La Putina

  прислушкивала сам разговор двојице људи бандитског изгледа, у белим кошуљама, црним лептир машнама и с дебелим цигарама у зубима. „У Стаљиново време би је за то одмах стрељали! Она је бре ушла у цркву и на све иконе се посрала. И за тако нешто – само две године?“

када изговарам Владимир Путин, ја не мислим на одређеног човека, а када говоримо „Путин“, мислимо на политички систем који је он створио.

текстовe преводе неки суманути људи којима тај рад нико не плаћа и који за свој новац издају књиге које су непроцењиво важне за савремену руску културу.

. За сваку изговорену реч се мора сносити одговорност, а на оне који нису спремни да та питања заједно са мном претресу не обраћам пажњу.

Од самог почетка XX века, савремени уметник је човек који поставља незгодна питања која провоцирају друштво, питања која га разоткривају. Када се догађа супротно, то више није уметност

Image

Разговор водила Светлана Рејтер

У понедељак 23. децембра Надежда Толоконикова је по објављеној амнестији изашла на слободу. Већ у уторак се срела са Маријом Аљохином, другом чланицом групе Pussy Riot која је такође амнестирана. Аљохина је своју казну издржавала у Нижегородској области, и ради договаро о „заједничким пројектима на заштити људских права“, одмах је долетела код своје другарице у Краснојарск. Прво чиме њих две имају намеру да се баве је инсистирање на оставци генерала Олега Симченкова, начелника управе Федералне службе за издржавање казни у Мордовији. У противном, тврди Надежда Толоконикова, у мордовским затворима се ништа неће променити. Тамо ће и даље „убијати људе – морално и физички“.

Остатак казне Толоконикова је издржавала у краснојарској болници. Чланица групе Pussy Riot пребачена је у Краснојарск након жалбе на руководство мордовског затвора ИК-14 (тамо се налазила до новембра 2013) и после дуготрајног штрајка глађу. Крајем септембра 2013, лента.ру је објавила писмо активисткиње у којем она наводи масовна кршења права жена осуђених на принудни рад. Писмо је имало велики одјек у Русији и на Западу.

Док сам те чекала, у лобију хотела сам прислушкивала разговор двојице људи бандитског изгледа, у белим кошуљама, црним лептир машнама и с дебелим цигарама у зубима. Када те је видео како улазиш, један од њих је упитао: „И колико је она одлежала?“ А овај му одговара: „Две године“. Други је љутито опсовао: „У Стаљиново време би је за то одмах стрељали! Она је бре ушла у цркву и на све иконе се посрала. И за тако нешто – само две године?“ Да ли се често сусрећеш са агресивним реакцијама?

Не. Мени по правилу такве ствари не говоре у очи. За то је потребна посебна врста храбрости.

Шта под тим подразумеваш?

Када не виде човека о коме је реч, људи на његов рачун лако доносе закључке, често увредљиве. Јако је мало оних који су спремни да тако нешто кажу гледајући ме у очи. А људе који немају храбрости да своје мишљење преда мном изговоре просто не примећујем. За сваку изговорену реч се мора сносити одговорност, а на оне који нису спремни да та питања заједно са мном претресу не обраћам пажњу.

Добро. А шта ако неки слични њима ипак одлуче да ти те исте ствари говоре гледајући те у очи?

Ништа. Онда ћемо поразговарати. Нешто слично ми се већ догађало са затвореницима у истражном затвору и тада сам успевала да одбраним своју позицију. Указивала сам им на политичке елементе наше акције, објашњавала им да у стварности цела ствар стоји мало другачије, као и то да је основни смисао наше акције био нешто другачији од онога како се то приказује на државној телевизији. И по правилу, моји аргументи су стизали до свести људи. Не кажем да су они одмах променили своје мишљење, али несумњиво је да су разумели да пред њима не стоји некаква хистрична лудача с будаластим антирелигиозним идејама у глави, већ неко ко је спреман да се бори за свој став и своје погледе на свет.

А ја мислим да је то увредљиво: ти уз помоћ савремене уметности хоћеш свету да покажеш своје идеале, а свет ће – „Ма она се на иконе посрала!“

Прво, да би се било шта у том смислу променило, неопходно је да се власт над федералним телевизијским каналима преда у руке људи чија су политичка убеђења другачија од оних које је усвојила држава. Друго, реакција на савремену уметност је била, јесте и увек ће бити негативна. Савремени уметник није новчаница од сто долара, па да се свима свиђа. Од самог почетка XX века, савремени уметник је човек који поставља незгодна питања која провоцирају друштво, питања која га разоткривају. Почело је са авангардом, а потом су то врло успешно преузели дадаисти који су без околишања говорили да је уметност бомба која мора да експлодира. Када се догађа супротно, то више није уметност. И свиђало се то неком или не, дадаисти су класици савремене уметности. Данас се с тим мора рачунати. Има и оних којима се не свиђа како је сликао Ајвазовски…

А некоме се не свиђа то што је радио Марсел Дишан. Да ли сматраш да и ваша акција припада класици савремене уметности?

Да. Мислим да је то већ готова чињеница.

Како ја разумем, ти си главни идеолог групе Pussy Riot.

Ми смо континуирано и на разне начине почели да се изјашњавамо оног тренутка када се догодила она монструозна рокада и када је постало јасно да Путин има намеру да реализује свој трећи председнички мандат. Они никога ништа нису питали. Просто су све нас, огромну већину људи широм земље, ставили пред свршен чин. Та чињеница је иницирала оснивање групе Pussy Riot и наше акције су биле диктиране јаким емоцијама. Та њихова рокада се наравно тиче свих, а њени непосредни учесници ама баш никога ништа нису питали.

Тог тренутка сам схватила да више нећу моћи да живим онако како сам живела до тада и да све време које могу да отргнем од живота морам утрошити на то да што гласније, из све снаге о томе вичем. Који арсенал сам за то имала? На располагању ми је био уобичајени арсенал средстава савремене уметности – активизам. Група тада још увек није имала име и будући да је било мало времена, одлучили смо да искористимо оно што имамо. Реаговали смо онако како смо умели.

Због чега баш ти, Надежда Толоконикова, не волиш Путина?

Чини се да би мени требало да буде лако да одговорим на ово питање, после толико времена проведеног иза решетака, где сам прошла кроз доста озбиљна искушења захваљујући том човеку. Али када изговарам Владимир Путин, ја не мислим на одређеног човека. Уметници се изражавају у метафорама: када изговарамо „једро“, ми мислимо на „брод“, а када говоримо „Путин“, мислимо на политички систем који је он створио. Тај човек ми је одузео неколико година живота и то је лако измерива и тешка чињеница. Истина, то нам је истовремено помогло да стекнемо и нека искуства која ћемо убудуће користити у позитивном кључу и свим силама се трудити да та искуства не заборавимо.

А шта је било до тих искустава? Ја сам доста рано почела да се интересујем за политику. Тако се десило. У политику ме је можда увукао мој тата, који је иначе одличан тип. Било ми је нешто више од 10 година и ја сам га замолила: „Тата, купи ми Cosmopolitan“, а он ми је одговорио: „Ма какав Cosmopolitan?! Читај Власт или Итоги“. Он ме је научио да слушам Радио Ехо Москве. У почетку много тога нисам разумела, али сам временом научила.

Затим сам се уписала на филозофски факултет, где ме је највише интересовала социјална филозофија. Јер без претходног осмишљавања политичких система, у филозофији се мало шта може постићи. И тада сам доживела дубоко разочарење. Показало се да је филизофски факултет, на који сам се уписала ношена безумном радошћу и надом, у ствари невероватно назадна установа. Огромна количина кључних текстова ни до данас није преведена на руски језик. Видела сам и ко се бави превођењем тих текстова. То су неки суманути људи којима тај рад нико не плаћа и који за свој новац издају књиге које су непроцењиво важне за савремену руску културу. То су неки чудаци, малтене јуродиви који те своје преводе издају с готово религиозним усхићењем.

 

Део програма сам морала да савладавам користећи се литературом на енглеском, и тада се у мојој глави јавило питање: како је могуће да на филозофском факултету Московског државног универзитета (МГУ), најпрогресивније високошколске установе у земљи, влада такво назадњаштво, такво духовно мрачњаштво.

И како то повезујеш са Путином?

Веома просто: систем који влада земљом тесно је повезан са тиме како функционише систем образовања у целини. Форма и структура функционисања филозофског факултета се може упоредити са било којом установом у земљи. На филозофском факултету нигде нећеш наћи било какав облик јавно декларисане намере којом би студенти били подстакнути на развој сопственог мишљења. О другим институцијама и да не говоримо. А када се нешто тако и поред свега ипак догоди, то је увек упркос, а не захваљујући систему.

Неколико дана после твог чувеног отвореног писма о условима живота у затвору, друга затвореница, националисткиња Евгенија Хасис, написала је одговор. У њеном писму је писало да је затворенички живот текао складно и мирно, све док се одједном није појавила некаква лудача која је са душеком у рукама почела да трчи по ходницима и виче: „Ја ћу вас све спасти!“

То нису речи које сам ја узвикивала. Ја никоме нисам наметала своју помоћ. Била је то моја лична, дубоко отпаћена етичка одлука. Схватила сам да ако не учиним неки заиста радикалан гест, ако не покушам да променим сам стил односа који влада између затвореница и затворске администрације, у догледно време се у нашем затвору ништа добро неће догодити. Затворски режим је постајао све суровији, а број радних сати се из месеца у месец повећавао.

Шта мислиш, зашто је баш твоје писмо имало толики одјек? До тебе су многи заштитници људских права покушавали да привуку пажњу јавности на стање које влада у женским затворима. Теби је успело, а њима не.

Вероватно зато што је моје писмо било иницирано личним искуством. То писмо је пратио и штрајк глађу и ја сам тада била директно изложена многим опасностима. Једна је ствар када активиста за заштиту људских права уђе у затвор, погледа како све то изгледа, изађе из њега и потом говори или пише о томе шта је тамо видео, а сасвим друга када о томе пише неко ко живи у тим условима и ко због тога сваког тренутка може бити сурово кажњен од стране представника затворске администрације.

Јесу ли те затварали у самицу?

Мене су сместили у самицу са образложењем да је то „безбедно место“. И као што обично бива у самицама Мордовије, тамо је било неописиво хладно. То је стара затворска традиција: затворенике у самицама кажњавају не толико чином изолације, колико невероватно тешким животним условима, у првом реду зверски суровом хладноћом. За ову меру су најзгоднији јесењи и зимски месеци. На пример, у казнено-поправној колонији ИК-2, у суседној републици Чувашији, јако воле да замрзавају затворенице. Они просто држе сва спољна врата затвора жиром отворена и смрзавају људе методом некада коришћеном за уништавање кућних инсеката. И чуварима је хладно, али осуђеници (ваљда) морају да се смрзавају, и то је администрацији сасвим довољан разлог за примену ове васпитне мере. Чувари по затвору ходају у опаклијама, а затворенице скакућу у својим ћелијама имајући на себи само гаћице и танке наранџасте хаљине. До тада се никада нисам срела са таквим хаљинама. Затвореницима обично дозвољавају да носе обичну одећу, као рецимо панталоне, џемпере, сакое или јакне у којима човек колико-толико ипак може да се загреје. А када вас обуку у те америчке хаљине од гумираног платна, то постаје апсолутно немогуће.

Када су ме вратили у самицу, за мене је позитиван детаљ био тај што сам могла да обучем моју обичну затворску униформу. Следећег дана сам због неиздрживе хладноће написала жалбу о томе како затворска администрација нада мном спроводи тортуру и они су ми донели грејалицу. Тамо све време мораш да користиш радикалне мере да би добио минимум онога што било који човек мора да има.

Како ти је изгледала импресивна ПР кампања коју је спроводио твој муж Пјотр Верзилов? То је повремено изгледало као вештачки подгревано интересовање јавности.

А свима вама никада није падало на памет то да су писма која пише заточеница казнено-поправне колоније мотивисана искључиво њеним сопственим побудама и разлозима, то да треба само на тренутак да се ставиш на њено место? Са таквог места се може предати само то што се налази дубоко у теби, нешто што је мотивисано искључиво огромном патњом.

А шта се десило са трећом чланицом ваше групе, Екатарином Самуцевич? Тебе и Машу су пред сам крај истицања казне амнестирали, а она након пресуде практично ни дан није одлежала и сада се са вашим бившим адвокатом Николајем Полозовим суди за 1,5 милиона рубаља одштете.

То ћеш морати њу да питаш. Каћа има своју главу, своје мисли, своје поступке и дејства. Ја се према својим бившим адвокатима нормално односим и захвална сам им за сву помоћ коју су ми пружили.

 

Какав је то нови пројекат који спремаш да реализујеш заједно са Маријом Аљохином?

Назив пројекта је Територија права (Зона права) и његов основни задатак је приморати затворски систем да ради онако како би требало да ради. Како то учинити? За почетак ће бити довољно да прецизно ударимо по конкретним прекршајима којих је заиста много, а које смо нас две уочиле. Ради се о прекршајима који су већ фиксирани. Колико је мени познато, ситуација у Мордовији се већ мало поправила. Појавила се нада да ће плате затвореница постати разумније. Сада је главно да се на томе не заустављамо. Тим људима које смо тамо среле хоћемо да помогнемо. И не само њима. Помагаћемо и свима онима који одлуче да нам се обрате. И ако постоје људи који имају шта да нам саопште, ја молим да нам се јаве.

Тебе тек што су амнестирали, али као да поводом тога не осећаш захвалност.

Апсолутно никакву. Осећам се као џак компира којег су подигли и преместили с једног места на друго. Да нас је неко питао, и Маша и ја бисмо се одрекле ове амнестије. Она је потребна другима, а не нама. Она је потребна оптуженима за протест на Болотном тргу. Она је преко потребна људима којима су прикачили члан 318. Видела сам како се у затвору односе према политичким затвореницима. То је врло специфичан однос. Они се налазе под посебном пажњом затворске управе и та пажња, и непрекидни притисак, чине да рок издржавања казне постаје све дужи. По затворима тај притисак на политичке затворенике траје 24 сата дневно и ја заиста не желим да људи који данас ни због чега седе иза решетака, већ колико сутра почну да пролазе кроз паклене муке које су им наменили.

Лента.ру, 25.12.2013.

Превод са руског Хаим Морено

Пешчаник.нет

Advertisements

2 mišljenja na „La Putina

    • ‘Начи, нема шансе да подржим борбу за било чију слободу ако она угрожава права и слободе људи који благе везе немају са проблемом који „борци“ или „уметници“ имају. Што ће рећи – да су Пуси Рајот изабрале било који други начин да протестују против председника своје државе и режима кога је поменути наметнуо – подржао бих их „из кеца“. Овако, све ми личи на јефтини адвертајзинг и егзибиционизам, а држава је реаговала адекватно.

      Са друге стране, стање у руским затворима јесте проблематично и несумњиво захтева друштвени активизам ради притиска на државу да донесе одговарајуће прописе на плану хуманог односа према лицима лишеним слободе. Али опет – ради се о страној држави, нама блиској, па верујем да нам залагање за „право“ појединаца на кршење закона, саблажњавање и вређање верских осећања већине грађана треба као чир на дупету… Због тога, нек се Пусике … о свом трошку; уосталом, како је кренуло Нобелова награда им не гине. А ми какви смо – још ће нешто да им се искундачи па ће и оне да нас мрзе…

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s