Милан Миленковић: Шешељету (2)

Срби јесу народ Правде и Истине и то не зато што та Правда и Истина лебде у слободном простору, па ко их пре дохвати, већ зато што Срби капирају да Правда и Истина постоје и кад не раде, па чак и кад раде против њих.

vestica

У коментарима, које су читаоци оставили испод мог претходног текста, наишао сам на питање: зар не постоји нека општа, свечовечанска правда, или бар заједничка замисао о њој? Не теже ли сви људи истим вредностима? Имају ли исте жеље, тежње, наде? У извесној мери, свакако. Онолико колико биологија налаже.Ако сасвим банализујемо ствар, можемо рећи да чак и човек и свиња имају неке заједничке моменте, јер и свиња воли да поједе, попије, а понекад и да се букари, затим воли да јој буде топло, удобно, да има неки кров на главом, макар и на кредит… Не постоји никаква општељудска правда, нити тежња ка њој.

Поимање правде, права, религије, етике, и свега другог што одликује људско друштво, налази се под кровом културе и то не опет неке општељудске културе, јер таква и не постоји, већ под кровом једне, „баш те“ културе. Култура, ма на коју мислили, обавезно је национална творевина, или етничка, ако се нека етничка група није дигла на степен нације. Не постоји „култура од два народа“, нити две културе у једном народу. У дубини својој, народ је истозначан са културом. То је, у социологији и философији, неспорна чињеница, а мит о мултикултуралности не долази из науке, већ из политике, која га шири за своје потребе.
Појединац, па и делови народа, могу отпасти од своје културе и потпасти под туђу, али никако не могу бити корисници и старе, и нове. Добар пример су наши конвертити, било да се ради о Бошњацима, Хрватима, или Црногорцима: самим чином конвертитства, испали су из етичког кода српске културе. Колико су се у другој, новој, снашли, нека мисле они, то није предмет овог текста.
Култура се дефинише као скуп материјалних и духовних добара једног етноса, мада је мени симпатичнија дефиниција по којој је она, заправо, праслика света једног народа, обавезни високи симбол за све потоње генерације. Та обавезност не значи да се симболи не могу напустити од стране појединца, већ да се напуштањем тих симбола трајно престаје бити припадник. Култура, као што сама реч каже, претпоставља постојање племенских култова, култова предака, јунака, светаца и прамајки. Култ , у ширем смислу, обухвата и тотеме и табуе етноса, преко којих он не може. Али, није довољно само имати култ, тотем и табу, већ је потребно и проосећати их, проживети их и историјски их проверити. Без одређене културне праксе, да тако назовем служење култовима (тај израз не треба бркати са изразом „идоли“, како се то често чини у последње време; култ није пагански остатак, већ темељ културе), нема постојане и стабилне културе. Та култура у себе, као што рекох, укључује и схватање правде.

Правда је увек више ствар обичаја, док је правосуђе ствар случаја, односно питање чији се културни утицај остварује на неком тлу. У нашем случају, први правосудни образац је био византијски, а данас је то западњачки. Постојао је, наравно, и турски образац, али као окупациони, а не као унутрашњи.
Античко осећање света, са моћном културом коју је то осећање створило, имало је своју замисао о правди, кривици и невиности, са припадајућим правосудним системом и казнама.
Сократ је платио главом зато што није веровао у богове и наводно је, је ли, кварио омладину. Код нас би, за оно прво, прошао некажњено, а за друго би добио ореден од председника Николића и чланство у главном одбору неке ЛГБТ организације. Кварење омладине и непоштовање богова код Срба нису кривична дела, камо ли са смртном казном.
У Риму, за чије се право тврди да је основ модерног европског права (а ништа није даље од истине од ове тврдње), никад није било устава, нити неке замисли о правима која важе вечно. Јесу постојали закони, али су сваки конзул и претор, на почетку мандата, јавно саопштавали како ће тумачити одредбе закона. Правник, као струка, није постојао. И судије, и тужиоци су били лаици, мање-више искусни у пракси, али ипак лаици. Човеку Антике ни напамет није падало да би неке будуће генерације могао обавезати својим правним нормама. Свака генерација за себе. Њихово осећање правде и правичности је ствар тренутка, јер им је и култура била сва телесна, присна и животна. Жене су третирали као доживотно малолетне, а за такав третман Српкиње би нам очи ископале.
Шеријатско право је право засновано на вери, али и на културним традицијама различитих етничких група, тако да се не примењује ни у свим исламским земљама, нити се примењује једнако свуда где се примењује.
Прељуба се, начелно, кажњава каменовањем, крађа одсецањем руке, педерастија смрћу на различите начине, као и отпадање од вере и јерес. Колико се ово слаже са нашим поимањем праде и права? Културне разлике чине да се Шеријат понекад заобилази; у неким земљама, у којима влада ово право, за трговину и производњу наркотика се веша, или се сече глава, док се, у верски изразито ригидном Авганистану, за то не додељује ни клечање на маку. Фудбал је забрањен, али прављење опијума није. Могао бих овако да ређам унедоглед, али нећу; ово само служи да потврди моју тезу да су осећање правде и тумачење права далеко од општељудских расположења и да су производ једног културног обрасца.

Срби јесу народ Правде и Истине и то не зато што та Правда и Истина лебде у слободном простору, па ко их пре дохвати, већ зато што Срби капирају да Правда и Истина постоје и кад не раде, па чак и кад раде против њих.
Западњак, уместо правде, има начело користи; што користи-праведно је.
За муслимана, правда је оно што је записано у Курану, опет наглашавам: са различитим етничким тумачењима.
Право је на Западу сталешко, на Истоку углавном магијско-мистичног порекла.
У Антици-право је ствар тренутка и односа снага.
Срби имају, бар се мени тако чини, једно здраво схватање правде и коректно схватање кривице, која мора бити објективна. Злочин против богова, прељуба, или држање запаљивих говора, по нашем схватању нису кривична дела, ако и јесу прекршаји против морала, или вере. Ми нисмо виђали вештице како лете на метли (јесмо знали за њих, али су морале имати неку опипљиву, а не апсурдну кривицу), као Западњаци, нити смо спаљивали оне који тврде да је земља округла. Телесне казне  (сем уобичајених батина, које данас и нису казна, већ вид полицијске рекреације), су увезене из туђег, византијског правосудног система, а модерне казне су изведене из западњачког континенталног права, са тенденцијом да се пређе на англо-саксонско. Појам затвора нам је био непознат до само пре века и по. У парницама су пресуђивали сеоски старци, или кнезови, а казне су биле батинање, глоба и ликвидација. Говорим, наравно, о периоду под Турцима, кад смо правду спроводили по нашем осећању правде и права. Треба нам извесна дистанца или, како би рекао Ниче, „гледање на себе ван себе“, па да видимо да је затворска казна савршено бесмислена и да нема никакву сврху. Научили смо се на њу, па више о њој и не размишљамо. Научили смо се на туђе. Шта се ту може?

Према томе, нема универзалне правде, нити универзалног, савршеног правосудног система. Обичај је код Индуса да спаљују живе удовице.
Обичај Енглеза, који су владали Индијом, био је да вешају оне који спаљују удовице, иако су сами спаљивали вештице.
Код нас би се сматрало да се удовиштвом жена исписује из реда вештица. Наши стари су лепо говорили: сто људи, сто ћуди.

Advertisements

6 mišljenja na „Милан Миленковић: Шешељету (2)

  1. Povratni ping: Милан Миленковић: Шешељету (2) | slavkopavlovic69

  2. „Срби имају, бар се мени тако чини, једно здраво схватање правде и коректно схватање кривице, која мора бити објективна.“

    Ово није везано за Србе, већ за Православље. Православље се везује за појавно, то јест објективно. Мрачан ходник кроз који девојка треба да прође јесте силоватељева клопка али нико неће заменити лампу све до тренутка док се силовање не деси. Немогућност пројекције, погледа у будућност јесте наш највећи усуд и проклетсво. То није здраво свхатање правде већ је ПРИМИТИВНО схватање света око себе.

    Sviđa mi se

  3. “ У парницама су пресуђивали сеоски старци, или кнезови, а казне су биле батинање, глоба и ликвидација.“ – Ово је суштина. Спровођењем овога, а укидањем затвора, отвара се нови простор просперитета. Ал` „не лези враже“… данас, у либералном капитализму, затвори доносе голем новац организаторима истих… ни мало случајно да у САД, том светионику либералног капитализма, приватни затвори се умножавају тј. извесни „приватници“ улажу новац у градњу затвора која као приватно предузеће уграђују у пословни однос с државом.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s