Бранимир Марковић (ЗВЕЗДА – СРБИЈА) – НЕКАД ИЛИ НИКАД ЈУГОСЛАВИЈА?

 трилема илирског Буридановог магарца још из времена парламентаризма у краљевини СХС  (Прибићевић, Рачић/Павелић или Радић) и данас је остала непромењена – унитарна нација (треће уједињење), нови ратни походи племена једни на друге  или  конфедерација више нација (самосталних држава) Илирика. 

трећу, из неких разлога, за разлику од Скандинаваца, „Бенелукшана“, Заједнице независних држава, Арапске лиге  итд. – никад нисмо пробали . Ни данас кад имамо међународно признате државе. 

Image

                Радује ме што се полако ипак битне теме отимају од (само)заборава (бит(а)ка).

                Требало би да буде јасно,  четврт века након распада Југославије, да, самим распадом, ниједан њен проблем није решен (а многи нови, којима је управо Југославија била брана,  су отворени). Као кад се разбије велико  огледало, на парчићима остаје исти одраз, само мултипликован – у сваком по један. Елем, сада свака држава сама треба да решава исте проблеме. А оно што никако да постане јасно је, а морало би након гледања вести о распаду Либије и Сирије, кад нам већ није на време било јасно на примеру Либана, да међуетнички и међуконфесијски сукоби нису  били ни спонтани ни неизбежни, а најмање су нешто разрешили.

Исти проблем – потпуне идентитетске располућености – имају и Хрватска СДП-а и ХДЗ-а без Срба и Србија Прве и Друге Србије  скоро  без не-Срба и Црна Гора и Босна са локалним Србима и Хрватима. Који чека и Војводину ако се отцепи. Проблем недовршених нација до потпуне дисфункционалности система –непостојања заједнице  јединственог становништва. Који једино Словенија нема.

Проблем треба решавати анализом од самих почетака. А почетак је 70 година заборављена краљевина СХС и покушај формирања југословенске нације..

                Ногу (ову тему)  је повукла Биљана Србљановић, за особе перцептивне и  стереотипске свести неочекивано патриотским и „антијевропским“, а за познаваоце њене активности неочекивано историјски тачним, ставовима о Гаврилу Принципу.  Наставио у истом неочекивано политички некоректном стилу Јово Бакић[i]. Клатно (закаснелог?) патриотизма као да се помера са Прве на Другу Србију.

Одговорио у познатом стилу, углавном гомилом уврежених кафанских стереотипа и бесмислица – бард радикалске напредне  мисли, професор Аврамовић[ii].

                Кад се склопи мозаик од коцкица  супротстављених ставова добила би се отприлике пуна истина. Али под условом да се ставови тумаче дословно, да не кажем буквално. И уз нужне додатке, јер се не може очекивати од политички коректних и етаблираних мислилаца баш толико просветљење. Увек нешто прећуте, а што је најбитније, ко Дежуловић о историји Ајдука.

Отприлике вако:

А) спољнополитичке аспекте настанка и нестанка Југославија објаснио је Јово Бакић:

„Битно је увидети да је након оба светска рата Немачка била поражена и понижена, а да је стварање Југославије било у интересу сила победница.“, написа Јово, ал не рече које (у једнини) – САД. Југославија ни прва ни друга никако нису биле по вољи Велике Британије, оба пута преломили су снажни председници САД, први пут Пупинов пријатељ Вилсон, други пут загрижени противник британске и империја уопште и Черчила – Рузвелт. Империјалисти су као што би требали да знамо и „ка и вазда“ оба пута форсирали поделе на тлу Југославије – први пут излаз Италије на источну обалу Задарског мора, а други пут поделу са Јалте. Република Француска се није питала други а империја Русија(Совјетски  савез) први пут. Трећи пут на челу САД су били идеолошки антиподи Вилсона и Рузвелта, експонети финансијког капитала који су реализовали црну слутњу Абрахама Линколна о начину пропасти републике, коју сам у толико текстова цитирао да је вероватно већ знате напамет. Пропаст САД повукла је у амбис и њено најомиљеније чедо – Југославију. САД је губитник хладног рата, неолиберални, империјални поредак победио је прво тамо, тек после планетарно. 

„У ЕУ нема места за сећање на Југославију, чедо Првог светског рата, па се отуда више ни не говори о државама наследницама Југославије, већ о „региону” или „западном Балкану“. Баш чудно понашање за унију која саму себе зове „мека империја“ и која „хиљадама пута понавља лаж“ да су националне државе (републике) превазиђене и кука што се ЕУ споро трансформише у федерацију централизованог управљања и „Европу региона“. 

Б) унутрашње политичке разлоге луцидно је навео Аврамовић, а да није ни сањао шта је уствари написао:

                – „та држава није имала политичку мисао о самој себи“- ово је тачно до генијалности. Браво докторе! Алал вера професоре! … и остали коментари на текстове Антонића и Вукадиновића на нспм-у.

Све постојеће политичке мисли и праксе на тлу Илирика биле су (кон) федералистичке – од „лика и дела“ члана Хетерије Карађорђа, Начертанија Гарашанина (Франтишека Зака) и његових обласних парламената, критика србијанског експанзионизма Светозара Марковића, посебно упозоравања да се не залећу у Босну због некомпатибилне феудалне традиције (из сличних разлога су Зак/Гарашанин тамо предвиђали обласни парламент, што се новосрпски каже федералну јединицу), визија Балканске конфедерације кнеза Михајла, концепата зеленаша (федералиста)  краља Николе, анализе тадашњег стања у писанију Анте Старчевића На чему СМО – које почиње од кнежевине Србије, па преко нашег народа у Турској (Босни и Санџаку), до положаја у Аустро-Угарској и, на његовом антиклерикалном трагу – концепата и праваша Франа Супила и „сељака“ Стјепана Радића … Све давно изнесено у „старијој и лепшој“ дефиницији Фауста Вранчића „Далмацију не сматрам… данас се дели на Хрватску, Далмацију, Србију и Бугарску“ коју такође, од силног понављања вероватно знате напамет.   Концепт давно богато етнолошки аргументован и образложен у путописима – шпијунским извештајима папи, ради припреме крсташког рата против Турака, бокешких хуманиста Николе из Маина и Мартина Сегона. „СрпскЕ земљЕ српски род“.

                Но, чему нешто доказивати књигама староставним које нико не чита, много је веродостојнији  други доказ – у земљи у којој је кредо  „истина је сасвим супротна“ сви доктори наука на челу са Антић др Чедомиром тврде да Срби немају никаквих  федералистичких и републиканских традиција.

Елем, и режим српског „уједињеног краљевства“ је „бацио низ ријеку“ све ово што „Срби немају“ и будући  унитаристички поредак „теоретски“  утемељио  једино на говорима Светозара Прибићевића и ад хок писму из Загреба војводе Мишића. И имитирању Француске.

Но, конструкцијска грешка са самог почетка је била још гора. Уместо да устроје државу на обласном, територијалном  принципу, као што и приличи националној (natio=овде рођен) држави, и тиме задовоље хрватске „катастарске“ традиције – државно право, до ког им је толико стало (без омаловажавања и ироније) и разне снажне локалпатриотизме (од Далматинског, Македонског  па надаље), основали су је као удружење (три) племена.

Суптилне проблеме изразито мултикултуралне заједнице „преко колена“ су решавали два официра (војвода и краљ) уз асистенцију парадигме принципијелности и некорумпираности  („мож да бидне а не мора да значи“). Скерлић са својим покушајима унифицирањима по Француском рецепту  (Срби да се одрекну ћирилице а Хрвати ијекавице) је „залуд кречио“.

Државу нису поделили на историјске традиционалне провинције, рецимо Далмацију (са или без Горње Далмације – Црне Горе, Херцеговине, Боке и Дубровника), Славонију (са или без Војводине), Хрватску, Рашку, Босну, Македонију…  (Пијемонте, Тоскана, Апулија… Баварска, Саксонија, Вестфалија… Кастиља, Каталонија, Андалузија… Епирос, Македонија, Атика…Бургундија, Нормандија, Прованса ..чак и Горењска, Долењска, Штајерска..) ко „сав нормалан свет“ тј. националне државе, већ грубо административно. На тај начин је у старту регионални сентимент супротстављен неизграђеном националном, а становништво свих области се поделило на „племена“ унутар исте територије, дувајући у ветар разним клерикализмима, пре свега Католичке цркве. Касније је неконзистентност поретка метастазирала, ко што примети професор:

„створена је 1939. године Бановина Хрватска на етничком начелу, док су друге бановине биле уређене по географско-историјском“ – само, где виде у бановинама поред река историјско утемељење?

Занимљиво је да од исте болести пате све екс ЈУ републике, сем Словеније. Нпр. новопечена Хрватска, чак и без свог „реметилачког фактора“, Срба.

Административна територијална подела, по угледу на Старчевићеве идоле Немањиће (жупаније), строго централизоване некадашње  „Троједнице“, уместо на децентрализоване  историјске провинције, са центрима у Сплиту, на Ријеци и у Осијеку и Загребом као главним градом, резултира исто цепање по регионалним шавовима који се претварају у идентитетске анимозитете, већ виђено у краљевини Југославији. А то Србију са, по дефиницији  „пониженим и увредјеним“ србијанским  Далмошима, Нишлијама, тек чека. Зашто ме окрузи подсећају на жупаније?

То је само један од многих показатеља истих  одраза  „разбијеног огледала“.

Професор Аврамовић наставља:

„Срби су доживели да се делови њиховог националног бића откидају и конституишу као нове нације. Тај двојни идентитет, један преко вере други преко државности, „решен” је одбацивањем српске компоненте идентитета … Срби су доживели да их на светској медијској сцени понижавају и вређају они који нису ни знали ког су идентитета и да њихове државе буду међународно признате ..“             

Још једном браво професоре, ала вера докторе, за овај став за који вероватно није ни слутио да значи шта значи, кад га прочиташ дословно, а без иманентног му срБског расистичког („без расе“) контекста: ближе утемељењу и коначном довршењу  нације су  они делови нашег народа који покушавају да се преустроје на територијалном принципу (Србијанци, Црногорци и Босанци, богами и Војвођани), насупрот „идентитетском“ („Срби из Црне Горе“, „Срби, Бошњаци и Хрвати из Босне“, „Хрвати и српска мањина у Хрватској“). Јер  управо избор између та два начела  опредељује да ли је неки скуп нација или (проширено) племе – етничка група. 

Где је зацртан колективни идентитет као, унутар становништва,  одељујући фактор – ту нема нације. Као у НДХ на пример. Због чијег наслеђа и терета Хрвати још увек нису модерна европска нација него само идентитет – повезан са усташтвом. Или у имагинарној Србији о којој маштају Дверјани.

одбацивањем српске компоненте идентитета„, међутим, ниједна недовршена нација не само да није решила проблем, кад су са, у појединим регионима (Хрватској нпр.) неутемељеним или бар неомиљеним општим именом народа, одбацили и саму идеју јединственог народа заједничког језика, већ су, одрицањем од „заједничког интелектуалног тржишта“, драстично смањени и  „административни“ и интелектуални  „капацитети“ сваке државе понаособ и „региона ЈИ Европа“ у целости.

 А сад прелазим на карактеристичне широко распрострањене бесмислице:

„Они који су се жртвовали за нову државу, Краљевину Југославију, нису ни слутили да ће за само двадесетак година започети геноцид хрватских усташа над Србима, а неку годину касније тихи, а потом све очитији изгон Срба са Косова и Метохије. Етничка померања српског народа настављена су и у држави за коју су веровали да је остварила сан о националном уједињењу и ослобођењу.“

Просто, борили су се за национално уједињење и ослобођење, а не за останак на нивоу псеудоетничких а уствари конфесионалних група и завађених племена. Оптуживање Југославије за оно што се ЗАКОНОМЕРНО дешава по њеном распаду, а она је и смишљена да до тога више не долази, цинично је и бесмислено  као оптуживати фудбалера  Црвене Звезде што му  је фудбалер  Динама сломио ногу. Професор је у овој инверзији  доследан:

 „Јасеновац је маљем и ножем доказивао српску кривицу над женама, децом, старцима.“ Другим речима, сами смо криви за Јасеновац. Мени, „издајнику срБског народа“, несхватљива логика. Ни толико оправдавање и разумевање за  усташе.

„Српска културна добра у Југославији, особито у социјалистичкој, постала су својина свих“ – ово се у језику „нормалног света“ зове асимилација и интеграција и показатељи су демократичности друштва – прихватања темељних вредности заједнице од стране становника најразличитијег порекла и традиција. У језику свих антидемократских (антилибералних) идеологија етничких сегрегационизама  (било у „народне републике“ и „аутономне покрајине“ било у концентрационе логоре и гета) ова два појма су смртни грех. То што професор ову чињеницу износи у негативном контексту, показује „од којих је“, и поред свог бусања у груди националистичке.

„Искуство југословенске државе показало је недвосмислено(?) да је српска кривица била уграђена у ову државу. У међуратном раздобљу (1918–1941) Срби су оптуживани за хегемонизам, унитаризам и великосрпство.“

Нормално за кафански и навијачки дискурс, препроизвољно за академски. „Великосрпство“ и хегемонизам (кад део становништва тлачи други део)  су, наиме (не само логичка),  супротност унитаризму (залагању за јединство свог становништва). Али, „у мраку су све краве црне“.

Хегемонизам се може донекле приписати Пашићевој струји и „… струји “домаћина” који државу доживљавају као личну својину то јест лични плен. Храбри борци у својој визији државе као плена сматрали су да им због заслуга у рату припада право на све што произилази из њихове жртве“ [iii]

Парламентарна борба у краљевини је и била обележена нетрпељивошћу између загрижених унитариста – Прибићевића („Србина из Хрватске“), београдске „високе“ интелигенције и граЏанштине  и далматинских Орјунаша (који су се сматрали Србима и разметали се) нпр.  контра „храбрих бораца жељних ратног плена“, попут Метохијских манастирских шума „наследника Немањића“ Пунише Рачића, који су становништво и територије ван краљевине Србије сматрали за ратни плен и тако се (бахато) понашали. И вође сељаштва Хрватске, федералисте,  Стјепана Радића у савезу са једним од објеката бахатог понашања „јунака“ – црногорским федералистима, иначе самозваним „најчистијим Србима“. Прибићевић је на крају одбрусио краљу да, ако хоће да буде југословенски, под хитно мора да се договори и са Хрватима. „Срби“ и у самодекларативном и у данашњем смислу  били су на све три „банде“, а доминирали у две.

Данас се перципира да су „српску ствар“ заступали само узурпатори манастирских шума. Знамо да је узурпатор убио Радића, а не учимо ништа о одлуци владе која  је тада била на дневном реду,  ратификовање споразума са Мусолинијевом Италијом, због које је удружена опозиција (и унитаристи и „Хрвати“) пола године опструирала рад скупштине. Због које Далматинци више не говоре „срски“.

„Српска кривица“ је најобичнија идеолошка пропагандна пројекција  архинепријатеља краљевине Југославије – најпре усташа а затим њихових савезника Комуниста, по директивама Стаљинове Коминтерне. Чудно је како темељни ставови непријатеља тако прирасту за срце срБских патиЈОта. Како  је „била уграђена у ову државу“(краљевину), тј. како се уграђује нешто што ће тек настати у будућности,   јасно је само професору.

Описана трилема илирског Буридановог магарца још из времена парламентаризма у краљевини СХС  (Прибићевић, Рачић/Павелић или Радић) и данас је остала непромењена – унитарна нација (треће уједињење), нови ратни походи племена једни на друге (сад смо опет „ми“ дужни Рватима освету) или  конфедерација више нација (самосталних држава) Илирика.

”… што се више буду уверавали у сопствену безначајност у оквиру ЕУ, Јужни Словени ће се све више сећати Југославије као битне државе“[iv]

Прве две опције смо пробали, другу  више пута са катастрофалним последицама, прву само на 6 година (од завођења  шестојануарске диктатуре до убиства краља Александра, па не стоји налаз да је идеја  и тада била утопистичка) али трећу, једину за коју се бар пола миленијума залажу најученији Илири (ону чије традиције „не постоје међу Србима“ Карађорђа и кнеза Михајла у земљи некада – 1912. – чланици Балканског савеза – седме војне силе света), из неких разлога, за разлику од Скандинаваца, „Бенелукшана“, Заједнице независних држава, Арапске лиге  итд. – никад . Ни данас кад имамо међународно признате државе.

ПС: на крају веома раширен идиотизам  који  ме лично вређа: „Ставити толико живота на олтар нове државе … зар то није недвосмислен доказ узалудности датих живота за пројекат нове државе 1918. и 1941. године?“

Нећу да полемишем о капитулантској идеологији накнадних паметњаковића и генерала који битку никад нису видели, нашег покољења, који су, јелте, мнооого паметнији од мог деде солунског доборовољца из Америке. Који уместо да јури проститутке по салунима и пије рујни виски, отплови на фронт у војску државе чији држављанин није био. Само о вриштећој глупости коју себи допуштају доктори наука.

Да ли би мање људи погинуло 1914. и 1915. на Церу и Колубари, да после тих битака краљ и Влада нису одлучили да промене ратни циљ? Да ли би окупатори били обзирнији приликом вешања и стрељања цивилног становништва да су знали да се боримо само за Србију? Да ли би мање људи погинуло на Солунском фронту да су Немци знали да се противници боре само за Србију? Да ли би србијанским јунацима било лакше на Солунском фронту, да нису дошли да им помогну саборци мог деде из приморја, преко Југословенских одбора (те „хрватске“, да не кажем „усташке ујдурме“)?

И све у том стилу:

„Мало је нација у историји чији су политички и интелектуални представници у тако кратком раздобљу толико штете нанели интересима народа коме припадају. Помагали су еманципацију других народа у Југославији и при том радили директно против свог патриотизма.“

ЕЕЕ Андрићу, Црњански, Скерлићу, Његошу, Бану, Винаверу … да је вама била Аврамовићева памет…

Advertisements

30 mišljenja na „Бранимир Марковић (ЗВЕЗДА – СРБИЈА) – НЕКАД ИЛИ НИКАД ЈУГОСЛАВИЈА?

  1. Уобичајено брм-овање на српско-хрватске теме; удруживао би се у конфедерације са људима који нас као народ по правилу дубоко презиру, плаше нас се и мрзе нас… Нити су Срби спремни да се одрекну своје митоманије, нити Хрвати и остали имају било какву потребу да се удружују с нама. Ми смо сасвим задовољни док имамо код кога да се задужујемо и живимо од данас до сутра, они су коначно у друштву које сматрају природним окружењем. Због чега неки Срби стално имају потребу да буду јадни – Бог ће га знати… Мада, вероватно ни он нема више воље да се бакће с нама оваквима.
    ПС. г. Вранчић, Супило и остали „Далмати“ на хрватску политику и „уљудбу“ имају утицаја таман колико нас двојица имамо на српску. Старчевић – е, то је већ нешто друго; и нико „тамо“ га не капира попут тебе, Дејанова верзија им се више свиђа. За Игора Мандића кажу да је пијана будалетина, а ведрана Рудан је ћетнићка курва у менопаузи. Па ти види ко ти је преостао за уједињавање 🙂

    Sviđa mi se

  2. „Нити су Срби спремни да се одрекну своје митоманије“
    На коју митоманију мислиш?

    Истина је да је мит да су Срби изгубили Косовски бој.
    Из „парадигме“ такве митоманије генеришу се сви потоњи митови. За такве митове „резонантне кутије“ су најгори међу нама.

    Ретко се среће аутор који уме да на тако мало простора набаци толико сопственог ђубрета, лажи и људске мизрије:
    „Парламентарна борба у краљевини је и била обележена нетрпељивошћу између загрижених унитариста – Прибићевића (“Србина из Хрватске”), београдске “високе” интелигенције и граЏанштине и далматинских Орјунаша (који су се сматрали Србима и разметали се) нпр. контра “храбрих бораца жељних ратног плена”, попут Метохијских манастирских шума “наследника Немањића” Пунише Рачића, који су становништво и територије ван краљевине Србије сматрали за ратни плен и тако се (бахато) понашали. И вође сељаштва Хрватске, федералисте, Стјепана Радића у савезу са једним од објеката бахатог понашања “јунака” – црногорским федералистима, иначе самозваним “најчистијим Србима”. Прибићевић је на крају одбрусио краљу да, ако хоће да буде југословенски, под хитно мора да се договори и са Хрватима. “Срби” и у самодекларативном и у данашњем смислу били су на све три “банде”, а доминирали у две.“

    На крају постави своју тезу са знаком питања да би могао да изврда ако дискусија крене лошим током по њ:

    „Да ли би мање људи погинуло 1914. и 1915. на Церу и Колубари, да после тих битака краљ и Влада нису одлучили да промене ратни циљ? Да ли би окупатори били обзирнији приликом вешања и стрељања цивилног становништва да су знали да се боримо само за Србију? Да ли би мање људи погинуло на Солунском фронту да су Немци знали да се противници боре само за Србију? Да ли би србијанским јунацима било лакше на Солунском фронту, да нису дошли да им помогну саборци мог деде из приморја, преко Југословенских одбора (те “хрватске”, да не кажем “усташке ујдурме”)?“

    Цела горња прича је бацање прашине у очи.

    Једноставно, све једно је.
    Уништење СрБства или српства или како год волите је дугорочни циљ народа који нас окружују са запада, севера, југа и истока (уз евентуалне изузетке Грка и Румуна). У таквој ситуацији можеш да бираш да ли хоћеш да имаш СВОЈУ ДРЖАВУ, колика год да је, а боље да је што већа, или да те нема. Сад они који су одлучили да их нема ( балављење о Илирику је толико глупо да је врло корисно јер национална, тиме и морална „ентропија“ заговарача те будалаштине постаје савршено прозрачна, да не кажем транспарентна), држе слово преосталим Србима шта је паметније за њих, било, јест и будет.

    Sviđa mi se

    • @Nimbus
      „На коју митоманију мислиш?“
      Митова има много, али за почетак – ево ти један: Срби су ослободили све око себе а они су им забили нож у леђа.
      Наиме, нико осим нас не мисли да смо ослободили било кога; а ако се сви други осећају као реокупирани – испада да је „ослобођење браће“ мит. Први које смо ослободили – Македонци, популарне „чокалије“ су убрзо након „ослобођења“ зажалили за Турцима и почели да се привлаче Бугарима. Зашто – ето зато! Уместо да се посветимо придобијању становништва Јужне и Старе Србије, ми смо јунацима са Брегалнице поделили чинове и пензије („прави Србин“ иначе живи за пензију, она му је смисао живопта), а као среске начелнике, командире жандармерије и комесаре за колонизацију смо послали најгоре, оне којима је место било у затвору (имаш о томе на Преврату од летос).
      Исто се поновило и након Првог светског рата, са Хрватима и муслиманима. Све војводе су отпремљене у пензију, из Нице и Женеве су се вратили „најумнији“, они чије главе су биле прескупе и за Цер и за Сувобор, а богами и за Кајмакчалан – да од неписмене геџованије преузме кајасе државних таљига. О ликовима попут дичног Немањића – Пунише Рачића, Раде Пашића и сличних – није вредно труда.
      Кад се узме да је и на хрватској страни врвело од сличних паметњаковића и „државника“ – катастрофа је била неизбежна. Надам се да није спорно да су Хрвати „југославенски одбор“ направили јер су проценили да ће им увек бити лакше да излевате Србе и „југославене“, него да поново падну под чизму неке од империја? Дакле, са српске стране ради се о победничкој бахатости „елите“ и тоталном неразумевању обичног света за чињеницу да нас они које смо ослободили – више мрзе него што су до јуче мрзели Швабе и Маџаре, а са хрватске о незадовољству према „браћи“ која су их ухватила у медвеђи загрљај и неће да их пусте. Као оно кад си био мали па дође нека дебела тетка на славу, свог те ижвалави и умаже јефтиним кармином.

      Шта је требало чинити онда и сад?
      Пошто је овде (и са брмове стране, мада се канда поменути труди да се то не примети) првенствено реч о некретнинама (територији), требало је искористити моменат и обележити границе српског интереса ван граница Краљевине. Свим становницима тих територија обећати равноправност пред законом, слободу вероисповести и културну аутономију (ма шта она значила) уз изричито и јасно стављање до знања да никакве етничке аутономије не долазе у обзир, да ће се сржава против њих борити свим средствима.
      Наравно, нико није толики идеалиста да поверује како би све ишло глатко, како би Радић и друштво рекли „ОК кад је тако…“; али, иза Србије и српског националног интереса у то време је стајала комплетна Антанта.
      Али, краљ је дозволио да га насаде лукави Латини (старе варалице), и уместо да прошири границе ондашње Србије – одлучио је да ствара југословенску нацију на основу неискрених заклињања и трулих компромиса. Постоје бракови из рачуна, али брак са Хрватима је брак из чисте неурачунљивости. Као када би се прав и здрав ђувегија оженио младом за коју сви осим њега знају да има трипер.
      Значи, са данашњом Републиком Хрватском (коју је Србија својевремено признала) треба сарађивати тамо где постоји интерес… Иначе, према њима треба бити равнодушан на исти начин као што смо равнодушни према Бангладешу; старе рачуне оставити ад акта, не јер смо много фини већ јер смо много слаби и исцрпљујући се на распетљавању „ко је кога (и колико)“, постајемо још јаднији и још исцрпљенији. Срби из Хрватске треба да се реше имовине коју поседују у тој држави, преселе се овамо и постану Србијанци, а они који одлуче да тамо остану – срећна им хрватска домовина. Исто важи за Федерацију БиХ, а нарочито за Републику Српску. Двострука лојалност не функционише, а онај коме је ближе дупе од срца ме и не занима претерано.

      Sviđa mi se

  3. Ето, виш` то су ти митови. Све што си написао су митови.
    Нпр. док Словенце нисмо ослободили, говорни језик у кућама им је био немачки. Онда су се сетили да су Словенци…Али су заборавили на 15.000 избеглица у Србији. А што је `Итлер протеро тих 15.000 Словенци нису запамтили. Но, та словеначка деменција није наш проблем, већ њихов. Наше је да запамтимо да смо ослободили Словенце, да о томе учимо децу и унуке, и да Словенцима, кад год је прилика, ту истину набијамо на нос. А ако и не запамте, шта нас се тиче. Битно је да такав став пренесемо и на економију итд.

    Другачија је прича на југу. Да је Краљевина потрајала, буди сигуран као што ујутру дан свиће, да би шиптарско питање за неколико деценија било решено. Деца би те бело гледала кад би им помињао то племе.
    Да не ширим превише причу, тако би било и у Маћедонији.

    Генерално, постојао је један страшан проблем, а то је биолошка пропаст Србијанаца. И оно што је преостало, било је истрошено. Будући цвет интелектуалне Србије који познајемо као 1300 каплара, а којих је заправо било 1376, свео се на крају рата на 184. Била је потребна „свежа крв“ из крајева где народ није толико пострадао, али ти људи нису генерално били достојни изазова.

    Твој проблем у резовању је што не можеш да, што би ови новокомпоновани мудраци рекли, „отвориш ум“. Ти на ствари гледаш искључиво из историјске тачке, визуре, каква је створена у титоизму (када су створене све различите чудне новонације), па касније дјеломице надограђена спиновањем милошевићевих служби. Типично: „Али, краљ је дозволио да га насаде лукави Латини (старе варалице), и уместо да прошири границе ондашње Србије – одлучио је да ствара југословенску нацију на основу неискрених заклињања и трулих компромиса.“ Цитирано је, укратко речено, „МАНТРА“.

    И кад ослободиш памет, треба да ти је јасно да опет имаш две „компоненте“ – опстанак у овом, датом тренутку, и дугорочна стратегија, која се своди на великосрпску дравну идеју.

    Sviđa mi se

    • „А што је `Итлер протеро тих 15.000 Словенци нису запамтили. Но, та словеначка деменција није наш проблем, већ њихов.“
      Дапаче – то је пре свега наш проблем. Да запамтимо па да више не понављамо исту грешку. Са друге стране, ми са Словенцима и нисмо имали нека спорна питања која не би било могуће решити на миран начин. Они су се одлучили на рат из сасвим прагматичних разлога, управо да се народ већ код спотицања на прву препреку не би окренуо према „браћи Србима“ и опљунуо своје представнике јер су нас посвађали. Овако, проливена је крв, пале су жртве на обе стране и данас ником не пада ни на крај памети да прича о неком братству и некаквим спајањем столова.
      Друго, разумем да ти стварање Југославије видиш као ослобађање Словенаца и Хрвата (остали нису постојали као дефинисани народи), али не могу да схватим како не разумеш да су ти народи за себе имали друге планове, у који се никако није уклапало посрбљивање коме чак и брм прибегава кад каже да смо „исти народ“ (претпостављам да под тим не мисли да смо Хрвати). Дакле, када је заједница постала немогућа, требало их је послати дођавола, али претходно војно запосести све што сматрамо српским; а онда приступити преговорима и цењкању. Нико не би добио све, али Срби ни у ком случају не би изгубили све што су изгубили. До сад би време исправило већину „кривих Дрина“… А колико је народно памћење кратко, пример ти је Дејтонски споразум; о Аранђеловдану ’95. васколико српство је Милошевићу јебало и оца и мајку јер је издао Србе и Републику Српску – данас, двадесетак година касније, они који су били највећи псовачи кују га у звезде јер се „изборио за најсрпскију српску државу“. А што се тиче историје, и ту бих могао да се сложим с тобом… Познато је да она никад и није била нешто егзактна, да су је увек писали центри моћи према својим потребама. Зато је нажалост и не можемо прихватати као чињенично стање, већ је морамо тумачити како и колико ко може.

      Sviđa mi se

  4. увек сам говорио да је нимбус мој уствари истомишљеник..само ме мрзи што није имао муда да први то напише, да не би испао глуп у друштви срБенди….“Да је Краљевина потрајала, буди сигуран као што ујутру дан свиће, да би шиптарско питање за неколико деценија било решено. Деца би те бело гледала кад би им помињао то племе.
    Да не ширим превише причу, тако би било и у Маћедонији.
    Генерално, постојао је један страшан проблем, а то је биолошка пропаст Србијанаца. “

    врло просто.. билолошка пропаст која траје и не можемо никаквим вештачким оплодњама сем асимилацијом да променимо… билошки резервоар са Динара је такође рпесушио.. идеја је југословенства је асимилација и ништа више..усташе је с правом мрзе..као што сммо саимиловали БОг те пита све не кога у србијанце, као што смо далмоше из италијански говорећих претворили прво у Србе а онда својом глупошћу (прво сарадњом са изталијанским аутономашима, после са Мусолнијем) у Хрвате… јер у краљевини нису капирали колико су осетљиви на италијанашење..

    ово Дрпе што си написао ни балон дрповаче не може да те опере..

    Sviđa mi se

    • „Ти на ствари гледаш искључиво из историјске тачке, визуре, каква је створена у титоизму (када су створене све различите чудне новонације), па касније дјеломице надограђена спиновањем милошевићевих служби. Типично: “Али, краљ је дозволио да га насаде лукави Латини (старе варалице), и уместо да прошири границе ондашње Србије – одлучио је да ствара југословенску нацију на основу неискрених заклињања и трулих компромиса.” Цитирано је, укратко речено, “МАНТРА”.! нимбус јасно и просто, а ја џабе писо силне текстове

      Sviđa mi se

    • „увек сам говорио да је нимбус мој уствари истомишљеник“
      само се ти надај; мислим да Нимбус на уму има асимилацију путем државне принуде, за разлику од тебе који трипујеш да ми само треба да будемо довољно упорни у изражавању болесне љубави према Хрватима – па ће и они једног дана заволети нас, опростиће нам што су нас клали и моћи ћемо да певамо „марјане, марјане пиши из Лондона…“

      „… билошки резервоар са Динара је такође рпесушио.“
      Није још не секирај се

      „као што смо далмоше из италијански говорећих претворили прво у Србе“
      а онда је мрмот замотао чоколаду…

      „а онда својом глупошћу (прво сарадњом са изталијанским аутономашима, после са Мусолнијем) у Хрвате… “
      ово наравно није тачно. Тачно је да су својевремено Пашић и престолонаследник пристали да се у корист Италије одрекну Приморја и данашње Далмације у замену за улазак Италије у рат на страни савезника, а онда је под притиском југославенског одбора одлучено дубоко несрпски и у коначници – антисрпски – да се за рачун „браће“ изда савезник. Ти наравно имаш право на ишчашено схватање договора и међународних обавеза, али озбиљне државе попут Италије тако нешто не заборављају и користе сваку прилику да врате танте за кукурику.
      Иначе, штета што је Италија ратовала против Аустрије, можда бисмо имали част да нас својом посетом удостоји и први Ћесаров фелдмаршал словенског порекла…

      Sviđa mi se

      • „треба да будемо довољно упорни у изражавању болесне љубави према Хрватима “
        ово је већ халуциногено, од чега је дрповача? од магиња?

        Sviđa mi se

  5. „онда је под притиском југославенског одбора одлучено дубоко несрпски и у коначници – антисрпски – да се за рачун “браће” изда савезник.“

    веома несрпски, да нису тако учинили имали би на Преврату једног напасника мање, пошто би и ја био италијан… а мој деда се несрпски борио да не припаднемо Италијии.. превазилазиш и видовданце у лупетању, дај мало и нама те дрповаче —

    ал си ме оповргао, све честитке : „“а онда својом глупошћу (прво сарадњом са изталијанским аутономашима, после са Мусолнијем) у Хрвате… ”
    ово наравно није тачно. Тачно је да су својевремено Пашић и престолонаследник пристали да се у корист Италије одрекну Приморја и данашње Далмације у замену за улазак Италије у рат “

    а мени се чини да си ме само допунио.. јбг нема дрповачу ..

    Sviđa mi se

    • „а мени се чини да си ме само допунио..“
      Брме, јел ти стварно мислиш да је сасвим прихватљиво преварити ратне другове у корист непријатеља, а онда се на њих љутити кад те 20 година касније шопају рицинусом?! Да не буде нејасноћа: Италија је била савезник Краљевине Србије, а Аустро-Угарска са свим својим грађанима који су се одазвали на мобилизацију – њен непријатељ. Једностраном променом правила у току утакмице, регент и Баја Пашић су преварили Италију и Антанту, што су касније покушали да изгладе преговорима због којих су Хрвати у Скупштини скакали на задње ноге и постали жртве Рачића.
      Иначе, не видим шта би нам фалило да Преврат уређује интернационална, србијанско – италијанска екипа :)… А ни теби не би фалило ништа, не би морао деведесетих да се потуцаш по иностранствима, од тебе као италијанског грађанина нико не би ни очекивао да идеш у југословенско-хрватски рат.

      Sviđa mi se

      • Бaja промено правила – значи опет Срби криви што се боре за Србе и са Србима.. у тој непријатељској држави живела је већина Срба…
        није би Југословеноско-хрватски, него грађански између верских милиција класичан – ко у Либану, а не ко у Сирији данас и Либији јуче..НИКО није бранио државу..
        Преврат и уређује интернационална – Аустро Угаррско, Италијанско црногорско србијанкса редакција … па сад ти види који си том логиком …
        једино што је тачно у овом нашем препуцавању је да су односи са Италијом јако важни за Србе .. ко хоће да зна зна ко нам је увек највећи економски партнер (није Русија, није немачка) .. а културна сарадња више не постоји …

        Sviđa mi se

      • „Преврат и уређује интернационална – Аустро Угаррско, Италијанско црногорско србијанкса редакција … па сад ти види који си том логиком …“
        Том и сваком другом логиком ја сам Србијанац. А ти? Који си?

        Sviđa mi se

  6. baviti se onom „šta bi bilo, kad bi bilo?“ nije baš najuputnije. u slučaju južnih Slovena imamo dosta primera tzv. alternativne istorije (odnosno istorije koja se nije dogodila, a mogla se desiti). to je, tokom 90-ih i u nastavku do dana današnjeg, ubojito oružje nacionalnih propagandista sa svih strana. kad bi poredili nacionaliste odevene u istoričare (zapravo propagandiste sa svih strana) dobijamo da su svi ugroženi od svih. zar to nije malo šizofrena definicija stanja? pa se onda čudimo što je narod „odlepio“? zaista čudno. međutim, dobro je da se ukaže i na to alternativna istorija nije samo oružje nacionalista, ona isto tako (ako ne i ubedljivije) može ukazati i na štetnost nacionalističkih alternativa.
    ali najbolji metod je pozivanje na ono što se zaista dešavalo i što se dešava, to je najbolji način da se izbegne bukvalno sluđivanje. pošto se istorija i matematika mogu porediti, zamislite sad da se južni sloveni tumače kao matematička funkcija? i zamislite da se zadatak postavlja sa beskonačno mogućnosti? e to rade oni koji žele da obesmisle jugoslaviju, ali ne shvataju da time obesmišljavaju i srpstvo, i hrvatstvo, i bošnjaštvo, i crnogorstvo… kosovoalbanstvo i makedonstvo. naprosto, posledica gubljenja kolektivne svesti na nivou jugoslavije, sledstveno vodi gubitku istog i na nacionalnim nivoima. otuda i stanje kolektivne izgubljenosti u kojoj profitiraju ekstremizmi profila neoustaštva i kombinacije neočetničkog-desnog i neoljotićevskog profila.

    Sviđa mi se

    • „tuda i stanje kolektivne izgubljenosti u kojoj profitiraju ekstremizmi profila neoustaštva i kombinacije neočetničkog-desnog i neoljotićevskog profila.“

      вероватно се мисли на ретрољотићевце, којих заиста има понешто али су углавном тешка маргина.

      неољотићевци су на једној сасвим другој страни политичког (и сасвим наизглед идеолошког) спектра – дакле онога што се колоквијално назива „другом србијом“.
      али стоји да деле екстремизам са својим „ретро“ колегама, мада представљају знатно већу друштвену опасност (пре свега због много боље организованости и далеко већих финансијских средстава којим респолажу)

      Sviđa mi se

      • „ретрољотићевце, којих заиста има понешто али су углавном тешка маргина.“
        aha, a „sponatno“ ne silaze sa svih medija..bilo kao loš ili ako dobar primer.. .
        imaju nekoliko sudski nekažnjivih paravojski i nekoliko partija koje prave smurtnju među desno orjentisanim građanima na svim izborima…
        gde su banksteri tu su nacisti da smute..

        Sviđa mi se

    • Дејане,
      Није мени баш најјасније шта си хтео да кажеш.
      Но, ипак ћу ти скренути пажњу на пар „детаља“ величине балвана за у око. Топло ти препоручујем да се детаљније позабавиш темама које ћу дати само у назнаци.
      Елем, није живот преко поља прећи. Шта је тек историја народна?
      Пошто смо напрвили пригодан увод да пређемо на суштину.
      Није историја филм, нити дечија прича.
      „baviti se onom “šta bi bilo, kad bi bilo?” nije baš najuputnije. u slučaju južnih Slovena imamo dosta primera tzv. alternativne istorije“.to je, tokom 90-ih i u nastavku do dana današnjeg, ubojito oružje nacionalnih propagandista sa svih strana. kad bi poredili nacionaliste odevene u istoričare (zapravo propagandiste sa svih strana) dobijamo da su svi ugroženi od svih.“

      Па, „алтернативна историја“ се наравно није десила. Али, мој Дејане, демографија се десила и, још горе, дешава се. Демографија растура свако идеалисање као Бугарин ћурку.
      Па, ја ти предлажем да мало проучиш то питање, особито на Балкану.
      Ај, рецимо, пробај да будеш Србин у братској Грчкој, сем као туриста? Па поломиће те. У Грчкој живи 98% Грка. Оно 2% пишу да се каже…
      Хајде, буди Србин у Словенији, макар као национална мањина? Ма не може зато што си „алохтон“ (= дођош). Прихватањем држављанства постајеш Словенац. То је „европски стандард“. Сад, отвара се питање – колико генерација треба да живе твоји потомци у Словенији, да би постали аутохтони Срби, држављани Словеније, чије презиме се има право завршавати на „ћ“? Па не вреди, пошто им је предак, тј ти, био Словенац, не могу они бити нешто друго. Тако муслимани у Паризу не могу очекивати никакво признавање националности, мада их је на стотине хиљада и живе ту по 5-6 генерација. У Словенији је цинизам доведен до врхунца, јер тамо постоји српска Бела Крајина, па чак и села Милићи и Пауновићи.
      Исто ти је где год мрднеш. Бугарска, Мађарска, Албанија… Ај у Албанији сачувај своје име? Ош ону ствар.
      БРМ-а на на коњске репове да растргнеш не би признао да је Лајош Кошут према Србима зликовац. Вели, нудио ЛК Србима Славонију. Јесте. Само ћемо успут прећутати малечак услов – да Срби постану „Мађарски политички народ“, тј Мађари.
      Хајде, провери демографска кретања у БиХ, Хрватској, и Србији увек братској, такорећи другог ока у глави, Војводини? Тамо-вамо, горе-доле, губимо се.

      Коначно, провери како су Срби остали Срби тамо где их још има. Па, са данашњих гледишта, која миц-по-миц сви прихватају, и
      није нешто за велику хвалу.

      Остао је још феномен „мултикултуралности“.
      То не постоји.
      Само се злораби на два начина.
      Први је код нас. „Мултикултуралност“ је медијум за десрбизацију Србије. Код нас може постати „Бошњак“ ко Босне ни видео није. Пробај да спречиш по словеначком, или грчком моделу?
      Други начин је нпр. у Немачкој. Тамо је користе као батину против оних који оптужују Немачку да враћа нацизам. Ко зине, они тап преко лабрње са толеранцијом, слободом педера и сл. У реалном животу Немац који је остао без посла држи се максиме „боље не радити него џаба радити“. Немачка држава га боље плаћа да седи кући, само да не ради ниско плаћене послове. Ти послови су резервисани за Турке, Балканце, Украјинце и сличне. Пошто има доста старог света који живи сам, потребне су бединерке – жене које чисте и одржавају станове и куће за малу надокнаду. Међу тим бединеркама Немица нема.
      Има и нижи сталеж. То су они које обухвата реадмисија. Ми, ако не прихватимо такве, које чисте из Немачке, значи да смо фашисти.

      У таквом свету нама, Дејане, ваља опстати.

      Sviđa mi se

      • što se njemu obraćaš kad je on jedan od retkih koji to kapira..a ja propagiram… a ti malo ovo malo ono … “Мултикултуралност” је медијум за десрбизацију Србије“ nije multikulturalnost, to je činjenica – recimo kad ti je ćaća piroćanac a mama bosanka, već multiKULTURALIZAM

        Sviđa mi se

  7. Svaka čast gospodine Vrabac, ova Nedićeva vlada u „drugoj Srbiji“ ima potpunu potporu kao onomad Nedić. Izdajnička nacistička klika kroji nam švapski protektorat i ovu nazovi državu podržava Nataša Kandić, e jbg.

    Sviđa mi se

  8. branadelmar
    22. decembar 2013. at 17:22

    što se njemu obraćaš kad je on jedan od retkih koji to kapira..a ja propagiram… a ti malo ovo malo ono … “Мултикултуралност” је медијум за десрбизацију Србије” nije multikulturalnost, to je činjenica – recimo kad ti je ćaća piroćanac a mama bosanka, već multiKULTURALIZAM

    Ма, чим ја трошим тастатуру на „Преврату“, већ сам сумњив себи. Узгред, нисам ја први написао овде да тог артикла (мулти-култи) нема. Интимно, имао сам у виду сасма конкретно децу која месец дана ћуте на часу јер им се не предаје бошњачки већ српски језик. А нико њин колико год гледао у назад, нема везе с Босном.

    Sviđa mi se

  9. Levi kulturalisti su upitni kao „levi“ jer nisu uspevali da se oslobode nacionalnog radi klasnog. Klasna svest je ono što se direktno odnosi na nacionalno. Socijalni razlozi su činili osnov za oformljavanje modernih nacija. Umesto lamentiranja nad primerima asrbiziranja, treba da se baviš (Nimbus) temom perspektivnosti Srbije kao nacionalne determinante. Ukoliko se pojam Srbija odvoji od pojma srpskog identiteta (koji je narodnosni) doći će do zaokruživanja procesa koji je otpočeo 1804. godine – stvaranja homogene srpske države u kojoj su svi građani Srbi po uzoru na građanske nacije iznikle iz evropskih građanskih revolucija. Dakle, marginalizacija Cincara, Vlaha i egzodus Srbijanskih muslimana bila je u službi politike dinastije Obrenovića koji su dobro shvatali suštinu nacionalne revolucije u duhu svog vremena. Otuda su i mudro isticali geslo „Srbija preča od Srpstva“. A da bi smo govorili o Jugoslaviji u perspektivi taj proces neizostavno se nameće kao okvir za definisanje još 5 sličnih koncepata (Hrvatska, FBiH, RS, CG, Kosovo i BJRM).
    Najbolji način da se ovi procesi zaokruže i jesu „leva skretanja“ u poimanju nužnosti shvatanja država kao egzistencijalnih okvira u kojima se manifestuju klasna i ljudska prava. Umesto ameboformnih narodnosnih definicija koje su apstraktne u političko-društvenom pogledu valja raditi u duhu savremenog patriotizma.

    Sviđa mi se

  10. istorijski događaj na nspm-u :
    брм
    „Ја богами оне који Србе, Хрвате и Бошњаке сматрају истим народом, шта год им то значило, сматрам Хрватима“

    Ја богами оне који Србе, Хрвате и Бошњаке не сматрају истим народом, шта год им то значило, сматрам усташом.. усташтво не чине гени него идеологија.. и то врло прецизна – „реметилачки фактор“ друге вере .. очигледно постоје и срБски усташе … ма колико то срамотно и пасурдно било

    што се текста тиче – каква библиографија такав и текст“

    Препоручи коментар: 8 antiprotivnih 0

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s