ПИСА конекшн

да ли је образовање у надлежности прагматизма или идеализма?

Конкретан посао захтијева стандард и аутоматизам. Дух захтијева слободу.

Тестирање се показало као савршен начин за ефикасно одбацивање различитости

Заузимати одређено мјесто на ранг-листи значи уважавање наметнутог стандарда, и одрицање посебности

Необразованост данас није никаква “интелектуална инсуфицијенција” или неинформисаност, већ одустајање од размишљања.

када говоримо о мјерењу знања, препознат један сасвим другоразредни циљ, захваљујући којем је пажња скренута са главног проблема, а то је: рангирање нација, и креирање имиџа

не само да индустријско доба није окончано, него да поприма епске монструозне димензије у виду индустријализације знања.

 Image

Божена Јелушић

Образовни систем и реалност очито воде неравноправну борбу. И само људско тијело је свим могућим протезама (телефонима, рачунарима и друштвеним мрежама) растегнуто до пуцања. У истом тренутку смо на хиљаду мјеста

Можемо ми данас увести у лектиру на хиљаде страница класика, које би заиста свако требало да прочита. Међутим, технологија и стравично убрзање ту су могућност напросто укинули. Зато треба почети са успоравањем и провјером гдје смо и шта разумијемо, а ПИСА управо то настоји.

Добра вијест је да је процјењивање нашег образовног система у оквиру ПИСА тестирања постало повод за јавну дебату. Доцентица Ивана Кривокапић с правом настоји да преиспита мишљење које пријети да постане догма по којој се сви морају управљати. Што је још важније, њен текст је покушај да се размишља о феномену хуманистичког образовања по мјери људских могућности, а не само тржишта и човјекове економске употребљивости.

Ипак, идеалистички концепт образовања тешко да је икада био суштински остварив. Кад је већ поменут Хегел, треба рећи да су и тада „доколица и креативна рефлексивност“ ипак припадали елити (мањини). Захваљујући неписмености и немогућности приступа услугама, већина људи кроз читаву историју није ни била у прилици да оствари живот достојан човјека. Управо та неравноправност је навела просвјетитеље да размишљају о универзалном праву на образовање, који је и тада, као и данас, подразумијевао стандарде и заједничке основе. И тада се, као и данас, јавио страх да ће се образовање због стандардизације профанисати. Зато и просвјетитељство и ПИСА једнако могу бити оптужени за „дебилизацију духа“.

Чињеница је да феномен образовања није исти као прије педесет година. Треба само замислити колико се знања сакупило у посљедњих тридесетак година. Треба замислити дијете у чију главу треба „улити“ све оно чему су нашу генерацију учили кроз основну и средњу школу, па на то додати још тридесет година технолошког, научног и умјетничког бума. Људски мозгови, међутим, нису ни за милиметар већи, а да су главе морале растом да прате развој науке, свакако би дјеци била потребна посебна колица само за главу. Овакво стање напросто изазива обамрлост. Дјеца заиста све мање читају, а „мрежа“ им омогућава да уопште не читају. На тај начин осуђују себе на мање могућности избора, почев од посла и зараде, до оне фамозне доколице у којој ће развијати своју креативност.

Образовни систем и реалност очито воде неравноправну борбу. И само људско тијело је свим могућим протезама (телефонима, рачунарима и друштвеним мрежама) растегнуто до пуцања. У истом тренутку смо на хиљаду мјеста. Култура лаких и брзих додира најзад поништава и саму културу. Опште је мјесто да просјечни тинејџер, прелиставајући неки илустровани часопис, „прими више бита информација него што их је примио Спиноза за цио живот“, а након тога му не пада на памет да чита Витгенштајна.

Знање се напросто више не може акумулирати хронолошком линеарношћу. Оно је прије налик кугли коју треба „пробадати“ с краја на крај, тако да се стекне представа цјеловитости и схвате бесконачне могућности спознаје, у времену које „нема времена“. Не може се очеквиати да, поред све заводљивости технологије и комфора, школа остане мумифицирани витез у борби против „отуђења духа“. Питање елите тек сад снажно долази до изражаја. Тек сад сасвим мали број дјеце има вјештину прецизног разумијевања текста. А будућност ће припадати само онима који науче да интегришу и традиционално и модерно. Зато ПИСА испитује читалачку писменост и само поставља праг испод којег не би требало падати.

Реформа образовања на глобалном нивоу није никаква „свјетска завјера“ чији је циљ поробљавање људи, већ је нужан компромис са брзином промјена. Као и све друго што се мјери (бруто друштвени производ, коефицијент неједнакости, интелигенција…), ПИСА је само „алатка“ која треба да помогне да сви појединци (опет просвјетитељски идеал!) стекну вјештине које ће их учинити равноправним у приступу могућностима.

Успјех на ПИСА тесту не ослобађа обавезе да се читају књижевни текстови. Уосталом, духовност је „со“ која не дозвољава да живот обљутави. Међутим, „со“ има смисла уколико има и хране. За већину људи, ипак, вриједи истина да тек кад приступе тржишту рада, постоји могућност да освоје и простор за „креативну рефлексивност“. Зато ПИСА не уједначава ученике, већ поравнава тло са којег млади људи крећу подједнако спремни: неко у „застрашујуће баналну“ економску стварност, неко на пут ка самоспознаји. Тако је одувијек било, тако је, нажалост, и сада.

Истина је да су се многе друге земље потрудиле да досегну стандарде знања, а тиме и једнакост у приступу. Ако су циљано радиле задатке сличне ПИСА тестовима, оне су успјеле да брже утичу на парадигму поучавања, конкретно, натјерале су наставнике да провјере да ли њихови ученици уопште разумију текст. ПИСА суочава и са вјештинама наставника, чија је селекција одавно препуштена искључиво тржишној вулгаризацији.

Једном приликом, врло нерасположена према стручњацима из иностранства, бурно сам реаговала када су нам изложени први резултати. Потом сам са стидом схватила да наши ученици нису одговорили на крајње једноставна питања која би потврдила да су разумјели текст. Отада сам небројено пута провјеравала и изнова се увјеравала да у времену захуктале технологије већина ђака не разумије иоле сложенију ријеч или мисао. Можемо ми данас увести у лектиру на хиљаде страница класика, које би заиста свако требало да прочита. Међутим, технологија и стравично убрзање ту су могућност напросто укинули. Зато треба почети са успоравањем и провјером гдје смо и шта разумијемо, а ПИСА управо то настоји.

Овај текст, иако контрастав, ипак настаје уз осјећај задовољства што постоје људи попут Иване Кривокапић, који имају идеал образовања као водећу животну вриједност. Једино што нас дијели су искуство поучавања и дуго памћење, у смислу гадамеровског предуслова у хуманистичким наукама. Чињеница је да прво сви морамо имати одређене алатке (једнаке могућности), па тек онда почети да се разликујемо по томе како их и у коју сврху користимо.

 

 

Ивана Кривокапић: Образовање или остручавање

Жалосно је то што нације хрле да имплементирају Пизино “образовно градиво”, апсолутно неселективно. Жалосно је, јер мирише на идоктринацију. Одлични резултати на ПИСА тестирањима можда ће нам и донијети нове субвенције, али по цијену чега.

Говорећи о стасавању духа на путу од вегетативно-анималног “живовања” до способности свјесног захвата стварности, неминовно се намеће идеализам као једини адекватан избор. Штовише, идеализам и није избор, већ природа ствари, а чињеница да је Хегел најпотпуније писао о духу, обавезује нас да се овом струјом и прожмемо, и да је чак, прагматички, примијенимо. Овај парадокс би требало да подстакне на размишљање, будући да данас, у моменту оргијања економско-пословне парадигме, за ничим не постоји толика потреба као за размишљањем о духу. Зато је потребно да будемо опрезни када нам ОЕЦД говори о знању и пласира инструменте његове процјене.

Није ријеч о некаквом фатализму, већ само о неопходности постојања опреза. Људски ум има једну непоправљиву ману, а то је неспособност моменталног увида у ширу стварност; односно уочавања обмане која, данас, више није ни ропство, ни експлицитни фашизам, ни сегрегација по расној или сексуалној основи. Индустријализација духа и капитализација образовања данас отварају нове прилике за обману

Савршена демагогија ОЕЦД-а и ПИСА тестирања почива на причи о такозваној “читалачкој” компетенцији, односно способности правилне интерпретације података.

“Читалачка” способност јесте, у суштини, показатељ нашег потенцијала за дјелатно учешће у постојању (опстајању) заједнице. Она је, просто речено, синоним за: размишљање, увид, појмљење, разумијевање, сватање, сналажење итд. Када ОЕЦД тврди да постигнуће на тестовима читалачке способности боље говори о томе како ће се појединац снаћи у будућности, него било која оцјена или диплома, не каже ништа друго осим слиједеће: ако не размишљате, биће вам лоше. Необразованост данас није никаква “интелектуална инсуфицијенција” или неинформисаност, већ одустајање од размишљања. Зато, ако идеолози најбогатијих земаља избаце “апотеозу” размишљања, претендујући на истину, онда морамо да се запитамо о природи њиховог бављења.

Ако се економисти и просвјетитељи чак и сложе да је образовање у самосталном, аутономном, мислећем приступу стварности, једну врло битну ствар ОЕЦД не проблематизује. А то је да било који начин мјерења тестирања и рангирања јесте средство присиле.

Онеспособљена анксиозношћу, под притиском амбиције, свијест је у стању да оствари само одређен радни учинак, и да функционише као карика у тиму који, по природи ствари, денунцира индивидуалност.

Избор је прецизан, и само од двога: или бити дио тима, или бити индивидуа у пуном значењу те ријечи. Компромиси углавном доводе до неиспуњења, фрустрација и неких чудноватих исхода. Иако смо им сви склони, у нашој природи је очување индивидуалности. У противном, постајемо обична филмска испразница о клоновима у функцији остварења моћи појединаца који су сопствену индивидуалност задржали и развили.

Ставови и питања о ПИСА

1. Да ли је мјерење компетенција исто што и мјерење ученичких постигнућа?

“Стандардизација, (нормализација) и типизација, су процеси чији је основни циљ систематско настојање да се уклоне разноликости између појединих предмета и појмова који су иначе предвиђени за исту сврху”. То значи одабир једног чиниоца или више њих који остале могу у потпуности “описати и надомјестити”. Мјерење, или упоређивање, значи рангирање на бази стандардизованих чинилаца (и то је универзална дефиниција, како у образовном систему тако и у систему складиштења “материјала, готових производа, резервних дијелова и алата”), одбацивање одступања од стандарда и истицање изврсности. Стандард, по својој природи, онемогућава или зауставља социо и онтогенезу. Заузимати одређено мјесто на ранг-листи значи уважавање наметнутог стандарда, и одрицање посебности.

2. Ако је стандард и потребан, да би се мијењао, у циљу остварења “прогреса”, о каквом или којем стандарду говори ОЕЦД? Односно који су то садржаји њихове “стварности” (која је, самим тим што је “стварност”, и опште обавезујућа, а на нама је да процијенимо да ли је таква и одржива)?

Да ли су вриједности пословно-економске олигархије обавезујуће за дјецу шумара Аљаске, или сточара на црногорским катунима? За професора књижевности, сликара или композитора? Ако јесу, како ће ПИСА уважити њихово прожимање са свијетом, и да ли ће и то проћи процес стандардизације? Да ли таква стандардизација подржава планове ОЕЦД идеолога ка постизању економске конкурентности? Да ли ће сви занатлије, фармери, умјетници, мањина која престаје да постоји са увођењем парадигме тржишне економије, да ли ће морати да поклекну и истрпе травестију онога што је некада било?

3. Сада занемаримо све то. Питање конкурентности. Да ли ОЕЦД говори о конкурентности приступа истини? Или о економској конкурентности? Односно најобичнијем имиџу моћника. Ако је ипак у питању то прво, какве садржаје ОЕЦД намеће као образовни материјал који ће дјетету помоћи да разумије свијет? Ево како изгледа тест за процјену читалачке способности који су радили ђаци у Србији , будући да до истих тестова, од недавно, не можемо доћи на црногорском сајту (овај линк није активан). Да ли је ОЕЦД-ова стварност, о удобности патика, о читању графикона, или математичким прорачунима ротирајућих врата (на самом крају, тестова читалачке компетенције, налази се и честица лоше књижевности), да ли је она глобална? Да ли је она и наша? Ако није, да ли треба да је усвојимо? Што треба да урадимо у том правцу? Да ли треба да је уведемо у школе? Одговор је, наравно, одричан. Наша је дужност да се критички осврнемо на такву технократско-економско-пословну стварност и заузмемо став којим ће раскош посебности бити заштићена.

4. Домисле ли, икад, идеолози да уврсте и лијепу књижевност и филозофију у своје тестове, да ли читање добре литературе може бити стандардизовано и тестирано? Ако су границе интерпретације уједно и границе нашег постојања, стандард ће их одредити.

5. Право питање: како ПИСА мјери индивидуална ученичка постигнућа? Одговор је да је то немогуће. Само професор може процијенити једног ученика, његову особеност, таленте и помоћи му да стаса у самосвјесну особу (погледајте обраћање хрватских средњошколаца поводом ПИСА). Ако је циљ ОЕЦД-а образовање самосвјесног појединца, парадоксално је, имајући у виду претходно наведено, да је тестирање главни инструмент у правцу остварења тог циља!

6. Проблем: зашто је некоме уопште важно заузети одређено мјесто на “образовној” ранглисти? Ако смо утврдили да рангирање има изразито анти-образовни карактер, чему такмичарски дух у образовном систему??? Јасно је сада да је, када говоримо о мјерењу знања, препознат један сасвим другоразредни циљ, захваљујући којем је пажња скренута са главног проблема, а то је: рангирање нација, и креирање имиџа. Будимо искрени, хистерија није због тога што дијете не разумије како ствари стоје у свијету (а није ријеч искључиво о продуктима капитализма; а пропос, један руски министар образовања је изјавио неком приликом да је циљано постигнуће руске просвјете образовање паметног потрошача…), већ што је Црна Гора на самом зачељу. Иако се постизање успјеха доживљава као мотивација за напредак, амбиције су, на нашу жалост, доказано, у опреци са развојем духа (па покушајте да оспорите Витгенштајна; подсјетимо се и Хумболтових ријечи да је образовање, „непрекидно, само од себе изнова оживљавано, али неусиљено и ненамјеравано бављење“).

 

7. Сад се ту, наравно, намеће и питање прагме, па да се осврнемо мало и на текст проф. Божене Јелушић. Оно што боде очи и памет јесте да професорица вага између просвјетитељства и садашњег момента. Уважава тековине наших претходника, оних који су ударили темеље образовању, а које компромитујемо самим позиционирањем у опреку са „садашњости“. Професорица, ипак, сматра да треба направити компромис, и да је школа богомдана за оспособљавање наше дјеце за учешће у тој стварности. Питање за професорицу: да ли је школа мјесто за образовање будућих радника (радника у образовању или на индустријском погону или на њиви, ако њива уопште више и постоји у распону појмова којима располажемо у овој „стварности“)? Тачно је да је Болоњском декларацијом факултет претворен у вишу стручну школу, будући да држава нема средстава за остручавање радног кадра, у корак с временом. И чаплиновска метафора о производњи (баш тако) стручњака на индустријском погону, фамозна хиперпродукција, као да постаје реалност. Неко је написао да не само да индустријско доба није окончано, него да поприма епске монструозне димензије у виду индустријализације знања. Школа постоји, али је испражњена од значења, јер је нестала „нормативна или регулативна функција идеје образовања“. Потемкинова села.

8. Дакле, проф. Јелушић сматра да школа мора бити у контакту са реалним потребама. То бисмо могли назвати прагматизмом, који је једна од водећих струја у филозофији образовања, настала крајем XVIII и почетком XIX вијека као контрастав тада актуелном просвјетитељству. Цијела историја образовања протекла је у смјени идеализма и прагматизма. Спонтано се намеће слиједеће питање које захтијева коначан и прецизан рез: да ли је образовање у надлежности прагматизма или идеализма? При чему треба јако водити рачуна да се не побркају појмови остручавања, оспособљавања за вршење неког конкретног посла, и образовања духа. Конкретан посао захтијева стандард и аутоматизам (и рада и размишљања, по прописаним регулативама). Дух захтијева слободу. Стога, цијела ујдурма јесте управо због тога што људи тек треба да постану свјесни разлике између остручавања и образовања. И једно и друго је потребно. Школама образовање, компанијама и државама остручавање, и крај приче и сви задовољни. Али је проблем у томе што остручавање тражи додатна средства, па је много лакше направити притисак узвишеним политичким споразумима и рјешењима која се демагошки служе именима градова учености (редом Сорбона, Болоња, Пиза), а онда формирати бескрајне комисије (са бескрајним хонорарима) и тимове за процјену ваљаности, и додатно стиснути универзитет и остале образовне институције, до гушења.

9. Интересантан је прагматизам. Изњедрио је неке кључне окоснице, па чак и симболе образовања. На примјер, оцјене и дипломе. Што се дешава у 19. вијеку? Захуктала индустријализација тражи нове раднике, па школа полако бива преусмјеравана на конкретне занате. Дјевојчице добијају домаћинство, а дјечаци мјеста у техничким радионицама. Школе се масовније укључују у рад заједнице, и главни смјер и циљ васпитања јесте припрема за живот одрасле особе. Да би образовање било „доступно свима“ у границама привредног потенцијала земље, почиње и оцјењивање. Оно је, наиме, почело управо тада, у XIX вијеку, када је масовност образовања подразумијевала и већи број наставног кадра. Што више ученика, то боља плата. Вилијем Фериш, који је познат управо само по томе, и можда по ауторству изометријске пројекције, измислио је оцјене као начин да у што краћем року стекне увид у знање својих студената, с обзиром да их је било јако пуно, а велики проблем настаје онда када их треба све појединачно упознати. Дакле, да би скратио муке бављења великим бројем индивидуа, Фериш је увео тестирање, које се показало као савршен начин за ефикасно одбацивање различитости. Од траженог резултата. Додуше, у егзактним наукама, мора постојати и егзактан резултат, али што је са хуманистичким наукама? Тестирање од тада јесте синоним за присилу и за нужду, и ефикасан начин да „процијените“ нечије постигнуће, а да се много не уморите. Савршен начин за избацивање савршено изманипулисане радне снаге. „Ево резултата, видиш да не зна апслутно ништа“, „она је изврсна, овај нема појма“. Тестирање и оцјене јесу начин којим се одређује припадност категорији.

10. Образовање за све. Парола која се често јавља, а која проистиче из поменутих потреба „стварности“. Образовање наравно да јесте за све, и нико не може да полаже право на наше индивидуалне потребе. Маркетиншким израслинама људима се преноси информација: начин на који ћете се образовати није ваше индивидуално прегнуће, већ учешће у тиму. Њима се оспорава сваки појединачан избор, било да је он лов на зечеве у сибирским тундрама, рибарски занат или научна каријера. Један је једини избор, а то је пут до дипломе (не заборавимо, међународно признате) која ће сретнику донијети кола, љубав, стан и породицу.

11. Контрастав прагматизму, неорусоизам, почивао је на хумболтовским принципима. Суштина таквог подучавања била је у доживљају (наставног материјала). Односно у активном прожимању са таквим садржајем образовања који би покренуо сав наш потенцијал, што није било кукичање, ни куповина мјеница, а ни питање протокола, које се данас предаје у оквиру неких модерних модулизованих предмета по принципу спајања неспојивог (нпр. филозофија плус економија једнако пословна етика). Да ли садржаји који постоје у ОЕЦД-овим тестовима стварају било какав доживљај? Грађа која изазива доживљај нијесу графикони, патике, или честица лоше књижевности, већ она која је настала дјелатном активности најизврснијих креативних умова, и наравно да то значи и Витгенштајн, и Гадамер, и Толстој, и Буцати, и Калвино, Адорно, Зонтаг, Барт… Сва поменута имена су говорила о „стварности“, о њеној комплексној феноменологији; но она очито нијесу довољна, па ни „хиљаде страница класика“ које више не раде свој посао, будући да су капитулирале пред законитостима технократије и капитализма. Стравична је несвјесност једне професорице књижевности, њена обамрлост (дјеца нијесу обамрла) и дефетизам под притиском овог захтјевног доба. Умјесто да проблематизује оно што учвршћује такву ситуацију, умртвљивање образовног система, капитализам, идеологију, она пристаје уз све то.

На крају, жалосно је то што нације хрле да имплементирају Пизино “образовно градиво”, апсолутно неселективно. Жалосно је, јер мирише на идоктринацију. Одлични резултати на ПИСА тестирањима можда ће нам и донијети нове субвенције, али по цијену чега.

http://www.vijesti.me/

Advertisements

18 mišljenja na „ПИСА конекшн

  1. „Devet doktora nauka i 228 magistara ući će u Novu godinu u Crnoj Gori bez radnog mjesta, podaci su Zavoda za zapošljavanje Crne Gore, prenosi Anadolu Agency (AA).

    Sa fakultetskom diplomom na posao čeka 10.035 osoba, a sa višom školskom spremom 931 osoba.
    sa osnovnom školom ili bez nje na Zavodu su 4.963 osobe, dok je broj onih koji imaju pomoćno zanimanje 1.191.

    Sa tri razreda srednje škole je 7.283 lica, a sa četiri 9.823. Broj visokokvalifikovanih je 305.“

    suvišni su sva samostalna zanimanja, „prenosi Anadolu Agency (AA)“ a crnogorska novina preuzima, jer zašto bi zaposlila skupog novinara sa fakultetom kad može da prenese iz turske agencije..

    Sviđa mi se

    • kad su takvi suvišni u društvu onda nastaje ovo: „Muftija iz Tuzi Sadmir Hadžljić kazao je da muslimani Crne Gore “vide Tursku kao svoju majku i mole se bogu da pomogne ovoj zemlji i njenom premijeru u aktuelnoj krizi”Muslimani u Crnoj Gori pomolili su se za turskog premijera Redžepa Tajipa Erdogana tokom džume u petak, tražeći od Alaha da pomogne turskom premijeru da prevaziđe najnoviju krizu u vladi, prenio je “World Bulletin”.

      Sviđa mi se

      • leskovački | 29.12.2013. u 09:00h
        Pozelio bih ovima sto se mole za svoje majke da i podju u tom pravcu da ih majke ne cekaju. Sto u Tursku sto Srbiju sto u Rusiju.
        pohvali48
        pokudi17
        Gradjanin1 | 29.12.2013. u 09:02h
        To je kao da mi molimo za Grke ili Kopte i smatramo Etiopiju svojom majkom:). Nema veze sto nemamo nista zajednicko osim vjere. Ipak su nam blizi od muslimana, jer nasi preci slucajno (sticaj istorijskih okolnosti) nisu, a njihovi slucajno jesu promijenili vjeru. Do tada smo bili isti. Pozni komunizme svaka ti cast nacionalisti i vjerski fanatici su bili u misje rupe, a iskrenim vjernicima nije branjeno da vjeruju, ali bez pompe.

        Sviđa mi se

      • Stojanov duh | 29.12.2013. u 09:33h
        koristim ovu priliku da pozdravim svoju bracu crnogorske muslimane koji kroz mracne devedesete dizahu visoko svoj crnogorski bajrak, pa i da pomenem velikoga vojvodu Bećir Bega Osmanagića koji nije imao dilemu da je Crna Gora njegova zemlja. Mi smo Crnogorci trovjerna nacija, ima nas i ateista i budista i ko zna kojih jos sve vjera. Zalim one sto su im majke negdje drugo, a majku moju Crnu Goru zalim sto je mnogi za majku ne priznaju
        pohvali28
        pokudi19
        Živko_Nikolić | 29.12.2013. u 09:37h
        Kakvo iznenađenje za nas kojima je majka Crna Gora…

        Sviđa mi se

      • za svakog ponešto: „panco vila | 29.12.2013. u 10:08h
        potpuno pravilno i treba da se mole za erdogana. daleko od toga da hasan i saban ili redzep mogu biti crnogorci ili albanci. tvrdnja da albanaca ima u tri vjere je demagogija zna se tacno ko je albanac a ko turcin, moj djed je to znao.
        neke stvari se ne zaboravljaju nikad pogotovo ne na balkanu. animozitet koji imaju crnogorci prema nama upravo je iz razloga sto je vecina albanaca turskog imena.“

        Sviđa mi se

  2. Да ли је писменост обавезујућа за децу шумара Аљаске, или сточара на црногорским катунима? За професора књижевности, сликара или композитора? Како ПИСА мери индивидуална постигнућа једног Пецонија? Какве везе има елементарна писменост с образовањем? Зар способност читања обичног графикона може да се мери са делима једног Микеланђела? Зар мислите да су њега интересовали графикони, и да би знао данас да их прочита?

    Тако изгледа „индивидуалистичка“ апологетика српске индустирије имбецила, којим се и наслови у новинама фарбају шарено, да образована господа одрже концентрацију. ПИСА није образовни систем, већ тест писмености.

    Него, овде нема слике Николе Велимировића, улажем амандман и захтевам да се текст њоме хитно допуни. Немојте ни случано да стављате слике актуелних ауторитета, када се зна да су Велимировић и Милошевић за све криви.

    Sviđa mi se

  3. Одличан избор!

    Димитријевић је главни и одговорни за стање у српској просвети и цркви. Успешно годинама остаје у сенци – већина Срба му ни име не зна. Заједно са Дверима чини целину која дрма Србијом.

    Толико о вашем фокусу.

    Sviđa mi se

    • Да се господин Димитријевић нешто пита, он, Ломпар и Старешине би имале право да знају свих тридесет слова азбуке, ви и Дејан по 25, а ми остали бисмо, недељом после службе морали да долазимо у Комбанк арену (или на Маракану ако је Бог дао лепо време) да нам препричате шта сте научили протекле недеље… Због тога, биће да је за стање у Цркви и просвети ипак крив:
      Криви Стојко
      Вама и свим читаоцима текстова на Преврату – срећна (грегоријанска) Нова година!

      Sviđa mi se

  4. Хвала, такође.

    Себи дозвољавате спекулације о туђим могућим грешкама, уз игноранцију одговорних за постојеће. Зашто – не знам.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s