Милутин Митровић НЕСТАЛИ СПОМЕНИЦИ РАЗВИЈЕНИЈЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Скокнух до Загреба да видим ретроспективну изложбу Војина Бакића. Привукло ме је објашњење да су изложбу организовале његове унуке и да су пружиле увид у све оно што је физички преостало од стваралаштва, искрено мислим, врсног вајара. Уприличиле су и фотодокументацију о томе како су његови споменици слободи изгледали некада и како данас изгледају њихове рушевине. Може се видети и како је његов родни Бјеловар променио име улице коју му је посветио у једном, а одузео у другом времену. Изложба пружа увид и у масу макета и скица које илуструју како је скулптор еволуирао од (соц)реализма до апстрактних свођења форми на њихову суштину. Може се пратити како је његов чувени „Бик“ прерастао од реалистичног црног приплодњака, са свим атрибутима агресивне мушкости, до блока белог мермера у којем се само назиру облици, али је набој још израженији. Није то баш Пикасов бик са Гуернике, али довољно вреди да остане у свести људи.

На YоуТубе се налази приличан број докумената о Југославији као јединственој земљи, која је знала да оду слободи прикаже кроз апстрактне облике, у време када је у том домену реализам владао свуда у свету. То су навеле и Бакићеве унуке, а не само сајт Оссерваторио деи Балкани, али су речи мање упечатљиве него када на YоуТубе видите такве форме зарасле у коров, немар и мржњу те када, како се дословце каже, „личе на остатке неке раније и развијеније цивилизације“. Посебно упечатљиво место на изложби имају макете и слике спомен дома на Петровој Гори, који је био сјајна симбиоза скулптуре и архитектуре. Одлазило се тамо као данас у Међугорје. Са те уметнички вредне грађевине ослободиоци од „мрачне прошлости“ су за кућне потребе поскидали алуминијумске оплате и узгред мало минирали оно што је остало. Ваља рећи да су представници преосталих Срба у Хрватској одлучили да тај споменик обнове: не иде лако, али ће ваљда успети.

Војин Бакић је и аутор споменика Стјепану Филиповићу изнад Ваљева, чија судбина је такође трагична. „Његов споменик у Ваљеву био је више пута оскрнављен, а биста које је постављена у центру града срушена је у фебруару 1991. Обновљена је и поново порушена 2004. Биста је потом неколико година стајала у просторијама локалног комуналног подузећа, па су после поновног обнављања августа 2009. припадници локалне неонацистичке организације Национални строј на њој нацртали кукасти крст“ – тако пише на Wикипедији. На изложби се лепо може пратити еволуција уметничког поступка од фотографије Стјепана под вешалима, преко реалистичке скулптуре до „стилизованог споменика од посребрене бронзе“.

Бакић је само један из генерације наших талентованих сународника, који је заједно са Богданом Богдановићем, Душаном Џамоњом, Драгом Тршарем… оставио дела којима би се други народи поносили. Руси на пример ни у једном режиму нису посегли за рушењем ниједног од мноштва китњастих споменика Петру Великом, иако је „Прорубил окно в Еврпу“ нимало демократским методама, како се, уосталом, често плаћа цена модернизације пустољина.

Тврди се да је на тлу Југославије порушено око 4.000 споменика НОБ-у. Мени је жао чак и оног ружног на Сметовима код Зенице, чијег аутора ни не знам, који је ваљало да остане макар само због уклесаних стихова Изета Сарајлића. А није остао. Не жалим зато што ми је Изет лично драг, него зато што је и он спадао у генерацију која је, када се завршио крвави рат, очувала племенитост и окренула се уметности.[1]

Много је дубља наша недораслост него што је однос према споменицима ближој или даљој прошлости. Неки дан сам на тлу ЕУ из радозналости купио паковање кајмака произведеног у Србији. Дизајн и паковање су као да су купљени код Кинеза на бувљаку. Нећу навести име произвођача, јер не волим ни рекламу ни антирекламу, поготову када није у питању само производ него однос према нечему што би нам могао бити „бренд“. Намерно употребљавам ту ружну реч „бренд“, која изворно значи усијани жиг којим се немилосрдно на живом говечету означује нечије власништво. „Кајмак“ не личи на оно што се може купити код Влајка на Палилулској пијаци, а да не говорим о фабулозном кајмаку из Мрсаћа код Краљева, који је по „белом мрсу“ добио име.

Када сам пробао ово што се продаје под тим именом, а поготово када је супруга покушала да направи гибаницу са њим, зажалио сам за маргарином – бољег је укуса, а подједнако налик на пластелин. Ни трага од слојевите структуре нашег млечног специјалитета. Срамотан је такав однос према нечему што може бити наша „комапративна предност“. Французи или Италијани (а кајмак сам купио у Италији) би своје краљевство сирева крунисали кајмаком, да је то производ њихове традиције.

Хтео сам рећи да ми свету сами нудимо најгору слику о себи, гору него што би могла бити, јер не умемо да ценимо оно што је вредно код нас. Нама најгори кроје имиџ и будућност. Гунђамо у „најужем кругу“. На најглупљи начин се тако подвргавамо стереотипима о нама као рушитељима, примитивцима који још нису прегазили ни гастрономски праг, а о вишим вредностима духа и да не говоримо.

Све се надам да сте ме разумели, да не цмиздрим за СФРЈ – него за нама. Нада, како изрека каже, умире последња. Е па, Срећна нам 2014. и на даље.

Пешчаник.нет, 25.12.2013.

———–
Један читалац нам је јавио да је споменик код Зенице у међувремену обновљен. ↑

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s