Милан Миленковић: Права вера ипак ћути

nikolaj

Драги Дејо,
Када говориш о синдрому „широке кофе“: људи могу неки феномен да изучавају, или коментаришу, само на основу генерализација, а не на основу појединачних случајева. Још у 16. веку је индуктивни метод (мишљење од поједничаног ка општем) одбачен у корист дедуктивног (од општег ка појединачном), јер је примећено да оно што важи, рецимо, за појединца, не мора важити и за друштво, али оно што важи за друштво, мора важити и за појединца. Упрошћено, а на тему о којој ти и ја овде разговарамо: црквена организација, са свим својим подсистемима, од Синода, до последњег верника у планини, је оно што је опште, а изузеци нису и не могу бити предмет разматрања, јер су и ти изузеци међу собом хетерогени, тако да нас тај пут не би одвео нигде. Очигледно је, са функционалног становишта, а не са нивоа теоретске поставке, да је високи клер оно што одређује политику цркве у целини, затим да је обичан клер егзистенцијално везан за архијереје, те му не пада напамет да таласа, а да се „верни народ“, што је један мутан појам, који свако схвата како хоће, „објект за субјект“, односно нико га ништа не пита. Привидна равноправност свештенства, монаштва и народа је, дакле, само теоретска поставка, а у функционалном смислу је бесмислица. Били бисмо равноравни чланови цркве само ако би и ми крштавали и исповедали, или били поседници светих тајни, као и клир. Како ми то нисмо, то је река која тече само у једном правцу.

У пракси то изгледа овако: Синод вуче у екуменизам, мења литургијска правила, уводи иновације тамо где им место није и, уоште узев, пред нашим очима мења карактер цркве. Има изузетака? Наравно, али је бесмислено о њима расправљати, јер нас то уводи само у бескрајну дебату без решења. Али, ајде да видимо изузетке: неке владике, бар се тако прича, нису заговорници екуменизма, но или су прегласани, или мудро ћуте, чувајући свој положај, а не цркву и веру. Монаси не знам шта мисле, а свештеници, у вр` главе, могу да протестују у кафани, па и онда тихо, да не би били рашчињени. Верни народ нема никаквог утицаја на политику цркве и он је ту, са становишта цркве, да да привид опште заједнице и саборности. Према томе, мирјани су декорација, а шта они о томе мисле, друга је ствар. Где су били мирјани и шта су урадили кад су српски епископи љубили руку папи? Негодовали су код куће, као и кад Дачић тапне Косово.
Што се тиче парафразирања онога што сам рекао у емисији, да ти помогнем, цитат је био из једног старог катихизиса, и гласи овако: Како ми знамо да је Исус Христ истинити Бог наш? Тако што су о томе сведочили свети апостоли. Како ми знамо да су апостоли говорили истину? Тако што их је Господ поставио за начелнике цркве. Овде је у питању методолошки трик, а никако негирање. Говорим о једној дијалектици, која је веома налик марксистичкој, у којој се ствари објашњавају саме собом, што се, истина, може радити, али онда нема доказну вредност.
Четири синоптичка Јеванђеља су настала између 70-те и 110-те године, што значи да јеванђелисти нису лично познавали Исуса, али то је најмање важно; овде се ради о методолошки уврнутом доказивању, а не о самој истинитости вере.
Наравно, овом причом на радију сам испровоцирао теологе-аматере да опљују мене, а не да кажу нешто паметно. Вера је вера, чињенице су чињенице. Када кажеш, Дејо, да се вера не осећа, већ да се живи… довитљиво, али са обрнутим редом ствари. Ти претпостављаш да се може вера живети, а да се не осећа, а то јесте битно протестантска поставка вере као „доказане“ истине, онај хладни жар вере из које су отпала осећања. То је, не буди теби лично речено, фарисејско схватање верске праксе као суштине сваке вере. Баш то је карактеристично за две групе верника: за градске вернике, чија су осећања уопште разводњена, услед урбаног начина живота, и за нововерце, односно за оне који су се на веру прикачили одскора, па су верску праксу усвојили пре осећања.

Поређење вишебожја, као основне школе, са хришћанством, као факултетом, је наивно и симпатично; виша школа би му, по томе, дошла некако као „погонски верник“, по угледу на погонске инжињере са вишом школом. То је чисто грађански начин структуирања ствари, мит о вечном прогресу, где се претпоставља да је деда паметнији од прадеде, отац од деде, ми од оца, а наша деца ни близу тако паметна као ми, јер смо ми открили истину. Једину истину икада. Бог је своје највеће тајне решио да саопштио баш српским нововерцима. Мало дијалектике, коју толико воле нововерци:
ми смо били пагани све негде до 8. века, а понегде и до 10-тог. Хришћанство је, отприлике, било већ тада вековима старо. Да Бог није желео да ми будемо пагани, не би нам дозволио, зар не, већ би нас покрстио пре Византинаца? Овако, дозволио нам је да будемо пагани за многе векове, а ништа не бива без његове воље, зар не? Ако је његова воља била да будемо пагани, што би ми то уопште сматрали за нешто лоше? Не би ли такав став био светогрђе? Ово ти кажем само зато да ти покажем да дијалектичка батина има два краја, а по потреби и више.

Што се ктиторства тиче, ево ти га Тома, који је православно живео, па заслужио да га црква уважи. Богаташу је, каже Христ, теже ући у Царство Небеско, него деви проћи кроз иглене уши. Црква је ту да те иглене уши мало прошири, таман толико да прођу Тома и слични. Порекло њиховог новца је неважно, као и судбина оних од којих је отет. Хришћанског ли погледа на ствари!? То је оно хришћанство које ви проповедате? Због тога сам и написао онај чланак. Човек који треба да буде екскомунициран ће постати ктитор? Једном је већ допринео заједници кад је тапнуо Косово, па сад још једном да допринесе? Што се тиче окретања другог образа: ја га, вала, окретати нећу. Можда тиме нећу надићи самог себе, али ризиковаћу на Страшном суду. Баш у овоме се сумира збуњеност нововераца: стално се брка индивидуални и заједнички план. Приватно, можеш да даш коме год хоћеш да те шамара, надилази самог себе до миле воље, али народ себи не може да приушти тај лускуз, нити су наши преци то радили. Да јесу, не би ми сада о овоме уопште дебатовали. Човек може да скочи с моста, народ не може. И не треба.
Ви сте, у својој претераној ревности, раздвојили заједницу Срба, од заједнице православних, заједницу Срба ћириличара и латиничара, заједницу крштених и некрштених и од једне делатне заједнице, направили сте више неделатних које, шта год снађе Србе, то оправдају Божјом вољом. Тиме се уноси врло опасан дефетизам у српски народ и, кад тај дефетизам постане очигледан и свеприсутан, онда сложно запевате како народ неће да се одазове на протесте и како неће да се освести. Прво, нисте ви позвани да га освешћујете; није то нико. Народ је такав какав је, а оно што историјски каска иза њега, јесте догма, која своју жуч, због тога што је народ не следи, излива на хартију, заједно са сузама.
Друго, кога зовете на протесте? Православне? Ћириличаре? Србе? Србе и остале? Крштене? Ви стварно мислите да човек који нема хлеба, има воље да се бави сложеном, а празном догматиком? Ви стварно мислите да је ваш поглед на свет обавезан за све? Да сте ви искључиви поседници свих истина и да ће Рај наступити чим и сви остали усвоје ваше становиште? Од тога нема ништа. Живот је претпоставка за сваку веру, а не обрнуто. Рекох већ: народ без вере можда и постоји, барем у виду племена; вера без народа је апстракција највишег реда. Потпуно сте, и без разлога, и без овлашћења, потиснули Стари завет јер је, ваљда, и он основна школа у односу на Нови? А Дела апостолска су докторат? Око за око, зуб за зуб, више не важи? Накнадно оборено српском теолошком анализом, за потребе Новог доба? Ово што нововерци раде је опасна ревизија вере, за оне који су јуче верни постали. Традиционални верници ће, за не много времена од данас, бити проглашени за јеретике, од стране оних који су колико јуче крштени? Оваква тумачења вере (а она је увек у тумачењима, јер дословне Христове речи говоре против нововераца и ктитора) нас наводе на танак лед, јер ће се вера тумачити у корист политике, сасвим по грађански. Наши дедови су се држали даље од ропских расположења, даље од модерних верских израза, који нас преплављују, даље од раздвајања вере и народа који верује. Вера их није делила, него спајала. И још нешто о односу живота и вере: чак и они монаси у пустињи египатској, ако их још има, они идиоритмици који леже на трњу, који једу са земље и који су готово чисти дух, ослобођен телесности, говоре у прилог примата живота над апстрактном вером; снагу за подвиг им даје сам живот, односно снажна биологија, која им је омогућила подвиг. Наша верска традиција је у савршеном сагласју са природом и начином живота; поштовала је живот и није га убијала зарад духа, који никакву дефиницију и нема, односно има дефиниција колико и људи. Данас се све мора жртвовати принципима и то ултимативно! Ко није с нама, није хришћанин, јер ми дајемо атест!
Не, браћо, не дајете ви атест. Ви сте поседници само ваше истине, а не истине уопште и не гњавите друге тиме. Живите тихо, живите ту своју истину, нико вам не брани, али немојте да мисионарите и наморавате друге да мисле као и ви. Пустите нас староверце да га терамо као и до сада, нисте баш ви пронашли светли пут, а сви до вас су коњи били. Заснивање вере, која је врсно задата, на теолошким поставкама је злочин према онима који су за веру вековима умирали, а да нису знали за теологију. Мени ово, као следбенику традиционалне вере, личи на неки будући Голи оток, где ће сви, осим нововераца, морати да ревидирају став, а став је, испод свих маски, веома једноставан: ми дневно одређујемо шта је вера и верска пракса, а ваше је само да прихватите дневне промене. Николај је нови Маркс, а нововерци су централни комитет. Велика је срећа да немате власт, браћо нововерци, јер бисмо морали да се мењамо ми, као што сте се мењали ви.

Она довитљива прича о богаташима, који су живели православље (што је само по себи нонсенс; да су живели православље, не би били богати. „Оставите све и пођите за мном“, или „Благо сиромашнима, њихово је Царство Небеско“, или „Гледајте љиљане у пољу…“, или „Гледајте птице небеске… Заборавили сте да су Христове речи изнад речи владике Николаја, да је Његова верска делатност изнад његове историјске појаве, да је он, а да није црква, централна личност хришћанства. А можда и нисте заборавили?
Можда вас баш Његове речи најтеже оптужују, јер стално морате да их тумачите, а не да их прихватите дословно.
Можда Његову науку можете да прихватите само догматски, кроз тумачења теолога?
Шта у Његовим речима није јасно, чему треба тумачење? Он, сиромашни столар, данас служи као апологија богатства и богаћења? Шта је ктиторство, ако не нека врста папских индулгенција, спас душе за новац? Не сналазите се, браћо нововерци, јер веру нисте наследили, него је стекли, а тако не иде. Наслеђе, традиција и обичај су срж сваке вере, без њих је она незамислива. Ви хоћете да веру одсечете од корена, наравно, тихо, да се Власи не сете, па да је редефинишете по својој мери и по мери епохе. Установити своју традицију! – има ли веће будалаштине? Ваша вера критично зависи од Николаја и још пар теолога. Како бисте веровали да се они никад нису родили? Запамтите: Христ говори вама, а не Николају; говори сваком од нас, а не само теолозима. Говорио је нашим дедовима, док нису ни знали да теологија постоји. Одсекли сте себе од живе вере, од живе традиције, па бисте да нас одсечете све? Мене нећете, а са осталима видите шта ћете.

Истина, време вам иде на руку; ово је ваш свет, свет који се стално мења и који припада искорењенима. Вероватно ћете победити и то не зато што сте посебно паметни, него зато што сте прилагодљиви. Доћи ће дан кад ће ваша догма постати обавезна, под претњом казне. Али, кад једном одсечете традицију и обичај, знајте: иза вас ће доћи неки нови нововерци, који ће онда вама објашњавати како се верује. Отворили сте Пандорину кутију и гледајте шта ћесте с тим. Хоћете да судите, па ће, је ли, и вама бити суђено.
Нисте ви овлашћени поседници ни вере, ни Истине, ни тумачења. Ваша идеја да то јесте, сасвим је робеспјеровског, грађанског порекла. Пустите овај народ да верује како је навикао и не силујте га да прихвати ваше становиште. Његова, на веру народа мислим, старија је и дубља од ваше, чак и ако није догматски исправна. Само да вам не васкрсне Тито, па да вас опет учлани у партију. Нашли бисте ви тумачење и за то. Кад већ имате тако снажну потребу да верујете, сачувајте то у себи. Немојте да гњавите и наморавате друге. Тиме ћете доказати да заиста верујете. Бољи доказ од тога не постоји.

На крају, драги мој Дејане, ово није речено теби, бар не у начелу. Верујем да твоји нису били комунисти и да сте уредно крштавани са месец-два дана, да нисте баталили славу и празнике. Верујем да су твој деда и предеда, и сви они пре њих, били верни, а колико су се разумели у теологију, не знам. Мој верски и национални педигре су несумњиви, па верујем да је тако и са сваким другим.
А наслеђе је чудо: коме је деда пре триста година крао овце, тај данас краде компјутере. Од дедова не можемо да побегнемо.

Advertisements

18 mišljenja na „Милан Миленковић: Права вера ипак ћути

  1. Миленковић самим тим што јавно наступа а и не само тим него и свим изнетим, ради оно за шта оптужује „нововерце“. Ћути Миленковићу … ето и то би се могло написати… „права вера ћути“…
    Шта ћемо сад ? 🙂 Миленковић вештим софизмима ради исто као и они које делимично оправдано оптужује и кори. Миленковић спроводи своју идеологију, вешто користећи године искуства над млађанима који ако ништа друго а оно су бар двадесетак-тридесетак годиница млађи, и неискуснији самим тим… свакако искуство је предност и то основна, истинска без икаквог двоумљења и спора, међутим где је укорењеност, она суштинска не она позивајућа се на „народ“ јер „вокс попули – вокс деи“ је само измишљотина за лакше манипулисање… ако нема укорењености, а она свакако није с титоизмом и Вулином, онда се само лишће брсти… те свеједно да ли бршћење је „нововерско“ или „староверско“.
    Радити за Вулина а онда „подучавати“ млађе, „необразованије“, „нешколованије“, неискусније… е па то има и своје име… али не име с којим се подписују писања и радио-емисије…
    Не, Миленковићу. Не дајеш ти атест. (намерно користим твоје начине обраћања)
    Нити атест дају твоји титоисти, било они Вулини или твоји косјнаовци који и даље сањају повратак брозних времена.
    Простоту опсенити можеш својим личним на`ођењима када и како си све прошао и жртвовао се, али рече Лењин одавно за такве: корисне будале. Ето као што си користио титоистима, тако и сада нпр. браћи Тврдишић плаћеницима црногорско-белопољског криминала.

    Sviđa mi se

  2. Спрдај се, `прдај Марковићу… али Миленковић јесте радио за Вулинов политички просперитет, и Вулин му је то платио: А врли Србин Павков(ић) није za rasima, За Тебе не знам, с вама црногорцима-југословенима-илирима ништа није искључено, на све сте спремни зарад очувања личних и племенских интереса 🙂 😉
    Тако да Ти ово релативизовавање неће проћи. Као што Ти пролази свуда где се појавиш да подриваш… 🙂 додуше, наизглед имаш поставку добру и кроз њу протурено известан број одличних тактичких датости, зато и вреди онекад причитати Твоја писања… али стратешки и дубински скенирано(гледано) погубно је повести се за оним што излажеш. Ипак, нису то србијански путови победнички, колико год се упињао да их таквима прикажеш… опет, уз извесне сасвим добре тактичке предлоге, понављам (понављање – мајка мудрости;))
    Свако добро…

    Sviđa mi se

    • Ја нисам радио низакога, вера ми долази из срца, нагонски. Признајем и волим претке који су се клањали Свебогу, Триглаву, Перуну, као и оне који су прихватили хришћанство. Нисам Православни србин него Србин православац, не идеализујем цркву јер у њој служе исти грешни људи као и ја, нити мислим да БИЛО КО има права да држи проповеди, јер божију промисао човек не може да појми (иначе би био бог). Поштујем патријарха Павла јер је живео у складу са својим схатањем вере, не поштујем дебеле патријархе и попове који возе бесна кола и мешају где им место није. Све у свему, већим делом се слажем са Миленковићем.

      П.С. Тотално ми је небитно кога је подржавао или да ли уопште искрен писац неког текста, битно ми је само шта у тексту пише. Једном написано добија сопствени живот, независтан од аутора.

      Sviđa mi se

      • ПЕРУН ЈЕ СТАРИЈИ ОД ЗЕВСА, ОД НИМФИ ВИЛЕ,
        ПЕСМЕ СТАРОСТАВНЕ НИСУ ТО КРИЛЕ,
        СРБСКЕ СУ МАЈКЕ ЊИМА ДЕЦУ ЗАДОЈИЛЕ.

        ВАСЕЉЕНСКИ ГРАЂАНИ

        Понекад се питам … ОДВАЈКАДА БЕЈАСМО СКИТИ Свет огњени
        Кога учим … СКИТАСМО СРБИНСКИ Огњених мисли,
        Онога што песме ОТМЕНО, ГОСПОДСКИ. Искреношћу
        Ми дариваше редке, Искром искри.
        Са посветом ГРАДА БУДУЋЕГА ИСКАЈУЋИ,
        Пророчком … ЗЕМАЉСКОГА, НИ ЈЕДНОГА Искра Духа
        Вишњом. НЕ ПРИЗНАЈУЋИ: Огњенога
        Храбро искрчи
        О, Ваљевче НЕПОКОРНИ ИКОМ, Таму мрачнога.
        Поклони се пред ДО ДУХУ СВЕТОМ
        Оним што теби ВИДОВДАНСКОМ. Искренога срца
        Поклони се. Храброст искри
        Поглед је бистри
        А путеви чисти.

        Огњиштарци,
        Велесови унуци,
        Дуги им брци,
        И погледи мрки.

        Што науме,
        Брзо саврше,
        И тачно изврше.

        Ништа не траже,
        Само славу узносе.
        На Дедову ноћ,
        Прецима одлазе,
        По исконску моћ.

        Искова Перун,
        Оружије Србиново,
        Непријатељу несазнано,
        За одбрану огњишта,
        Родитељског и дедовог.

        Хитри бише,
        оружијем искованим,
        Звер савладаше.

        Славу имају,
        А на споре
        Гаврани гракћу
        И пси лају.

        Ваљевско читање Велесове књиге
        15.Световидења 7512. у Београду,
        и сутрашње созерцање:

        Светород рађа
        Триглава лик
        Трећи.
        Дух свети,
        Којим смо
        Заклети.

        За бој бодри,
        Бодрићи.
        У боју љути,
        Љутићи.

        Погледа храбријех,
        Бркова мужевнијех,
        Корака бесмртнијех

        Крочисмо у
        Световида дан,
        Вечни Видовдан.

        Из Лелића, села малог, крај Ваљева славног
        Изнедри се гавран вран, васцеломе свету знан.
        Свету знан, ал` Србину највише је мио
        Јер где год бејаше Србијом се поносио.
        Опанака, фруле и шљиве одрекао се није,
        Зато га и данас глас неустрашивога бије.

        Чувен Христов војвода је био,
        Те га Господ светим учинио.
        Человођа постаде Србије небесне,
        Сад нам о`зго поје молитвене песме.

        С десне стране стаде Сави Светитељу,
        Да заједно за царицу Србију
        Од Бога измоле круну најсјајнију.

        Николаје Владико, србска свирко и дико,
        Ти повуче мене горе, где опазих сјајне дворе.
        И слутњама мојим, Ти потврду даде.
        Хвала земљаче за путоказ вере, љубави и наде.

        Не умедох у срце завирити своје,
        Док не осетих мудрословије твоје.
        Не могах жељу уобличит своју,
        Док не примих златну реч твоју.

        Благодарим ти, Владико Свети,
        Што ми многогрешноме пут осветли.
        Теби, Лелићки Свече, што сваком притече
        Притече и притичеш, и у векове векова притицаћеш.

        Виниколо

        Винуло се Коло
        Венац,

        Сунца лоза
        Вења,
        Плод Божијега
        Хтења.

        Посијмо,
        Расијани,
        Колом
        управљани,

        Семе
        Рода
        Венчанога.

        Sviđa mi se

  3. Кренуо сам да део по део цитирам и износим своје мишљење, међутим није мки намера да се упуштам у било какве расправе. Оно што ћу дати себи за право да прокоментаришем је, да је у горе написаним редовима накачено много етикета. Не приличи Вам то господине Миленковићу. Читајући Ваш текст мислим да сам све збуњенији био како је надолазила Ваша нова мисао (може бити да је мој скромни интелект узрок тога). Било како било, из оног првог писанија на ову тему, можда сам се нашао у сељаку који о вери ништа не зна, али све прихвата здраво за готово, као аксиом рекли би грађани. Немам ја ту шта пуно да мудрујем, али Вас молим као човек само се склоните од, мени тотално безобразне констатације да ће доћи време када ће модели понашања од стране Хришћана, и то Павославних, бити наметани.

    „Истина, време вам иде на руку; ово је ваш свет, свет који се стално мења и који припада искорењенима. Вероватно ћете победити и то не зато што сте посебно паметни, него зато што сте прилагодљиви. Доћи ће дан кад ће ваша догма постати обавезна, под претњом казне.“

    Братски поздрав од поштоваоца Вашег рада, Миодрага Симића.

    Знање надима – љубав изграђује..

    Sviđa mi se

    • Један јасан ( и поштен) текст а овакви коментари. Вјероватно „дијагонално“ читано. Можда би некима ипак било ккорисно да прочитају бар два пута. Текст је озбиљан и није ово површна писанија.

      Sviđa mi se

      • ВРТ Све што је атеистичко или бар доведено верским неразумевањем до бесмисла, не сумњам, за Вас је поштено и одлично, али имате једну грешку као и Дрп, коментар није пљувачки, већ искрен (у смислу шта је коментатора заболело) и базира се на једним, рекао бих, “НВО спином“ – шта ће бити када “прилагодљиви“, а не “паметни“ православци победе?! Потанко у следећем тексту.

        Sviđa mi se

  4. Мали допринос мој који се тиче феноменалне и непревазиђене дефиниције. Па, сад, како се ко међу вама пронађе.
    Како препознати реформског телетабиса

    Синтагму “реформски телетабиси” користим од једног одређеног тренутка када сам схватио колико су патетични и рад сам тај тренутак линком приказати. Осим тога често се користе изрази “реформски талибани” (не сећам се када сам први пут чуо и какву је конотацију првобитно имао), “сорошевци”, “домаћи Американци”, “реформски екстремизам”, “екстремни мондијалисти”…
    Неки користе израз “антисрби”, али ја не бих ишао толико далеко. То би индицирало да у њиховим главама има нешто осим конфузије. Такође, став “анти” претпоставља кохерентни систем, а бити “реформски телетабис” је прави оксиморон (судбине клете). Ипак, сасвим је сигурно да добар део оних који су иза њих има интересе који су супротни српскима. А конфузија је одлична за стварање информационог поља (читај: слуђивање народа).

    Како можемо препознати примерке ове фауне? Ево неких индикативних ставки њиховог профила. Дакле, за правог реформског телетабиса важи следеће:

    1. Прича како су Срби “демократски инсуфицијентни”, “безрепа стока”, “вашљиво племе” или “генетска депонија”, па ипак инсистира да су он и његови идоли праве патриоте, а сви остали могу бити само “патриЈоте”, дакле шљам који злоупотребљава нацију зарад себичних интереса. Осим тога, телетабис се стално позива да ће његови ставови постати већински у народу који убраја у “генетску депонију”.

    2. Иако се само “случајно” родио у Србији и сматра себе грађанином света (наравно, само његовог евро-америчког дела), па му је тако ближи неко из
    Париза него неко из Доње Моштанице, он инсистира на ономе што мисли да је добро за Србију и да он (си кларо, и његови идоли – ту нема разлике) то најбоље зна. А то што је најбоље је “сукоб/раскид/суочавање са прошлошћу”, “мењање Србије кроз конфликт” и наравно “мењање свести” народа.

    3. За реформског телетабиса нација је нешто приватно/ небитно/ случајно/ недефинисано (непотребно прецртати). Ипак он инсистира, чак ватрено брани право Црногорцима и Бошњацима да имају своју нацију (иако је то све приватно/ небитно/ случајно/ недефинисано).

    4. Реформски телетабис не зна шта је то православно хришћанство. Ипак, он ватрено брани права “Црногорске православне цркве” и “Македонске православне цркве”. Таква права наравно не постоје за СПЦ, пошто је она
    “мафијашко удружење” и као таква део “злочиначког синдиката”.

    5. Иако генерално не верује у Бога, реформском телетабису то не смета да се позива на хришћански морал (увек у функцији пребацивања недостатака истог код Срба) и његове флоскуле као што су “окретање другог образа” (важи само за Србе), “катарза”, “покајање” и томе слично.

    6. Иако себе не сматра верником то не смета реформском телетабису да позива на екуменизам и реформу Цркве и користи фразе типа “све религије позивају на мир и љубав”.

    7. Реформски телетабис декларативно подједнако жали све жртве. Међутим, његове реакције на жртве варирају у зависности од националности жртве и националности преступника. Тако је за њега Сребреница ако не најважнија тачка на планети, онда сигирно “симбол ратова деведесетих”. Ако некада и помене српске жртве то је онда само хладна констатација (без епитета за починиоце или су они много блажи него да су починиоци Срби). Даље, ако се крене у расправу, његови коментари ће увек садржавати фамозно АЛИ и ићи ће на “смиривање страсти”, а даљим током расправе и на вређање оних који не желе да забораве српске жртве. Посебно је нетрпељив према онима који не заборављају Србе настрадале од америчке или нек друге “хуманитарне” руке.

    8. Декларативна једнакост људи (и жртава) не постоји у пракси ни на ширем нивоу. Тако су једне реакције резервисане за жртве тероризма у Америци или Енглеској, друге ако су жртве тероризма у Русији. Жртве “Рата против тероризма” се негирају или релативизују, оне су за телетабиса само скретање пажње са српских злочина (чак и ако се цитирају страни извори). Да ли неки Енглез има интереса да скреће пажњу са српских злочина?

    9. Код унуташње политичке борбе реформски телетабис има сасвим другачије аршине ако су починиоци неког инцидента они на његовој него ако је у питању супротна страна. Ако реформисти крше људска права или процедуру, прво се негира чињеница да је до тога дошло, а онда позива на “суд будућности” (како слично комунистима). Ако је процедуру прекршио неко са супротне стране, ако постоји индиција да је до тога дошло, онда је тај “битанга”, “криминалац”, “зликовац” и све из тог вокабулара.

    10. За реформског телетабиса одлука суда (посебно онога у Хагу) је “једино релевантна истина”, али он ће и без такве одлуке суда своје неистомишљенике називати “зликовци”.

    11. За реформског телетабиса су они који другачије мисле дебили и тотални кретени. Такође су то и чланови њихових породица, а такво означавање се шири са децу на родитеље или обрнуто, већ по потреби.
    12. За реформског телетабиса било какви подаци и аргументи који се не уклапају у његову слику света немају никакав значај, небитни су, нису релевантни…

    13. Реформски телетабис се упорно држи комунистичког манира да изнете ставове коментарише тако што коментарише лик и дело оног ко их је изнео (чак и кад тај само преноси такве ставове). Занимљиво је да један из ове скупине тако нешто замерао опоненту у дискусији.

    14. Реформски телетабис ватрено верује у “европску будућност” овог региона, али истовремено му се стално привиђају неки нови ратови, “звецкање оружјем” и слично.

    15. Иако је реформском телетабису једино битна ефикасност (чак и код таквих ствари као што су језик или писмо) он упорно тежи обожавању својих идола и инсистира на таквим “патриЈотским глупостима” као што су част, морал, поштење, углед (рецимо чувена фраза: “уништени су морално принципи, обешчашћено је “српство”, ма шта то значило…”). Једини начин да се поврате част, морал, поштење, углед је безусловна следба гуруа реформистичке секте.

    16. Реформском телетабису никада није доста. Он из једне дискусије може побећи када види да нема више аргумената и да се преко његових увреда не прелази лако, али ће зато отворити низ нових тема о “Коштунистану”, “вашљивом племену”, “злочиначком удружењу”, а повремено добро дође и неки састав на тему како је лепо волети Великог Брата.

    Ето неких одредница ових примерака. Знате ли ви још понеку?

    Иван Вукадиновић
    Центар за модерну деталибанизацију

    Sviđa mi se

    • Само једно питање, ово је већ други или трећи пут да човек иза надимка Нимбус упада и лепи етикете учесницима у расправи, без толико пристојности да макар именује на кога је мислио већ „Па, сад, како се ко међу вама пронађе.“, што је мени неприхватљиво понижавање свих учесника.

      Може ли се знати, у коју групу врли коментатор сматра да спада? Чисто да знамо која је то група праведника која има право све да гледа из висине, и да их смешта на њихово место?

      Притом је у потпуности небитно на кога је мислио, јер је на овај начин све учеснике покушао да понизи, а пошто су сви остали (укључујући и Дејана Косановића, са којим се не слажем у ставовима, али ме је увек држао за равног себи, тако да ћу увек да га поштујем и расправљам са њим на равној нози), прихватили остале као саговорнике равне себи, не видим разлог да се све ово увуче у некакву пљувачину, која неминовно следи за оваквом прозивком.

      Sviđa mi se

  5. Ево вам још нешто што је на граници религије, можда схватите…

    Боже правде, ти што спасе
    од пропасти досад нас,
    чуј и одсад наше гласе
    и од сад нам буди спас

    Моћном руком води, брани
    будућности српске брод,
    Боже спаси, Боже храни
    српске земље, српски род!

    Сложи српску браћу драгу
    на свак дичан славан рад
    слога биће пораз врагу
    а најјачи српству град.

    Нек на српској блиста грани
    братске слоге знатан плод
    Боже спаси, Боже храни
    српске земље, српски род!

    Нек на српско ведро чело
    твог не падне гнева гром
    Благослови Србу село поље
    Њиву, град и дом!

    Кад наступе борбе дани
    к победи му води ход
    Боже спаси, Боже храни
    српске земље, српски род!

    Из мрачнога сину гроба
    српске славе нови сјај
    настало је ново доба
    Нову срећу, Боже дај!

    Отаџбину српску брани
    пет вековне борбе плод
    Боже спаси, Боже брани
    моли ти се српски род!

    Sviđa mi se

    • Još kad bi ti (i tebi slična internetska većina) primenio makar sledeće stihove:
      Сложи српску браћу драгу
      на свак дичан славан рад
      слога биће пораз врагу
      а најјачи српству град.
      Нек на српско ведро чело
      твог не падне гнева гром

      Sviđa mi se

  6. Свети Теофан Затворник
    ПАСТИРСТВО КОЈЕ ЋУТИ, ЗАР СЕ МОЖЕ НАЗВАТИ ПАСТИРСТВОМ ?
    – Мисли за сваки дан у години –

    … И у другим градовима треба ми благовестити о Царству Божијем; јер сам на то послан (Лк.4,43). Реч: Јер сам на то послан, наше свештенство треба да прихвати као свој непромењиви закон. Обраћајући им се кроз личност светог Тимотеја, и апостол заповеда: Проповедај реч, настој у време и невреме, покарај, запрети, утеши (2.Тим.4,2). Истину је на земљу донео Дух Свети, који је апостоле испунио на дан Педесетнице. Од тада она обитава на земљи. Њени проводници су уста свештеника Божијих. Ако неко од њих затвори своја уста, преградиће пут истини коју очекују душе верујућих. Стога пате душе верујуће, не добијајући истину. Па и сами свештеници треба да осећају тегобу од истине, која их, не налазећи изласка, обремењује. Растерети се, свештениче Божији, од те тежине, и испусти потоке божанских речи, и ради своје утехе и ради оживљења поверених ти душа. Ако увидиш да и у теби самом нема истине, узми је из Светог Писма. Испунивши се њоме, шаљи је ка својој духовној деци. Само немој ћутати. Проповедај, јер си на то призван…

    …Ученици су говорили Господу да отпусти народ како би купили хлеб у селима. Међутим, Господ им је рекао: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу (Мт.14,16). То је било пред чудо насићења пет хиљада људи, осим жена и деце, са пет хлебова и две рибе. Тај догађај, који има посебно значење у животу Господњем, садржи још једну поуку. Народ је образ човечанства, које је гладно и жедно истине. Рекавши апостолима: Подајте им ви нека једу, Господ је предсказао њихово служење људском роду, тј. њихову службу питања (храњења) истином. У своје време апостоли су је остварили. За каснија, пак, времена ту службу су предали пастирима, својим прејемницима. И садашњем пастирству Господ упућује реч: “Дајте вашем народу да једе”. И пастирство је дужно да на својој савести држи обавезу да народ храни истином. У Цркви је неопходно да стално тече проповед речи Божије. Пастирство које ћути, зар се може назвати пастирством? А оно много ћути, преко мере ћути. Али, не треба рећи да је то због тога што нема вере у срцу. Ради се само о неспоразуму и неприкладном обичају. Ипак, то не оправдава ћутање…

    …Не стиди се да исповедаш Господа Исуса Христа оваплоћеним Сином Божијим, који нас је искупио својом крсном смрћу, а Васкрсењем и Вазнесењем својим нам открио улаз у Царство небеско. Уколико се постидиш и Он ће се постидети тебе када дође у слави својој и Очевој и светих анђела (Лк.9,26). Данас је у друштво ушла мода да се уопште не говори о Господу и о спасењу, док је раније само о томе било речи као о најважнијој ствари. Срце радо заволи реч о ономе чему је наклоњено. Значи ли то да је срце почело да буде мање наклоњено ка Господу? Судећи по речима, изгледа да је тако. Једни га уопште не знају, други су хладни према Њему, док они који имају топлину према Њему уопште не заводе реч. А и свештенство ћути. Дошло је до тога да је реч о Господу Спаситељу и о нашем главном делу – спасењу, искључена из круга тема које су прихваћене у друштву. “Шта – рећи ћете – зар треба само о томе говорити?” Зашто само о томе? О свему се може говорити са те тачке посматрања, тако да сваки разговор буде осењен духом Христовим. Тада ће и бити могуће погодити ко говори – Хришћани или незнабошци. Сада, пак, ви то не можете познати, ни по речима, ни по списима. Погледајте све журнале: о чему све тамо не пишу? Међутим, нико није рад да поведе реч о хришћанском животу. Мудријашко време!…

    ИстиноЉубље – свима Вама

    Sviđa mi se

  7. Изузетно иритира одсуство информација о контексту ове Миленковићеве поруке. Одакле је уопште овај текст? Ко је Дејо? Где је тај „претходни чланак“? Која је та емисија у којој је он говорио да би иритирао „нововерце“? Све Миленковићеве емисије су на јутјубу: зашто да ову тражим слушајући све редом?

    Sviđa mi se

    • “Дејо“ сам ја. Кренуло је са текстом “Права вера ћути“, па онда иде мој текст “Права вера (се) живи“, а затим овај и коначно мој одговор на то у тексту “Прво садржај…“. Ето навигације 🙂

      Sviđa mi se

  8. „Вас молим као човек само се склоните од, мени тотално безобразне констатације да ће доћи време када ће модели понашања од стране Хришћана, и то Павославних, бити наметани.“

    Иако не знам зашто се у контекст данашње политике трпа Николај Велимировић, имам потребу да вас питам нешто.

    Да ли сте чули за РРА?

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s