Бранимир Марковић: ОД ЋИРИЛИЧАРА ДВА ПУТИЋА – ХРВАТИ СВИ И СВУДА И СРБИ ПОНЕКИ И ПОНЕГДЕ

Ови текстови су намењени „неспособним, пасивцима, нишчим духом и неплодним, сувопарним скрибоманима, који нису сами по себи проблем, већ што њима сличн исто “размишљање” преносе деци, којима  логика није баш јача страна, таленат за писање такође, али свадљивост јесте, којима није  лако у свом сиктавом (само)незадовољству, за које није сигурно  да је процес који се  повремено одвија мишљење, пре ће бити одбрамбена реакција.” 

Витезови ћирилице и православног стола давно су превазишли ове одбрамбене реакције … од славног аутогеноцидног деловања  велеумних витезова

vitez

10. ДЕЦЕМБАР 2009. НСПМ.РС

СРБИ ПОНЕКИ И ПОНЕГДЕ

У праисторијско време НСПМ-а, можда томе има и пар деценија, „исти“ је издао занимљив темат „Срби и Европа“. На једној од трибина на којима се представљао, замерио сам проф. Антонићу што у темату није дефинисан појам „Срби“ или бар одређени његов „обим“, тј. „ко су све Срби“. Свашта се догађало од тада, али Срби остадоше „недефинисани“, у распону од народа најстаријег, коме је у далекој прошлости припадало готово цело човечанство, до данашњег времена кад многи ни у центру Београда, ни српске Атине, а ни Спарте, не желе да буду Срби. Чини се да свако, при помену имена Србин, мисли на различито.

Збрка настаје већ кад говоримо о Србима као народу. По најширем тумачењу, блиском оним биографијама провинцијалних сликара у којима је „под фирмом“ групне изложбе убележена свака посета некој галерији, макар и да би се склонило од кише, Срби су сви они поред којих је било када, било где, било из ког разлога прошао неки Србин, а неки хроничар то забележио. По нешто ужем које „кореспондира“ са стандардима уобичајеним у свету, српском народу и култури припадају сви који говоре српски. У овом случају проблем је, пре свих по лингвистима, што српски говоре и они који сматрају да говоре хрватски, бошњачки или црногорски, па би и они требало да буду Срби, а то не желе. По још ужем, Срби су само „биолошки“ Срби, а то су они који су заборавили и из својих родослова избрисали претке, припаднике разних постојећих или изумрлих етничких група „романизованог“ и „нероманизованог“ становништва[1] Хемског полуострва. Затим следи тумачење по којима су Срби само они православне вере и још ужа варијанта – само они који су прави православци – редовни верници, добро теолошки потковани. Екстремно апсурдна варијанта овог мнења је она „Дукљанска“, по којој „српство“, Србин, српски, чак не означава име народа, већ су синоними за православне, а „прави“ народи су нпр. Црногорци („српске“, „турске“ или „латинске“ вероисповести) – што је отелотворење народне пословице „како сејеш тако и жњеш“.

Не бих да лицитирам којих је међу данашњим Србима више, „биолога“ или „православних фундаменталиста“ (види други и трећи мото), али је јасно да је најмање (и међу декларисаним Србима и међу онима који су се „сакрили“ на начин како академик Ђуретић описује) оних који народ поимају „као сав остали свет“, тј. пре свега као истојезичку заједницу. Изворни српски национални програм „Срби сви и свуда“ („брат је мио, које вере био“) очигледно је заборављен и потиснут од следбеника концепта „нема крста без три прста“ и чак, српској традицији потпуно страног крвног – „расоналистичког“. Реакција убеђених „тропрсташа“, било да су универзитетски професори или „само“ навијачи Рада, кад им се предочи за који се концепт експлицитно (у књизи „Моје успомене из Боке“) залагао сам владика Николај Велимировић, увек је иста – то су владичини рани радови (ваљда по образцу „младог Маркса“), касније је исправио те „заблуде“ (што нигде није забележено).

Кад „ступимо на тло“ нација, збрка постаје потпуна. Данашњим Србима, живели они у држави Србији, Босни или Црној Гори, суседима Румуна, Грка, Немаца (Аустријанаца), иако имају разгранате пословне и „туристичке“ односе са Арапима и Турцима, ипак је несхватљиво да један народ може да има више нација ако има више држава. Ситуација да имамо истовремено (бар) три (па једну – Дубровачку републику, коју редовно заборављамо) своје државе (од којих се обично само једна зове Србија) готово је константа српске историје.

„Наиме… већ у 13.в., а нарочито у 14. в. Рашка се почела нагло развијати, прво као српска краљевина, а затим као царевина, и узела је опште српско национално име, као главно обиљежје за народ своје државе – утопивши у њему сва провинцијална имена. То је онда дало повода босанским владаоцима, да за државно име свога народа узму провинцијални назив: Бошњак, Бошњанин, Босанац, умјесто дотадашњег националног Србин, да тим јаче означе политичку самосталност своју према Србији. Отуд и налазимо у писменим споменицима из 14. и 15. в.: босанска господа vis a vis српској господи, та Бошњанин и Босанац vis a vis Рашанима и Србијанцима… Важно је још истаћи, да је језик народа у Босни увјек, па и онда када је провинцијално име босанско превладало, називан САМО СРПСКИМ именом“[2]

Народносни идентитет се, дакле, чувао именовањем и неговањем пре свега језика и културе, а „провинцијални“ у ствари државни, данас би рекли национални, није значио одрицање од народносног, напротив. Данас је „сасвим другачије“. Не трепнемо кад нам други краду и преименују наш српски језик (кога не штитимо и не негујемо, чак га и САНУ званично зове српско-хрватски), па је тако „бошњачки“ у употреби чак и у деловима Србије. Али зато „промптно“ реагујемо кад неко истиче свој „провинцијални“ (да не кажем национални) идентитет – екскомуникацијом истог из српског народносног корпуса. Колико само радимо сами себи о глави, на планети која је устројена као заједница нација/држава а не народа (Уједињене нације), у којој ће у међународној, поготово званичној, комуникацији држављанин Црне Горе увек бити Црногорац, Босне Босанац (а, како је кренуло, Војводине Војвођанин). Никада неће бити „Србин из Црне Горе/Босне/Војводине“, као што ни Косовар неће бити „Албанац са Косова“ а Аустријанац није „Немац из Аустрије“. Уједињене нације ове планете установиле су принцип да једна нација не може да има више држава. Нација а не народ. Ово треба схватити буквално као физички закон – једно тело не може истовремено бити на два места. „Тело“ нације, наиме, одређено је једино конкретном државом и „живи“ само док постоји та држава. Народ јесте дуговечнији и прилагодљивији –преживи чак и распад државе, ропство, ратове и геноциде. „Наивни“ би помислили да је за сваки народ свакако боље да уместо ропства и геноцида (што дуже ако већ не вечно) има своје националне државе. Културан народ би своје националне државе неговао и чувао, не би се одрицао управљања њима, а поготово се не би борио за њихово урушавање. Како су Срби дошли у ситуацију да бирају између народносног и „провинцијалног“ идентитета, као да један другог искључују и између виртуелне „државе свих Срба“ каква никада није постојала у историји (осим за још постојеће југонаивце) и сопствених постојећих међународно признатих? Избор к­’о у тамном вилајету – свакако ће се кајати.

Зашто српски народ углавном има више држава, сложено је питање. Међународни, нарочито односи „великих сила“ свакако су једно од најчешћих објашњења/оправдања. Упрошћено, за нашег покољења, воља „великих сила“  испречила се наводној вољи („неприкривеног“) српског народа да живи у једној држави. Заборавља се да је воља „великих сила“ кореспондирала са сентиментом „сакривених“ Срба и других јужнословенских народа за својим историјским „провинцијама“.

Свестан да су историјске аналогије обично вулгарно дилетантско упрошћавање, ипак ћу „посегнути“ за неким. Средњовековне српске државе које су „коегзистирале“, биле су 100% православна (након прогона богумила за време Стефана Немање) Рашка – потоња Србија, богумилско-католичка Босна са православном Херцеговином Св. Саве и првобитно претежно католичка Дукља, касније православно-католичка Зета у Немањићкој држави. Територија Херцеговине (Захумље, Хум, Травунија) је као неко везивно ткиво српских држава – била је у разним периодима подједнако „легитимно“ у саставу сваке од њих.

Ни босански богумили ни дукљански и босански католици нису имали проблем са народносним идентитетом, али је јасно да су својим државама дали културолошки особен идентитет. Чак и бројним присталицама „пошајкачивања“ свих Срба, тешко је да оспоре да особености Босанаца или Црногораца имају дубље утемељене од разметања у цетињским кафићима и митоманије сарајевских и мостарских ћевабџиница.

Ни у средњовековној Босни ни у Дукљи нису забележена међусобна геноцидна истребљивања јеретика или схизматика. Напротив, изгледа да су то биле, данашњим речником речено, прилично толерантне заједнице. Проблеми су увек долазили споља – против Босне су папе организовале низ крсташких ратова, да би истребили (по њима) јеретике, који су се одупирали. Владари Босне су обично неискрено, формално прихватали католичанство и глумили прогон јеретика, али се нису усуђивали да га намећу народу. Другим речима, богумилска, католичка и православна заједница Срба налазиле су модус заједничког мирног живота и у врло немирним временима. Босна је била претежно богумилска, а Хум, Захумље и Травунија претежно православни. Аналогија са потписивањем споразума Изетбеговића и Караџића, који је први повукао под притиском „великих сила“ чиме је отпочео братоубилачки рат, просто се намеће. Па устројство актуелне државе Босне и Херцеговине подељене на православну Српску (као некада Хум, Захумље и Травунија) и исламску Босну не изгледа више историјски неутемељено. Али поново је ту „страни фактор“ (треће вере) да то минира.

Међуверска нетрпељивост и сукоби у српским државама се не догађају. Они започињу тек њиховим распадом, доласком окупатора и наметањем њиховог устројства и концепта. Два су таква концепта – концепт конфесионалног, у смислу идеолошког организовања поданика (боље рећи наметања), карактеристичан за Отоманску империју и папинске крсташке ратове, те германски освајачки етноцентрични концепт који народ схвата као продужено племе, па следстевено томе нека територија може само да се осваја а противничко племе једино протера или истреби.

Пример „симбиозе“ ова два концепта била је усташка држава и њен „идеолошки“ однос према православним (трећину убити, трећину протерати, трећину покатоличити) али и „трибалистички“ према Србима уопште. Не треба заборавити да су усташе за кратко време харања Далмацијом после пада Италије извршили и „сечу кнезова“ – виђенијих Срба католика, у готово свим местима, укључујући нарочито Сплит, у ком су страдали баш оснивачи НК Хајдук.

Одређивање карактера минулог братоубилачког рата пример је како се на основу потпуно истих догађаја „концептуално“ доносе сасвим супротни закључци. Баштиници трибалистичког – „етничког“ концепта нације, Хрвати, зову га домовинским ратом. Једна територија може бити дом само једног племена, па је стога друго, као „реметилачки фактор“ морало да буде протерано. Сасвим у складу са својим „светоназором“ пројектовали су сопствене намере на протерано племе и њиховим (нашим) непостојећим намерама оправдавали своје „превентивне“ злочине. Непостојећим, зато што Срби као баштиници (старо)римског комонвелта размишљају („сасвим друкчије“) у категоријама државе и грађанских права, па су се побунили због укинутих давно стечених права и статуса, пре свега у оквиру социјалистичке републике Хрватске, а тек посредно и Југославије. Зато је за Србе, који су као дотад уставно конститутивни народ и Хрватску сматрали за своју домовину, овај рат био грађански. Хрватска је, проглашавајући Србију за матицу свих па и хрватских Срба да би  рат представила још и као агресију на суверену државу, установила преседан који се „успешно“ примењује и у Црној Гори и у федерацији БиХ, на катастрофу Срба.

За баштинике верско-идеолошког концепта нације, већину муслимана у Босни предвођених Изетбеговићем, ово је био верски рат. „Неприкривени“ Срби и део муслимана (Зулфикарпашић, Филиповић, Авдић…), који и православне и муслимане сматрају деловима истог народа, мисле да је и у Босни био грађански рат.

Одређивање карактера рата антиципира будуће устројство, избор између националног или „мултиетничког“ идентитета држава и будуће границе.

Наметање објашњења овог рата као домовинског, антиципира постепену кроатизацију Босне и Црне Горе, можда и западне Србије, пре свега језичком, образовном, медијском и уопште културном политиком. Хрвати одавно полажу тапију на сав ијекавски изговор, а „екавска“ Србија „београдског говора“ га се „мудро“ одриче. Паралелно с тим иде и разбијање заједнице грађана (нације) и форматирање (гле чуда, српског) племена „реметилачког фактора“ у ове две српске државе. Процес је у Црној Гори готово заокружен – мањинизацијом Срба и проглашавањем Србије за њихову матицу као да су одатле досељени, док домовински не-баш-рат воде Црногорци против Срба који упорно не признају њихову „тисућгодишњу“ државу, као да „у бити“ није српска хиљадугодишња. У Босни, сатанизацијом Републике Српске као „реметилачког фактора“, њена власт се хушка на исхитрене потезе, тј. на чин сепаратизма, који би наравно одмах био осуђен и на бесмислено савезништво са другим народом – Хрватима, против сопствених муслимана (нема Србина који неће рећи да су муслимани Срби) и за разбијање сопствене државе. Настави ли се овако, без смислене српске реакције, Црна Гора и Босна (рачунајући и територију Српске) ће постати српске колико и данашња Хрватска. Модел је сасвим примењив и на Војводину.

Схватање рата као верског пак (зло)слути нове наднационалне интеграције организационо (у смислу укидања демократских процедура и националне суверености и владавине самопостављених „комисија“) евроунијатског типа, на просторима бивше Отоманске империје, природно са Турском у главној улози (чиме би јој се компензовала забрана уласка у ЕУ). Време је показало да је трендове, барем у муслиманским земљама, визионарски уочио Србин Алија Изетбеговић, писац Исламске декларације, како је луцидно приметио Алекса Ђилас, гостујући недавно на РТС-у. Наиме још шездесетих година, у време цветања националних држава Ататурковског типа на исламском тлу, Изетбеговић је заговарао обнову идеје исламске револуције и јединствене верске нације, што се тада чинило сулудо. Наша интелигенција применљивост блискоисточне ситуације на наше непосредно окружење не примећује или багателише. Либан или Палестина својевремено су биле богатије и много „грађанскије“ државе и интегрисаније нације „урбанијег“ становништва од тада ригиднокомунистичких Босне или Косова, а сада су скупине „етничких“ групица очајне сиротиње, које уједињује једино муслимански фундаментализам. А постоји и инжењеринг и експерти за дестабилизацију држава, деконструкцију нација и грађанског друштва и производњу „етничких“ и очајника због социјалног положаја. Фундаменталистички потенцијал Приштине са 650 000 становника, углавном скоро досељених незапослених младића и девојака, није за потцењивање. Међутим, након смрти Изетбеговића, евидентно је да су се и његови наследници, Силајџић пре свих, одлучили за концепт домовинског рата. А онда се изненада однекуд појави турски амбасадор са идејама „ни налик“ Ататурковим.

Тумачење рата као грађанског антиципирало би историјски утемељен опстанак Босне и Херцеговине (највероватније из два ентитета, као у средњем веку) након националног помирења које у суштини значи повратак муслимана у српски народносни и у корпус српске културе, као и блиске односе са остале две српске државе (нико се више не сећа асиметричне федерације, али многи сада истичу пример Бенелукса). Како ово утопистички звучи у контексту још свежих хумки Братунца и Сребренице и брижљиво медијски и институционално гајене и богато новчано дониране интер-српске мржње, финансиране од лобија хушкача „верског“ или „домовинског“ концепта. За грађански/национални, утемељен у аутентичној српској традицији, нема ко да се бори и ко да га финансира, када чак ни држава Србија није национална, а у научним и културним институцијама све врви од Југословена. Па се тако ни потенцијално мудра идеја њеног (нашег) председника о заједничком обележавању ова два српска братоубилачка стратишта не схвата у кључу националног помирења, већ у културалистичком, политичко коректном, суочавања са реалношћу последица победе домовинских и верских ратова.

Докле ће залагање за очување и аутентично пре-устројство српских држава у којима већ живе готово сви Срби бити јерес? Насупрот томе, руга нам се „више од аутономије, мање од независности“ југословенска утвара у којој би, под влашћу и према кључевима осталих братских народа и народности, живели сви Срби. А инквизитори који одређују шта је јерес су Југословени. Или малена Шумадија по обрасцу Тарабићеве шљиве. Склоност ка летећем пацову на грани уместо љупке корисне птичице у руци је штетна бољка.

29. децембар 2009. нспм.рс

ХРВАТИ СВИ И СВУДА

– Наш циљ је оснивање аутокефалне цркве у Хрватској, какве постоје и у Македонији и у Црној Гори. Црква у Хрватској треба бити самостална, имати свог поглавара, а не бити везана уз Српску православну цркву – каже Задранин Иво Матановић из иницијативне групе која је основала Хрватску православну заједницу.[1]

Једино што ме је изненадило „гледе“ овог догађаја је што се десио тек сада. Све остало, а нарочито појмовно-идеолошка збрка, којом су „научно утемељили“ овај захтев, било је предвидљиво. Оно што је забавно је, да збрка произилази из исте оне, описане у мом претходном тексту „Срби, понеки и понегде“, који, међутим, говори о Србима. Изгледа да су, судећи по манама, Срби и Хрвати ипак један народ, како је у суштини сматрао и сам Прерадовић[2], користећи аргумент који међу „балканизованим“[3] Балканцима не важи, да говоре истим (једним јединим) језиком. Чини се да наша „браћа по матери“ користе Вуков програм (кад смо га ми одбацили – мора да је добар за њих) уз две „ситне“ модификације – сада (би могао да) се зове „Хрвати сви и свуда“ (мили које вере били) и – нема благе везе са Вуковим националистичким (наравно у позитивном смислу) концептом интеграције, али има са њему супротним етноцентричним – присвајањем туђих територија.

„Повијесни контекст“ ове иницијативе је чињеница да је „домовински рат“ завршио и војним и идеолошким тријумфом[4]. Војним, уз непосредну помоћ НАТО и генијалне стратегије Милошевићеве клике, а идеолошким, јер је објашњење рата као „домовинског“ а не грађанског „ушло“ у званичне историје и потврђено је пресудама међународних судова у Хагу (оба). Хрватска није НАТО–у „непријатељска држава“ па за њу, за разлику од Србије, Босне, Црне Горе па и Македоније[5], није примерен протекторатско – културалистички концепт организовања, већ национални, намењен „правим“ државама[6]. Откуд у најкомпактнијем (стопостотни католици) монокултуралном народу Европе, који чини преко 90% становништва своје државе, потреба за репликом давне пољско-италијанске приче – „створила се Хрватска сада треба створити Хрвате“ (као нацију)? (Не)постојање „проблема мањина“ ионако се решава доследним спровођењем устројства националне државе које не познаје такво „форматирање“, јер су сви држављани, без обзира на етничко порекло, исте националности. У преводу, „довољно“ су подложне асимилацији па хрватски националисти немају разлога за бригу.

Будући да се Хрватска очигледно труди да се понаша као „држава са интегритетом (… потпуна супротност банана држави …) она би морала да има интересе који су тренутно неоствариви. (… Права држава не броји дане и месеце до остварења својих интереса, она броји деценије и векове.“)[7]. Пре ће, стога, бити да се ради о стварању општег модела „претварања“ православних у део хрватског народа (попут раније хрватског муслиманског цвећа), „учинковитог“ на широј територији. Разлог свакако нису само малобројни преостали и напуштени православни у републици Хрватској. „Велики изазов за Хрватску је како присајединити „хрватско цвеће“ после физичког уклањања Срба из РСК. Простори муслиманско-хрватске федерације, Републике Српске и Црне Горе јесу прворазредна terra misiones.“[8] У прилог овом ставу иде и мапа неке нове Хрватске на овом сајту, која обухвата и данашњу Босну.

Хрватима као „митлеуропљанима“ се мора одати признање да се јасно изражавају и доследно и дисциплиновано спроводе „зацртано“ – код њих нема „мож’ да бидне не мора да значи“. Тако је и у овој иницијативи јасно прокламован циљ – „оснивање аутокефалне цркве у Хрватској, какве постоје и у Македонији и у Црној Гори (дакле неканонске)… да би били диференцирани од Срба православне вјере“. Јасно је да од саборности карактеристичне за (праву) помесну цркву, у којој су равноправни сви верници који живе на територији под њеном јурисдикцијом, без обзира на етничко порекло и културне разлике, нема ништа. Ни одсједињења (лат. integratio, супротно од differentio) карактеристичног за национализам. Јасно је и колико им је до православља као вере, а СПЦ схватају, слично многима од српске браће, сасвим етнофилетски – као једну од „етничких“ попут ЦПЦ која одавно у Хрватској има правни статус „праве“ верске заједнице. У настојању да разбију „монопол“ српског идентитета међу православним бивше Југославије[9], „на свој барјак“су истакли најчувенијег православца, протиног сина, негирајући уврежено мишљење да је Србин.

„Драго ми је што ме и Хрвати сматрају својим јер су моји преци хрватски кољеновићиДраганићи[10]из Задра. Као хрватски племићи у 16. стољећу дошли су у Лику и ту остали. У Лику су моји препреци дошли преко Новог Винодола. Преци моје мајке, Калинићи, такођер су хрватски племићи из Новог Винодола.“ Ово је наводно извод из „строго скриваног“ Теслиног дневника. Елем, Теслини преци „нису“ Драгићи – Драговићи из Кремана, са Таре побегли у Лику због убиства аге коме су плаћали харач.

Новина је да, негирајући Теслино српско порекло, овога пута нису потегли уобичајени „влашки аргумент“ као до сада, већ „изравно“ тврде да је Хрват, али дотични „аргумент“ ипак доминира и овим сајтом. Идеолошка инструментализација једноставне историјске чињенице да су Срби асимиловали већи део затеченог староседелачког романизованог становништва срботерминаторима дође као квиско. Реч Влах је германског порекла „wallach“ и у буквалним преводу значи Римљанин или Роман, док се у српском тумачењу везује за придев „властан“, што указује на социјални статус некадашњих римског грађанина и везује се за све који су слободни – имају слободу кретања, супротно од кметова. Тако, према схватању народа чији национални програм су креирали Хрвати немачког (Павао Ритер), грчког (Владимир Деметер), чешког (Људевит Гај), полусрпског (по мајци – Анте Старчевић), „скроз“српског (Петар Прерадовић), јеврејског (Јосип Франко) или мађарског (Крлежа и Туђман) порекла, а чији је најзначајнији савремени књижевник „чист“ (дојучерашњи) Србин (Мирко Ковач), једино Срби немају права да интегришу своје суседе, пријатеље и брачне другове чак и кад су пореклом из несталих народа, чији су језик давно заборавили, а чије име се вековима везује више за социјални положај него етничко порекло.

На овом сајту се, не случајно, „врло креативно“ препричава књига позне, хрватске фазе „oцa црногорства“ Савича Марковића Штедимлије „Завјере против свјетскога мира“ из које се преузима кључна теза: „Насељавање Хрватске православцима попримило је прве веће размјере за вријеме аустријско-турског рата од 1591. до 1606. године, дакле, почетком 17. стољећа или прије 400 година, али ти православни усељеници нису били Срби него претежито Власи.“ Шта значи нису Срби него Власи, можда и нехотично је појаснио анонимус који је препричао Штедимлијине тезе: „Штедимлија доста говори и о цинцарском подриетлу Србијанаца, што се и по недавним генетским изтраживањима може доказати. Било би занимљиво сазнати какве су заједничке „генетске особине“ популације која је етнички разнородна а везује је само језик.

Примењујући елементарну логику на „логику“ Штедимлијиних следбеника можемо да закључимо (о Цинцарима алиас јужним Власима) да православни у Хрватској „нису Срби“ већ су „истог порекла као Србијанци“, осим ако би претпоставили драстичну „генетску“, идентитетску и менталитетску разлику између северних и јужних Влаха. Но, то некако не успева, па је и свежији предмет спорења, порекло Агнезе Гонџе Бојаџију цинцарско (попут њене некада чувене рођаке Атине, која је препливала Ламанш) или влашко, јер су то у Скопљу практично синоними.Чуди ме да нису, у духу екуменизма, закључили да су православни у Хрватској истог порекла као мајка Тереза. Но, не заваравајмо се, „учинковитост“ оваквих теорија на нашим просторима је обично сразмерна њиховој бесмислености.

Откривање (Америке) влашког „етничког елемента“ у етногенези Срба, да би се дошло до „револуционарног“ открића да неки Срби (поготово они најзнаменитији) уствари нису Срби, показатељ је најтипичније заблуде о народу, википед-историчара и гугл-етнолога аматера – „базичног“ схватања народа као „крвне“, расне и генетски „униформне“ заједнице. Ова мешавина најразличитијих романизованих староседелаца се баш „уклапа“ у ту теорију.

Дубровчани, романско становништво које је временом прихватило српски језик, „мешали“ се са Србима из залеђа и постали најгорљивији Срби, су често разматрани. Познат је „крунски“ доказ „википедијатара“ да Дубровчани наводно нису Срби – „откриће“ историчарима општепознатих средњовековних докумената о узајамном једнаком правном третману Дубровчана који се изјашњавају као Власи и Срба(ља) из залеђа – Хума, Травуније и Захумља у обе државе. „Нису Срби“ –  подразумева по њима да су Хрвати – народ о коме је Мавро Орбини у Краљевству Словена написао само једну реченицу – да живе јако далеко од Дубровника.

Много векова касније етнолог Шпиро Кулушић је, у озлоглашеној књизи „О етногенези Црногораца“ доказао преовлађујуће присуство „влашког елемента“, тј да већина Црногораца (али и Морлаци – Мауро Власи, тј. готово сво становништво залеђа Далмације) потиче од старијег становништва и документовао да су се, слично Дубровчанима, многи изјашњавали као Власи још дуго након што су усвојили српски језик. Ова неспорно научна сазнања упропастио је, идеолошки их инструментализујући као доказ да Црногорци нису Срби, да су, зато што су мешавина староседелаца и наводно првих (пре Срба и Хрвата) досељених Словена – посебан народ. Прецизно описујући свој предмет истраживања, који је прогласио за народносни ентитет, пропустио је да објасни по чему се етногенеза по њему супротстављеног народа – (осталих) Срба (који додуше нису били предмет истраживања), разликује од црногорске, поготово кад се зна да знатан део, ако не и већина становништва данашње Србије потиче баш из Црне Горе и залеђа Далмације. Нејасно је зашто свој идеолошки закључак није доследно проширио и на Далматинце, углавном данашње Хрвате, тј. зашто и они нису Црногорци, кад су већ „истог састава“ и порекла. Кад би хипотетично уједињење самосталних Dalmatie superior (данашњих Црне Горе и обале северне Албаније) и Dalmatie inferior (распеване земље Торциде, галебова и клапа), било науштрб српске државе, несумњиво би се неко сетио оваквих аргумената. Као што ће их се, као провинција уједињених у хрватској држави, неко несумњиво ускоро сетити.

Срби и Хрвати одавно су као грчка острва Паксос и Антипаксос. Увек су на позицији тачно супротној оном другом. Док је међу Србима доминирало језичко одређење народа, унутар фамозне линије Карловац, Карлобаг, Огулин, заиста је већина „пучанства“ себе сматрала Србима, без обзира на вероисповест, чак и етничко порекло, па су Срби били и Вајферт, Нуша, Бајлони, Дероко, Рибникар, Лоренцин. Сада, када су Срби преузели од хрватске браће „неучинковити“ идеолошки концепт, Срби су само они православне вере или чак само верници, добро теолошки потковани, „српске крви“. „Влашко“ порекло сада доказује да неко није „прави Србин“. Али сада Хрват може да буде и православац влашког „етничког“ подријетла, као што је по неким хрватским теоретичарима Тесла.

Није случајно што су баш црногорски идеолози напрасно поново инструментализовани. Култура, историја и становништво са територије данашње Црне Горе, некада претежно католичке, а сада доминантно православне, са знатним муслиманским живљем, неуклопива је у идеолошко-конфесионалне и етноцентричке калупе. Настала и прихваћена дуж читаве источне обале Јадрана као Пијемонт уједињења у државу свих Срба јадранског слива – у знатном проценту католика, данас као да се постепено претвара у потпуну супротност (Антипаксос) – извор државности „православних Хрвата“. Аутохтонистички суверенистички пројект, слично бошњачком, очигледно је неодржив, услед помањкања „институционалних и људских ресурса“. Оно што ремети овај план – поистовећивање Срба и православља „разбија“ се описаним „влашким“ методом, док се ијекавско наречје јединственог српског језика полако „осамостаљује“ у засебан хрватски језик, уз несвесну подршку заговорника екслузивности екавице и београдског говора из Србије и „дихотомиста“ и „мањиниста“ из Црне Горе. САНУ је одавно припремила терен прихватањем српскохрватског као имена језика. Како је својевремено указао Скендер Куленовић, један од „примерака“ не-православних Срба, врсте у изумирању, то дословно значи да говоримо српском варијантом хрватског језика. Да би се Власи временом „досетили“ ко су.

Advertisements

15 mišljenja na „Бранимир Марковић: ОД ЋИРИЛИЧАРА ДВА ПУТИЋА – ХРВАТИ СВИ И СВУДА И СРБИ ПОНЕКИ И ПОНЕГДЕ

    • још кад би то и прочитао.. . али мука је читати и слушати другога чак и на ћирилици… галама и лупетање су много једноставнији

      Sviđa mi se

      • Verovao ti meni ili ne, pročitao sam.
        Zato i imam utisak kakav rekoh. A za toliki trud, bez obzira na rezultat, evo ti malo ličke latinice.
        (Uzgred, devojačko prezime moje majke je Torbica.)

        Sviđa mi se

    • Квартерон, четврт Личанин. Мада је и то превише, мноооого тврдоглав народ. Ево твој случај.

      Sviđa mi se

      • генетика.. хиљаду година у републици или 500 година Тренков и пандур бана Јелачића и бана Тита, мора бити разлике ..гени су преносиоци информација из прошлости

        Sviđa mi se

    • Hm,hmm…malo se sapleo, „jedno telo nemoze da bude na dva mesta“..a, kako moze Toma da bidne u isto vreme precednik Republike Srbije i Kraljevine Serbije..? da ima cak dve akademije Srpsku Akademiju Nauka i SrBsku Kraljevsku Akademiju Nauka..sto bi rekao kolumnista Medenica „dva u jedan“..?

      Sviđa mi se

  1. А да, ти си плаве крви. Распитај се да није још од Римљана. Како је то Јово Капичић пронашао, што теби да буде тешко.

    Sviđa mi se

    • вама је у генима да све погрешно повежете..НИСАМ плаве крви-ја сам грађанин и презирем племство=освајаче питомог честитог становништва .. попут Јова (више) и Тренкових пандура (ниже племство) ..а да мало прокоментаришеш текст? а да то су глупости… ви племићи сте изнад тога

      Sviđa mi se

  2. Бранимире, текст си посветио себи и сличнима, ви га и коментаришите. Од мене доста што сам га прочитао. Ипак, зар се ми не расправљасмо о ћирилици ? А шта си ти све овде умесио ? Да, употреба нашег писма зависи и од српства, садржај појма Србин треба (ре)дефинисати и ту си у праву, и методолошки и чињенично, али како се расплину после, човече, ко све то и чему да коментарише.

    Sviđa mi se

  3. „Бранимире, текст си посветио себи и сличнима, ви га и коментаришите.“
    али текст је о глупостима теби сличних

    Sviđa mi se

  4. Dobar članak. Problem je uočen. Robovanje konceptu nacije je doprinelo razbijanju srpsko-hrvatskog okvira u gotovo besmislene delove. Opstanak BiH kao države u današnje vreme bio bi ključan (čak i konfederalno) za narodnosni srpski koncept. Trend menjanja orijentacije je dinamičan, naročito kod nesigurnih Balkanaca. To u perspektivi znači da Srbija ima priliku. Međutim, samokastrirana nesposobnošću da odvoji pojam „narod“ od pojma „građanska nacija“ srpska inteligencija i nazovi elita se zadovoljava niskim pobudama crkve i kratkoročnim populizmom u duhu neoliberalističkog marketinga. Sa takvim odnosom prema svom narodu imamo sve šanse da budemo zaista „istočni Hrvati“ kako je Starčević pisao o Srbijancima.

    Sviđa mi se

  5. Međutim, ne treba precenjivati i ulogu Hrvata u projekciji hrvatskog narodnosnog okvira. On je takođe definisan i Radićevim govorima. Linija HSS-a je bila u tom smislu ubedljivija od ustaške. Ova je zaista nastupala uskoplemenski i rasno, a Mačekovci su imali suptilnost kojoj je na ruku išla i tradicionalna opredeljenost Srba za Hrvatsku (Pribićevci). Tako smo i dobili Srbe-Račanovce. Kad je reč o Muslimanima, tu je opet Adil Zulfikarpašić zastupao „bošnjački narodnosni princip“ ne negirajući srpski, hrvatski i muslimanski element. Bojim se da je ključ problema opšte nerazumevanje razlike pojmova „narod“ i „nacija“. To su preseci skupova koje osuđujemo na propadanje i pored prirodne očiglednosti (jezik, mentalitet, dinarski tip)… Skerlića zaboravljaju, ali se sve to vraća po zakonu „tiha voda breg roni“. Dok se osuđujemo i napadamo, pravimo račun neoliberalnom imperijalizmu.

    Sviđa mi se

    • Hm,hmm.. ali, kada je Velimir Ilic, u holu Skupstine Srbije, pred kamerom setkao i napaljen vikao „bas me briga, ja sam sumadinac,bas me briga, nece mni tamo neki Mioljub Labus, Jevrej da..itd,itd“…a, labus, je bio samo „podrijetlom“ Srbin iz Hrvatske…niko, pa ni stampa se nije oglasila o tom ispadu, danas cini se odlazeceg Velje.

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s