Бранимир Марковић: МИСЛИМ, МАДА ПАМЕТ СТРАДА

„можда сам данас претерано моћан,
могу све да срушим, могу све да продам
пазим шта ћу рећи, да не бих био смешан
као да сам већи но што стварно јесам
А како си ти?
и куда са тим?“
Јарболи – Утопија

Веома занимиљив, у контексту погубног (по становништво – лаос) фахидиотизма, је лик и не-дело министра Радуловића. Јер, за разлику од већине фрикова (наказа) србијанског политичког живота, за које бих пожелео да не знам ни да постоје а камоли како изгледају и шта раде, с овим бих вероватно сео и попио пиће, можда би га чак звао и на чамац.
Није проблем схватити како особа скучених видика, морала и способности, какав је рецимо, очигледно, Динкић, или штребери попут Крстића и Јеремића, постају фах идиоти. Треба анализирати како систем прави аморалне идиоте (у античком смислу, по тадашњим схватањима психопатског, одсуства сваке емпатије и учешћа у животу заједнице – полиса) од оних који би могли и морали много више.
Планетарни образовни систем у ком се теорија и вештина, у овом случају управљања, владања и руковођења (манипулације) живим људима, прво „очисти“ од „натруха“ филозофије“, затим од опште културе, па од етике (морала), па од теорије саме, па од вештине, сводећи се само на „борилачке вештине“ голе моћи и псеудорелигијске мантре , свакако погодује селекцији ових првих (скучених). Свако постављање питања из „очишћених“ области постаје огледало несразмера између соптвене вредности и улоге у заједници. Овако самоубилачко понашање превентивно се сузбија. Зато се кастински држе и подржавају само један другог. Погледи уске касте временом постају мера свих ствари.
Овакав изолацинизам нужно рађа или привлачи (према сличности) особе већ изражених социопатских понашања. Чак и и психопатских, попут онога што личи на аутизам. Да ли сте приметли да су све (псеудо)политичке јавне личности – социопате, да не знају да се понашају у друштву смртника. Никад не гледају саговорника у очи, штавише не примећују га, никад не разговарају, само изводе монологе и беседе. Камере то непогрешиво бележе, само људи све мање гледају телевизију, а све више је само присутна у соби, па се, следствено томе, и креира све баналнији програм (Фарма у којој се концепцијски никад ништа не догађа и слично). И тзв. контакт програми одавно нису расправе, него монолози на тему коју зада учитељица Оља (Бећковић, Ковачевић, Јовићевић…).
После овог преопширног увода, проверимо „у пракси“ јавног излагања и деловања министра Радуловића ове наводе, анализирајући два текста са његовог блога. Сложен задатак, кроз једну личну форму изражавања – блог, доказати да његове мане нису (само) „личне“ него „системске“. Систем се зове неолиберализам (еуфемистички назив за нову метаморфозу старог фашизма).
Најпре „оно“ што личи на аутизам, а што уствари произилази из колективистичких основа фашистичке идеологије (чему је супротност индивидуализам либерализма):
„- Спровели СМО катастрофалну приватизацију.
– Уместо да радимо, ми СМО замислили да ће странци доћи да развију нашу привреду.
– Одлучили СМО се на стезање каиша, смањење потрошње и подизање пореза. За раст ниСМО ништа урадили.
– да спроведете принцип: не дам паре“
Ко СМО МИ? Скуп појединаца који су извршили поменуте радње?
Немам утисак да се преко блога обраћа уској касти руководилаца и моћника. Рекао бих да се обраћа „широким народним масама“. Ипак, тешко да је ико од смртника спровео катастрофалну приватизацију, сањао да се странци богате и газдују, преферирао стезање сопственог каиша и подизање харача самом себи. Донекле би могло бити тачно да „за раст ниСМО ништа урадили“, али богами ни за „пропаст“. .. а посебно је апсурдно гољама и немоћнима спочитавати да нису спровели принцип „не дам паре“.
Јасно је да је скуп Радуловићевих МИ исти онај који видилац који зна шта сваки од нас појединачно мисли, па исприча, као портпарол тог „једниственог организма“ – управо „срБски народ“ из говора и дела рецимо вође Образа. „Српски народ не жели …српски народ неће дозволити… српски народ жели..“ . Дакле, себри који слепо следе велможе, војују њихове битке и (једини) трпе последице њихових одлука. А мени одавно досадило да „хиљаду пута понављам истину“ да су леви (НВО, Тинг-тенг, „лиценцирани“ експерти и сл.) и десни („патриотски“ НВО и аналитичарски сектор) културалисти (социјална идеологија неолиберализма) – (базично) исти.
А сад на конкретнију разраду практичне примене економске и социјалне доктрине неофеудализма:
„На преостала предузећа у реструктурирању, некадашње гиганте, њих 179, годишње бацамо 750 милиона долара. У њима је запослено преко 50.000 радника. Поред ових фирми, Агенција за приватизацију управља са додатних 430 предузећа са преко 50.000 запослених. Укупно преко 100.000 људи. И то наравно није све. Агенција за приватизацију има у свом портфолиу и додатних преко 900 компанија у којима држава има мањинско власништво. Ту је запослено још преко 135.000 људи.“
Док, кад већина у уводу поменутих фрикова наше политике нешто изјаве, прекрсте се и левом и десном чак и редовни конзументи Фарме, на ставове софистицираних експерата нове генерације, на први поглед „немамо замјерки“. Заиста, ко би нормалан имао нешто против храбре борбе против „бацања 750 милиона долара годишње“ наших пара? КО нормалан ће да оповргне да су поменута предузећа и установе углавном економски неефикасни?
Али, братац, ЗАШТО СУ НЕЕФИКАСНИ?
Но, пре тражења одговора на ово тешко питање, само мало сабирања. У цитираном пасусу говори о 50 000 + 50 000+ 135 000 људи. 235 000 људи! Од укупно милион и осамсто запослених и 2.495.238 радно способних људи.
„Укупан број запослених у јануару 2013. године процењује се на 1.716.499 (не рачунајући 91.234 лица запослена у војсци и полицији)… 1.335.895 људи радило у сектору правних лица, док се осталих 380.604 воде као приватни предузетници и запослени код њих.. … Незапослених је у јануару 2013. године укупно било 778.739.“
Као главни проблем фокусира и свој економски програм базира на решавању економско имовинског статуса фирми које запошљавају мање од десетине радно способних. Уз припадајућа нова отпуштања након „реструктуирања“. Занимљив приступ.
А сад да се вратимо на питање ЗАШТО СУ НЕЕФИКАСНИ?
Ах да због „катастрофалне приватизације коју СМО спровели“. Јер–
… „Сва предузећа у власништву државе која су у проблемима…. Ово важи и за Галенику, и за Симпо и за Политику и за ФАП и за Србијагас.“ У проблемима су због „неуспешних “ приватизација. А Радуловићево решење је – јово наново. Само, шта гарантује да ће у ситуацији кад је „на слободном тржишту“ још мања понуда инвестиција него у време „неуспешних“ приватизација, нове бити „успешне“. По закону понуде и потражње, кад је мало купаца тада цена још више пада. Није ли „неуспешност“ закономерна и концепцијске, да не помињемо теорије завере, природе?
Укратко, после „неуспешне“, нова приватизација, гле чуда, у ери неолиберализма, поново из нацистичке кухиње: „Прву модерну приватизацију представља нацистичка приватизација државне својине у Немачкоj од 1933. до 1937. godine… очито је да су нацисти на овај начин промовисали приватну својину и интересе приватног предузетничког сектора, који је подржавао нацистички режим у Немачкој јер је остварена незнатна добит, пошто је државни капитал продаван по ниској цени.“
Радуловић не спомиње чак ни ту „незнатну добит“, само убрзава престанак „бацања пара у бунар“.
Занимљиво је да нико од те силесије наших у елитним америчким школама школованих људи не упре поглед у САД, где већ преко 50 % „привредних субјеката“ чине „Основне организацие удруженог рада“ локалног становништва, отпуштених радника, уништених економски „дислоцирањем“ фабрика у власништву мултинационалних команија, који су зграде истих једноставно запослели и сами организовали „профитну“ делатност, баш као што радницима рецимо Југоремедије не дозвољавају. „Америка и Канада биће земља удруженог рада“? Али Србија јок.
Зар не би до „престанка бацања пара у бунар“ довела и предаја „неуспешно приватизованих“ фабрика на управљање тамошњим радницима и пословодству, уз услов да морају да организују неку производњу или делатност, како знају и умеју.
А сад „други стуб“ његовог програма:
„А онда иду јавна предузећа. Њих готово 600. На јавна предузећа трошимо додатне стотине милиона евра годишње. … И штетним уговорима, купцима и добављачима, преко којих се извлачи огроман новац и слива у приватне, углавном партијски обојене џепове.“
Ко би нормалан „имао замјерке“ на борбу против корупције партиократије?
Ево његовог решења, давно познатог као Динкићево предизборно обећање обезнањеном плебсу углавном из унутрашњости: „Припремамо и измене закона о јавним предузећима које ће увести обавезно лиценцирање свих директора и чланова надзорних и извршних одбора.“ Скучени и широкоугаони се нашли на истој странпутици.
Уместо партиократских кадрова који макар формално одговарају Скупштинама и бивају како тако кажњени и нагр(а)ђени на изборима, добијамо још малобројнију касту лиценцираних експерата које нико не контролише, а који управљају нашом имовином. Лиценца се не добија на Харваду, чак ни на Томином факултету, већ на парнедељном курсу.
Баш чудно што би моја маленкост, особа која је „Слобине године“ провела међ алтернативним и андерграунд ликовима и фриковима (у жаргонском значењу), разрађујући свој лични аутизам, „да сам неко“ на кључна места поставио све саме алтернативце – неетаблиране економисте, луде научнике и уметнике, проналазаће нових технологија и сл. да пробају нешто сасвим ново – па ако упали … (Рецимо кандидатима на конкурсу за директора ГСП-а би дао „пројектни задатак“ да превоз буде бесплатан за становништво – није бајка, примењено у доста средина Скандинавије, Холандије, САД и диљем света. Некако ми се чини да решење „дефицита“ сталним подизањем цена услуга становништву, може да падне на памет свакој, или само, будали, са адекватним последицама на заједницу).
… А лиценцирани стечајни управник види спас у лиценцираним управницима.
Кога он уствари спасава:
„Јавна предузећа код нас нису извори профита, већ део социјалне политике са огромном ценом по цело друштво…Највећа штета је у обесмишљавању здравог пословања заснованог на конкуренцији, профиту и позитивној селекцији коју они носе. “
Ево нас поново пред чињеницом да је један од „три стуба фашизма“ (уз лажи и терор парадржавних – данас се каже не-владиних, скупина и параинституција) – масовно пристајање и паметних људи на очигледне глупости, неизоставан.
Извините молим вас, а где у свету јавни водовод, канализација, обале река, шуме, грејање, Народно позориште, Кинотека, државне школе и универитети нису „део социјалне политике“, „са огромном ценом по цело друштво“, али не у негативном вредносном контексту, већ дословно. Становништво ту „огромну цену“ бесплатног школовања, јефтиније воде, енергената и струје плаћа из простог разлога што је знатно јефтинија од „огромније“. Оне „здравог пословања заснованог на конкуренцији, профиту..“ Ко може да види конкуренцију и да заговара „максимализацију профита“ у структурним монополима? Која нормална држава би дозволила да водовод, државне школе и сл. буду „извори профита“, као што је у хер Ђитлеровој парадржави Паркин сервис нпр. ? Какву промену хер Радуловић заговара кад то одавно имамо?
У следећем наставку – пикантерије – државна управа и јавне делатности – здравство, школство и сл.
http://branali.blogspot.com/

Advertisements

4 mišljenja na „Бранимир Марковић: МИСЛИМ, МАДА ПАМЕТ СТРАДА

  1. Безвезе су ти ови Јарболи као илустрација (иначе један исфорсиран и прилично неталентован бенд, али зато врло „етаблиран“).
    И понекад је боље превише не мислити, не само зато што „од тога памет страда“.
    Дакле, кад би мало мозак стао:

    Sviđa mi se

  2. И ти и министар сте начели неколико тема, а мене највише занима одговор на питање: „“Америка и Канада биће земља удруженог рада”? Али Србија јок.
    Зар не би до “престанка бацања пара у бунар” довела и предаја “неуспешно приватизованих” фабрика на управљање тамошњим радницима и пословодству, уз услов да морају да организују неку производњу или делатност, како знају и умеју.“

    Мислим да би инсистирање на одговору боље раскринкао све „експерте и лиценциране стручњаке“ него стотине оваквих текстова; јавља ми се да би после много презнојавања, муцања и срања одговор морао бити: „Јел ви оћете да оживите Кардеља, Броза и социјалистичко самоуправљање?“

    Коме се сва струка и наука сведу на голо запишавање претходника – није ни стручњак ни научник… Он, не само да се бесплатно школовао у „оно“ време, школовао се и џаба.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s