групације децу рађају да би добиле бесплатну радну снагу или да би осамнаест година од државе добијали дечији додатак, Срби то не раде… Можда ови „СРБи“, али Срби попут мојих предака* – не.
Србија мора постати добро место за живот и на нама, који смо добронамерно али наивно своју земљу препустили којекаквим Мишковићима, Костићима, Вучићима и осталим курчићима – је да грешку исправимо. Политичким ангажманом који подразумева нешто више од куцкања поред топле фуруне и самозадовољавања типа: „Добро сам им ово рекао“…
По свему судећи до избора нема још много, крајње је време да урадимо оно на шта позивам већ годинама – да се организујемо.
Наравно, ни ми сви на Преврату немамо исте потребе нити амбиције; има нас разних, самоодрживих, уваљених, пензионера, љутих дијаспораца, верских фанатика…
Али, да ли је опстанак Србије као јединог што је још увек аутентично и изворно српско – довољан разлог за престанак препуцавања и потискивања личног у име општег? Ако јесте – хајде да видимо шта је за све нас неспорно па да инсистирамо на томе, а да занемаримо анимозитете… Ако није – ма ко нам онда клацка коске, и треба да нас нема.

*Мој деда Митар и мааајка Вида имали су деветоро деце. Поред  основне, земљорадничке „каријере“ деда је био и музикант, свирао је прим (оно што је прославио Јаника Балаж).Најстарији стриц Ђорђе је  иако потпуно незаинтересован за музику, морао да научи да свира… Из разлога: „… ја радим по кафанама кроз које скоро сваке ноћи пред зору лете столице и сифони од соде… Ако се мени нешто деси, ко ће и од чега да храни мајку и децу? Ти мораш да научиш да свираш јер  си још мали да би могао да ореш.“ Стриц је научио да свира, а одкад је одрастао да „може да оре“ само десетак пута је у руке узео басприм, само у ретким приликама смо успевали да га наговоримо.  После деде, нико други у породици није био музикант, ваљда им је гледајући стричеве муке – и музике било довољно за цео живот. Хоћу да кажем, сви смо ми присиљени да живимо… Мој чика Ђока је морао да научи занат који је мрзео… Многи од нас се боре за своје породице и себе, у тој борби падају и поново се дижу, али се боре. Само борба нема алтернативу, ако смо људи. Ако нисмо, онда…

Advertisements

16 mišljenja na „Драгослав Павков: Како настају преврати

  1. Свидео ми се текст, али урадите да када копи-пејстујем урл добијем нешто уредно, уместо овог –

    https://prevrat.com/2014/01/03/%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2-%D0%BF%D0%B0%D0%B2%D0%BA%D0%BE%D0%B2-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%83-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%B0/

    Јер није пријатно препоручивати чланак са адресом од сто знакова, или са сакривеним одредиштем (типа tinyurl, bit.ly…).

    Поздрав

    Sviđa mi se

    • Схватам на шта мислите, али не знам шта бих ја по том питању могао да урадим. Преврат је постављен на Вордпресовој платформи и „они“ сами дизајнирају формат адресе. Жао ми је због непријатности којима сте изложени, али ако је то једина замерка – мислим да ћу преживети 🙂

      Sviđa mi se

  2. Мислим да је нечији мало израженији антикомунизам сигурно мањи гаф од неких других.

    „Нису (комунисти) хтели да униште српски народ; хтели су да од њега направе дисциплиноване идолопоклонике – Русе.“

    Броз и Партија су врло успешно преобратили Србе у русофиле. Да се нађемо у Меку да попричамо о томе?

    „Децу треба да ствара онај ко их воли и ко је за њих спреман да се жртвује.“

    Овај моралистички треба-патос игнорише чињеницу да децу рађају жене које то желе и имају мотив.

    „да ли је опстанак Србије као јединог што је још увек аутентично и изворно српско – довољан разлог за престанак препуцавања и потискивања личног у име општег? Ако јесте…“

    НИЈЕ. За тако нешто је првенствено потребан интерес учесника. Погрешним (моралистичким) одговорем на то питање сте добили нетачну хипотезу коју сте искористили за премису логичке грешке која је уследила. Тражите исправан разлог, не прилагођавајте чињенице својим теоријама.

    „Задржаћемо кадровски нетакнуте СДБ и КОС“.

    Предлажем референдум за измену кадрова служби. Таман посла да службе организују демократију – демократија организује службе. Такође је познато и да радници одређују радни програм директорима предузећа. То нам каже Човек Свезнајући Чомски.

    Главни ваш проблем је што верујете у Србију као субјекат – путем демократске идеологије – иако се декларативно потсмевате превеликом њеном придавању властитом значају. Објашњавање властите импотенције бахатошћу, недостатком принципа, добронамерношћу, и другим атрибутима препотенције, није превише упутно. Импотенција је то што јесте, а трошење енергије на такве самозаваравајуће епитете неће исправити ствари.

    Sviđa mi se

    • „Броз и Партија су врло успешно преобратили Србе у русофиле.“

      Срећом нису, жилав смо ми сој; Срби пре свега морају да буду „србофили“ тј. Србољуби. А онда да видимо ко је с нама добар…

      „Да се нађемо у Меку да попричамо о томе?“

      У Београду или у Москви? 1988: McDonald’s opens its first restaurant in a communist country, in Belgrade, Yugoslavia (now Serbia). Budapest, Hungary follows in the same year.
      1990s McDonald’s in First McDonald’s in Russia, Moscow, Russia McDonald’s in Saint Petersburg, Russia
      Свака им част, две године дуже од Срба су се одупирали американизацији…

      „Овај моралистички треба-патос игнорише чињеницу да децу рађају жене које то желе и имају мотив.“

      Читајте текстове Драгана Томића. Да се жена нешто пита, пола породилишта би могли затворити… Мушкарца на размножавање тера нагон за продужењем врсте, жена је та која одлучује да ли ће дете бити рођено. Најчешћи разлог за прекид трудноће наводи се „… не можемо да му обезбедимо ОСНОВНЕ УСЛОВЕ“ који се обавезно сведу на нову гардеробицу, колица од 10 000 рсд, енглески од треће године живота, музичко образовање (јер и деда је свирао фрулу уз овце, али о томе не волимо да причамо)… Идеолози потрошачког друштва стотинама година успешно намећу правила „друштвено прихватљивог“ понашања, а саучесници су им мушкарци и жене – што начитанији – све пожељнији. Које нације имају позитиван прираштај? Управо оне код којих се усране пелене перу а не бацају у ВЦ-шоље. Где су људи најизложенији фрустрацијама? Па овде код нас где свако ко држи до себе носи минимално један смартфон а код куће га чека вечни екран тв пријемника и комп на стендбају… Гарантујем вам да половина грађана са досијеом код психијатра не би ни знала да је „болесна“ своју „болест“ није видела у медијима. Али, делимично јесте у праву а то сам и написао тако да не схватам с чим се тачно спорите… Многе жене стварно имају жељу и мотивацију за рађање:

      „Погрешним (моралистичким) одговорем на то питање сте добили нетачну хипотезу коју сте искористили за премису логичке грешке која је уследила.“

      Ако бисте поново прочитали то што сте цитирали, видели бисте да сам у „моралистичком“ одговору навео алтернативе: „ако јесте“ – хајде да урадимо то и то, и „ако није“ – онда… Мислим (а ви ме исправите ако грешим) да сви до сада усвојени принципи проистичу из морала – како га схвата онај ко принципе намеће… Ђинђић је својевремено рекао нешто што патриотска и традиционална Србија сматра антологијском глупошћу а гласи: „Коме је до морала нека иде у цркву…“, а мој друг Ђока је то мало променио у: „Коме је до морала нек иде у нсПМ“… Кад би морали да се сврстате негде, како бисте сами себе описали – као Ђокисту или као Зокисту, мислим – чије схватање морала вам је ближе? Заправо, како уопште стојите са моралом и нормама које намеће домаће васпитање? На пример, кад не видите ни један рационалан разлог да не насрћете на згодну свастику – али то ипак не радите јер је ружно… Да би Србија била много сигурнија од НАТО као руска губернија, али је не нудите јер сте јој сувласник у размери само 1:10 000 000 па је такође ружно пошто слутим да и остали сувласници имају неко своје мишљење које не мора „под морално“ да буде слично вашем… једино ако мислите да је ваше мишљење много важније од мишљења осталих сувласника, онда ништа. И тако даље. И на крају да парафразирам једног познатог Србина: Без принципа ни у клозет. Јер кад и њих погубимо – шта нам преостаје?

      „Тражите исправан разлог, не прилагођавајте чињенице својим теоријама.“

      Нећете веровати, али своје „теорије“ изводим баш из чињеница које су ми познате. Са друге стране, ви упорно постављате нихилистичку „аргументацију“ да не вреди копрцати се, на крају ће бити онако како одлуче јачи. Из онога што ја до сада успео да научим, схватио сам да мали али одлучни и те како могу да утичу на своју судбину. Могу да вам наведем много примера али чему? Знате их и ви вероватно боље него ја… Али, из неког разлога о којем не бих да спекулишем инсинуирате како су слобода и независност прецењене. Што је за мене жалосно, али то је само моје скромно мишљење.

      „Предлажем референдум за измену кадрова служби. Таман посла да службе организују демократију – демократија организује службе.“

      Баш када сам помислио да ће све проћи без „њих“ а оно ево: Предлог за референдум за измену…“ Обашка што је поспрдан тон увредљив и на потпуно погрешном месту. Мрзим експлицитне оцене без довољно „познатих“ али усудио бих се да тврдим како о овоме ипак знам мало више од вас. Службе у Србији су онакве какве су нам дозвољене да имамо. МИ СМО ДОЗВОЛИЛИ ДА НАМ НЕКО ДРУГИ ОРГАНИЗУЈЕ ОБАВЕШТАЈНО-БЕЗБЕДНОСНУ ЗАЈЕДНИЦУ ПРЕМА СВОЈИМ ПОТРЕБАМА. Бескрајно сте неуки или наивни ако мислите да у саставу „служби“ постоје само издајници и страни плаћеници; једноставно, реч је о људима посебног кова који су способни не само да „гутају жабе“ већ и дословно да једу говна како би преживели… А кад дође њихових пет минута, сви они који су их хранили говнима – горко ће зажалити. На нама је да им омогућимо да раде свој посао – да хватају домаће издајнике и стране плаћенике. Тако што ћемо се договорити кога на следећим изборима да подржимо… Ево, брм и ја (и нико други одавде) смо на прошлим изборима подржали НОПО – и ето, она будала је ушла у скупштину. Чисто као експеримент којим смо доказали да грађани имају моћ; наравно, „праве Србенде“ су одмах скочиле на стражње ноге оптужујући нас да смо разбили патриотске снаге, али то је њихова ствар. Ако су сви годинама могли да гласају за декларисане штеточине – можемо и нас двојица о трошку пореских обвезника да изведемо један оглед у (псевдо)научне сврхе?! Значи – нисте у праву, грађани имају моћ, имају и алат, само мало храбрости и мало мање ничим изазваног цинизма молим…

      „Објашњавање властите импотенције бахатошћу, недостатком принципа, добронамерношћу, и другим атрибутима препотенције, није превише упутно.“

      Ја нисам импотентан (хвала на питању) ни на једном плану, а што се тиче друштвеног активизма – објаснио сам вам малочас (ако сте се потрудили да прочитате). Странци за коју сам агитовао, због полудебилног изборног инжењеринга који је искористила за своје потребе, да би ушла у парламент требало је само око 17 000 гласова. Лично сам јој у Сомбору прибавио 350; ако се зна да је иста странка на локалним изборима недавно у својој општини сакупила једва неких пет стотина – морате признати да сам нешто ипак постигао… Како ви стојите са те стране? Како лобирање за Јединствену Русију? Нису се кандидовали?! Ма нема везе, свеједно их волимо…

      Sviđa mi se

  3. Feudalizam, kapitalizam, komunizam, demokratija… sve su to odbačene zmijske košuljice koje predstavljaju naše izgubljene bitke i strahove iz prošlosti. Na primerima iz prošlosti svakako treba učiti no niko i nikada nije svoje sadašnje probleme rešio tako što je ganjao aveti prošlosti i svevišnju pravdu. Defetizam i lenjost, osobine tako prirođene našem narodnom duhu, utisnute u njega valjda vekovnim robovanjem kreiraju te epske slike koje nas „oslobađaju“ odgovornosti za poraze u prezentu. Kod nas je sve stvar „prelomnog trenutka“ kao da taj trenutak zaista postoji, ljudi moji svaki dan je dan za sebe i zdravom umu predstavlja novi izazov, odnosno da se epski izrazim „bitku“! I ti dualizmi Obilić-Branković, Četnici-Partizani… sav taj silni kongomerat skupova, podskupova… istorijskih trenutaka koji nas zaklinju da nikada ne zaboravimo ko je bio ko, sve dok konačno ne zaboravimo ko smo u stvari mi i šta za sebe i pokoljenja koja ostaju iza nas stvaramo.
    Mi smo kao društvo potpuno izgubili vrednosnu orjentaciju i srljamo kao mutavi za svakom marketinški proklamovanom idejom. Ta demokratska arena koja nam daje privid „slobode mišlljenja“ je po prirodi svojoj najstariji način osvajanja i vladanja. Divide et impera je moto jakih a slabi se obično ponašaju kao mi.

    Sviđa mi se

    • Feudalizam, kapitalizam, komunizam, demokratija… sve su to odbačene zmijske košuljice

      odbačene? hm koliko ja vidim živmo u neofeudalizmu ko iz udžbenika, lupetamo o kapitalizmu kojeg nema odavno, i o demokratiji u kojoj mislimo da jesmo, dok nam isto plemstvo vlada još od poslednejg osvajanja 45… sve bahatiej i bezumnije..a istorija nas učid a oni Nikad ne izvuku pouke iz svojih poraza.. I DAJE REŠENEJ – NJIHOV NOVI PORAZ.. jer oni su uvek izgubili kad god je bila bitka, da ne nabrajam od Sparte naovamo.

      Sviđa mi se

  4. „Али, да ли је опстанак Србије као јединог што је још увек аутентично и изворно српско – довољан разлог за престанак препуцавања и потискивања личног у име општег? Ако јесте – хајде да видимо шта је за све нас неспорно па да инсистирамо на томе, а да занемаримо анимозитете…“

    У принципу, то није проблем. Оно што јесте проблем је следећи корак, тј претварања те минималне сагласности у неку акцију. Ту људи умеју да буду ужасно инертни односно не реагују док не догори до ноката, а очигледно многима није. Да не буде забуне, ево ја први сам у стању да серем по интернету али баш нешто да померим своју гузицу зарад неке акције тешко. Такво своје понашање сматрам често лицемерним (ово без икакве ироније).

    Sviđa mi se

    • Е, свака ти част!! Ти си први који је отворено рекао да га мрзи. Е сад, то мултипликуј са хиљадама који исто мисле, али не намеравају то да кажу и добијеш стање у Србији.

      Sviđa mi se

      • Ђорђе Петровић је насилно одвајао домаћине од жениних скута, уваљивао им пушке, уз брутално ускраћивање приговора савести.

        А уз договор са српским феудалцима, срам да их буде све.

        Sviđa mi se

  5. „МИ СМО ДОЗВОЛИЛИ ДА НАМ НЕКО ДРУГИ ОРГАНИЗУЈЕ ОБАВЕШТАЈНО- БЕЗБЕДНОСНУ ЗАЈЕДНИЦУ ПРЕМА СВОЈИМ ПОТРЕБАМА.“

    Поуздано знам да сам закерало, али ова конструкција је тачна, за разлику од претходне. Како коментаришете своју, или ако желите да солидарно делимо одговорност, нашу потенцију у том смислу? Још увек сматрам да дијагноза треба да буде тачна, а не морална, и у том смислу ме поредите с ким год желите. Импотенција се не лечи (лажном) препотенцијом. Колико је мењању тог стања допринео било који састав парламента, то одговорите сами себи, моје мишљење о томе је у српској демократској свести равно „насртају на свастику“, тако да мој морал потиче од чисте рачунице.

    Углавном читам пажљиво, у том смислу и коментаришем нетачну хипотезу којој је алтернатива ваша незаинтересованост – толико о мом нихилизму. Као што, уосталом, Мек и фармерке, или кокакола уз лавстори, тешко демантују карикирање русофилства – чак и у самој Русији. То није почело 88, као ни емиграција.

    Sviđa mi se

  6. Борба мора, и увек постоји, само је питање кондиције и тактике. Очигледно да смо сви веома лош тим, због свеопште неуспешности. Променама тренера ништа нисмо постигли, изгледа да нису само они криви. А и када би играче Партизана све пребацили у Звезду, и обратно, шта би добили. За кога да навијам тада?
    Све полази од главе али се завршава у вц шољи, а ми смо ту шољу добрано испразнили јер много једемо „говна“.
    Постали смо, у већини “ пичкице“, којима није страно да буду хероји и бију се на улицама, стадионима, са педерима….. а немају храброст да седну и науче да раде нешто корисно и добро за покољења која долазе.
    Наш проблем није ко је на власти, наш проблем је недостатак жеље за знањем које једино може да донесе личну и свеопшту друштвену срећу. За мене је „преврат“ када ме деца воле зато што ме разумеју, а не зато што сам им ј….о маму!

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s