Дејан Косановић: Права вера (се) живи

У контексту Христових порука мени је најинтересантнија она која је најчешће и витоперена, није у тексту споменута, а то је она о “окретању другог образа“

Та Христова порука, као све његове поруке су за оне који живе у Заједници превасходно, али и за личне непријатеље верујућег, јер тиме хришћанин надилази самог себе поручујући Христос је љубав. 

Image

Хтедох да отпишем коментар мом пријатељу Милану на текст “Права вера ћути“, но, како видех да ће бити подугачко реших да то претворим у текст, јер има низ ствари на које је потребно скренути пажњу.

Прво што бих желео да истакнем и нагласим јесте да Милана лично познајем и дубоко га ценим окарактерисавши га једном приликом као “делатног филозофа“, јер  знају они који читају моје коментаре на Преврату да поодавно дубоко презирем филозофе нарочито грађанског типа, али и оне који само троше драгоцени кисеоник не би ли се разметали својим напамет наученим фразама и флоскулама које у животу не вреде ни пишљива боба. Зато, не бих желео да се ово моје сочињеније схвати као утук на  Миланово, већ као дијалог међу пријатељима што се искрено надам да ће и он тако доживети.

Текст “Права вера ћути“ је последица, или обрнуто, емисије “Контраспин“ на радију “Снага Народа“ коју Милан уређује и води када је узео за тему нове комесаре. Кренуо је од Цркве. Где је проблем? Проблем је у синдрому “широке кофе“. Тај синдром обично се бави уопштавањем кроз појединачне примере, а из тога треба да следује аксиом.  Тим синдромом су обузети многи; и они који објашњавају четничка клања њима омиљеним методом “причала ми баба“, али и они који се због “попа Николе одрекну Светог Николе“, па из тога следује да је цело православље преварантско, је л’. Тако долазимо и до теолошких комесара, јер, ето, постоје тамо неки који желе да укажу на грешке у вери, али по Милановом мишљењу су били раније ово или оно. Проблем тог метода је увек у безимености тј. никада не сазнамо ко су ти теолошки комесари, колико их има, да ли су обичан свет, односно, мирјани или се можда мисли на свештенство, да ли су то неки од политичара (ја не видех нити једног који нешто проповеда бар не Христову науку) или не итд. итд. Но, како год, због њих настају текстови који су поприлично неправославни ма колико дедова неко имао у свештенству,  а оправдање те неправославности, иако се Милан сигурно са тим неће сложити, су управо ти безимени теолошки комесари, јер, јелте, због њих неко не може да ЖИВИ своју веру. Ех, није него.

Можда би Милан требао да размисли о следећем – уколико својим ставовима око вере не би провоцирао слушаоцеили читаоце можда му се онда не би ни јављали људи који желе да искажу своје мишљење о изнетом ставу с којим се не слажу или мисле да је дубоко погрешан са становишта православне вере. Пример за ово је баш емисија коју сам споменуо, а коју редовно слушам, па ћу пробати да парафразирам Милана у једном делу. Пошто је елаборирао како треба веровати чињеницама, тема је била  ЕУ и религијско осећање које се око ње ствара, осетио је потребу да то упореди са Христосом и његовим, како их је назвао, начелницима (Апостоли), јер “ко каже за све то око Христа – па, начелници!“ из чега следи да су Апостоли могући лажови. За сваког верујућег то чак није ни став, но увреда, па нема потребе за чуђењем уколико то проузрокује одређене реакције. Ја, међутим, не сматрам то увредом него чистим непознавањем материје око које се расправља и препоручујем мом пријатељу да мора гајити конзистентност у ставовима, јер често критикује, са правом, Србе како расправљају о стварим о којима појма немају, односно, дајџест Србе који са два клика мисле да могу рецимо да расправљају о Шпенглеру само зато што су на мрежи прочитали две његове мисли. Милан је у праву, има тога доста, али нека дозволи онда да ни референце типа “дедови су ми били свештеници“ , “на литургију сам ишао још осамдесетих“’, славска свећа се никада није угасила“ и др. не могу бити довољне да ли неко православље ЖИВИ или не у чему је и сама његова суштина . Парафразираном реченицом о “начелницима“ он сам себе потире као верујућег, јер њен склоп, али и сам начин изговора којег овде не могу да дочарам то несумњиво доказују. Можда је Милан, као и ја што сам, “сумњивац“, односно, Боготражитељ, јер каже Иван Иљин:

Не може се сумњати “у све“, поготово не у саму своју сумњу. То је већ смрт и труљење. Сумња, уколико постоји, доживљава се снажно и мучно, она је истинска, она је несумњива, она је воља за истином рођена љубављу и жудњом за извесношћу. Онај који сумња у Бога и истину, тај већ воли Бога и истину, и наћи ће их љубављу зато што их уопште и може наћи само љубављу. Таква сумња је – духовна, она је већ живи дух и човеку који тако сумња духовно искуство је већ откривено и доступно.  “Пут духовне обнове“

Али, хајде да видимо шта је проблем са Апостолима. Кажу да је Паскал за њих рекао следеће – или су преварени, или су нас преварили или говоре истину.

Прва тврдња не стоји, јер су они чуда Богочовека гледали својим очима, нико им није препричао, чак нису веровали да је Васкрсао док се својим очима у то нису уверили. Своје дане са Христосом су преточили у сведочења која се зову Јеванђеља. Да ли су нас преварили? Разум, а не вера, нам говори да нису, јер су они своје сведочење ИСТИНЕ  платили разапињањем, каменовањем, бичевањем, бацањем лавовима и сваким другим тешким жртвовањем. Ако су нас преварили где им је мотив за превару? Где су им блага, дворови, власт и све што иде уз мотиве преваре? Не, тога нема, има само крви и муке, па се не може узети да су нас преварили, јер су онда преварили сами себе што је глупост  без обзира на миленијумску разлику –глупост је увек глупост.  Дакле, ако претпоставимо да су говорили ИСТИНУ, онда и њихов живот земаљски има смисла јер су ИСТИНУ  живели и за њу пострадали из чега произилази да је Христос Богочовек што је камен међаш вере. Изгледа бенигно, али суштинско питање вере је баш то – да ли верујеш да је Исус Христос Божији син? Уколико “сумњивац“ (Боготражитељ) на свом ПУТУ дође до позитивне спознаје онда су све остале ствари лакше за разумевање и кроз рацио и кроз дух.

Што се самог текста тиче Милан је донекле у праву када каже, не баш овим речима, да се православље може проосећати, а да се не буде теолог. Најбољи за то су примери “стараца“ који већма нису имали високе школе теологије, а били су свети и православни у најдубљем смислу те речи као нпр. старац Тадеј или било који други. Није тајна да обичан чобанин може бити дубљи верник (ово ми се више свиђа од одреднице “већи верник“) од владике који као и сваки човек може “пасти“ и живети неправославно за разлику од онога што екстерно приказује. Но, опет та “широка кофа“ презахвата, јер се у њу могу убацити и они који су завршили највише студије теологије као што су споменути Свети Николај Велимировић или позитивно приказани Ава Јустин Поповић, па ако Милан инсистира да “ако се о нечему хоће расправљати онда се мора нешто и знати“ ваљда ће допустити и чињеницу да Факултет политичких наука ако није лакши сигурно није тежи од Богословског и да ти свети људи бар нешто знају. Ова реченица потврђује грешку овог приступа:

Теолошко знање не доприноси вери уопште, зато што количина чињеница не утиче на осећања.

Ако је ово тачно, а није, онда ни Миланов завршени факултет не доприноси његовом данас размишљању о друштву. Наравно, не може се егалирати један збир знања који су материјалног карактера у својој суштини и други који је ствар душе, али рећи да теолошко знање не проширује веру, сазнања свих светих која се тамо уче и проучавају, па самим тим  је и то допринос продубљивању вере, је одвећ банално. И стално то уметање чињеница је погрешно. Чињенице имају своју вредност само у Боготражењу док је “путник“ још у сумњи, али када се то превазиђе оне постају смешне и непотребне као и осећања, јер се вера не осећа, она се живи. Преведено на англосаксонски то је “начин живота“. Да ли поштење осећаш или је то део тебе, односно, део твог живота? Или, да ли чврстину свог карактера осећаш или са тим у сагласју живиш као део себе? Тако је и са вером. Или је живиш или не, средине нема.  Да ли смо довољно људи ако не верници, па да ставимо руку на срце и пред собом и Богом признамо себи колико мало веру живимо, а она се огледа у томе колико смо смирени; да ли смо горди, па често не можемо ни ближњег да саслушамо а некмоли да му признамо како је у праву; да ли смо корисници лажи, па лажуцнемо ту и тамо, ал’ обавезно уз оправдање самих себе како то и није тако страшно; да ли варамо своје жене уз оправдање “један је живот“ и “нема Србина, а да није швалер“;  да ли претерујемо све мере у ићу и пићу клањајући се доњем човеку, човеку хедоније итд, итд. Да не буде забуне, ја на првом месту по овим питањима која су проста, али која разарају када спознаш колики си бедник. То су питања вере и њеног система вредности, питања живота и његовог смисла, јер у самој својој суштини она тежи бољем човеку, бољем домаћину, бољем родитељу. За разлику од идеологија, а и то је Миланова теза, вера не ствара “новог човека“, она је већ ту, у сваком Србину. Питање је само хоће ли бити п(р)обуђена или не.

Милан често кокетира са неким синтагмама, а најупечатљивија ми је “православни паганин“ где се прави један својеврстан оксиморон који нема упориште у сазнању. Међутим, тачно је да су Срби пре него што су спознали Христа били пагани и данас се то може видети нпр. у бацању жита преко крова куће на неким свадбама као и окретање “накончета“ пред кућом или некада закопавањем јаја у њиву ради плодности или, поменутим у тексту, паљењем Бадњака када се храст сматрао дрветом бога Перуна итд. Но, Свети Сава, наш Отац, је све то уклопио са хришћанством тако да је остало део нас и кроз обичаје у вери, али спознавши Бога, односно, Пут Истину и Живот тј. десет заповести које живљењем  “боголикују“ човека ти обичаји су постали споредна ствар, јер да ли ико има сумњу да је Христоса интересовало да ли неко закопава јаје у земљу или не? Он је бринуо о спасењу душе, о враћању палог човека на Божије стазе, а не о тако баналним стварима као што су поменуте. Наравно, понављам, оне јесу део нас и треба да остану, али њима давати примат у односу на Христа је исто као рећи да си више научио у основној школи него на факултету или да ли ћеш на питање некога коју си школу завршио рећи ОШ“Та и та“ или ћеш рећи Факултет “Тај и тај“. Толика је то разлика.

Даље, увек ми је било интересантно када неко Христове поруке жели да искористи на свој начин у сврху критике Цркве и верујућих. С тим у вези је и споменута “левица и десница“ као и ктиторство. Задужбинарство у Срба постоји од кад постоји и Христос посреди нас. Оно најчешће није у рекламне сврхе већ жеља да се на неки начин, земаљски начин, врати оно што је неко живљењем православља добио. Ја сам сигуран да када би сада неки богаташ дао неку своју зграду за обданиште рецимо, Милан би то наглас поздравио (и ја бих), али када тај исти богаташ да део свог богатства за неки храм онда је то реклама, спољно разметање вером итд. Поставља се логично питање да ли су нам у том случају храмови потребни? Наравно да јесу, јер Црква је Заједница, тамо где је заједница ту је и саборност , а где је саборност ваљда постоји и место саборовања. Проста логика једноставног човека. Да ли је дотични богаташ дао у ове или оне сврхе је између њега и Бога, ја сам му захвалан што и на тај начин шири Заједницу.

У контексту Христових порука мени је најинтересантнија она која је најчешће и витоперена, није у тексту споменута, а то је она о “окретању другог образа“. Како ја то видим, не пледирам да сам у праву, неверујући је често користе да верујућег пасивизирају, да се не бори или да критикују ако је превише борбен. Та Христова порука, као све његове поруке су за оне који живе у Заједници превасходно, али и за личне непријатеље верујућег, јер тиме хришћанин надилази самог себе поручујући Христос је љубав. Но, то никако не значи да оне друге непријатеље, а такви су најчешћи, треба дочекати сољу и хлебом, јер Свети Филарет Московски каже мени омиљену: “Љуби своје личне непријатеље, непријатеље вере презири, а Отачаства сатири“. Да ли ће се неко усудити да каже како Свети Филарет није разумео Христоса?

Ето, пријатељу не замери нешто ако сам био прејак, а извињавам се и верујућима што се усудих да на свој начин објасним нека од питања вере како их ја видим.

Advertisements

25 mišljenja na „Дејан Косановић: Права вера (се) живи

  1. Благи Боже, шта написа….Аух. Да овако се живи у Средњем веку и то у манастиру али овако се не води држава и овако се не структуише друштво..Хах да се похвалим, бановали су ме на Е-новинама јер сам Наташу Кандић назвао нарцисоидном малограђанком, што она ваистину и јесте.

    Sviđa mi se

  2. Свети Филарет Московски каже мени омиљену: ”Љуби своје личне непријатеље, непријатеље вере презири, а Отачаства сатири”.
    ПРАВОСЛАВЉЕ ЈЕ ЗАИСТА ШИРОК ПОЈАМ

    Sviđa mi se

  3. Што се мене тиче сам наслов погађа суштину и после њега би можда било непотребно било шта написати.
    Што се тиче осталог написаног о неким стварима се да полемисати.
    Наиме Деки, шта тачно подразумеваш под Заједницом? Само нас Србе? Само нас православне? Само нас православне Србе?
    Хришћанство је превише универзално да би се огреничило само на један народ или било какав ограничен скуп људи. Тако да бих ја бих ову реченицу:
    „За разлику од идеологија, а и то је Миланова теза, вера не ствара ”новог човека”, она је већ ту, у сваком Србину“
    преформулисао. Вера је већ ту у сваком човеку. (И немој сад да покушаш да ми уваљујеш оптужбе за „екуменизам“ 🙂 . Сложићемо се да у данашњем „екуменизму“ много тога смрди, говорим о правој, истинској Екумени)

    У том смислу, ево ти једне лепе песме о Христу, вероватно једне од најлепших у модерној музици (намерно бирам модеран израз) од једног бившег великог „грешника“, а пази у питању је човек који је по рођењу Аустралијанац, протестант. Мада ја мислим да је Кејв у својој души и бити „тежак“ православац.

    Sviđa mi se


    • It’s up in the morning and on the downs
      Little white clouds like gambolling lambs
      And I am breathless over you
      And the red-breasted robin beats his wings
      His throat it trembles when he sings
      For he is helpless before you
      The happy hooded bluebells bow
      And bend their heads all a-down
      Heavied by the early morning dew
      At the whispering stream, at the bubbling brook
      The fishes leap up to take a look
      For they are breathless over you
      Still your hands
      And still your heart
      For still your face comes shining through
      And all the morning glows anew
      Still your mind
      Still your soul
      For still, the fare of love is true
      And I am breathless without you
      The wind circles among the trees
      And it bangs about the new-made leaves
      For it is breathless without you
      The fox chases the rabbit round
      The rabbit hides beneath the ground
      For he is defenceless without you
      The sky of daytime dies away
      And all the earthly things they stop to play
      For we are all breathless without you
      I listen to my juddering bones
      The blood in my veins and the wind in my lungs
      And I am breathless without you
      Still your hands
      And still your heart
      For still your face comes shining through
      And all the morning glows anew
      Still your soul
      Still your mind
      Still, the fire of love is true
      And I am breathless without you

      Sviđa mi se

    • Види врабче (ово б да останем доследан у секирању грађаније 🙂 ), наравно да говорим о православнима, јер сам говорио о храмовима у којима саборује Заједница што Црква у ствари јесте, а не САМО њена јерархија како се обично тезе замењују. Не могу ја да се молим Богу са римокатолицима када ту “веру“ сматрам јеретичком, односно, она је отпала од светоотачког предања временом и то више са Светом Саборном Католичанском Апостолском Црквом нема много везе да не улазимо сада у догмате осим једног. Замисли, рецимо, да је неки Патријарх било које помесне Цркве себи дао за право да себе прогласи “Христовим заступником на земљи“ и “безгрешним“. Ја не могу да замислим дрвље и камење којим би грађанија обасула таквог јеретика и диктатора ако га не би назвала и кретеном. Међутим, нећеш прочитати у нас много текстова који ће Папу, као институцију, критиковати због такве глупости која нема упориште у Предању зато глупост и јесте. То је чиста световна ствар, односно, наметање власти што опет са вером нема додирних тачака. Ако овако мислим о ватиканизму не морам да објашњавам остале јереси које су проистекле све до једне из римокатолицизма зато је Ава Јустин назива “свејерес“. Наравно, све ово не значи да треба због тога да се покољемо, али ни не значи да ја морам дефанзивно зарад неке лажне љубави да се молим са неким који не живи веру коју ја желим да живим и не значи да ја неког мрзим зато што није православни хришћанин.

      Sviđa mi se

      • Ама Дејане, ја теби о обичном човеку а ти мени о Папи и Ватикану. Носи их кући када си већ толико опседнут њима или боље нек их сам ђаво носи, не мислим о њима ништа боље од тебе. Међутим, једно је бити одан православљу, а друго затварати себе у нешто што озбиљно може да заличи на секту, забога Деки нисмо Амиши. Оно што ми је највише запарало уши је „вера је већ ту, у сваком Србину“. У сваком човеку Дејане, у сваком човеку. И то је оно што је у темељу Христовог учења (а сложићемо се да је православље његов највернији представник).
        У том смислу, једина права заједница је она у Христу, а ко ће на концу свега у њу упасти одлучиваће неко други а не ти или ја. Не би ме чудило да се ту нађе и понеки шпански сељак католик или норвешки рибар протестант, а да понеки „горљиви“ православац Рус или Србин отпадне.
        Ето, то сам хтео да кажем.

        Sviđa mi se

      • догма о безгрешности папе је измишљотина, НЕ ПОСТОЈИ… нешто су увели скоро што се односи само на ситуацију кад концил или кардинали или ко већ, не може да усагласи став па папа пресуђује, али то се НИКАД није применило .. Хруст=истина, ђаво= господар лажи

        Sviđa mi se

      • „али то се НИКАД није применило“

        Па не баш:
        Instances of infallible declarations

        Додуше, понеке одлуке су ретроактивно проглашене „непогрешивим“. 🙂

        Узгред, може ли неко Миленковићу да објасни да само прва три од четири Јеванђеља спадају у тзв. „синоптичка“ (дакле она по Марку, Матеју и Луки али не и оно по Јовану). Мене нешто смара а и прогласио би ме „нововерцем“ опседтнутим теологијом 🙂

        Sviđa mi se

      • Потрудићу се ја, али чак ни то није суштина наше расправе. Но, врабац (дај више то име, ово ми делује комунистички, Боже ме сачувај 🙂 ), зар ти не делује мало дволично када они који нападају то имају право, али када неко брани онда обавезно следе етикете типа нововерац, комесар, проповедник… ?

        Sviđa mi se

      • Борис Јанковић, већ сам се пар пута представио на Преврату, вероватно ниси запазио.

        А да, делују веома дволично ти напади…
        Мислим, има се Цркви свашта замерити…али, претпостављам да си читао од Берђајева „О савршенству Хришћанства и несавршенству Хришћана“. Ја то увек истурим као одговор.

        Sviđa mi se

      • ??? ovo si mogoni sam da izguglaš vrlo jednostavno
        „Papina nezabludivost je dogma u katoličkoj teologiji prema kojoj papa ne može zabluditi u pitanjima vjere i moralnog nauka kad naučava ex cathedra. To ne znači da on kao osoba ne bi mogao pogriješiti ili biti grešan, već se ta odluka odnosi isključivo na svečano izjavljivanje određenog nauka. Dosad su se pape samo jedanput poslužili tom odlukom, kad je proglašena dogma o uznesenju Blažene Djevice Marije na nebo, što je bio sadržaj vjere već u prvoj Crkvi o čemu svjedoče spisi iz 2. stoljeća (npr. Dormitio Mariae), kao i zajednička predaja Katoličke i svih Pravoslavnih crkava.
        Ova doktrina dogmatski je definirana na Prvom vatikanskom saboru 18. srpnja 1870. Josip Juraj Strossmayer bio je jedan od najzapaženijih protivnika papine nezabludivosti i tom se prilikom istaknuo kao vičan govornik održavši čuveni trosatni govor protiv dogme o papinskoj nezabludivosti, poslije kojeg je s manjom skupinom biskupa napustio Rim, ne htijući, poput biskupa koji su kasnije osnovali Starokatoličku crkvu, glasovati protiv papina prijedloga. „

        Sviđa mi se

      • ?????? !!!!! …… ,,,,,,, има ли још који знак?… а да има ево ;;;;;;;;;
        (никада ми није било јасно зашто људи воле по интернету да остављају ту гомилу упитника или ускличника, заглави им се дугме на тастури или шта већ)

        Претпостављам да се служиш енглеским, горе имаш линк, текст је прилично богато поткрепљен референцама тако да не бих више о овоме
        Узгред, свако проглашење свецем такође спада у „непогрешивост“ (потражи мало). тако да само чекам када ће „блаженог“ Лојзија „непогрешиво“ да апгрејдују у „светог“. Мислим на Степинца наравно.

        Sviđa mi se

      • „свако проглашење свецем такође спада у “непогрешивост”“
        za razliku od SPC, gde je podložno drugarskoj kritici

        Sviđa mi se

      • Ja се о политици проглашавања светаца у СПЦ нисам изјашњавао, рецимо да имам и коју замерку али ме због тога нико званично у СПЦ не би прогласио јеретиком (рецимо када кажем „ама људи, да ли је баш морао и онај Милутин, јес био способан владар ал ми баш нешто не личи на свеца“). Код римокатолика је већ то другачије, пошто та „незаблудивост“ те ствари подиже на ниво догме.

        Sviđa mi se

  4. А ево и неких размишљања друга Антона на ту тему (многи не знају, ово је његова а не Цанетова песма)

    Поздрав са српскога мора, тачније из Котора, нажалост овде сам послом а и јуче и прекјуче се спојило небо и земља (ништа депресивније од Котора, по зимској киши). Међутим, ево данас се разведрава а за наредне дане најављују сунце, а како сам овде до понедељка надам се да ћу ухватити мало времена и да уживам. Мислим, ово само да ти правим зазубице, знам да волиш море 🙂

    Sviđa mi se

      • Procitah ovu polemiku izazvanu Milenkovicevim tekstom PRAVA VERA CUTI. Zelim da verujem da ga Dejan K. nije razumeo. Nista strasno, desava se. Medjutim, ima neceg zlonamernog i arogantnog u njegovom oponiranju sto me navodi na zakljucak da je Milenkovic u pravu kad kaze da nije daleko dan kad ce prilagodljivi gradjanski pravoslavac sve ostale proglasiti za jeretike. Tek ce to biti okovi kojih cemo se teze osloboditi nego od okupacije. Oni su, naime, unutrasnji, stoga i jesu tolika opasnost.
        Ono sto zelim na ovu temu da kazem je da je racionalizacija osecanja glupost. To vazi za svako, pa i versko osecanje. Primera radi: Da li neko ko je procitao 10 000 knjiga na temu ljubavi, a da je nikad osetio nije zna o ljubavi vise od moje nepismene babe koja je dedu 50 godina svog zivota volela i pored njegovih ociglednih mana? Sta bi bilo da je procitao svih 100 000 knjiga o ljubavi? Da li time postaje jos veci ekspert na tu temu, svejedno sto je lisen osecanja o kojem vrsi ekspertizu? Hocu da kazem da je osecanje vere uvek jace od teoloskog znanja, jer se zasniva ne na dogmi, nego na bozanskoj niti koja je utkana u samog coveka, to remek delo bozje promisli.

        Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s