Александар Ламброс ДИВНИ (DIVINE) УЗОРИ

врхунски израз родољубља данас представља одбацивање идеје светосавља, и истискивање СПЦ из политичког живота Србије како би се одбранили остаци грађанског друштва, секуларизма и демократије… Одбацивање идеје светосавља допринеће и својеврсној рехабилитацији лика и дела Св. Саве, коме су учитана значења која он или није испољавао

Идеологија светосавља је један народ, једна религија и једна држава … Пре свега владарево служење Богу а потом служење народа таквом владару на кога се угледа.

На међународном плану Велимировић замишља заједницу теодулија, то јест, Савез православних народа Балкана са Русијом на челу.

Ова средњевековна византијска теолошка идеја преведена у околности државе која је политичку независност стекла у атмосфери секуларизованог романтизма који није плод православне Византије већ Француске револуције2 значи тоталитаризам.

Главна препрека остварењу ове православне теократије су западњачке идеје произишле из француског просветитељства

Демократију схвата као „Сатанин изум у намери да Христа понизи и поништи“.

 „Ипак се мора дати признање садашњем немачком вођи, који је као прост занатлија и човек из народа увидео да је национализам без вере једна аномалија, један хладан и несигуран механизам. И ево, у 20. веку он је дошао на идеју Светог Саве, и као лаик подузео је у своме народу онај најважнији посао, који приличи једино светитељу, генију и хероју.“

„Сва модерна гесла европска саставили су Жиди који су Христа распели: и демократију и штрајкове и социјализам и атеизам и толеранцију свих вера и пацифизам и свеопшту револуцију и капитализам и комунизам. Све су то изуми Жидова, односно оца њихова ђавола“

Јустин Поповић, о Николају говори као о „тринаестом апостолу“ и „највећем Србину после Саве“

Image

Шта му тачно дође светосавље? И ко су Николај и Јустин, те две, по општем уверењу ненадмашне интелектуалне величине у Срба у 20. и ево сада у 21. веку? Често пожелим да никада нисам сазнао јер ме је упознавање с њиховим делима довело до ивице потпуног песимизма у погледу српске политичке перспективе. Посебно када сам схватио до које мере су се њихове заостале и суштински антипросветитељске идеје у Србији данас већ оствариле. Заиста је неопходно да се упознате с делима и мишљењима ових људи која су идеолошко-теолошка подлога Српске православне цркве а која их, преко утицаја који остварује на домаћу политику, шири на све сегменте номинално секуларног и грађанског, а у пракси скоро па теократског друштва. Дајем неке смернице а ви проучите даље и одлучите сами – да ли је то будућност Србије и српског друштва и да ли се у томе налази било какав излаз из дубине кризе у којој се сада налазимо?

Пре него што сам се потрудио да упознам суштину појма светосавље имао сам прему њему неко, хајде да то тако назовем, национално романтичарско опредељење. Јесам га сматрао за анахрон, да бих на свој ужас открио да је то појам 20. века, али сам у својој необавештености мислио да је то савршено безазлен и нешкодљив концепт јер сам га доживљавао као сентименталну приврженост културној прошлости виђеној кроз романтичарске наочари. Светог Саву сам доживљавао као једну од значајнијих историјских фигура српске историје, будући нас је он, као народ, привео византијском цивилизацијском кругу, у време када су се европски народи христијанизовали и када је то, у контексту епохе, представљало друштвено политички напредак и реалну политичку предност. Узгред, могла је лако победити и Вуканова струја и ми бисмо данас били католици. Ја се јесам више пута забављао мислима како би у том случају изгледала српска историја али то нећу чинити и овде јер је то домен претпоставки и шпекулација и уместо тога задржаћу се на анализи реалног стања ствари. Светог Саву сам, дакле, доживљавао кад домаћи пандан Св. Патрику у Ирској или Св. Денију у Француској. У контексту свог времена он свакако има својих заслуга за културну историју српског народа. Јесте ми било мало и чудно и нелагодно обележавање дана Св. Саве као школске славе1 и уопште то истицање његове просветитељске улоге док је било савршено очигледно, свакоме ко се и најповршније позабавио националном историјом, да је његова улога била мисионарска. Сава нема никакве везе са просветитељством, напротив, он је по свему антипросветитељ, али опет, у контексту његовог времена, вековима пре појаве просветитељских идеја, то му се заиста не може стављати на терет. Доситеј ми се увек чинио као природан избор ако домаћи образовни систем већ мора да има личност на чијим заслугама ће организовати прославу идеју просветитељства, модерног образовања, науке и уопште цивилизацијског напретка. На интернету сам наишао на један коментар који ову ситуацију одлично сумира – „Сава је радио за династију, а Доситеј за народ. Сава је спајао цркву и државу, а Доситеј раздвајао сујеверје од разума. Доситеј се залагао за школе а Сава за манастире. Доситеј је путовао по знање а Сава по реликвије. Сава је управљао црквом а Доситеј Високом школом. Доситеј је људе позивао да се уздају у разум, а Сава да верују у чуда. Тамо где је Сава ишао да тражи анђеле, Доситеј је нашао паразите. Ако је школа место где треба да се чују школска а не црквена звона, ако се у њој верује доказима а не чудима, онда је највеће чудо да у њој славимо свештеника а не просветитеља.“

Да се навратим на концепт светосавља. Он се, у најкраћем дефинише, као „православно хришћанство српског стила и искуства утемељено на лику и делу Светог Саве“. Светосавље, као теолошки и идеолошки концепт настаје тридесетих година прошлог века у Краљевини Југославији. Мирко Ђорђевић сматра да је сам термин сковао Рус Фјодор Титов у Београду уочи Другог светског рата док Владимир Вељковић сматра да је творац кованице православни свештеник и љотићевац Димитрије Најдановић. Питање ауторства кованице потпуно је небитно, оно што је битно јесте проникнути у њено идеолошко значење.

У православну теологију политичко-религијски концепт светосавља уводи Николај Велимировић, прихвата их и разрађује његов ученик Јустин Поповић а данас се међу њихове најзначајније носиоце и заступнике сматрају митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић, умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије Јевтић, епископ рашко-призренски Артемије Радосављевић и епископ бачки Иринеј Буловић.

Православна теолошка мисао, посебно она новија, никада није достигла католичке висине. Избегавам да употребим реч „интелектуалне“ јер под тим изразом подразумевам нешто скроз друго од радикалног макијавелизма и мефистофеловске менталне перфидности језуитског формата којима одише католичка теолошка мисао. Чињеница је, ипак, да морате улагати далеко веће менталне напоре уколико желите да се са њом ухватите у коштац на начелима истинске интелектуалне расправе. Као историчара уметности увек ме је интригирала мисаона савитљивост католичког клира која је, примера ради, допустила ренесансну уметност. Нећемо никад сазнати како би се ренесансне идеје и естетска начела примила у нашим крајевима, да су историјске околности биле другачије, али извесна укоченост и склоност конзервирању и идејним и естетским обрасцима читљива је кроз историју уметности земаља византијског комонвелта. А начин на који су се барокне естетске идеје, посредно, путем Украјине и Русије, у једном тренутку површински запатиле у српским областима у оно време под аустроугарском влашћу, да би по обнављању државности биле напуштене поново у корист византијских естетских начела, дају неку представу о томе.

Српско православно свештенство првих деценија 20. века регрутовано је из редова сиромашног и необразованог народа без икаквих значајних искустава у спознавању света. Почетком 20. века на свештенички позив гледало се као на легло провинцијализма, незнања и корупције. Тако је и данас. У том смислу пре Велимировића било је мало православних свештеника интелектуално значајних у било ком смислу. На почетку своје свештеничке каријере чинило се да ће он, уз неколицину других младих свештеника, означити крај традиционалног помањкања интелектуалног вођства у редовима Српске православне цркве.

Међутим, само након неколико година проведених у Охриду у дружењу с Богомољцима (реакционарни јеванђеоски покрет настао у оквиру СПЦ након Првог светског рата у настојањима да се одговори на раст незаинтересованости за веру) претвара се у конзервативца, аскету и пустињака. Некадашње дивљење према Западној Европи и симпатије за екуменизам, уступају пред ксенофобијом, антисемитизмом и потпуним антирпосветитељством. Почиње да проповеда јединство државе и цркве, друштво на принципима православне хришћанске традиције и посебан српски облик хришћанског национализма и монархизма. Затим наставља да заговара одбацивање индивидуализма, једнакости, верске толеранције, демократије, просвећености, модернизма и у једном тренутку, средином тридесетих година прошлог века, постаје опседнут антизападњаштвом и опасностима које српском народу прете од Запада и његове културе.

Идеју јединства државе и цркве по византијском моделу1 образлаже у концепту „теодулије“ (гр.- слуга божији) о коме пише у свом делу „Српски народ као теодул“. Реч је о својеврсној православној теократији у којој влада „сагласје Цркве и Државе у служењу Богу“. Пре свега владарево служење Богу а потом служење народа таквом владару на кога се угледа. Пример налази у српском средњевековљу које идеализује описујући српске средњевековне владаре као узорне божије слуге на које се народ угледао. Разлику између ове византијске и западњачке верзије средњевековне теократије објашњава тиме да се код западњачке ради о „наметнутом господару“ а код византијске о „својевољном слузи“. Светосавље, које се као теолошки концепт обогаћује идеолошким националистичким моментима, средство је за постизање тог циља. Идеологија светосавља је један народ, једна религија и једна држава или, другим речима, народна црква, народна династија, народна држава, народна просвета, народна култура и народна одбрана а главне светосавске вредности су средњевековне вредности богољубље, витештво и саборност. Главна препрека остварењу ове православне теократије су западњачке идеје произишле из француског просветитељства, пре свих идеја одвајања цркве од државе а потом демократија, плурализам, индивидуализам. Уместо тога решење је друштво засновано на хришћанском колективизму („саборност“ концепт који ће разрађивати његов ученик Јустин Поповић). На међународном плану Велимировић замишља заједницу теодулија, то јест, Савез православних народа Балкана са Русијом на челу. То својеврсно православно царство под руским вођством представљало би остварење хиљадугдишњег царства мира на земљи о коме је говорио Јован Јеванђелиста.

Још једном је потребно нагласити, Велимировић је доследно антипросветитељски, антиевропски и антизападно настројен. О темељној секуларној идеји произишлој из француског просветитељства, раздвајању цркве од државе, тековини која је допринела развоју људских права и слобода и научно-технолошком развоју, пише – „Где год се црква делила од државе ту је болесно стање или цркве или државе или обоје. Раздељена црква и држава – то значи служење двама различитим господарима. А пошто постоји само један прави господар, коме се може свесно и поштено служити, тј Господ Бог, значи да једна од завађених и раздељених установа, било црква или држава, мора да служи противнику божјем, Ђаволу.“ Демократију схвата као „Сатанин изум у намери да Христа понизи и поништи“. Рационално само у „правој вери и друштву организованом према Исусу Христу а људе који својим „разумом покушавају да дођу до одговора на питања о животу“ – идолопоклоницима. Наводи три највећа, то су Дарвин, Ниче и Маркс.

Пред Србе поставља избор – „мрачна и смрадна Европа“ или Христос. При том Србију измешта из Европе и означава је као њеног „суседа“ коме „може да помогне ако хоће и жели, али да се не улива у Европу и не губи у Европи“. Они којима говоре да су за Европу, препоручује „брзо лечење пре него заразе свој народ“.

Сјајне идеје, заиста. И на њима се може далеко догурати – до цивилизацијских маргина.

Николај Велимировић је био и антисемита, величао је Хитлера и био је близак са српским фашистичким покретом „Збор“ и његовим оснивачем Димитријем Љотићем. О Хитлеру на предавању „Национализам Светог Саве“ које је одржао у Београду 1935. каже – „Ипак се мора дати признање садашњем немачком вођи, који је као прост занатлија и човек из народа увидео да је национализам без вере једна аномалија, један хладан и несигуран механизам. И ево, у 20. веку он је дошао на идеју Светог Саве, и као лаик подузео је у своме народу онај најважнији посао, који приличи једино светитељу, генију и хероју.“

У књизи „Кроз тамнички прозор“ коју је написао за време заточеништва у Дахау за рат оптужује нехришћанске идеологије Европе – демократију, комунизам, социјализам, атеизам, верску толеранцију … а иза свих њих види јеврејски утицај – „То Европа не зна, и у томе је сва очајна судба њена, сва мрачна трагедија њених народа. Она ништа не зна сем онога што јој Жидови пруже као знање. Она ништа не верује осим оног што јој Жидови заповеде да верује. Она не уме ништа да цени као вредност док јој Жидови не поставе свој кантар за меру вредности. Њени најученији синови су безбожници (атеисти) по рецепту Жидова. Њени највећи научници уче да је природа главни Бог, и да другог Бога изван природе нема, и Европа то прима. Њени политичари као месечари у заносу говоре о једнакости свих веровања и неверовања. Сва модерна гесла европска саставили су Жиди који су Христа распели: и демократију и штрајкове и социјализам и атеизам и толеранцију свих вера и пацифизам и свеопшту револуцију и капитализам и комунизам. Све су то изуми Жидова, односно оца њихова ђавола. За чуђење је да су се Европејци потпуно предали Жидовима, тако да жидовском главом мисле, жидовске програме примају, жидовско христоборство усвајају, жидовске лажи као истине примају, жидовска гесла као своја примају, по жидовском путу ходе и жидовским циљевима служе“.

Мене зачуђује да су ови редови написани у Дахау.

Постоји мит о неком његовом наводном мучеништву за време рата. Ухапшен је 1941. (због умешаности у обарању антинародног пакта владе Цветкови-Мачек) и затворен у манастиру Љубостиња а потом у манастиру Војловица. У Дахау је, заједно са патријархом Гаврилом пребачен септембра 1944. где остају до пуштања децембра исте године. Држани су у посебном делу за официре и свештенство где су третирани боље од осталих заробљеника и имали бољи статус (уосталом писао је књигу). Распрострањена је и прича о Велимировићевом помагању Јевреја током рата. Забележен је један такав случај, извесне Еле Трифуновић која је у писму СПЦ тврдила да је њу и њену породицу Велимировић од Немаца скривао у Љубостињи пуних 18 месеци.

СПЦ га канонизује 19. маја 2003. и додељује му два дана у црквеном календару, уместо уобичајеног једног, наглашавајући тако његов значај за српску цркву, дан смрти у избеглишту и дан преноса моштију у Србију.

Његове религијско-политичке конструкције су постале актуелне у друштвено-политичкој сфери, не у његово време, већ тек са његовим следбеницима на крају 20. и 21. века а који су данас у врху СПЦ.

Јустин Поповић, који о Николају говори као о „тринаестом апостолу“ и „највећем Србину после Саве“ има заслуге што је продубио својеврсну Велимировићеву параноју у одбијању сваког облика екуменизма (општење с другим и другачијим хришћанима а не некакво признавање ватиканске супремације како се то код нас најчешће схвата). СПЦ је тек 1965. постала чланица Светског савета цркава а њеном чланству у том телу Велимировић се жестоко противио говорећи да је екуменизам могућ само под условом да се сви други хришћани приклоне учењу православља. У књизи „Православна црква и екуменизам“ Јустин о екуменизму говори као о „највећем злу“ и назива га „свејереси.1 Та затвореност карактерише и данас водеће људе СПЦ.

Непрестано ментални склоп затварања, конзервирања, параноје од промена и модерног. У Поповићевој теологији доминантна су два принципа – светоотачка традиција (списи теолога из првих векова хришћанства) и Нови завет, посебно Павлове посланице. Он сам, у свом делу „Догматика“ каже да „не говори ништа ново већ кратко излаже оно што су рекли божји мудри људи“. Он тако актуелизује стари и у контексту 20. века савршено анахрони концепт „саборности“. Реч је о византијском христоцентричном теолошком концепту – сабирање у богочовечанском организму цркве чија је глава Богочовек Исус Христос. Ова средњевековна византијска теолошка идеја преведена у околности државе која је политичку независност стекла у атмосфери секуларизованог романтизма који није плод православне Византије већ Француске револуције2 значи тоталитаризам. Поповић западној демократији супроставља „светосавље“ као алтернативу – „Коме ћемо ићи, европском човеку или светосавском богочовеку?“. Окретање према Западу за њега значи пропаст за Србе. СПЦ га је канонизовала 2. маја 2010. године.

Директна последица ових ретрогадних идеја савршено некомпатибилних са демократским друштвом 21. века је и мишљење високог званичника СПЦ, епископа Иринеја Буловића, великог „јустиновца“ иначе, да је „главни недостатак читаве концепције о људским правима у њиховом индивидуализму“.

После пада комунизма у коме је СПЦ била маргинализована (а руска црква прогањана) не долази до очекиване обнове духовности већ црква постаје део власти. Актуелизује се спрега „трона и олтара“ другим речима црква се везује за ауторитарни систем власти (сценарио који се догодио и у Србији с Милошевићем и у Русији с Путином). Инструментализација је обострана и спроводи се по потреби. Власт инструментализује цркву, црква иструментализује власт. Црква све поразе српске политике осмишљава у духу митске традиције где се уместо хладнокрвног и рационалног сагледавања реалног стања ствари проблеми претварају у митолошку парадигму у којој трагичан пораз постаје дубока унутрашња победа чије су димензије космичке (Небеска Србија) баш као у време Косовске битке.

Сада на делу имате и теодулију у којој се председник републике о горућим проблемима политичке стварности вазда „совјетује“ с патријархом (које су му компетенције?), „народну просвету“ с веронауком у школама (има ли некога ко примећује тај фамозни морални напредак који је био прокламовани циљ увођења вероунауке у образовање?) и покушај избацивања „идолопоклоника“ Дарвина из образовног система; имате „народну одбрану“, тј. свештенство у војсци који имају чин и потчињени су командантима јединица у којима службују а истовремено и надлежном локалном епископу; имате антизападњаштво1 и самоизолацију до нивоа колективне параноје и свеопште ксенофобије, средњевековни мистицизам наспрам рационалности и чињеница2, одбијање било какве модернизације и хватања корака с временом3; патолошки нарцисизам и манију величине4; имате „саборност“ коју угрожава сваки захтев за личном слободом, правима и плурализмом и који води у тоталитаризам у коме се прогањају другачији (ЛГБТ), упада на трибине, опседају изложбе и у коме неке полукриминалне и незваничне формације (навијачке групе) прете, премлаћују и испољавају снагу реално већу од институција система; саборност у којој се на огромне политичке проблеме и изазове одговара молебанима, а на изузетне индивидуалне успехе какав је неоспорни успех Новака Ђоковића колективном хистеријом кроз коју се празне наслаге личних и колективних фрустрација.

Какве год да су историјске заслуге Српске православне цркве, од којих се најчешће помиње њена улога у очувању српског идентитета у дугим вековима турске окупације, ви их овде допишите, ја немам намеру да их оспоравам (као ни оно што позитивно имате да истакнете у одбрану Николаја и Јустина) остаје чињеница јасна као дан, да врхунски израз родољубља данас представља одбацивање идеје светосавља, и истискивање СПЦ из политичког живота Србије како би се одбранили остаци грађанског друштва, секуларизма и демократије а сама СПЦ приморала да се позабави самом собом, реформише и тако изнутра обновљена пронађе своје место у једном европском, демократском, плуралистичком и либералном друштву.1 Не видим већи израз родољубља данас од овога. Одбацивање идеје светосавља допринеће и својеврсној рехабилитацији лика и дела Св. Саве, коме су учитана значења која он или није испољавао или су била примерена само у контексту његовог времена.

Српска црква је отворено антидемократска и антиграђанска.

 

================================================================

 

[1]1 Нелагодност која је расла током година проведених у просвети током којих сам присуствовао прославама и обележавању овог датума које могу описати само као тупаве и безидејне.

 

[1]2 Однос државе и цркве у Византији традиционално се назива „симфонија“.

 

[1]3 Године 1968. јавила се идеја о одржавању новог свеправославног сабора, првог те врсте после 12 векова, на коме би се, слично Другом ватиканском концилу, редефинисали изазови православних цркава и њени одговори у модерном свету. Јустин Поповић је био жестоко против и један од најгласнијих противника овој идеји у православном свету уопште.

 

4 Православни мислилац и византолог Ј. Мајендорф – „Нације на Балкану дугују своју културу Византији од које су добиле и систем аутокефалног устројства, али су политичку независност стекле у атмосфери секуларизованог романтизма који није плод православне Византије већ Француске револуције“.

 

[1]5Иронија је да је прва идеја о европској влади, дакле прва замисао о будућој ЕУ дошла од Виктора Игоа који их износи у памфлету под називом „За Србију“ (1876.) у ком између осталог каже – „Без европске републике, без континенталног савеза нема политике безбедности. Зверста почињена у Србији (од стране Турака) несумљиво показују да је Европи потребна једна влада, општи братски суд, демократија у миру са самом собом …“ Говорио је и о јединственом европском новцу, трговини без царина, државама без граница. Ватрено је агитовао за Србију у време њеног рата са Турском.

 

[1]6Завет је наш, значи вера наша, опредељење наше: идење за Христом, следовање за њим у свему куда год он иде (као што је видео Апостол Јован у Апокалипсису да 144000 чистих, обучених у беле хаљине, а то је символични број 12 пута 12, а 12 је опет символични број, значи једна велика већина, пуноћа једна, иду за Јагњетом Божијим куд год он пође)… Дакле, српски народ је тај Завет изабрао и то је оно што зовемо и Светосавски Завет и Косовски Завет, Православни Завет, Нови Завет: једноставно доживљен код Срба, на српском терену, у српском бићу, у српској историји, српском менталитету – епископ Атанасије Јевтић 2003

 

[1]7Од многих комичних епизода везаних за поимање модернизације у оквиру СПЦ, мени је посебно забавна следећа: СПЦ има свој сајт и електрично издање свог гласила али истиче да је прихватање технолшког напретка прихватљиво само у сврху мисионарства. Извесни инжењер Оливер Суботић у листу „Православље“ објашњава – „У шуми података коју Интернет данас представља наћи капи воде живе је понекад веома тешко, па људи губе огромно време док не пронађу оно што им је потребно. Већина прво одлази на тзв претраживачке сајтове, посебно студенти који траже неки материјал за испите, који често тражећи текст о некој светој ствари дођу на неки секташки сајт или прођу кроз рекламне сајтове са свакаквим садржајем, после чега су са правом огорчени. Зато би требало инсистирати, у координацији са осталим помесним црквама, да се креира нека врста православног аутономног простора на Интернету, који би се претраживао преко јединственог православног портала, а који би са друге стране уређивали представници православних епархија широм света. Интернет је презагађена средина, но управо ту и лежи мисија православних – у освештавању тог загађеног простора. Ако неможемо учинити да Интернет постане рајско место, бар можемо допринети да не постане паклено. А креирање аутономне оазе која даје воду живу и истиниту једини је начин да се у Интернет пустињи сачувају душе многих.“ Слична параноја приметна је у муслиманским земљама где држава блокира приступ многим интернет адресама и друштвеним мрежама и ради на промовисању “исламских“ верзија истих.

 

8 Без икакве намере да на било који начин умањим вредност српске уметности и њен допринос европској култури, коју и волим и вреднујем, желим да направим једно поређење између толико фетишизираног српског средњевековља и француског – у временском оквиру од нешто више од једног века (крај 12, и 13. век) на ограниченом простору од неколико стотина километара око Париза, никле су готичке катедрале у Паризу, Шартру, Ремсу, Буржу, Амијену и самом Паризу, у односу на које српске средњевековне задужбине делују као сеоске капеле.

 

9 У редовима СПЦ има свештеника, попут ђакона Ненада Илића, који су свесни проблема – „Овде и даље има покушаја да се направи божија држава по византијском узору. Та византијска синфонија између цркве и државе данас је потпуни апсурд и препрека да СПЦ заузме право место. Да би се вратила свом изворном смислу црква треба д абуде одвојена од државе и политике“. (Илић за Блиц 2002.). Чини се да нико од челних људи СПЦ не дели ово гледиште.

http://alexandarlambros.wordpress.com/

Advertisements

12 mišljenja na „Александар Ламброс ДИВНИ (DIVINE) УЗОРИ

  1. У, де овог Јешу нађосте за критичара Православља?
    Да се не би џаба бавили јаловим философическим думањима, мало ћу вам показати како је АЛ објективан гледе Израела….

    AleXandar Lambros
    Da vidite dalje od pravoslavnog kalendara i opštinskih slava videli biste da je Izrael pustara od zemlje a uzgaja i izvozi i voće i povrće. Da ima neviđeno razvijenu tehnologiju a praktično nikakve prirodne resurse. Da u njemu Palestinci, ako hoće, mogu da upražnjavaju pravo zbog kojeg bi im na palestinskim teritorijama odletela glava. Mogu da se ožene s pripadnikom druge veroispovesti, što im, inače, nije dozvoljeno. Muškarac Palestinac može da se oženi s muškarcem Palestincem. Ili Jevrejinom. Da vidite dalje od pola kifle i čaše jogurta videli biste da se ovog leta u Jerusalimu održao deseti po redu Prajd. U sred najsvetijeg grada tri najveća monoteizma, ujedno i tri najfanatičnije religije koje istorija čovečanstva poznaje.

    Koje su mere bezbednosti potrebne u gradu u kom bomba može da vas raznese i na sasvim običan dan? I u kom, kvart do kvarta, žive najveći religijski fanatici tri najfanatičnije religije na svetu? Pa se održao.
    E, zato je Izrael moćan, onako mali i neplodan, okružen talibanskim okeanom sa svih strana, a vi ste nemoćni, zaraslih njiva koje se prodaju po ceni pakla cigareta (i to bez ovog novog PDV-a) frustrirani i bedni u sred Evrope.
    ,,,
    Зар заиста неко мисли да снага и понос Израела извире из педерастије у Јерусалиму?

    Шта има, у осталом, необично у Јеврејској педерастији?

    Зар не мислите да снага и понос Израела извире из две стотине атомских бомби које поседују?
    Зар тај понос не извире из стоина и стотина најсавременијих борбених авиона, какве нико у окружењу нема, небројено тенкова најновије генерације, подморница које носе атомско оружје?

    Шта би Александар Ламброс писао да треба да служи (У Србији) три године војску ако је мушко, и две године ако се не осећа тако?

    У Израелу, министар одбране изађе са мудрим словом:

    „Izraelu je potrebna mala i pametna vojska, a ne prevelika i glupa“, govorio je sadašnji ministar odbrane Izraela Ehud Barak 1999. godine, kad je bio premijer.

    Sada je počela realizacija tih riječi. Načelnik Generalštaba Odbrambenih snaga Izraela (CAHAL), general-potpukovnik Gabi Aškenazi, predstavio je prijedlog budžeta izraelske vojske za narednih pet godina – od 2008. do 2012. „To je praktično projekat reforme i obnove izraelske vojske s obzirom na rat između Libana i Izraela“, objasnio nam je izraelski ekspert Kopel Šumah, bivši saradnik vojne obavještajne službe.
    Novi budžet izraelske vojske je sačinjen s obzirom na sporazum o vojnoj pomoći koji je
    zaključen sa Sjedinjenim Američkim Državama. Amerika će u roku od 10 godina dati Izraelu 30 milijardi dolara za vojne potrebe, a dio te sume će se odnositi na isporuke američke vojne tehnike.
    Ало, ТРИДЕСЕТ МИЛИЈАРДИ само војне помомоћи!

    Шта, Израел окружен непријатељима? Ма немојте ми касти!

    А Србија није, но ми затуцани?

    Па да ми неко да толику силу, и ја би лагано ходао около и говорио тихо, јер водим пса са собом.

    Али, како у Израелу изгледа смањивање велике и глупаве војске на мању и паметнију:

    ЈЕРУСАЛИМ – Врховни суд Израела донео је „историјску” одлуку којом укида привилегију ултраортодоксних Јевреја да не служе војску, јавила је Верска информативна агенција ВИА.
    Њима је још од оснивања Израела, такозваним „Тал-законом” дато право да се „посвете само вери”.
    Око 13 одсто „врло побожних” младих Јевреја (прошле године их је било 71.000), ослобођено је војне службе.
    Они годинама похађају верску „Јешива” школу и због тога нису у стању, како истичу, да буду војници. Осим тога, не желе да буду у војсци где нема одвојености војника мушкараца од војника жена, њима вера не допушта заједнички боравак.
    Понекад такође, војници морају да се ангажују суботом, што они сматрају скрнављењем од Бога одређеног дана од одмора, шабата.
    Ултраортодоксни не признају ни постојање државе Израел, по њима државу је могао да оснује тек месија, а не обични људи.
    Судије су старозаветним цитатом образложиле пресуду. „Ако твоја браћа одлазе у рат, хоћеш ли ти да им се не придружиш”.
    То смањење значи да војску од цца милион људи треба смањити на милион и сто хиљада људи.
    Ето како Јевреји виде самењење војске.

    Да није те памети, Арапи би им ПОНОС са све педерима у Јерусалиму за дан разбуцали сабљама и џилитима.

    Па, ја бих волео да ми се макар један од десет хиљада обожаватеља написа Александра Ламброса јави и искрено каже како би реаговао да наш Уставни суд донесе одлуку да и он мора да иде да ослободи Косово и Метохију, са образложењем: „Ако твоја браћа одлазе у рат, хоћеш ли ти да им се не придружиш”?

    Шта би рекли на ту Јеврејску слободу која подразумева и безусловну обавезу да браниш отаџбину?

    У нечему је ипак разлика – нема тог оружја и тих милијарди долара због којих би ја прихватио да се педери гузе на прагу Храма Светог Саве или Грачанице.

    Sviđa mi se

    • не брини се највернији мој читаоче, спремио сам један његов текст за сутра.. јако занимљив гледе ове шире дискусије.. о идеолошким узорима и „спољнополитичким приоритетима“

      Sviđa mi se

      • Не треба губити време на покушај дијалога са неким ко је или луд или безобразан или плаћен. Рецимо, посветићу време последњем тексту М. Миленковића, јер га сматрам више него добронамерним и грешке на које ћу указати у смислу дијалога имају сврху када са таквом особом полемишеш. Са одродима ни реч више.

        Sviđa mi se

  2. „Идеологија светосавља је један народ, једна религија и једна држава“.

    Да, то је оно што данас имамо. И за то је криво Велимировићево антилуциферско опредељење – да не буде ауторово искључиво право да се служи каламбурима.

    Црква је, по православној теологији, ЈЕДИНА ПРИРОДНО ДЕМОКРАТСКА (САБОРНА) ЦЕЛИНА. Велимировић се, у државноправном погледу, залагао за апсолутизам.

    Данас имамо мултиетничку државну демократију и црквену аутократију, у оба случаја олигархију. Закључак да су Велимировићеве идеје победиле је прилично лабав, јер је једина заједничка ствар са стварношћу повезаност цркве и државе. Да се послужим туђом паралелом – то је станица на којој се сусрећу два воза која јуре у супротном правцу. Овакви текстови БЛОКИРАЈУ РАЗОБЛИЧЕЊЕ те интересне повезаности власти и вере.

    Иначе, навођење похвале човеку који га је касније стрпао у концлагер, чисти је ад хоминем, као и приче о антисемитизму. Читав свет се поклонио Хитлеру на олимпијади, а хвалили су га редом, од Енглеза до америчких банкара. Не знам значи ли вам нешто критика, али мислим да су неки критеријуми за постављање текстова неопходни. Аутор критикује теологе и заветоване аскете „аргументима“ да су затворени ка другим религијама.

    Смешно.

    Sviđa mi se

    • „Црква је, по православној теологији, ЈЕДИНА ПРИРОДНО ДЕМОКРАТСКА (САБОРНА) ЦЕЛИНА. Велимировић се, у државноправном погледу, залагао за апсолутизам.“ i u „crkveno-pravnom“ što je još veći problem.. ne znam gde piše u pravoslavnoj teologiji da je jedina… demokratija (res – publica = opština) se „realizuje“ jedino preko skupštine (sabora – eklsesije, iglesije) pa je svako povezivanje pravoslavlja sa totalitarizmom nonsens.. a pristajanje na glupost je stub poretka ličnosti koju vladika nahvali (ZA ŠTA SVI IMATE VEEELIKO RAZUMEVANJE) blasfemično ga poredeći sa sv Savom..

      Sviđa mi se

    • „Не знам где пише у православној теологији да је (црква) једина (демократија)…“

      Само се уз цркву, као ЈЕДИНУ НЕИНТЕРЕСНУ ЗАЈЕДНИЦУ теолошки веже идеја саборности, и ни за шта друго.

      И да, имам велико разумевање за човека који је уредио гробље непријатељских немачких војника, а на одликовање – због тог чина – реаговао једним комплиментом. И то чињенично тачним. То што је Хитлер бабарога из дечијих бајки, у доба док амерички касапи добијају Нобелове награде – није моја кривица. Немам посебну антипатију нити преференцу.

      Sviđa mi se

  3. Ako mene pitate 😉 jedino što prezirem više od orkestriranih i promišljenih boraca za tuđa prava u našoj kući su samoproklamovani glupaci koji brljave o temama o kojima skoro pa ništa ne znaju. Autor ovog teksta je čini se u ovoj drugoj grupi.

    Sviđa mi se

    • Мислим ипак да је аутор у првој групи, а да је мотив његове „необавештености“ циљна група, која припада другој групи.

      Једино се питам којој групи припадају дистрибутери овог писанија.

      Sviđa mi se

      • „Једино се питам којој групи припадају дистрибутери овог писанија.“

        А ви би мало да делите атесте?

        Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s