Драгослав Павков: (Увек) пред зидом

У неким недавним разговорима, покушао сам да говорим о принципима али разумео ме је само мали број саговорника. Због тога, овога пута ћу рећи коју о себи лично; ваљда ће бити једноставније за апсолвирање…

decak

Дакле, одрастао сам у сиромашној породици у којој сам био ускраћен за многе ствари које су се и у оно, Титово време подразумевале за „обичну“ децу; пре свега мислим на ужину у школској кухињи, екскурзије, нове патике када се старе распадну… Не, не, није била крива држава – већ моји родитељи. И систем који (ни тада) није препознавао појединца већ се бринуо о апстрактним питањима попут развоја класне свести и изградње комунизма – на пример…  Рецимо, нисам могао да добијам ужину као друга деца јер моји родитељи никад нису могли да тачно у дан уплате месечну надокнаду; како ми је досадило да ме учитељица сваког месеца по неколико пута опомиње да „треба да платим“, рекао сам јој да се ја код куће толико наједем сваког јутра пре него што кренем у школу и да ми  ужина заправо смета, како да једем и пијем народни чај на пун желудац!?
Учитељица није имала амандман (ваљда и њој досадило да ме опомиње), а моји код куће пар месеци нису ни приметили да не тражим новац. Што се мене тиче, могуће је да сам због недостатка дружења уз ужину  (кад су сва друга деца доручковала, ја сам напуцавао лопту у зид сале за физичко и чекао ко ће први изаћи из кухиње да га предриблам попут Џајића), остао мало асоцијалан; оно што се другима подразумева – мени је несхватљиво.
Наравно, мајка је пре свега мајка па је једног дана ипак приметила да не тражим лову за ужину… Истог момента ме је шчепала за врат и упитала да се случајно не шверцујем, да је случајно не бих осрамотио, да је случајно учитељица неће позвати да се жали на мене, да ће, ако буде морала да плаћа ужину ретроактивно – мене дати у дом па нек’ се они тамо са мном боре како знају и умеју… Шта сам друго могао него да признам како месецима шутирам лопту док друга деца доручкују… Сутрадан, мама се попела на воз и отишла у „социјално“ да пита „има ли право“ да држава за њено дете плати усрану ужину; одмах с врата, видевши да се ради о жени са села – питали су је да ли има земљу… Рече да имају пар хектара, е – онда не може. Нека продају земљу па нека онда дође… Довиђења другарице.
Мама је била толико љута да никад више, до краја живота, није отишла да тражи било шта.

Слична прича ишла је и по питању школских излета на Фрушку гору (пар километара од школе, али и ту је увек требало понешто плаћати, дневнице наставницима, ‘бем ли га), о екскурзијама да не говоримо…
Једном, негде пред крај четвртог разреда, требало је ићи на једнодневну екскурзију у Буковичку бању и Аранђеловац; наравно, није ми било ни на крај памети да код куће тражим новац знајући шта ме чека, али моја учитељица Беба је овог пута узела ствар у своје руке… Са директором школе и АСП Војводина договорила је да једног њеног ђака поведу бесплатно; знате, дете никад није ишло на екскурзију, родитељи не могу да плате… Сви су се сложили, и након наставе учитељица ме оставила у разреду да ми нешто каже; јес да сам се трудио да останем кул, али по изразу њеног лица схватио сам да нисам успео да сакријем радост. Отрчао сам кући да вест саопштим родитељима, са неверицом су ме гледали и питали да их „нисам острамотио“ молећи можда да ме поведу на усрану искурзију, једва сам их убедио да је учитељица све организовала сама… Добро, ако је тако – мама ће ми спремити паштету, месни нарезак, 150 грама паризера и три витасока, а (ако јој плати нека жена код које је рибала месницу) добићу и „џепарац“ (први у животу).
Да не тупим о својој бескрајној срећи (еј, идем на пут заједно са целим разредом, певаћемо у аутобусу, добићу џепарац…) – завршило се на једини могући начин:
Треба ли да поменем да сам на дан одређен за полазак први стигао пред школу, пре аутобуса, ђака и наставника? Када нам је возач допустио да уђемо у „кола“, међу првима сам улетео унутра и заузео место у „шарагама“ (одатле се најбоље види пут којим се возимо, а јасно се види и ко пева а ко забушава, знам, рекли ми они што су ишли на све екскурзије)… Док смо се ми унутра препирало око тога ко ће где и с ким седети, испред аутобуса су стајали, пушили (онда су скоро сви пушили) и разговарали учитељице, возач и директор школе. Одједном, преко улице са најлон-кесом у руци појавио се мој најбољи друг Жикица Циган (Јовановић) у пратњи своје маме… Тек тада сам приметио да он није био у аутобусу, а баш он ми је највише причао о доживљајима са претходних екскурзија. Њих двоје су пришли групи испред буса, нешто су причали са директором и возачем, директор је Жикицу очински миловао по глави, онда је у истом стилу наставио и возач,  онда је у аутобус ушла учитељица Беба, а ја сам се први пут у животу суочио са позитивном дискриминацијом.
– Драгославе, узми молим те своју врећицу и дођи овамо! – рече.
Цео аутобус се окренуо према мени… Узех кесу и кретох према излазу, а девојчице почеше да се гуркају и домунђавају…
– Знаш Драгославе, нисам ја крива, ја сам све средила да идеш на екскурзију али директор је одлучио да (и) овог пута иде Жикица; знаш, они су Роми, ви барем имате кућу а знаш где они живе…

Какве везе има кућа коју је мој деда саградио свирајући по кафанама заједно са Жикиним, који је сву зараду прокоцкао пре него што уопште стигне до бабе и њене „благајне“ – ни данас ми није јасно… Једино што је јасно к’о дан, то је да је Жикица ушао у бус, за њим учитељице и возач, директор је отишао својим путем – а ја сам остао на прашњавом макадаму са кесом у руци отпоздрављајући друговима који су ми махали из „шарага“…

О доживљајима из виших разреда основне школе, овог пута нећу – нико ми не би ни веровао. Коме данас причати о авантурама из шестог разреда, када смо нас пет-шест клинаца до десет ујутро умели да истоваримо  29 тона угља из вагона на жељезничкој станици, а онда због  зарађених пара, следећих  7-8 дана били главне фаце у разреду? „Због зарађених“ – добро сте прочитали; у оно време паре је могао добити (скоро) свако, зарадити – само много јаке фаце.

Како сам био добар ђак, а уз то волео сам и животиње (са посебним акцентом на коње и псе) након основне школе уписао сам средњу ветеринарску школу. У нашој кући питање студирања се никад није постављало, тако је прописивао бонтон породице Павков, али и као ветеринарски техничар био бих задовољан…
Међутим, након месец дана моје школовање у тој (скоро) елитној школи постало је практично немогуће; из неког разлога, школа је од наше куће била удаљена добрих тридесет километара које ни поред најбоље воље нисам могао да прелазим сваког дана пешке, а за месечну аутобуску карту знате већ – имамо земљу… Како сам још пре пар година доказао да знам да се бринем о себи (истоварајући угаљ), моје родитеље није много узнемиравала чињеница да ћу због немогућности да присуствујем настави – морати да напустим средњу школу; ако ми је баш до учења, нека се угледан на Радивоја Десиног: Дечко је завршио (основну) школу, запослио се и уписао ванредно за хемијског техничара… Одмах су му дали место пословође у „Зорци“, а данас је погонски инжењер, све од својих десет прстију…
И јесте, у оно време је могло и тако; нећете веровати – иако није било демократије, није се смело лајати по кафанама и није био баш дефинисан титулар власништва над „средствима удруженог рада“ србождер Тито нам је омогућавао разне начине да живимо на начин достојан човека. Ови што су у то време студирали, то знају и боље од мене, али из неког разлога неће да кажу; ваљда није још време…

Толико за данас, наставиће се…

Advertisements

5 mišljenja na „Драгослав Павков: (Увек) пред зидом

  1. Е, мој Драгославе, живели смо исто, само што је мој отац био лекар.
    А од имовине која је мојим родитељима отета, могло се стотине таквих као ти ишколовати.
    Зато се „могло“.

    Sviđa mi se

  2. „У неким недавним разговорима, покушао сам да говорим о принципима али разумео ме је само мали број саговорника. “
    зато што си ти понешто доживео а они нису…

    Sviđa mi se

  3. Не знам које си годиште, вероватно би могао да ми будеш отац, јер је и он покојник доживео слично детњство као и ти, поред још шесторо браће и сестара.

    Sviđa mi se

  4. Сада ми је јасан чувени НИМБУС. Успео да успостави знак једнакости између сина лекара и детата из сиромашне породице у сваком погледу. Лекарско неостварено дете, бесно што није добило све на готово. А провлачио се кроз живот, баш због чињенице, да је ЛЕКАРСКО дете. Многи тврде, да су лекарска деца по правилу постајали лекари. Што НИМБУСЕ и ти не постаде нешто? Ваљда зато што си НИМБУС., тј., у облацима. Имаш ли НИМБУСЕ, преставу, како изгледа истоваривати угаљ? Ја сам то урадио САМО једном и то са 19 година и никад више!
    Диван и дирљив текст! Радо бих прочитао и наставке, ако постоје?

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s