ОВАЈ ЧОЕК ЈЕ НЕУНИШТИВ

У нас је на делу културна политика чији су основи у титоистичком југословенству. То значи да је на делу хрватска културна политика која се појављује као доминантна

Због чега у Србији не постоји културна политика или Ви ипак мислите да је има?

МилоЛ: — У нас је на делу културна политика чији су основи у титоистичком југословенству. То значи да је на делу хрватска културна политика која се – оснажена културолошком предрасудом о вечитом и актуелном првенству западних интереса – појављује као доминантна. Она се укршта са другим облицима културних и политичких утицаја, па се појављује у унеколико прилагођеном виду. Основни циљ је – као што сам то показао у својој књизи Дух самопорицања – везан за настојање да се све што је српско сведе на србијанско, да би све што није србијанско – као Његош, као Андрић, као Селимовић, као Лубарда – временом престало да буде српско.

Ко су људи који данас воде главну реч у српској култури и који је њихов идејни кредо?

— На делу је хотимична подударност између глобалистичке и националне интелигенције. Обе имају подлогу у распрострањеним менталитетима: колонијални менталитет испуњава глобалистичку, као што рајетински менталитет испуњава националну интелигенцију. Глобалистичка (колонијална) интелигенција је – у осам година претходне власти – ситуирана на свим нивоима културних институција: она обликује медијску, алтернативну и институционалну форму владајуће културне политике. Национална (рајетинска) интелигенција – осокољена променом власти – настоји да се материјално и утицајно ситуира унутар таквог распореда ствари. Тамо где не угрожава основни правац културног и политичког кретања она успева да задовољи сопствена – не општа – материјална настојања. Тамо где се појави могућност да нехотично или хотимично угрози основно кретање, она бива уклоњена. На делу је постепено срашћивање двеју наизглед супротстављених формација, јер су оне напокон добиле исти политички циљ и налог. Њихови сукоби отуд могу бити само лични и материјални. Јер они више нису могући као идејни у делотворном смислу. То значи да постоји невидљиви распоред задатих сила у нашој култури. Коме свест о овом распореду сила делује као теорија завере, ваља да се сети изреке по којој, ако желиш да знаш где је власт, распитај се кога (шта) не смеш критиковати.

Многи су очекивали да ће доласком на власт људи који су словили као више национално оријентисани доћи и до већег помака на пољу заштите српске културе и националних интереса. Да ли су и ове власти, предвођене СНС, оптерећене духом самопорицања?

— Власт која практично призна одвајање Косова и Метохије свакако да није национално оријентисана; опозиција која се слаже са том политиком наравно да није национално оријентисана. Поклапање власти и опозиције у овако одсудном питању открива да је образовано политичко јединство на идеји националне издаје. То је чист тријумф духа самопорицања.

Да ли је данас у Србији тешко бити Србин или изговорити нешто што има везе са префиксом „српски“ а да не наиђе на подсмех и оцену да је то „ретроградно“, „заостало“…?

— Није тешко, чак је и пожељно: ако пазите да не погодите најважнију тему тренутка у ком се оглашавате.

У Србији сви говоре о кризи идентитета, на свим пољима. Ипак, утисак је да се мало или ништа не ради на поправљању тога. Ко је за то одговоран?

— Премда је тешко расподелити одговорност у колонијално-окупационој средини, увек су најодговорнији носиоци власти. Поступци наших носилаца власти изведени су – по тачној речи Иве Андрића – са „дрскошћу роба и уз гарантовану некажњивост“. Кад схвати да је ништа, човек може све. Није чудо што ренегати мрзе прошлост: она их подсећа на оно што су били, на оно што су са собом учинили, на оне истине и људе које су издали. Она им показује како самоиздаја претходи издаји. Отуд су њихови погледи увек управљени на будућност: у њу се свака жеља о нама самима може пројектовати. Од истине се, међутим, не може побећи, јер свака будућност постане прошлост.

Како гледате на држање САНУ, имајући у виду кризу у којој се налази друштво и држава?

— У писму Осман-паши Скопљаку – од 23. јула 1844. године – Његош каже: „него мене није моја учтивост допуштала да се ја у оне нелијепе одговоре пуштајем”.

У ранијем интервјуу за Сведок рекли сте да је овај нараштај интелектуалне елите један од најсрамнијих. Шта очекујете од будућих нараштаја имајући у виду околности у којима се образују и стасавају?

— Има много препрека за њих. Таква препрека је дуготрајни вектор наше културне политике, који је плод дубинског поклапања спољних притисака и домаћих слабости. Сам дух времена испуњен је опортунистичким, а не побуњеничким садржајима. Младост више не подразумева побуну, него прилагођавање. Не само код нас него и у свету. На делу је непрестана симулација побуне, која се тако испражњава од аутентичних садржаја. Отуд прагматичка и опортунистичка својства нових нараштаја неће створити ни снагу ни прилику да нешто промене у нашим условима. Промена, пак, може доћи превасходно као последица промењеног деловања спољашњих чинилаца. Да бисмо били у прилици да искористимо један такав обрт, неопходно је поверење у културу, у тихи, скромни и непрестани рад, у посредно, а не непосредно задовољство, у снагу сабирања, а не трошења, у истинске, а не проглашаване ауторитете, у разликовање функције (као положаја унутар моћи) од личности (као човека који очитује вредност). Недостаје нам, дакле, разуђена формула пасивног отпора као припрема и подлога сваког могућег преокрета.

Да ли је Србији потребан државни и национални програм и ко може да га изради имајући у виду стање у нашој елити?

— Неопходна је свест о неопходности пасивног отпора: кроз подсмех, кроз персифлажу, кроз текст, кроз чин. Зашто не практикујемо миран, ненасилан и истрајан отпор? Зато што нема културне подлоге на коју бисмо могли наслонити његове форме. У име чега настаје такав отпор? Неопходно је оцртати алтернативни свет вредности: указати на универзалне видове западних вредности који су у сукобу са оспољеним западним интересима, указати на универзалност многих традиционалних вредности, осветлити делотворност вредности различитог реда и домашаја. Како учинити присутним алтернативни свет вредности? Неопходна је морално проблематична сарадња фундаменталиста и опортуниста у националној интелигенцији. Уврежена је предрасуда да је фундаментализам нешто рђаво. То не мора бити тако. Јер није исто бити фундаменталиста у милосрђу и у терору. Отуд без фундаменталиста нема неопходне свести о отпору; без опортуниста – нема прилике за смислен отпор. Њихова сарадња је неопходна, премда је проблематична зато што опортунисти често изневеравају начела, као што фундаменталисти често промашују средства. Отуд њихова сарадња не подразумева идеално-типске моралне облике помагања. То су Сартрове Прљаве руке. Границу оцртавају непроменљивост основног циља и употреба средстава: ако тежимо слободи, није прикладно да помишљамо на насилна средства. Чак ни у случају насиља над нама. Премда је – како пева Његош – „одбрана с животом скопчана“, насиљу се можемо одупрети и ненасилним средствима. Да би пасиван отпор био делотворан, неопходни су предуслови. Неопходна су средства јавности: умрежени сајтови, дневне новине, недељник, радио и телевизија на националној фреквенцији. Неопходна је јавна правна заштита. Неопходна је збирна невладина организација као утока и катализатор кретања вођених отпором: и страначких и нестраначких. То би била средства. Неопходна је сарадња странака националне опозиције. Неопходна је – кад већ влада прозападна – отворено проруска опозициона политичка адреса. Да ли је све ово могуће? Можда није све, али може ли се постићи макар нешто? Или је ништа боље него нешто?

Чини се да се у Србији тек у последњи час одлучније кренуло у обележавање 200. годишњице рођења Његоша. Створен је утисак да је све препуштено Црној Гори и да се то Србије превише и не тиче?!

— Зар није председник српске владе рекао у Подгорици да се Србије Његош не тиче? Зар није исти човек – у среду 18. децембра 2013. године – обишао изложбу у Културном центру Београда посвећену српским злочинима над једном албанском породицом? Зар овако постављена ствар – изолована до неисторијског уопштавања – не сведочи о систематском уграђивању модела српске кривице у нашу јавну свест? Зар околност да то изводи човек који је недавно позивао на враћање Титовог споменика на трг у Ужицу не открива да се обнавља модел српске кривице који нам је завештао титоизам? Зар Културни центар Београда није игнорисао годишњицу Његоша? Зар Културни центар Београда није игнорисао 120 година од рођења Црњанског, а прошле године обележавао 100 година Крлежиног доласка у Београд? Зашто не желимо да видимо подударност између културних и политичких чинова? То је судбина окупираног народа.

Како тумачите очито слабу реакцију Србије према ономе што се дешава ћирилици и Србима у Хрватској?

— Ко да реагује? Ћутање Европске уније пред околношћу да читав стадион скандира поклич под којим је оствариван геноцид између 1941. и 1945. године открива више ствари: прикривени рад немачког историјског ревизионизма у европској јавној свести, предрасуду да је Европска унија настала на историјским темељима антифашизма и скривену, али делотворну културолошку предрасуду која иза овог организованог ћутања као да сугерише поруку: нека сте их побили у Јасеновцу, нека сте их протерали 1995. године. Тај колоплет интереса, предрасуда и прећуткивања требало би да буде опомена за будућност. Али ко да разуме опомену?

У време претходне власти говорило се да постоји софистицирана контрола над медијима. Какво је стање данас?

— Нешто веће присуство националних садржаја у штампи има за циљ да прикрије суштинско поклапање власти и опозиције, глобалистичке и националне интелигенције у одсудној ствари. Јер могу се појавити различити национални садржаји, али не и оно што је истински на дневном реду: одвајање Косова и Метохије. То показује зашто је ова власт била неопходна. Она уверљивије од претходне власти спроводи идеолошку рационализацију по којој Европа нема алтернативу, будући да она симулацијом националних садржаја прикрива централно питање данашњег тренутка. Сада се – рецимо – говори о Републици Српској. Када она постане централна тема, говориће се о свему, осим о њој. Тако бисмо могли закључити како нема неповратне издаје док „националисти“ не издају.

Имајући све у виду – шта један човек, грађанин, који жели да буде одговоран према себи и друштву и држави у којој живи, може и требало би да уради?

— Није довољно само неговати свест о слободи и отпору. Неопходно је научити да се делује колективно.

Сведок
Драгојло • 2 days ago −
Као и увек Ломпар за прва имена српске књижевности бира једног језуиту, једног муслимана итд.Невероватно…А онда, за оно што он чини, а то је одвајање форме од садржаја, оптужује неке друге.
анимир Драгојло • 2 days ago −
Надам се да је прва реченица коментара последица незнања коментатора. Ломпар никада није за прва имена српске књижевности бирао Андрића и Селимовића. Ако мислите да јесте, цитирајте ми ту његову изјаву. У овом обраћању, Ломпар само говори о Андрићу и Селимовићу као српским писцима ван Србије.

Advertisements

27 mišljenja na „ОВАЈ ЧОЕК ЈЕ НЕУНИШТИВ

  1. Приређивач текста је велики мајстор двосмислености. Коме се руга насловом? Ономе за којим се укаже потреба.

    Ломпар је покопао једним текстом све ваше написе о КЦБ и „небитним“ манифестацијама нацизма, враћајући етикету фашизма ономе који на њу има ауторска права.

    Sviđa mi se

  2. „На делу је постепено срашћивање двеју наизглед супротстављених формација, јер су оне напокон добиле исти политички циљ и налог. “

    Odlično

    Sviđa mi se

    • „У нас је на делу културна политика чији су основи у титоистичком југословенству. То значи да је на делу хрватска културна политика “
      nema dalje

      Sviđa mi se

  3. „Основни циљ је – као што сам то показао у својој књизи Дух самопорицања – везан за настојање да се све што је српско сведе на србијанско, да би све што није србијанско – као Његош, као Андрић, као Селимовић, као Лубарда – временом престало да буде српско.“

    Ако сам нешто научио на факултету је да препознам „високообразованог“ мрсомуда. Овај је развио некакву теорију која нема везе са мозгом, за њега се залепили прилепци који воле да слушају мрсомуде, јер много лепо причају, а њему дају ветар у крила да своје мрсомуђење дигне у небеске висине.

    Ломпар и ломпаристи почињу да ми иду на ганглије. Нити Србијанство унижава Српство, нити је обрнуто, стварати некакву теорију завере где је нема је специјалитет комунистичких надринаучника, који су читаве каријере формирали на небулозним тврдњама и теоријама. Видим да је то једна од болести која остаје неизлечена и активна у овој нашој измученој земљи.

    Sviđa mi se

    • Тачно тако, Ненаде Булајо : ) Управо се ту, у овоме што си навео, крије замка е да би ли Нас оставила на губитничком путу. Ту замку је искреирао Ломпар коме је овај систем дао некакву „функцију“ самозваног и „званичног“ тумача Црњанскога. Замлаћује Нас бесмислицом: „желе да све српско сведу на србијанско“. Е Боже мили глупака… Ми можемо да све српско учинимо србијанским, када појмимо то што си написао да србијанство не унижава србство, ни обрнуто. Ко може Нама Србијан(ц)има узети нпр. Андрића, Црњанскога кад су они живели и стварали у Србији, јасно и просто је да су србијански писци. И када лепо се појми Србијанство – биће прегледније да Србијанство нема везе с пореклом или вероисповешћу, него је државотворни принцип, и самим тим он је као квасац за нарастање хлеба, не круха јер је крух само уломак хлеба, парче одломљено од хлеба (зато и настају крушне мрве, при одвајању круха од хлеба): ) Све су свему: Одлична опаска Ненадова…
      Свако добро…

      Sviđa mi se

  4. “Зар Културни центар Београда није игнорисао годишњицу Његоша? Зар Културни центар Београда није игнорисао 120 година од рођења Црњанског, а прошле године обележавао 100 година Крлежиног доласка у Београд? Зашто не желимо да видимо подударност између културних и политичких чинова? То је судбина окупираног народа.“

    Један је Мило Ломпар!

    Sviđa mi se

    • Како је г. Ломпар обележио 200 годишњицу Његошевог и 120 годишњицу рођења Црњанског? Ако се добро сећам он има катедру на Филолошком; није враг да су му домети тако мали као што се труди да прикаже?! Није могуће да га треба извикати за декана Филолошког, ректора БУ или министра културе да би мрднуо мало жешће него што подразумева учешће на тезгама…

      Хоћу да кажем да за мене није спорно да КЦБ воде људи који са Српством немају баш неких додирних тачака, уосталом, ко плаћа – бира шта ће се свирати… Знам да ми замераш што напада на такве нема више на Преврату али разлог је само један једини: Одбијам да изигравам јадника коме сви нешто бране! Мене првенствено занима шта ми, Срби можемо да учинимо да госпођи Давид и њеним спонзорима станемо на пут. Проклињањем и бацањем анатема нећемо постићи баш ништа, осим да нам се људи смеју или нас сажаљевају.

      Због тога од људи попут Ломпара захтевам да престану са паламуђењемм и да се јасно и гласно одреде на тему: Куда и како даље?
      И на крају, вероватно сам коментаришући промашио тему коју је задао брм, али испровоцирало ме твоје „Један је Ломпар…“ Ма није један, има их много али су им тезге, дневнице и синекурчине превише важне у животу. Такви никад нису покретали никакве промене, за промене су потребни људи попут тебе, које би Мило и његова ордија мало артикулисали; али немаш ти пара за то, а какав си опичен – да ти и затраже извео би их уз тарабу и послао у „шести батаљон“ 🙂

      Sviđa mi se

      • Знаш, баш кад сам писао коментар помислио сам на тебе мислећи, како ли ће Павков успети да омаловажи овај цитат који је непорецив? Додуше, мислио сам и на брма, али ти узе шњур :). И ето, “успео“ си повлачењем једнакости између Ломпара и градске институције као што је КЦБ.

        Sviđa mi se

      • Извини, ни на крај памети ми није пало да се ради о величини већој од КЦБ. Али јебига, нама грађанији су институције увек изнад појединца, ма како се он звао…

        Sviđa mi se

      • pa baš i nije – KCB radi svoj posao a Milo ne radi.. već kaže samo ti sinko radi svoj posao.. što je izgleda jedina razlika između hrvata – identiteta koji nastaje i srba identiettta koji nestaje.. iz navedenog razloga

        Sviđa mi se

      • преврат Ломпар овим цитатом објашњава неуком пуку везу између културне и политичке поробљености, није то за нас који то већ знамо. Што се предлога тиче има их у овом тексту:

        “Неопходна је сарадња странака националне опозиције. Неопходна је – кад већ влада прозападна – отворено проруска опозициона политичка адреса. Да ли је све ово могуће? Можда није све, али може ли се постићи макар нешто? Или је ништа боље него нешто?“

        И пре овога има нешто, да не копирам све, али шта очекујеш више од Ломпара? Да поведе масе на побуну? Које масе и где би их то позвао, односно, ко би то пренео? Па, сад зађи међ’ Србе, ако ти од 100-тину два Србина зна ко је уопште Ломпар скидам капу. Што се синекура тиче, а где је то Ломпар себе наплатио? Знам поуздано да је Вучић хтео да га постави на место министра културе што је овај одбио, паметан човек, видео је где то иде. Не разумем зашто не подносиш тог човека или просто не волиш елиту ма ко то био, а он то несумњиво јесте, бар за мене.

        Што се мене тиче, ‘ваки као ја су ту за изгибеније, одувек је то тако било, али не жалим се; три олоша да скинем после могу да мрем 🙂 ионако, пре или касније, сви ћемо очи склопити.

        Sviđa mi se

      • “Извини, ни на крај памети ми није пало да се ради о величини већој од КЦБ. Али јебига, нама грађанији су институције увек изнад појединца, ма како се он звао…“

        Баш напротив, није његов посао оно што је посао институције, јер нисам ја, но ти поставио чудно питање: “ А како је Ломпар…?“

        Sviđa mi se

      • „…нисам ја, но ти поставио чудно питање: ” А како је Ломпар…?”“
        У праву си делимично, али изгледа да се ми овде играмо глувих телефона: Господину Ломпару је криво што КЦБ није урадио ништа да се обележи Његошев јубилеј а јесте за Крлежин, што ће ваљда рећи да је КЦБ прохрватска (или пројугослАвенска!?) институција у срцу србијанске престонице. И он од такве (прохрватске) институције очекује да учини нешто „српско“, и још се згражава јер то она није учинила? Па јел није логичније за очекивати да ако неће КЦБ, да „то“ учини највећи живи Његошолог – професор Ломпар? Да на пример на свом факултету направи књижевно вече или трибину о најумнијој српској глави… Да окупи своје политичке истомишљенике и направи протест испред КЦБ и тако ову институцију извргне руглу као антисрпску… Да… Шта било АЛИ ДА УЧИНИ НЕШТО! Овако, све се своди на гуслање и кукање како нас Србе нико не воли, сви су нам завидни на лепоти, снази и мудрости… и од нас као брабоњци отпадају сви они који висе, који могу да буду било шта друго. Јер губитништво је заразно и шири се попут епидемије; а нико не воли да га сматрају губитником, ко друкчије каже – клевеће и лаже…

        Sviđa mi se

    • Један је Миле Лојпур, Ломпара има на хиљаде, и нису део решења, него проблема (како је већ написао ДРП, не требају нам усмене „патриоте“, већ делатне ПАТРИОТЕ).

      Sviđa mi se

      • trebaju nam ii usmene – teoretičari ali ne tipa „У нас је на делу културна политика чији су основи у титоистичком југословенству. То значи да је на делу хрватска културна политика“
        svehrvati – i pavelić i vedrana rudan – sve isto

        Sviđa mi se

      • Не требају нам у смислу да их већ сада имамо пун куфер. Када би се макар неки прешалтао са теорије на праксу, већ би имали организациони одбор за трећи српски устанак, овако имамо књига за пола библиотеке, али у пракси – пувањак.

        Sviđa mi se

  5. Činjenica je da u nas za razliku od svih drugih ex YU sredina postoji aktivna scena antinacionalne kvazilevičarske „elite“. Činjenica je također da je petooktobarskim promenama njima omogućen pristup institucijama kulture te da oni kroz njih delaju. Lično sam vrlo kritičan prema toj pojavi i mislim da mi kao društvo treba da insistiramo na promenama, no teško je to nazvati „kulturnom politikom“.

    Sviđa mi se

  6. „pa baš i nije – KCB radi svoj posao“
    A voleo bih da mi objasnite koji to posao radi i za čije pare? Dobro, za pare znam, izdvajaju se iz gradskog budžeta što će reći od nas. E sada dal’ gradska institucija kulture koja bi valjda trebala da polaže račun gradu ima objašnjenje na koji način doprinosi dobrobiti građanima Beograda sa izložbom Bogujevci?
    KCB dragi moj nije Univerzitet i ne podleže toj vrsti autonomije, on je kulturna institucija grada (svih građana u prevodu) te mi je nejasan taj stepen slobode a i nivo koji se hoće dosegnuti.

    Sviđa mi se

    • „na koji način doprinosi dobrobiti građanima Beograda sa izložbom Bogujevci“
      Ево објасниће брм, не сумњајте 🙂 А ја ћу се опет правити мртав, функционише, проверено +

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s