Силвија Дражић АТИНСКА ПАТ(riot)ОЛОГИЈА

Нови Сад, град без градске галерије и концертне дворане, град чија управа за културу немилосрдно гуши саму уметничку сцену, град све сличнији паланачком дому културе, хтео би да буде ни мање ни више него Европска престоница културе 2020. Па с ким или с чим

након прве забезекнутости и низа написа у дневној штампи да се новац додељује властитим удружењима или политичким истомишљеницима (махом из Двери и Треће Србије), није се догодило ништа. Није то ништа ново, али чини се да ниједна претходна власт то није урадила толико огољено

Форум за одговорну политику Горана Анђелковића и Бранка Радуна, за свој пројекат „Европска култура – српски интерес“ добио је 5 милиона, до сада је одржао само једну трибину у Културном центру под називом „Криза у Сирији и глобална нестабилност

Расправа о култури нужно води до расправе о моћи.
Рејмонд Вилијамс
А моћ не воли да буде доведена у питање, чак и ако би уважавањем критике, у неким другим сразмерама постала још моћнија.
Недавно је градоначелник Новог Сада господин Вучевић, испред рекламе за БИГ тржни центар, изјавио да се у граду дешава чудан феномен. Да организације и удружења који нису добили за свој рад онолико новца колико су очекивали, уцењују градску власт потенцијалним издавањем јавних саопштења. Те да ће се докле год он врши ову функцију, новац из градске касе распоређивати правично и у складу са законом. И да је ова „претња“ део политички оркестриране кампање.
Свака од ових реченица намеће забрињавајућу недоумицу.
Каква је то власт која зазире од јавних саопштења и доживљава их као уцену. Зар то није од грађана изабрана и грађанима на служби и грађанима одговорна власт, чији су успеси и пропусти јавни и подложни хвали или критици оних којима служи. Шта у јавном саопштењу може бити претеће: истина или лаж. Ако је лаж, ваљда је то могуће доказати, а ако је истина, није ли то прилика за самокорекцију градске власти на добробит њених грађана. Коначно, знамо куда води када се речи бране и кажњавају.
Друга реченица, која извештава о правичном и законитом распоређивању новца, захтева, барем када се ради о новцу намењеном култури, један поглед уназад. Можда вест о правичности још није стигла до коалиционих партнера из Треће Србије (еx Двери), који су запосели управљање градском културом.
Када су у мају објављени резлутати конкурса Градске управе за културу (даље ГУК), након прве забезекнутости и низа написа у дневној штампи о „скандалу“ и томе да се новац додељује властитим удружењима или политичким истомишљеницима (махом из Двери и Треће Србије), није се догодило ништа. Није то ништа ново ни оригинално, али чини се да ниједна претходна власт то није урадила толико огољено и „никада нека претходна власт није исказала толики презир према сопственој култури и стваралаштву“ (Горан Марковић).
Једино активно место отпора била је Шок задруга/еx Клиника у којој је приређена изложба Случај резултата конкурса ГУК-а 2013, која је визуелним средствима анализирала овај догађај. Изложба се темељила на пилот анализи ових резултата, коју је спровела Ивана Инђин, и визуелној опреми/дизајну Јоване Будошан.
Шта се могло сазнати из ове анализе?
Нови ГУК не разликујући се много од претходећих: највећи део новца определио је за фестивале (око 60%). Већ стара расправа о томе да култура није исто што и естрада, да се културни идентитет града не може утемељити на јефтином пиву и доброј забави те да новац за ову потоњу треба обезбедити из неког другог извора а не од и онако скромних средстава намењених култури – и овога пута остала је без одјека.
Највише новца додељено је Еxиту (20 милиона/4 дана),
завидно место заузео је и Тамбурица фест (17,5 милиона/2 дана),
следе традиционалне градске манифестације: Номус, Змајеве дечје игре, Мотофест…
и низ најчешће једнодневних манифестација фестивалског карактера нових жанрова, као што су:
Европски празник комшија удружења За друга Моба (1.000.000),
Ветерничко посело Центра за неговање и очување традиције и обичаја прогнаних Срба из Ветерника (700.000),
и нешто скромнији: Завичајни збор-Косидба Завичајног удружења Мањача из Буковца (300.000),
Фестивал изворног свирања и певања на традиционалним инструментима Срба у Војводини „Сабор у Војводини“,
Удружења за неговање и очување српске традиције Звуци с камена (250.000),
21. фестивал гуслара итд.
Друго, недвосмислено је стратешко опредељење ГУК-а да своју концепцију културних политика, на таласу већ хроничне ретрадиционализације друштва, утемељи на раду различитих културно-уметничких друштава, који негују традиционално стваралаштво најразличитијих врста и порекла – док је савремена уметничка продукција остала ван ГУК-овог видокруга. Тако ни пројекат Шок задруге, мрежа Шок галерија која ин потенцио осваја град и нуди савремен, провокативан излагачки програм посвећен младим уметницима – није наишла на ГУК-ову подршку.
Треће, упадљива је изнимна отвореност ГУК-а за рад новооснованих организација које су брзим темпом ницале све до марта 2013, када је објављен градски конкурс за финансирање пројеката у култури. Или, како је то формулисала чланица градског већа задужена за културу гђа Миланка Бркић: „Па шта, дали смо паре младима па нека покажу шта знају“. Будући да се не ради о приватним средствима којима човек може да располаже како год жели, и на своју корист и на своју штету, него о јавном новцу за који одговорност мора бити много већа, питање је на чему се темељило поверење ГУК-а у ове новоосноване организације, осим на чињеници да су то њихови партијски истомишљеници.
У укупном броју финансираних удружења, новооснована чине 50%, а када се ради о укупној маси додељених средстава, тај проценат је још већи. Да наведемо само најлукративније:
Форум за одговорну политику основан 27.10.2012, промена статута март 2013, заступници Горан Анђелковић и Бранко Радун, за свој пројекат „Европска култура – српски интерес“ добио је 5 милиона,
Мађарско културно друштво „Зрак“ основано 15.11.2012, заступница Теодора Парацки (док се није удала за Данијела Кулачина), 2,9 милиона,
Центар за развој Шајкашке скраћено ЦРШ основан 27.10.2012, заступник Данијел Кулачин, 4,5 милиона, а прича се о још додатних 4 из буџета,
Центар за истраживање и промоцију културе Истар, основан 1.04.2013, 1,5 милион,
Димарт продукција основан 10.10.2012, 740.000,
Центар за неговање и очување традиције и обичаја прогнаних Срба основан 30.01.2013, заступник Мирјана Милеуснић, 700.000.
Велико је политичко лукавство и избор седмочлане женске комисије, чиме је вешто изведена мимикрија поштовања родне равноправности – будући да се ниједан пројекат који се бави овом темом није нашао на листи финансиранх пројеката.

Али је према речима гђе Бркић, задуженице за културу Новог Сада: „Захваљујући комисији у којој седе само жене, међу којима је и Ранка Срдић Милић, препознат значај програма који имају за свест очување традиције Срба преко Дрине”. Ранка Срдић Милић је иначе легитимитет чланице комисије за избор пројеката у култури задобила својим родољубивим песмама, од којих је најчувенија она посвећена мајци Ратка Младића.
А онда је господин Фајгељ, актуелни директор Културног центра забранио излагање слике Данијеле Тасић на мастер изложби Академије уметности у галерији Културног центра. О томе се доста писало и говорило. Господин Фајгељ је добио незаслужени публицитет кроз који је здушно промовисао своју личност, образовање, породицу, труд и успехе, и недвосмислено показао где се доноси коначна одлука о културном и уметничком програму Културног центра.
Како се могло прочитати и чути, господин Фајгељ је довео у питање аутономност једне културне институције, стручност властитих кустоса, интелигенцију верника и коначно самог Бога, који у својој свемоћи заиста не мора да зазире од тако незнатних искушења (ако то она уопште јесу). Штавише, познато је да је Он немилосрдно искушавао веру својих следбеника: сетимо се шта је Јов морао неуздрмане вере да преживи. Коначно, и не мање битно, господин Фајгељ је наступио из претенциозног уверења да је Бог управо на његовој страни, што је упитан и опасан став.
Културна и уметничка јавност (плишано) је бојкотовала рад Културног центра, али убрзо су се појавили они који су отворену и празну галерију искористили за властито представљање. Како то увек и бива.
Када су у децембру објављени резултати другог овогодишњег конкурса, нико више није коментарисао, ни реаговао, нити је имао разлога да очекује нешто различито од претходног.
Ипак, будући да се година ближи крају, ваља погледати како је изгледала новосадска културна сезона лето/јесен/зима и који су се од наведених програма одиста одиграли и како. Извор су веб странице и информације о догађајима у електронским медијима.
Фестивали су се одиграли, а верујем и да се свирало, певало и плесало по КУД-овима. Међутим Форум за одговорну политику у оквиру пројекта „Европска култура – српски интерес“ вредног 5 милиона до сада је одржао само једну трибину у Културном центру под називом „Криза у Сирији и глобална нестабилност“.
О активности Мађарског културног друштво „Зрак“ није могуће наћи никакав знак, ни зрак.
Центар за истраживање и промоцију културе Истар на свом сајту саопштава да уз подршку ГУК-а спроводи пројекат „Културна будућност“, али се о садржају и активностима тог пројекта не може сазнати ништа више.
Центар за развој Шајкашке осим изложбе и промоција у многим војвођанским местима направио је трејлер за филм. Од најављених књига појавила се само једна.
Димарт продукција није приказала ниједан од најављених пројеката.
Не види се ни које је пројекте рализовао Српски народни покрет „Светозар Милетић“ за добијених милион динара.
О филму Горана Вукчевића у продукцији Атос-продуцтион (1.750.000) „Чујте Срби“ нема никаквих података.
Чак ни о тако бенигним организацијама као што је Аматерско културно уметничко друштво „Милица Стојадиновић Српкиња“ и пројекту Окрени се коло моје мало (око 500.000) није могуће наћи никакав траг.
Већ и ова насумична анализа, која се руководила само величином додељне суме и очекивала квалитетне програме или бар информације на властитим веб страницама – показала је да су та очекивања узалудна, да најчешће чак ни те странице не постоје (ваљда није преостало новца за њих), а камоли некакви узбудљиви и значајни програми. И коначно, доказала је да се увек када се ради о идејама правде, бога, нације, вере и истине – ради и о моћи и похлепи којом се та моћ незасито храни.
И што је од свега најлепше, исти тај Нови Сад, град без градске галерије и концертне дворане, град чија управа за културу немилосрдно гуши саму уметничку сцену која ионако већ посустаје, град, према томе, све сличнији паланачком дому културе, хтео би да буде ни мање ни више него Европска престоница културе 2020. Па с ким или с чим – како то пита трећи падеж српскога језика.

Пешчаник.нет, 30.12.2013.

Advertisements

2 mišljenja na „Силвија Дражић АТИНСКА ПАТ(riot)ОЛОГИЈА

  1. Јак ти је извор: „Форум за одговорну политику Горана Анђелковића и Бранка Радуна,“ који не зна да је Анђелковићу име Драгомир, али зна све остало што је познато само посвећеним и слободоумним истраживачима. Знаш, не волим ни ја ове патриЈоте, али кад видим шта ти све читаш а нико те не тера… од тога може да се одлепи.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s