Andrea Martocchia НАЦИФАШИЗАМ НА БАЛКАНУ

Хисторија мора да нам даје правац у конкретним политичким догађајима и опредјељењима, а не апстракције као „Еуроазија“, које говоре о онтолошком карактеру овог или оног народа.

Нарочито је занимљива моћ тако званих „смеђецрвених“, који имају неку чудни традицију лијево –десне дијалектике, а коју често чине интелектуалци, што долазе из марксистичке љевице, у очајничкој потрази за неком обалом, уз коју би пристали… на примјер Alessandra Latanzia, бивши троцкист, а сада сурадника ревије Euroasia

и на Косову, као и у Хрватској, хисторијски стварна политика фашизма и нацизма била је антисрпска и антијугославенска... ова се политика поново предлаже, у мало чишћој верзији, од стране истих међународних актера, у нешто другачијем виду, али увијек за империјалистичке циљеве

Њемачка је водила недаво, као и кроз цијело двадесето стољеће, нападе на Југославију, и држала се протусрпски и она остаје дестабилизирајући чинилац и фактор империјалистичког притиска на цијелом истоку Европе… данас би се морало супротставити препорођеној агресивној њемачкој геополитици, политици уједињене Њемачке, највећег спонзора овакве Европске Уније

Међутим, о томе се јако мало говори, нарочито на десници и чешће него о Њемачкој, говори се о потреби супротстављања англоамеричкој доминацији

за фашизам и за нацизам није било довољно то, што су помагали Хрвате. Сваки од растурајућих национализама на Балкану требало је подржати, на основу стратегије divide et impera!

„Судбина Југославенске краљевине је кобна. Та краљевина није настала према законима државног живот … То чудовиште, из хисторијских и етничких разлога, „мора нестати“, чак ако успије привремено и за неко вријеме разбити обруч, који га окружује

Овдје се отвара питање држања буржоаске интелигенције у Италији у односу на тежње уједињења југославенских народа, као појаве „синова нижег бога“, из чега произлази, да те ујединитељске тежње нису једнако легитимне као покрети за уједињење и независност, кроз које је прошла Италија и друге европске нације

Сандро Пертини:“…братство између два народа [талијанског и југославенског] се одржало“

 Image

Политика фашизма према Балкану од почетка отворено показује империјалистичке и расистичке тенденције, наглашено анти-славенске, управљачке класе Италије тога времена.

Често цитиране ријечи Бенита Мусолинија, које је изговорио у Трсту већ 1920 -»Пред инфериорном барбарском расом, какви су Славени, не треба водити политику шећерлеме, већ штапа. Границе Италије морају бити Бренеро, Монте Невосо и Динарски масив: Мислим да можемо жртвовати 500.000 славенских барбара за 50.000 Талијана« -једноставо су слиједиле препотентно и провокативно држање талијанског национализма, који је нарочито порасто у Првом Свјетском рату. Како је писао Грегорио Пицин1 (1):

»Талијанска влада на челу с министром вањских послова, Sidney Sonninom, ушла је у рат (…) добрим дијелом зато, да би себи прикључила Истру, Далмацију и Албанију. Дакле сасвим је јасно да је став талијанске владе према југославенству и југославенском уједињењу био све прије него пријатељски, иако је службено Италија постала „савезник“ српског краљевства.

Зато је Сонино, кад је рат завршен, будући да није успио спријечити стварање југославенског краљевства, настојао свим средствима да га уништи економском блокадом, заустављајући признање тог краљевства од стране других влада; једно од средстава, и то не посљедње, било је слање дестабилизирајућих мисија2.(…) Генерал и вице главни командат војске, Pietro Badoglio, израдио је план дестабилизирања, који се односио на читав југославенски териториј, поред оних зона које је већ држала талијанска војска и то у часу, кад му је постало јасно да ће све савезничке силе, по наговору САД-а, признати и подржати краљевину Србаа, Хрвата и Словенаца, прокламирану 1 децембра 1918. Пројект је био попраћен писмом са захтјевом за дозволом за његову реализацију и тражењем неопходних средства. Пројект је Badogliu предао сам Sonnino 3 децембра 1918 (3). Радило се о прецизно разрађеном плану дестабилизације заснованом на познатој и више но класичној стратегији divede et impera –подијели па владај- и на ту су се стратегију ослањале све силе у игри (…) Шест дана по примитку овог писма, Sonnino је његов садржај ставио у дјело (4). Циљ Badoglia i Sonnina био је посве јасан: хтјели су на све могуће начине довести до експлозије новорођеног краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

Исти је циљ био и D’Annunzia, који је готово истовремено позивао Муссолинија:

» Треба се успротивити стварању краљевства С.Х. С, (Срба, Хрвата и Словенаца): треба уништити југославенско чудовиште. Из близа сам студирао хрватски покрет против превласти Срба и фаворизирао сам га, колико је то било у мојој моћи, иако су ме у томе често и те како спречавали. Судбина Југославенске краљевине је кобна. Та краљевина није настала према законима државног живота. „Распаст ће се, нестат ће“. Извјесене индиције наводе ме на предвиђање агоније и смрти тог нашег противника. То чудовиште, из хисторијских и етничких разлога, „мора нестати“, чак ако успије привремено и за неко вријеме разбити обруч, који га окружује.« (5)

Из тих ријечи с једне стране већ јасно произлази груба идентификација ријечи D’Annunzija, с оним што се назива „српска превласт«, а с друге стране види се његова опћенита ненаклоност, као Пјесника талијанског национализма, према томе и пјесника фашизма , према сваком могућем Препороду Јужних Славена.

Овдје се отвара питање које превазилази специфичну епоху, па и саме политике фашизма, то јест питање држања буржоаске интелигенције у Италији, које је она одувијек заузимала, па и данас га испољава, у односу на тежње уједињења југославенских народа, као појаве „синова нижег бога“, из чега произлази, да те ујединитељске тежње нису једнако легитимне као покрети за уједињење и независност, кроз које је прошла Италија и друге европске нације током деветнаестог стољећа. Југословенима се, питај бога зашто, ускраћује право на њихов Препород. Иако је Сандро Пертини овако писао:

»…братство између два народа [талијанског и југославенског] се одржало не само у тешким годинама Првог свјетског рата, већ је постојало и раније, у доба талијанског Препорода, кад је Giuseppe Mazzini објавио „Славенска писма“и предвидио с запањујућом луцидношћу, како ће покрет за независност Јужних Славена бити, након талијанског, најзначајнији у будућојЕвропи «. (6)

Фашизам је довео до крајности непријатељство талијанске националистичке буржоазије у односу на формирање заједничке државе Јужних Славена на нашој источној граници.

Уз помоћ Мусолинија Анте Павелић је основао тајне базе за вјежбање усташа у Италији. Усташе су хрватски сепаратисти, који дјелују од краја двадесетих година минулог стољећа.Њихови се тајни логори налазе у Бовегну крај Brescie, у Сиени, у Борго Вал ди Таро и у мјесту Барди на Апенинма, недалеко Парме, затим у Рива дел Гарда и нарочито на Липарима, гдје инсценирају комедију »тобожњег хапшења и конфинирања« Анте Павелића. У ствари, уз помоћ фашистичке тајне полиције ОВРА, усташе се баве тероризмом и организирају крваве атентате, као што је био онај у Marseilleu, у којем је убијен Александар I Kарађорђевић и француски министар вањских послова Louis Barthou (7).«

Постоји за вријеме фашизма извјесна антијугославенска политика, политика наношења штете, in primis, наравно српској страни и краљевској кући Карађорђевића, која је одиграла отприлике исту улогу при уједињавању Југославије као талијанска краљевска коћа Савоиа при уједињавању Италије. Та непријатељска политика фашизма у односу на источног сусједа прво је била тајна, али је постала очита и да је назовемо, чак кристално »јасна« 1941, окупацијом југославенских земаља. Југославија је нападнута и рашчеречена у априлу 1941, након чега су Хитлер и Муссолини предали управо Павелићу у руке водство хрватске марионетске државе назване »независна« (НДХ). Тако је то објавио фашистички часопис »Conquiste« (Освајања).. (8)

»17 маја [1941] талијанска штампа је најавила долазак у Рим хрватске делегације, коју је предводио Поглавник Анте Павелић, како би од његовог Величанства Краља и Врховног заповједника војске затражио да одреди принца из Савојске куће, који ће се овјенчати хрватском круном […] Краљ одговара Анти Павелићу да ће удовољит захтјеву хрватског народа »чија је хисторија је толико повезана с нашом, да је чврсто усмјеравала кроз вијекове интелектуални и морални живот према Римској цивилизацији.«

Краљ десигнира »нашег драгог нећака, његово Краљевско Величанство Aimone di Savoia, Aosta, Vojvodu od Spoleta«, који ће добити име »Томислав II« )

Ето то је био циљ –успон Савојаца на хрватско пријестоље – који је крунисао двадесетогодишње напоре и »тајне операције« фашистичке Италије, како би уништила монархију Карађорђевића и како би понизила, прије свега, српску страну. Ако је Aimone di Savoia-Aosta избјегао да присуствује тој машкаради и није никада дошао да уистину засједне на понуђено пријестоље, то зацијело није било стога, што не би пристајао на ту идеју и у томе остао досљедан, него стога што је већ од самог почетка режим Анте Павелића показивао сву своју делирантну бруталност и неодрживост са моралног и правног гледишта.

Усташки покољи су смјеста започели и били су толико злочиначки колико и извршени са невјеројатним садизмом, нарочито у односу на Србе. Како је написао непрежаљени Marco Aurelio Rivelli, на дјелу је био »монструозни крижарски поход, који је желио потпуно уништење православних Срба,те Жидова и Рома, односно Цигана. Током четири године убијено је око милион људи и то на толико дивљачки начин, да му није било равна у току цијелог Другог свјетског рата. Ако се ужасно докрајчавање шест милиона Жидова одигравало унутар логора, и за већину људи сазнање о Холокауста дошло је тек након завршетка ратног сукоба, усташки масакри догађали су се с много већим публицитетом и тако рећи, пред очима свих: убијало се на улици, на трговима, по селима. Мучитељи су се хвалили како су фотографирани у часу кад су убијали властите жртве (…). Андрија Артуковић, Министар унутарњих послова Независне Државе Хрватске и командант свих логора уништења током процеса, који је вођен против њега, изјавио је да је само у логору Јасеновац убијено око 700.000 људи. Ужас тог крижарског похода постао је још мрачнији, кад је утврђено да су у покољима физички судјеловали десеци свећеника и фратара, нарочито из фрањевачког реда.Према усташкој политици, сви су Срби требли пријећи на католичанство. Министар Миле Будак је изјавио да ћемо од Срба“… покрстити једну трећину, једну трећину поубијати, а посљедњу трећину послати у Србију«.

Заповједник логора Јасеновац био је извјесно вријеме фрањевачки фратар Филиповић-Мајсторовић, назван Фра Сотона (…). Талијански болоњски дневник Il resto del Carlino од 18 до 22 септембра 1941, у најжешћем периоду фашизма, објавио је с потписом Corrada Zolli, чланке у којима је овај новинар, ужаснут, описивао усташке злочине. Други очевици су припадници талијанских оружаних снага, а већина тих свједочанстава је доступна свакоме и може се видјети у Државном Архиву односно његовом Хисторијском одјељењу. « (9)

У сваком случају за фашизам и за нацизам није било довољно то, што су помагали Хрвате. Сваки од растурајућих национализама на Балкану требало је подржати, на основу већ цитиране стратегије дивиде ет импера! И ето како, још увијек у антијугословенској и антисрпској функцији Хитлер, који обичава понављати Serbien muss sterbien – Србија мора умријети –подилази муслиманком национализму у Босни, све до стварања муслиманске СС дивизије Ханџар, усташког савезника. Муссолини пак, пошто је наредио окупацију читаве Црне Горе, Косова и зона са албанофоном већином у Македонији, промовира идеју настанка Велике Албаније. Постоји прокламација, коју је потписао Бенито Мусолини, од 29 јуна 1941, у којој се наређује да на »територију Косова, Дибрана и Струге […] сва цивилна власт, која, према ратном законодавству припадају окупационим властима, предаје се у руке албанске владе«.(10)

С друге стране, кад су талијанске снаге ушле на Косово, једва три мјесеца раније, њих су пратили Албанци из Албаније – подсјетимо се да је Албанија била саставни дио Талијанског Империја и да се на челу владе налазио Shefquet Verlaci, који је истовремено био и сенатор талијанског краљевства. Пред очима талијанских окупатора Албанци филофашисти из Албаније су на Косову провели кампању „етничког чишћења“ организирани у добровољачке одреде зване „kacaki“ или још „vulnetari“.

На том нацифашистичком Косову, анектираном од Велике Албаније, поново је успостављен власнички феудални систем, још из доба отоманских врмена: тако су сељаци изгубили земљу, коју су добили аграрном реформом из 1918 године, а коју је спровела југославенска краљевина. Вратили су се „бегови“ и „аге“, који су поново добили контролу над пољопривредним производима и над друштвеним животом, као представници нове паналбанске државе: под њиховим надгледањем отимана је стока и настало је уништавање српских добара, што је све постало је уобичајено.

Антисрпски погроми појачали су се након капитулације Италије у септембру мјесецу 1943. На примјер 3 децембра 1943 око 400 припадника „Регименте Косова“, под водством Џафера Деве опколило је Пећ и током 4 дана побило 300 људи с аналогним методама клања као и њихови савезници усташе у Великој Хрватској. Под њемачком контролом на Косову се развио националистички паналбански покрет бали Kombetaer (тако звани балисти), чија партије крајње деснице и данас постоји у актуалној Албанији, а постојала је и СС дивизија „Скендербег“.

Дакле, и на Косову, као и у Хрватској, хисторијски стварна политика фашизма и нацизма била је антисрпска и антијугославенска. Њу су од 1941-1945 испрва проводили талијански фашисти, а затим њемачки нацисти, који су постали творци „Велике Албаније“, етнички очишћене од српске компоненте, и ова се политика поново предлаже, у мало чишћој верзији, од стране истих међународних актера, у нешто другачијем виду, али увијек за империјалистичке циљеве. Талијански фашисти, који су колонијалистички окупирали Црну Гору, били су прави шампиони дволичности и бестидности: они су миловали и улагивали се национал- сепаратистичком дијелу Црне Горе (тако званим „зеленашима“, који су гајили илузије и због талијанске краљице Јелене), али су на крају извршили и ампутацију Црне Горе, како би додијелили албанским фашистима велик дио територија.

Кад смо дотле дошли, каква је могла бити реакција југославенских монархиста, српских националиста, таконзваних четника? Претпоставило би се, да су четници били најљући непријатељи окупатора, Нијемаца и Талијана, као и њихових лакеја, који су уништили јединство земље. Међутим догодило се да је конзервативизам, и реакционарна концентрација, чији је носилац била у Србији хегемонска класа и њезини биготни страхови као и бојазни аристокрације и православног клера, да ће изгубити властите привилегије, довели до тога да се супротстве партизанима далеко јаче и више но што су се супротставили нацифашистима. Између 1941 и 1942 године отворио се још један нови фронт у сложеном и крвавом рату, који је већ био у току, са српским монархистима, који су се такођер борили против партизана.

Тако се догодило, да су у различитим контекстима, парадоксално, како је написао Eric Gobetti (11) Талијани постали „савезници непријатеља“, то јест савезници четника, прво против непредстављивих усташа, с којима су били отворени територијални спорови у Истри и у Далмацији, теренима, који су пали под њемачки утјецај, а потом против партизана! Ситуација је била надреална и у тој ситуацији четнички војвода Дража Михајловић колаборирао је с талијанским фашистима, а истовремено био министар југословенске владе у избјеглиштву у Лондону, дакле владе, која је била у формалном конфликту с Италијом. У једном моменту, након капитулације Италије и према крају рата, Михајловић и његови четници тражили су контакте и савезништва не само с Нијемцима, него чак и са усташма, како то показује обимна документација , која је остала из Аката и у процесу за колаборационизам, који је против Драже Михаловића повеђен по окончању рата и због чега је осуђен на смртну казну, која је извршена3 (12).

Насупрот томе су партизани, под водством Јосипа Броза, званог Тито, политичког и војног leadera, створили нову југославенску државу, конципирајући је на федералној основи; партизани и комунисти су дали нови полет патриотском покрету заједништва југославенски народа. Сви остали су се по завршетку Другог свјетског рата сакрили под сутане Свете мајке цркве, или у цилиндре шешира нових господара свијета, Сједињених Држава. Ватикан и ЦИА управљали су бијегом ратних злочинаца: преко хрватског колегија Светог Јеронима хрватског , који се налази Риму, у улици Tommacelli, у координацији с хрватским свећеником Крунославом Драгановићем, побјегли су Павелић и његови усташе, као и српски колаборационисти Љотић и Недић; и црногорски зеленаши Саво Радоњић, Стево Вујовић, Лазар Шошкић, као и босански СС пуковник Мирослав Петровић, затим браћа Вриони, чланови пронацистичке албанске владе и Иса Нољетинац, шеф пронацистичке полиције албанске владе, одговоран за више од 200 убојстава међу становништвом Приштине… Сви заједно , са страшћу, прошли су Штакорске путеве – којима се послужио Ериц Прибке као и бројни нацифашистички криминалци, различитих националности. (13)

Једини који су у борбама у Југославији током Другог свјетског рата објективно, досљедно и до краја бранили национални суверенитет, борећи се на крају за национални опстанак не само Срба него и свих других, који су се борили за народ, били су партизани, први и једини истински непријатељи нацифашизма. С друге стране међу југославенским партизанима (свих националности, које су заједно живјеле на територију „јужних Славена“) Срби су готово свуда били већина и зато је српско становништво масовно прилазило партизанском покрету, предвођеном од Тита, јер су готово свугдје били нападани и од стране националистичких елемената те од сепаратиста различите провенијенције. И сами четници, због свог дволичног држања и због колаборирања са фашизмом и са нацизмом, изгубили су подршку српског сељачког становништва. Они су тако постали, по аутономазији, издајице народа, уствари квислинзи. У сваком случају четници су се показали као дволичан покрет , хисторијски про (а не анти) западњачки, потајно филоенглески, али реакционаран и антикомунистички до те мјере да ступе у савез с нацифашистима.

Геополитички кругови

Те хисторијске чињенице стоје као стијене. Опћенито, хисторијски догађаји условљују наше данашње путеве и данашње политичке изборе. Хисторија мора да нам даје правац у конкретним политичким догађајима и опредјељењима, а не апстракције као „Еуроазија“, које говоре о онтолошком карактеру овог или оног народа.

Пред догађајима који су горе изложени групације екстремне деснице опредјељене „за српску ствар“ на Косову , чине се загонетнима. У сваком случају изгледа неразумљивим, и свакако, слабо мотивираним и контрадикторним, активизам деснице око сад једног сад другог балканског проблема.

Кажимо одмах да постоји линија „guelfa“ и линија „ghibellina“. Прва линија (гуелфа) је аристократскија и више „каролиншка“, а њу чине експоненти Forza Nuova(Нових снага): несхватљиво је зашто се онда не задовољавају да се ухвате заједно са хрватском католичком биготношћу! Друга линија (ghibellinska) названа још „еуроазијском“, предастављена је од оних из Casapound (кућа Езре Поунда), са својим часописом Еуроазија, за коју је у односу на Ислам тешко казати, да ли је пријатељски расположена, или пак непријатељски, заједно с њезиним уредником Claudijom Mutti, јер они подржавају најекстремније просрпске ставове.

Још је једно важно питање за анализу екстремне деснице и њеног држња у међународним догађајима:њен однос према Њемачкој. Њемачка је водила недаво, као и кроз цијело двадесето стољеће, нападе на Југославију, и држала се протусрпски и она остаје дестабилизирајући чинилац и фактор империјалистичког притиска на цијелом истоку Европе. Зато би требало контестирати Њемачку због њезине политике; данас би се морало супротставити препорођеној агресивној њемачкој геополитици, политици уједињене Њемачке, највећег спонзора овакве Европске Уније и политике тројке. Међутим, о томе се јако мало говори, нарочито на десници и чешће него о Њемачкој, говори се о потреби супротстављања англоамеричкој доминацији, и тако се ствара правац слијеђења традиционалних десних политика двадесетог стољећа.

Свуда дакле наилазимо на протусловља. Ти сектори политике као да се купају у властитим контрадикцијама и њима се хране, умјесто да их те контрадикције раздиру. Нарочито је занимљива моћ тако званих „смеђецрвених“, који имају неку чудни традицију лијево –десне дијалектике, а коју често чине интелектуалци, што долазе из марксистичке љевице, у очајничкој потрази за неком обалом, уз коју би пристали. Тај раст и повећање „базена у којем плавају“ црвеносмеђи је могућ због црне рупе или правог амбиса у информацијама и у анализи међународних збивања. Ради се о великом и важном простору, који је несметано заузет од Препорода и Државе те од Моћи и Силе., а оне показују како имају довољно средстава (у првом реду финацијских) како би се представили тако, да изгледају привлачнио, понашају се и као магнет , који привлачи „незадовољнике“ или „бијесне“ само на тренутке. А аргумент о којем расправљамо је империјалистичка стратегија земаља НАТО-а, методе њеног оспоравања и оспоравање поновне колонизације, у којој судјелује и Италија већ више година, и он је од изузетног је значаја.Та привлачна моћ исувише сличи лажним паткама, које ловци постављају на воду, како би привукли истинске патке:

Збирка патки, истинских или лажних, у само неколико година постала је толико велика, да је тешко направити преглед и такав би покушај био врло тежак. Морамо ипак указати на неке симптоматичне чињенице, на примјер, да се по драгоцјеној традицији талијанског језика чланци и есеји о стратешким питањима данас производе у индустријским количинама- на примјер од личности какав је Alessandra Latanzia, бивши троцкист, а сада сурадника ревије Euroasia, или пак сусрећемо интелектуалце, који су „с оне стране добра и зла“, упркос властитој марксистичкој формацији, и то људе, који су својевремено били позната и цијењена лица – као на примјер недавно преминуо Costantino Preve – или чак комунисте, што су остали досљедни оном што су били и непокајани, – сви они на крају повјеравају своје написе сумњивим издавачким кућама или издавачким кућама, које припадају круговима црвеносмеђих.

Пред тим случајевима наш задатак не смије бити искључиво моралистичка осуда. Треба да активирамо и поново потврдимо и учинимо привлачним начела због којих смо постали интернационалисти, противници империјалистичких ратова, присталице мира и солидарности међу народима.Та начела морају бити а-б-ц у политичком и друштвеном ангажману, ангажману у ширем смислу. Дакле, прије свега треба учити хисторију и учити од хисторије. Демаркациона линија између деснице и љевице је једном заувијек постављена , не само током Другог свјетског рата, већ и за вријеме рата у Шпанији, гдје су се деснице и љевице нашле на супротстављеним фронтовима, па су чак и љевице направиле грешке и међусобно се сукобљавале, Никад се ипак није појавила сумња у чињеницу да се деснице налазе на другој страни барикаде.

Разлика између деснице и љевице није архивирана и не може се архивирати. Сукладно томе, она је у основи сваког избора сваке особе која посједује политичку свијест. То је иста разлика, која дијели прогресизам од конзервативизма, традиционализам је карактеристика деснице: одржавање и обнављање некадашњих привилегија старих сталежа припада десници(??), а оно што јој се супротставља има за циљ промјену, и то промјену у смислу проширења права, улазак нових актера и нових друштвених слојева у командне кабине Хисторије.

Концепција крви и тла, иредентизам, и сваки идеализам, који негира материјалност интереса и борбе међу друштвеним класама, то је десница.

Интелектуалац и борац на љевици не може пљеска пред крвавим уништњем једне мултинационалне земље, гдје су права сваке особе и сваке националности била загарантирана.

Можемо рећи да је десно све оно што дијели народе, док је лијево оно што их заиста спаја; нарочито је ствар деснице подизање нових граница – јер управо је то довело да тешког пораза љевице и узроковало је све оно што се прошлих година догађало у Југославији. Десница је пуко егзалтирање „разлика“- док интернационализам и антиимперијализам признају, напротив, права свих, јер желе заједницу једнаких, умјесто доминацију јачег, желе домовину права за све и ужасавају се сваког облика колонијализма, чак и унутар једне те исте државе. Љевица је за културно потврђивање и за културно изражавање, као и језично, свих народа, за њихово право на самоодређење, односно за њихову политичку аутономију, али једино уколико то самоодређење не доводи до назадовања опћих права, права свих чланова заједнице: а то су социјална права, то јест право на достојан живот, али прије свега и изнад свега право на мир, што значи право да се узмогне живјети.

Bilješke:

G. Piccin, L’esperienza di autogestione e la distruzione del mercato unitario jugoslavo (2004: http://www. intermarx.com/temi/jugo.html)

Saveznicima su upućeni »… jugoslavenski protesti zbog toga što je Italija poslala agente u Bugarsku, kako bi pravili komplikacije sa Srbijom i na taj način izazvali u svijetu utisak da je talijanska okupacija Rijeke i Dalmacije bila nužna za održanje mira na Balkanu.

Badoglio Soninu, 3 decembra 1918, br. 90. Najrezerviranije, lično. Archiv. Gab. 3687 (12/09/1918)ASMR, Rim.

Projekt je bio podijeljen u dvije akcijske zone: jedna unutar teritorija pod talijanskom kontrolom, a druga izvan okupiranih teritorija. Za tu drugu zone bio je koncipiran poseban plan:

„1.Upravo je u pripremi brojna ekipa vrlo inteligentnih agenta, dobro orijentiranih(…) Već su pronađene osobe prikladne da se prihvate upravljanja onim, što će se činiti u Sloveniji, Hrvatskoj i Dalmaciji. Nadam se za koji dan da ću isto saopćiti i za Srbiju. (…)

2. Tražim vezu sa dva glavna lista u Ljubljani (»Slovenski narod« i »Slovenec«) i sa tri glavna u Zagrebu (»Obzor«, »Hrvatska riječ« i «Novosti«) u nadi da ću nad njima izvršiti posao uvjeravanja.

3. Trežiću vezu sa elementima, koji su nezadovoljni, istaknutim licima iz prethodnog režima.«

Pretpostavljeni troškovi pomoći će sigurno d se potpunije razumiju dimenzije i doseg projekta. Treba naglasiti, kako je kler predstavljao najveću stavku troškova.

„- Specijalna ekipa bit će sastavljena od 300 agenata podijeljenih na 4 grupe . Može se predvidjeti prosječno minimalan trošak od 10.000 Lira po agentu (2 mjeseca rada). Ukupno minimum 2.000.000 lira

Štampa. Može se predvidjeti trošak od 150.00 lira po novini. Budući da su najpovodljivije svega tri novine…trošak je 450.000 lira

Kler Lira 3.500.000

Vođe bivšeg režima..od 2 do 500.000 lira

Primjedba-Već mi je poznato (…) da ujediniteljska propaganda, koju vrši Francuska, raspolaže s mnogo sredstava. To objašnjava broj agenata, koje namjervam uzeti « (u G. Piccin, cit.).

Poruka koju je uputio Gabriele d’Annunzio 8 maja 1920 jednom visokom oficiru talijanske vojske, cit. u »Jugoslavia ha reso i conti« (»Jugoslavija je položila račun«) dodatak XV Notizirio del Ministero della guerra (u Vijestima Ministarstva rata)-Gabinetto Ufficio Propaganda prot. N. 50347/43.6.41, Rim, 29 aprila 1041-XIX.

Za izvor i za širu diskusiju o jugoslavenskoj ideji i o njenoj promjnjivoj sreći , cit. A. Martocchia, Il prolungato „Ottantanove“ della Jugoslavia(Produžena osamdesetideveta“Jugoslavije) , dokument prati multimedijska edicija Akata Simpozija Target(Vicenza 2009).http://www.cnj.it/24 MARZO 099/2009/TARGET/ATTI (dvd.Target/docs/martocchia.opuscolo.pdf)

O toj temi vidjeti „La via dei conventi“ (Put samostana),od P. Adriana i G. Cingolani (Mursia 2011); „Ante Pavelic – il duce croato“ od M. Ferrara (KappaVu 2008), „Il dittatore per caso“ od E. Gobetti (L’Ancora del Mediterraneo 2001); „Il fascismo e gli ustascia – 1929 – 1941“ od P Juso (Gangemi 1998).

„Conquiste. Rassegna mensile di politica, cultura e critica“ – anno XI, broj 4-5 , Rim, SAEC; april-maj 1941-XIX.

Čak »Galeazzo Ciano, Talijanski ministar vanjskih poslova i zet Mussolinija, zabilježio je u svojem dnevniku [već] 28 aprila 1941 »…grabeži, pljačke, ubojstva su na dnevnom redu.«. Izvor A. Rivelli, L’arcivescovo Stepinac altro che martire (A. Rivelli: Nadbiskup Stepinac, sve prije nego žrtva)« U „il Manifesto“od 3 oktobra 1998. Vatikan je zaista bio, uz Italiju i Njemačku, treći veliki sponzor bande ubojica Pavelića. Dana 17 maja hrvatskog Ducea, u pratnji 120 ustaša i to u uniformi, primio je u Rimu papa Pio XII. Krajem godine zagrebački nadbiskup Alojz Stpinac , koji je prethodno sa drugim katoličkim vjerskim licima bio imenovan poslanikom u hrvatskom Parlamentu , primio je dužnost glavnog kapelana ustaških trupa, a kasnije je dobio i mnoge druge ustaške počasti i orlikovanja.

Izvor F. PH. Verna, Yugoslavia Under Italien Rule 1941 -1943. Civil and Millitary Aspects of the Italian Occupation. University of California, 1985 (Zahvaljujemo I. Serra za ukazivanje na taj tekst).

E. Gobetti, Alleati del nemico. L’occupazione italiana della Jugoslavia (1941-1943). Laterza 2013.

Cfr B. Latas, Dokumenti o saradnji četnika sa osovinom (http://www.znaci.net/0001/14htm)Aavv, Thee trial of Dragoljub-Draže Mihalovića Stenographic record /belgrade 1946 http://www.cnj.it/documentazione/varie.storia/Trial-indictmrnt .pdf)

O Ratlines, mrežama bijega nacifašističkih kriminalaca , cfr, sva dokumentacija skupljena je na stranici http://www.cnj.it/documentazione/ratlies 2htm

http://noviplamen.net

Advertisements

2 mišljenja na „Andrea Martocchia НАЦИФАШИЗАМ НА БАЛКАНУ

  1. Типична језуитска зајебанција како и од стране ауторке текста тако и о ономе што је у тексту.

    Sviđa mi se

    • главни проблем је што екстремна десница подржава Србе а не само екстремна левица.. их бре ДрТе коначно нас бар маргиналци подржавају а ти одмах језуити..

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s