КОЧА ЈЕ ВИДЕО ТИТА

Са Титом сам био код 290 шефова држава, влада или суверена, 289 су водили белешке, шта Тито говори. Једино Черчил није држао оловку у рукама.

Титу је код нас било досадно. Није имао саговорника. А знао је више страних језика него ја. Не граматички бриљантно, али да разговара је могао. Руски, немачки, енглески, чешки, француски… А о образовању, и ту грешите. Читао је много и све је читао. 

Прво сам рекао да је грешка што је склоњено такозвано либерално руководство у Србији. Ту ће много младих и стручних бити најурено из политике. Рекао сам му да то није добро – јер за нашу генерацију је крајњи момент да се повучемо. Тито је одговорио да и он то зна. Али, народ је остао затуцан, тражи ауторитет, спасиоца.

“Кад скину моју слику у маршалској униформи, кога ће ставити на зид? Неког новог каријеристу? Још је извесније да ће на тавану наћи Франза Јосефа, Краља Петра или Павелића.“

Image

Почетком педесетих теку преговори са Пентагоном о сарадњи и безбедности. Добијена јевелика војна помоћ, тенкови, авиони, наоружање, електронска опрема. Преговоре води начелник Генералштаба ЈНА, Коча Поповић. Током рата командант Прве пролетерске бригаде, затим командант армије, до ослобођења земље, у пролеће 1945. Поповић се познаје са америчким и британским генералима, из заједничких операција потискивања Немаца са Балкана.

То је човек који 1932. године дипломира филозофију на Сорбони. Придружује се надреалистичком покрету. Публикује са Марком Ристићем књигу Нацрт за једну феноменологију ирационалног. Објављује филмске критике у Парис Соир. Одлази као добровољац против Франкових фашиста у рат у Шпанију. Добија официрски чин, као артиљерац. Од 1953. до 1965. Коча Поповић је министар Иностраних послова Југославије, један од најближих Титових сарадника. То су године када Југославија успоставља интензивне пријатељске и економске односе у Африци и Азији, уз везе са Западом, а од 1955. и са Совјетским блоком, после извињења које су Никита Хрушчов и Николај Булгањин упутили Југославији, 1955. године, када су обновљени односи. После Стаљинове смрти.

Кочу Поповића сам срео код колеге Бранка Балетића, Бранко је живео на Дедињу, код жениних родитеља, високих функционера из Титовог времена. У врту су пили кафу са комшијом Кочом, када смо наишли Балетић и ја. Пуниша Перовић, тако се звао Бранков таст, хоће да нас представи Кочи. Каже му да смо филмски редитељи. Коча климне главом. Почне да нас испитује на француском језику. Гледамо бело, не знамо француски. Коча пресече:

“Како можете да се бавите филмом, буздовани, а не говорите француски? Филм је тамо рођен! Па то је као садашњи студенти филозофије – дипломирају на Хегелу, а не знају да бекну немачки.”

Ја то искористим, па кренем на немачком:

“Друже Кочо, у Француској је филм био забава на вашарима. Када су се Немци дохватили филма, направили су уметнст. Режију су измислили Мурнау и Ланг. Прва звезда је била Аста Нилсен. У Холивуду се говорилонемачки, кад су га основали мајстори из Будимпеште и Беча.”

Коча гледа подигнутих обрва, понуди нас да седнемо. Каже да савремени филм не гледа, јер не ваља ништа. Десетак година раније се су се проносили румори да је код Тита, на пројекцији Раних радова био и Коча Поповић. И да му се филм није допао. Мени је непријатно да питам. Он ништа не каже. А и друго је време. Коча је 1972. године поднео оставку, тада је био подпредседник Југославије. То нас је копкало. Тито, 1982. кад смо разговарали, већ две године није жив. Балетић се осмели да пита:

 

“Друже Кочо, кад говоримо о нашем златном добу спољне политике, то сте Ви смишљали и водили?”

Коча одбруси:

“Не причајте глупости! Са Титом сам био код 290 шефова држава, влада или суверена, 289 су водили белешке, шта Тито говори. Једино Черчил није држао оловку у рукама.”

Ми зинемо.

“Друже Кочо, па Тито је тешко говорио и српскохрватски, како је комуницирао са странцима?”

Коча се насмеје:

“Титу је код нас било досадно. Није имао саговорника. А знао је више страних језика него ја. Не граматички бриљантно, али да разговара је могао. Руски, немачки, енглески, чешки, француски… А о образовању, и ту грешите. Читао је много и све је читао. Модерну уметност – сликарство, музику, драму, није ценио. Сматрао је да има много мистификатора који производе смеће. Тако је отприлике мислио и Крлежа. Нисам сигуран да су грешили.”

Ми видимо, сад ће се сручити на нас. Па ће Балетић опет:

“Друже Кочо, а Ви сте ипак дошли у сукоб са другом Титом, када сте му поднели оставку. Били сте његов заменик, као подпредседник Југославије.”

Коча уздахне дубоко.

“Какав сукоб, шта трабуњате. Прво сам рекао да је грешка што је склоњено такозвано либерално руководство у Србији. Ту ће много младих и стручних бити најурено из политике. Рекао сам му да то није добро – јер за нашу генерацију је крајњи момент да се повучемо. Тито је одговорио да и он то зна. Али, народ је остао затуцан, тражи ауторитет, спасиоца.”

Тито је, наводно, рекао:

“Кад скину моју слику у маршалској униформи, кога ће ставити на зид? Неког новог каријеристу? Још је извесније да ће на тавану наћи Франза Јосефа, Краља Петра или Павелића. Немој ићи, Кочо, заборавиће те, док се окренеш.”

 

Коча Поповић је умро десет година касније. Био је вероватно један од најбриљантнијих Срба двадесетог века. На сахрану му је дошло мање од 50 људи. Последња његова изјава гласи:

“Башибозлук, багра и брабоњци устали да обнове Душаново царство. Срби су само против онога ко би хтео да их макар мало опамети, а одушевљено кличу свакоме ко их још више заглупљује, уназађује и унесрећује. Жалосно је што су Срби у цивилизацијском и културном погледу остали на нивоу на коме су били пре сто година. Они нису у сукобу са светом, већ са самима собом, враћајући се на шајкачу и опанак из којих су једва изашли. Био сам и остао Србин, али нисам болесна задрибанда и Србенда.

*Одломак из књиге “Увод у прошлост” коју су објавили куда.орг. Књига „Увод у прошлост“ је део истраживања Центра_куда.орг и сарадника кроз које се врши анализа друштвеног, културног и интелектуалног наслеђа бивше Југославије, Војводине и Новог Сада, кроз пројекте „Трајни час уметности“, „Медијска онтологија“ и „Политичке праксе (пост-) југословенске уметности“ (хттп://куда.орг). Овим пројектима се успоставља ново читање прогресивних пракси неоавангарде данас и отвара се нови пут комуникације између ових пракси и савремене уметничке продукције. Књигу су реализовали: Борис Буден, написао текстове и водио разговор са Ж. Жилником; Желимир Жилник, одговарао на питања Б. Будена, усмено и писмено; куда.орг, иницијатори књиге – уредили, редиговали и координирали; Жига Тестен, графичко обликовање – дао коначан облик књизи

 

Advertisements

4 mišljenja na „КОЧА ЈЕ ВИДЕО ТИТА

  1. Тачно је то што кажеш али је време оставити тај најружнији и најтужнији део наше историје иза себе.
    Мада, сада опет имамо Радоша Булајића који покушава нешто да нам каже. Ако зна шта , Бог ме убиo!

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s