Господин министар блогер Радуловић ДОСТА ДОСТА ДОСТА… БЛАТА

Ево коначно сам догурао и до шпијуна. Алал ми ћуфте.
Деца ми кажу: који си ти бедни шпијун када су те открили након три месеца. Балкански изгледа.
Пре шпијунске афере, сам изгледа зарадио силне паре у стечајевима. Поуздано најављује нико, нико из поузданих извора, а преносе исте угледне новине. Прво је једнопартијска државна агенција, срамота за термин институција система, објавила погрешне надувана податке, па су онда и ти такви погрешни подаци погрешно сабрани и интерпретирани. Нешто као оних 1000 евра за акције по грађану. Деца ме питају: ћале, где су паре?
Трошкове стечајног поступка укључујући и управника и његову награду не плаћа држава, него повериоци. Повериоцима је у интересу да наплате што више од свог потраживања и процент онога што у њихово име наплати управник иде канцеларији управника. На пример, уколико повериоцима за наплату остане преко 1 милион евра, награда за управника је 28.100 евра увећна за 0,5% на износ преко 1 милион евра. Како је износ награде фискан, у интересу стечајних управника је да поступци трају што краће. Уколико поступак траје годину дана, за наплату од 1 милион евра, награда износи око 2.400 евра месечно бруто. Уколико траје две године, 1.200 евра месечно бруто. Итд.
Ја бих волео да сам зарадио стотине хиљада евра. Јер би то значило да сам и повериоцима наплатио десетине милиона евра. Али на жалост нисам. О томе шта је посао стечајног управника сам писао 2011.године. Канцеларија стечајног управника је приватан посао, баш као и адвокатска канцеларија или консалтинг агенција. У том тексту сам између осталог писао и о мојој канцеларији за вођење стечајних поступака. У њој је радило 10 запослених, од којих 8 са завршеним факултетом. Далеко највећи трошак канцлеарије су плате запослених. Око 95%. У већини стечајева нема новца ни за основне трошкове вођење стечајних поступака. Типично, ако нека канцеларија води 10 стечајева, у њих 6 или 7 уоште нема новца за било какве трошкове, а стечајеви морају да се воде. Пре преузимања нове дужности, моја канцеларија је водила 7 поступака. Од њих 7, у два је примала накнаду, док је 5 водила без накнаде било каквих трошкова. То је једноставно природа посла. Било новца или не, поступак мора да се води.
Стечајеви трају дуго због нерешених имовинско правних односа, управних поступака и парница које трају годинама. Стечајни посао се заврши у првих 3 до 6 месеци. Од стечајева сам за 6 година зарађивао у просеку нешто нешто мање од две просечне плате у Србији месечно. Када се плате порези и доприноси, мени је нето остало око 8.500 евра годишње, односно 700 евра месечно. Знам, било ми је тешко да потрошим ове силне паре за 6 година и природно је да све то изазива сумњу. У угледним новинама и код поштених политичара.
Поред канцеларије стечајног управника, бавио сам се и пружањем консалтинг услуга и од тога сам у ствари највише и зарађивао. Радио сам разне студије за ЕУ, ОЕБС, УСАИД, Налед, ГИЗ. Саветовао сам и банке око НПЛ-ова. И Хyпо банка не да није највећи поверилац Шећеране, него није уопште поверилац Шећеране. Толико о тој лажи. У последњих 5 година сам био и финансијски експерт тужилаштва и полиције за стечај и берзу. Радио сам и на више предмета радних група за 24 спорне приватизације.
Свој удео у консалтинг бизнису сам поклонио супрузи, која је и онако била сувласник, одмах након ступања на дужност. Нисам пренео управљачка права, него сам поклонио уделе. Закон то наравно не забрањује. Агенција за борбу против корупције је дала сагланост на тај поклон. Другу имовину на моје име осим тих удела немам. Ја знам да има разних Чворовића којима је и то како моја породица располаже са имовином сумњиво, и зашто немам још несто на своје име и остале таблоидне будалаштине. Не могу да им помогнем. Треба да се лече. Толико о тим глупостима.

Србија се већ годинама дави и тоне све дубље у блато. Креатори блата њиме обесмишљавају сваки разговор о важним животним темама. Муљем стварају привид да су сви исти. У блату се најбоље и осећају, јер ако у блато увуку довољан број људи, у њему престају да се виде они. Муљем сакривају и прекривају све што су радили и што и даље раде. Блатом покушавају да зауставе промене и спасу себе.
Када почне блаћење, први инстинкт вам је да се браните. Да објасните А онда схватите да вас то води само дубље у блато. Циљ креатора блата је да са њима уђете у блато. Да учествујете у игри „између два блата“. Да им се придружите. Са друге стране, поносите се када вас блате креатори блата. Значи да их жуља. А баш их жуља.
Пристојни људи нису научени да виде кроз блато. И када неки креатор блата почне да бесомучно лаже, пристојним људима је тешко да не посумњају да ту има нечега. Какав би то човек морао да буде па да баш све слаже. И то са таквим жаром. Мора да ту има нешто. И пристојни људи забораве на све дотадашње лажи креатора блата. И тако се креира и остаје сумња и шири се блато.
И онда се не питамо ко нас је довео у ово стање у коме смо, ко нас одржава у њему, како да изађемо из блата, зашто као друштво живимо овако бедно као што живимо. И не видимо колико се разних паразита накотило који се гребу за новац грађана Србије који им тако великодушно стављају на располагање креатори блата кроз систем привилегија, субвенција, рекета, намештених послова, голих интереса. И то и не би било толико погубно да се тај канцер није толико раширио да је почео да убија сво здраво ткиво друштва. И тим здравим ткивом ће умрети и канцер. Али то нам је слаба утеха.
Има разних креатора блата. Многи лажу и блате, али постоје капитални, свеприсутни, свакодневни лажови. Они су креатори и синоними зла које је напало ово друштво. Системски тровачи друштва. Дизајнери уништења будућности наше деце. Заокупљени собом. Без пристојности. Без трунке стида. Без образа. Без обзира. Господари блата.
Да би Србија преживела, мора изаћи из блата. Доста је било.
Ауторски текст за Недељник 24.10.2013.год.
Србија води промашену економску политику у последњих 10 година. Економску политику базирану на јавној потрошњи, увозу, државној привреди, субвенцијама, бацању новца у бунар, корупцији, одсуству смислених реформи и вечитој нади у стране инвеститоре који ће препородити Србију. Ово живо блато нас је коштало не само тих 10 изгубљених година, већ и 300.000 изгубљених радних места, уништене привреде, јавног дуга на нивоу 60% БДП-а и дефицита који ове године а и наредне, прелази 6%.
Наша нада у стране инвеститоре као спасиоце Србије је митских димензија. Од ње је можда једино већа жеља да избегнемо суочавање са реалношћу. И жеља да се не променимо. Да све остане исто. А да нам неким чудом буде боље. Пошто нисмо у стању да се променимо, логично је да су нам страни инвеститори једино решење. Јер друго немамо. Они су нам омиљени неизречени изговор зашто и није тако страшно што се не мењамо. Неко други ће уместо нас. Уместо да радимо, ми смо замислили да ће странци доћи да развију нашу привреду. Ово је наравно капитална будалаштина. Сви инвеститори, домаћи или страни, послују због профита.
Ако сами себи не помогнемо неће нам нико помоћи. Главни фокус економске политике мора да буде домаћа привреда. Домаћи привредници. Домаћи инвеститори. Домаћу привреду чине сва привредна друштва која послују у Србији, запошљавају у Србији и плаћају порез у Србији, без обзира на то да ли су у власништву грађана Србије или страних лица. Главни фокус економске политике мора да буде растерећење домаће привреде и стварање добре пословне климе за пословање. Најбољи начин да привучете и стране инвеститоре је да направите здраву државу и добро пословно окружење за домаћу привреду. Најбољи сигнал страним инвеститорима је успех и профит домаћих фирми. Страни инвеститори су нам потребни и они су пожељни. Али страни инвеститори су шлаг на торти. Домаћа привреда је торта. Нама је пропала торта.
Спровели смо катастрофалну приватизацију. Уместо велике генерацијске прилике да препородимо привреду, приватизација се претворила у велику пљачку. Као припадника те генерације, срамота ме. Велики део приватизације се свео на грабеж за грађевинским земљиштем. Нови власници су узели велике кредите од банака и уместо да новац употреба у развој предузећа и раст основне делатности, извлачили су га преко својих оффсхоре фирми и довели своје фирме на руб пропасти. Држава је све немо посматрала. Зашто би неко то урадио са својом фирмом? Прво фирма није заиста њихова. И за приватизацију су од некога добили кредит. Али зато је њихова оффсхоре фирма. И о њој су заиста и водили рачуна. Ова предузећа су за собом повукла и банке које су им дале велике кредите. Званични НПЛ (проблематични кредити) банака према привреди износи 22%. Незванични НПЛ код неких банака износи и 50%. Међу њима су наше највредније фиме са здравом основном делатношћу.

Зауздавање дефицита
Две најважније мере за зауздавање дефицита се тичу предузећа у реструктурирању и јавних предузећа.
На преостала предузећа у реструктурирању, некадашње гиганте, њих 179, годишње бацамо 750 милиона долара. У њима је запослено преко 50.000 радника. Поред ових фирми, Агенција за приватизацију управља са додатних 430 предузећа са преко 50.000 запослених. Укупно преко 100.000 људи. И то наравно није све. Агенција за приватизацију има у свом портфолиу и додатних преко 900 компанија у којима држава има мањинско власништво. Ту је запослено још преко 135.000 људи.
А онда иду јавна предузећа. Њих готово 600. На јавна предузећа трошимо додатне стотине милиона евра годишње. Јавна предузећа код нас нису извори профита, већ део социјалне политике са огромном ценом по цело друштво. И штетним уговорима, купцима и добављачима, преко којих се извлачи огроман новац и слива у приватне, углавном партијски обојене џепове.
За сва ова предузећа смо направили читав систем субвенција, фондова и државних агенција, систем неплаћања рачуна, систем привилегија и уништавања здраве конкуренције. Око овог система је током година изграђен и широк круг људи окупљених око политичких партија који су корисници тог система. Који паразитира на леђима здравог ткива приватне привреде.
Ово су највећи узрочници нашег дефицита и раста јавног дуга. Овако више не може. Као држава, као друштво, морамо да кажемо доста. Сва предуећа морају да се поставе на здраве темеље, ако за то постоји могућност. Да се реструктурирају и ослободе дугова. Ако не, морају да се угасе. Привреда мора бити базирана на профиту. Свака здрава привреда је базирана на профиту.
Штета по друштво је већа од баченог новца и самог дефицита. Највећа штета је у обесмишљавању здравог пословања заснованог на конкуренцији, профиту и позитивној селекцији коју они носе. Тај систем убија сваку иницијативу, сваки покушај стварања здраве привреде. Интереси корисника система су директно супоротстављени интересима друштва и боре се да спрече сваки покушај уклањања паразита и успостављања здравог друштва. Цену плаћају сви грађани Србије. Сва наша деца.
Да би зауздали дефицит морамо да смањимо јавну потрошњу. Да престанемо да бацамо новац у бунар. Перпетуум мобиле економија не функционише. Субвенције не раде. Да раде, након десет година, имали би резултате. Надам се да су резултати очигледни свим грађанима Србије. Морамо да кажемо доста. Англосаксонци кажу да када се човек нађе у рупи (у проблему) прва ствар коју треба да уради је да престане да копа. Решење никада није дубље у рупи.
Министарство привреде је увело принцип потпуне транспарентности трошења новца пореских обвезника. Мислим да је коначно дошло време да схватимо да новац припада пореским обвезницима. Раднику из Пирота, чистачици из Београда, пензионеру из Ваљева. И да се према новцу грађана Србије морамо односити одговорно. На својој интернет страници министарство је објавило детаљне податке о извршењу буџета на месечном нивоу како за министарство, тако и за све агенције које су надлежности министарства. Укључујући и списак свих правних лица која су добила новац пореских обвезника и износи које су добили. Без изузетка. Министарство је у првих 7 месеци ове године месечно трошило око 2 милијарде динара, у августу је потрошило 4,5 милијарди. У септембру 25 милиона динара. Разлика су субвенције.
Министарство привреде је почетком септембра покренуло велику акцију прављења „личних карата“ за свих 609 предузећа из портфолиа Агенције за приватизацију, као и за 35 јавних предузећа у власништву државе. „Личне карте“ јавних комуналних предузећа ће бити рађен у другом кругу. „Личне карте“ су једноставне Еxцел табеле у које су унешени финансијски извештаји, пописи и процена вредности имовине, попис обавеза, купци, добављачи, хипотеке, судски спорови. Ко год води уредно књиговодство не треба више од 7 дана да сачини „личну карту“.
Успостављен је и принцип да новац више неће бити бацан у бунар. Сва предузећа у власништву државе која су у проблемима могу да добију помоћ тек након што попуне личну карту и то само у контексту извршења плана реструктурирања и постављања предузећа на здраве ноге. Ово важи и за Галенику, и за Симпо и за Политику и за ФАП и за Србијагас. Важи за све.
Отпори су огромни. Посебно у јавним предузећима. Већ полако прерастају у отворен отпор и претње.
Директори и руководство фирми је изгледа веровало да је то само пролазна акција. И да ће ипак добити новац као пре. Па су отезали и избегавали да доставе тражене податке. Надам се да су коначно схватили да помоћи без реструктурирање неће бити. На крају су почели да сарађују.
Поставили смо нов оквир за приватизацију. Направљени су нацрти закона о приватизацији и закона о стечају и они су пред владом ове седмице. Очекује се њихово усвајање до нове године. Кључне речи у изменама закона су потпуна траспарентност, јавност и одговорност државних органа. Први корак ка транспарентности је објављивање „личних карата“ за све фирме које се приватизују. Сви потренцијални инвеститори могу да виде све релевантне податке о фирмама које се приватизују. Циљ реструктурирања је да се очисте компаније, елиминишу дугови, и да се тако чисте фирме пронађу купци.
У складу са новим законом о приватизацији, сва руководства која не сарађују са државним органима ће бити смењена. Уводи се обавеза анализе пословања у последњих 5 година, како у стечају тако и у приватизацији. И анализа се објављује јавно. Ми имамо много више спорних приватизација од 24 велике које је покренула Верица Бараћ. Да није било ње, и ове 24 би биле заборављене.
Припремамо и измене закона о јавним предузећима које ће увести обавезно лиценцирање свих директора и чланова надзорних и извршних одбора. Уводи се и потпуна транспарентност у раду јавних предузећа монополиста и обавезе извештавање државе и грађана. Домаћинско понашање. Ко ово не буде поштовао, биће смењен.
Зауздавање дефицита долази кроз увођење реда у предузећа у реструктурирању и јавна предузећа. Не звучи као нуклеарна физика. Више као топла вода. Проблем није у идеји, већ у имплементацији. Вољи да спроведете принцип: не дам паре. И снази отпора. Прво код политичких партија и свих оних чије интересе ова политика угрожава.

Универзална социјална заштита
Србија практично нема уређен систем социјалне заштите. Иако годишње трошимо 150 милијарди динара, тај новац не долази до људи којима је помоћ заиста потребна. Он се дели по разним нетранспарентним програмима и велики део завршава код људи којима помоћ није потребна. Рецимо субвенционисање обданишта у које родитељи доводе децу у џиповима. Или повраћај ПДВ-а на беби опрему за људе који имају добре плате.
Потребна нам је потпуна реформа система социјалне заштите. За људе који из овог или оног разлога нису у стању да издржавају своју породицу. Трајно или привремено. Уместо стотина различитих система социјалне заштите за ово и оно и субвенционисање свега и свачега из система социјалне заштите, треба нам универзалан систем. Рецимо, свака породица која има примања мања од неког месечног износа има право да добије разлику. Примера ради, помоћ би могла бити одређена на нивоу од 15.000 динара месечно по породице плус 5.000 динара по додатном члану домаћинства. Тако да би просечна трочлана породица без примања месечно примала 25.000 динара. Ако узмемо садашњи буџет за социјалну заштиту, он би био довољан за социјалну заштиту 500.000 породица са 1.500.000 грађана.
Много се говорило код нас о социјалним картама на којима би се заснивао овакав систем и како је тобоже скупо да се направе социјалне карте и како би то трајало неколико година. Мислим да то није тачно. Систем се базира на једноставној пријави неке породице да је социјално угрожена. У пријави се достави имовинско стање, да изјава под кривичном и материјалном одговорношћу и породица уђе у систем и добија помоћ. Паралелно са тим, раде се дубинске и детаљне контроле системом случајног избора. За оне за које се утврди да краду од грађана Србије, прикривају своје имовинско стање, казне су драконске.

Раст и запошљавање
Поред бацања новца у бунар, главни проблем са дефицитом је недостатак раста. Ово се манифестује у паду пореских прихода. Наш други кључни проблем је пад прихода. Омашили смо буџет на приходној страни за 1 милијарду евра. Урадили смо ребаланс, па смо и њега омашили за додатних 200 милиона евра. Задуженост од 60% БДП-а је огроман проблем ако имате раст од 1%. Тај проблем је за ред величине мањи уз раст од 5%.
Значи морамо да постигнемо раст. Раст доноси запошљавање и нова радна места. И нове пореске приходе.
О проблему недостатка раста сам више пута дуго разговарао са Владимиром Глигоровом. И сложили смо се око неопходне стратегије. Као резултат наших разговора, замолио сам га да за министарство напише документ „Савети министру економије“ који је и објавио на интернет страници Пешчаника. Препоруке су веома јасне: штедња са једне стране, стимуланс у виду смањења пореза са друге. Штедња у виду решавања питања предузећа у реструктурирању и јавних предузећа. Решавање питања НПЛ-а банкама. Регулаторна реформа. И смањење намета на рад. Кренимо редом.
За раст морамо да олакшамо пословање. Поправимо пословни амбијент. Два кључна закона за ово су Закон о раду и Закон о планирању и изградњи.
Закон о раду решава питање отпремнина по годинама радног стажа, тако да ће се оне у будуће исплаћивати за године радног стажа код послодавца и његових повезаних лица, а не за све године радног стажа. Многи запослени, посебно они који раде за државу, су примили и по неколико отпремнина. Закон о раду такође треба да донесе лакше запошљавање и отпуштање. Циљ је раст запошљавања. Неки људи се питају како лакше отпуштање може да доведе до раста запошљавања. Послодавац у великој већини случајева не отпушта људе зато што је бесан. А ако и спадате у ону мањину код којих је послодавац заиста бесан, боље да свакако бежите од њега. Послодавац отпушта људе зато што нема посла или зато што мисли да радник није добар. Тежина отпуштања се директно одражава на лакоћу одлуке о запошљавању. Ако је ризик да ће лош радник да вас тужи и после добије парницу на суду чији трошкови могу да вам униште малу породичну фирму, онда ћете гледати да га не запослите на неодређено време ако можете.
Закон о планирању и изградњи треба да значајно поједностави поступак добијања грађевинских дозвола. Друго важно питање које решава је питање права коришћења грађевинског земљишта. Недефинисаност овог права је велики узрок пропасти наше приватизације и закочености многих стечајних поступака.
А раст? Шта ће нам донети раст и запошљавање? Пословна клима ће сигурно побољшати стање. Али она сигурно неће дати неопходну ињекцију адреналина која треба нашој привреди. Како стимулисати привреду?
Најбоља и најтранспрентнија и најефикаснија „субвенција“ је смањење намета на рад. У Србији, када легално запослите радника, да би му дали минималац од 180 евра, држави морате да платити још 120. Такође, ако један молер или wеб програмер погоде посао за 300 евра, да би пословали легално, од тог новца 120 морају да дају држави. То је неразумно. Не постоји пореска полиција на свету која то може да утера. Проблем нашег пореског система није што нам је просечна пореска стопа превелика, већ што нема прогресивности. На првих 300 евра које зарадите, а који су потребни за биолошко одржање човека, држава хоће да узме 120.
Ова пореска политика је главни узрочник запошљавања на црно или на сиво (део плате легално, а део на руке). Рачуна се да имамо преко 500.000 запослених на црно и да је величина сиве економије и црног тржишта око 30% БДП-а. И Строскан је уочио да је величина сиве економије и превођење њеног малог дела највећа краткорочна шанса за значајан раст.

Како утерати ову сиву економију? Смањењем намета на рад, и то смањењем доприноса и увођењем прогресивног пореза на доходак. Предлог је да се доприноси на терет послодавца смање са 17,9% у пар корака на 10%, док би доприноси на терет запосленог такође пали са 19,9% на 10%. Био би уведен прогресиван порез на доходак. У првом кораку, ово смањење намета на рад би направило рупу у будзету од око 30 милијарди динара. Од тога, 10 милијарди се односи на јавна предузећа и друштвена предузећа. Како су она и субвенционисана, рупа у буџету би била мања од 25 милијарди динара. Први корак би могао бити у потпуности плаћен смањењем субвенција. Предуслов даљих корака смањења је проширење обухвата и боља наплата пореза.
Увођењем оваквог пореског система за значајан број фирми које запошљавају на црно, нестао би економски интерес за то. Порези и доприноси на минималац би били око 20% уместо данашњих 60%. Дошло би и до раста нето зарада за преко 70% грађана. Исто важи и за пензионере. За оне који зарађују више, послодавци би могли да повећају зараде користећи велику уштеду коју добијају од смањења доприноса на терет послодавца за све запослене. Наравно сви послодавци осим државе која запошљава 700.000 људи. Здравство се више не би финансирало из доприноса већ из буџета. Сви грађани би добили здравствено осигурање без обзира на статус запосленог. Оверавање здравствених књижица би отишло у неславну историју.

Пре годину дана смо били суочени са сличним проблемом: велики дефицит, раст јавног дуга и пад прихода. Одлучили смо се на стезање каиша, смањење потрошње и подизање пореза. За раст нисмо ништа урадили. Резултат ових мера је то да смо данас 4 милијарде евра дубље у рупи, са још већим дефицитом и смањеном привредном активношћу. У недостатку стимулисања раста, стезање каиша и раст пореза је смањило агрегатну тражњу и економску активност. Не би смели да поновимо исту грешку. И пре ступања на снагу нових мера, раст БДП-а у другом кварталу је пао на 0,2%. Без стимуланса ми смо на путу у трећу рецесију. Каиш треба стезати, али морамо да имамо одговарајућу меру стимуланса за привреду. Тај стимуланс је смањење намета на рад. По мом дубоком уверењу то је наважније што можемо учинити за опоравак наше привреде, јачање конкуренције и подстицање производње и извоза. Учинити запошљавање јефтинијим и тиме производњу профитабилном.
Мислим да је било доста. Овако више не може. Морамо да окренемо нови лист. Ако не због нас, онда због наше деце. Оно што данас трошимо, трошимо на њихов рачун. Они ће плаћати све наше рачуне. Срамота је. Да не би изгубили још 10 генерација деце која ће у пунолетство ући у земљи живог блата, корупције, без будућности, морамо да прекинемо са неодговорним понашањем. Доста је било.

http://blog.b92.net/

Advertisements

4 mišljenja na „Господин министар блогер Радуловић ДОСТА ДОСТА ДОСТА… БЛАТА

  1. Пре годину дана смо били суочени са сличним проблемом: велики дефицит, раст јавног дуга и пад прихода. Одлучили смо се на стезање каиша, смањење потрошње и подизање пореза. За раст нисмо ништа урадили. “ рече министар у влади у којој је министар Крстић. ПОТПУНА ШИЗОФРЕНИЈА!

    Sviđa mi se

    • “ млађани министар финансија Лазар Крстић ме је навео да упитам чему су га учили. Јер, на свој деби у Народној скупштини изашао је са предлогом да се измени Закон о порезу на добит правних лица и укине досадашње право привредника да за висину улагања у објекте, опрему и нове технолошке линије могу да умање пореске обавезе. …Како измењени закон предвиђа, велике фирме, способне да током године уложе 10 и више милиона евра – и даље ће уживати пореску олакшицу. Излази да је држава стала на страну крупног капитала, а пустила низ воду мале привреднике.“ http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Kupus-i-koze.sr.html

      Sviđa mi se

      • LUDACI: „Порез на имовину који ће у Београду од наредне године бити увећан и до осамдесет одсто, највише ће погодити вишечлане породице које поседују старе куће и станове. Јер, попуст на лошу инфраструктурну и унутрашњу опремљеност стана потпуно се укида, олакшице на бројност чланова домаћинства не важе већ две године, а умањење пореза по основу старости некретнине смањено је са 70 на 40 одсто….Још и теже повећање пореза на имовину од оног које се сада спрема у Београду, летос су дочекали житељи Новог Сада, Ниша и готово свих градова у Србији. Та места су, заправо, само применила измене Закона о порезу на имовину, према којима би грађани требало да добијају решења са износом већим и неколико пута.

        Замало да се то сад догоди и Београђанима. Према речима члана привременог већа Небојше Човића, овај орган је, ступивши на дужност, наследио одређене неспроведене одлуке, а међу њима и повећање пореза на имовину од 300 до 350 одсто.
        – Одлучили смо да повећање не буде више од 80 одсто. Анализирали смо зоне у Београду и просечне цене квадрата и начинили одређене корекције, имајући у виду да грађани од јануара неће плаћати накнаду за коришћење градског грађевинског земљишта, већ само порез на имовину – рекао је Човић.“http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/Sto-starija-nekretnina-to-veci-porez-na-imovinu.sr.html

        Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s