Дејан Ђурић ПОЛИТИЧКИ НЕПОДОБНО ПОДСЕЋАЊЕ НА ЈЕДИНО РЕШЕЊЕ

 У мају 2014. године навршава се век од како је умро један од најзначајнијих српских идеолога, настојао је да заиста освести Србију својим громогласним посланичким говорима од којих је онај у о „банкократији“ после 100 година био пророчански. 

Он је био утемељивач „животног национализма“

 Грол га је  назвао „безобзирним сатиричарем шовинизма“ и „заставником југословенског национализма“.

Реч о Србо-хрватству, идејама које су нудиле прагматична решења и водиле превазилажењу подељености која се наметала вековима. 

Изложио је идеју да Срби прихвате латиницу, а Хрвати екавицу. Сматрајући Србију југословенским Пијемонтом, а Хрватску југословенском Тосканом указао је на процес стапања као природан

Српска и хрватска интелигенција су  Скерлићеву агенду склониле у страну у немоћи да понуде алтернативно решење за све јаче несугласице два кључна јужнословенска народа. Истовремено, његова антиклерикална реторика и маргинализација религијске примесе у дефинисању нације била је неопростива. 

Идеолошки сапети интелектуалци који су били неспремни да иступе испред свог времена осудили су народе на духовно пропадање и кич културу

Срозавање које одликује српску, хрватску, босанску и црногорску културу није последица само ратовања, показује се недостатак свести коју је Скерлић намеравао да утемељи, а то је свест коју одликује слободна интелектуална мисао

Image

У мају 2014. године навршава се век од како је умро један од најзначајнијих српских идеолога. Он је првенствено познат као књижевни критичар, али је остао запажен и као припадник левице. Своје политичко ангажовање није сводио на уживање функција и настојао је да заиста освести Србију својим громогласним посланичким говорима од којих је онај у о „банкократији“ после 100 година био пророчански. Међутим, самосталац, у младости социјалиста зенесен Жоресом, писац монографије о Светозару Марковићу према чијем се животном делу односио са пијететом, препуштен је намерном заборављању и потискивању последњих 20 година. Једино је Дубравка Стојановић, историчарка ослобођена националне визуре прошлости, посветила једну беседу нашем великану. Остаје питање да ли је Скерлић само наш? Да је ли је реч о интелектуалцу чије ће идеје тек имати актуелизацију? Сличну, али потпунију од оне коју је имао послератних година након прводецембарског уједињења. А које су то идеје? Реч о Србо-хрватству које се уобличавало и идејама карактеристичним за крај XИX и почетак XX века, идејама које су нудиле прагматична решења и водиле превазилажењу подељености која се наметала вековима. Осим тога, прилазак религији је код Скерлића остао незапажен. У последње две деценије популистичка Србија окупана покајничким клерикализмом једноставно жели да заборави тај „грех“.

Говорећи о Скерлићу његови сарадници и пријатељи са којима је неуморно радио као дугогодишњи уредник „Српског књижевног гласника“ су о њему говорили са пијететом. Он је био утемељивач „животног национализма“ сматрајући да национална идеја мора бити нужно саображена захтевима времена, он је осуђивао и називао „апстрактним“ национализам заснован на ономе што би смо данас окарактерисали као „вишак историје“. Штавише, сматрао је да такав национализам води духовном слому народа и опадању његове духовне и интелектуалне снаге. Стварајући до листа „Српски књижевни гласник“ гласило новог времена, Скерлић му је посветио себе, запостављајући породични живот и своје нарушено здравље. Да ли су му се сарадници одужили? Тешко је рећи. Српска и хрватска интелигенција су током међуратног периода Скерлићеву агенду склониле у страну у немоћи да понуде алтернативно решење за све јаче несугласице два кључна јужнословенска народа. Истовремено, његова антиклерикална реторика и маргинализација религијске примесе у дефинисању нације била је неопростива. Шта је заправо била Скерлићева идеја? Он је, свестан идентичности језика и писама, свестан просветитељске улоге Доситеја, Вука, идеја Светозара Марковића и налазећи Југословенско чак и у идејама Анте Старчевића, размишљао шире од категорије Српства и Хрватства. Настојањем да Србе и Хрвате упути на културно и језичко заједништво упућуивао их је на визију стварања југословенске заједнице. Сматрао је да заједно Срби и Хрвати могу да створе основу једне регионалне заједнице која ће народе Балкана просветлити и отворити им врата Европе и модернизације. У импресивним есејима исписиваним током Балканских ратова („Наши нови нараштаји“) он слави Србију, али не слави је ради ње саме. Он слави Србију као Пијемонта Србо-хрватства, оног које је видео у нарастајућој снази револуционарне омладине која се одушевљавала идејом братства и српско-хрватског јединства. У атмосфери насталој победоносним походима на југ, Скерлић није посматрао исход Букурештанског мира као проширење Србије, већ је смело изложио идеју о стварању јединственог наречја и писма. 4. новембра 1913. иступио је идејом о којој се и данас полемише у неспремности да се превазиђе усконационална перцепција. Изложио је идеју да Срби прихвате латиницу, а Хрвати екавицу. Сматрајући Србију југословенским Пијемонтом, а Хрватску југословенском Тосканом указао је на процес стапања као природан. Језичко питање је решено стварањем српско-хрватског језика који је постојао као званични све до нестајања СФРЈ. Међутим, није дошло до степена уклапања писма и наречја у јединствен оквир. Скерлићева тековина „српско-хрватски језик“ била је званична, али и остварујућа у заједничкој књижевности коју данашњи пројектанти националних култура настоје да извуку из општег српско-хрватског и југословенског контекста (случај Андрића, Селимовића, Крлеже). Данашњи језички парадокси у БиХ и Црној Гори банализују до екстрема употребу званичног писма и језика.

Садржина Скерлићевог Србо-хрватства је била прожета југословенством и антиклерикализмом. Он не помиње као исходишну категорију ни „Српство“ ни „Хрватство“, он је посматрао религију у духу либерализма и социјализма. Сматрајући да човек пре свега треба да буде слободуман, он није посматрао цркву као установу која не треба да се бави постављањем друштвених вредности. Он је настојао да религију маргинализује, религије је посматрао као део вековних наслага које су допринеле „аустријанзовању, мађаризовању и османизовању“. Као присталица социјалдемократске идеје коју је прихватио у време кад је Бернштајн критиковао изворни марксизам, Скерлић је био представник српске интелигенције која је настојала да културну и националну политику дефинише у духу прогреса и модернизације настале новим идејним струјањима у свету. У том погледу, био је непоколебљив и незадржив, Грол га је зато и  назвао безобзирним сатиричарем шовинизма и заставником југословенског национализма.

У том погледу, Скерлић није доживео афирмацију и актуелизацију.
У доба социјалистичке Југославије он је посматран као социјалиста и књижевни критичар који је прожет Југословенством.  Недовршеност или боље рећи недостатак концепцијског у Скерлићевим идејама Србо-хрватства допринели су да се извлаче и закључци о Скерлићу као идеологу који није губио из вида Српство или спецификум Босанских муслимана. Скерлић није био неупућен у суштинску природу југословенских покрајина и народа, али је имао приоритет да размишља изнад тих категорија. Тај приоритет данас себи не могу да дозволе интелектуалци немоћни да изађу из национализмима ушорених ограничења. Интелектуалци попут Крлеже су били и у некој врсти раскорака између усконационалног схватања језика (залагао се за хрватски језик) и схватања да је категорија српско-хрватског језика једино перципирајућа за свет. Показује се да је рушењем Скерлићеве тековине дошло до културног осиромашења, нарочито у књижевном стваралаштву. Идеолошки сапети интелектуалци који су били неспремни да иступе испред свог времена осудили су народе на духовно пропадање и кич културу. Интелектуалци који су својевремено постајали национални адвокати показали су на свом примеру штетност „апстрактног национализма“ на духовно и стање културе једног народа. Срозавање које одликује српску, хрватску, босанску и црногорску културу није последица само ратовања, показује се недостатак свести коју је Скерлић намеравао да утемељи, а то је свест коју одликује слободна интелектуална мисао. То је она мисао која је данас сапета са свих страна, она мисао која се крије у неспособности већине интелектуалаца да се издигну изнад паланачког схватања и задовољавања популистичких прохтева полупросвећеног аудиторијума. Спремност интелектуалаца да се ставе у улогу Јована Скерлића је врло захтевна, такав интелектуалац је друштвено провокативан и спреман да уложи себе у циљ који би захтевао несебичност и маргинализовање интелектуалног ега. Истовремено, тај интелектуалац мора да буде и народни трибун који би народу рекао нешто крајње истинито  – да је потребно да се просвећује и културно уздиже, да се описмењава не само формално већ и функционално. Тај интелектуалац морао би узети на себе улогу координатора ангажоване културе и просвете, оне која ће водити издизању из националних оквира и схватању да је будућност у регионалној перцепцији стварности. Врло је битно указати и на све очигледније проблеме у економији и друштву који указују на потребу редефинисања социјалдемократије, као и на потребу маргинализације цркве из политике и религије као критеријума друштвених вредности.

Европска интеграција свакако ће наметнути и питање реунификације српско-хрватског као званичног назива језика или преименовање у југословенски језик у условима кад је настао и босански и обликује се и црногорски. Интелектуалци из Загреба, Београда, Сарајева, Подгорице и Бањалуке могу да се праве да то нису чули, медији такође могу да и даље промовишу непогрешивост националних критеријума, али изазов реунификације остаје. Да ли ће ЕУ постати Скерлић? По питању језика свакако ће постати нешто слично – она ће захтевати у најмању руку верификацију њој препознатљивог језичког јединства које се огледа у истоветности и међусобној разумљивости некадашњих југословенских народа од Сутле до Шар-планине.

Заборавили сте га, али је јачи од свих вас. Визија некад не може да се протумачи као „наивна“ или „преурањена“, а још мање као „превазиђена“. Јован Скерлић, век после упокојења, тек постаје корифеј будућности. Оне будућности коју ће стварати мостови национализмима, религијским фундаментализмима и квазиинтелектуалним доктринама завађени и поново обесправљени народи. Управо они народи који су се нашли у канџама „банкократије“ и народи који су у колективној наркози од „вишка историје“ и „вишка религије“.

Advertisements

20 mišljenja na „Дејан Ђурић ПОЛИТИЧКИ НЕПОДОБНО ПОДСЕЋАЊЕ НА ЈЕДИНО РЕШЕЊЕ

  1. да ли је случајно што се у ери сепаратних микропсеудонационализама нападно не обележавају сто и двесто годишњице
    – рођења кума појма Југословен (Његоша)
    – загрижених југословенских унитариста Црњанског
    – и Скерлића
    – најпопуларнијег и најутицајнихјег спортског клуба у Срба и шире,, данашњег ФК Газпромњефт, некада СК Југославије

    Sviđa mi se

  2. Скерлић нот дед, Сњежана Кордић: „Današnjim korištenjem nekoliko jednodijelnih oznaka za jezik i napuštanjem dvodijelnog imena jednoznačno se kaže da ne postoji zajednički jezik, što je netočno: „trebali bismo ostati svjesni toga da su u jezicima označenima s tri odnosno četiri različita imena razlike toliko male da ih čovjek stvarno mora tražiti. S lingvističke točke gledišta su hrvatski, srpski, ’bosanski’ i crnogorski ustvari jedno te isto, tj. sinonimi“ (Raecke 1996: 21). Ako se pređe na samo jednu jednodijelnu oznaku, npr. srpski jezik, to bi opet značilo da je došlo do promjene u statusu jezika jer zašto inače mijenjati naziv. Do promjene u statusu, međutim, nije došlo jer se i dalje radi o jednom policentričnom jeziku kojim govore četiri nacije. Da se unazad 150 godina taj jezik u lingvistici nazivao srpski, ne bi bilo potrebno danas preći na dvodijelnu oznaku. No, zbog tradicije dvodijelnog imena u svijetu se današnje odbacivanje druge komponente u dvodijelnom nazivu jezika tumači kao isključivanje hrvatskog, bosanskog i crnogorskog područja.“ сутра преносим цео текст

    Sviđa mi se

  3. Ајој јој…, пре него што оставим коментар, брме, ко је овај грађански примерак југоносталгичарског типа (у јбт, који плеоназам) којег преносиш већ неколико пута?

    Sviđa mi se

  4. Ајд за почетак да утврдимо неке чињенице. Хрвати су Хрвати и никада више неће бити оно што су били – Срби, иако грађанија исто тврди да смо једно племе, наравно, то није србско племе већ Илири или шта већ по немачкој историографској школи треба да будемо.

    Југословенска нација никада није постојала иако је било покушаја да се она направи, пре свега од српских интелектуалаца, хрватски већ нису били тако глупави да пљују у своју чорбу да би правили неки тамо савез са омрзнутим Србљима (накот кога чека сјекира – А.С. – чувени Југословен по овом несрећном скрибоману). Дакле, код српских интелектуалаца је постојала јака жеља за уједињењем “три племена“, али код србског народа је постојало хтење и прегнуће за уједињењем Срба, мање је било битно како ће се то звати. Баш чудно да жеље народа буду у колизији са елитом, пих. Код Скерлића као и код других припадника тадашње елите је у теорији скоро, па све добро, али имају један огроман проблем – пракса их демантује. За њих, поготово за Скерлића који није доживео да осети Јасеновац за разлику од тог “зла“ званог Дучић нпр., имам разумевања, али шта данашње бандоглавце тера у побијање праксе недокучиво је за мале сиве ћелије мог оперативног система. Да ли је то чист идиотизам или толика гордост типа – ја сам просвећен, нећеш ти мене у паланку – или су неки можда и плаћени да лупетају абнормалне ствари стварно не знам, но како год, родољуби не требају да понављају грешке наши старих када су младе јуноше комунце дочекивали са – чек’ да видимо шта то хоће та наша деца – па, многи од њих завршише по којекаквим подрумима прекланих вратова. О не, против овог зла нове грађаније треба се борити свим средствима ако схватимо само једну просту чињеницу – или ће они нас или ми њих. Са њима нема разговора, са њима нема преговора, са њима нема договора, не зато што за нормалан разговор србски родољуби нису спремни него зато што нас гледају као нижу врсту. Гледали нас тада, гледају нас и сада. Ту промене нема никакве. Само нека добију могућност, опет ће нас милом или силом (ово друго више воле, иако се тако лепо фолирају) утеривати у неке нове Титославије, Балканије и остале трице и кучине, јер је очигледно да Србство није мртво и да поново, хвала драгом Богу, диже главу.

    П.С. Текст је обично грађанско срање са примесама јаке антиправославне, односно, антитеистичке реторике. Пљуц.

    Sviđa mi se

      • Ма, не вреди. Са грађанијом што си бољи они све гори, прави Западњаци, мисле да је то слабост. Окупљају се све чешће и све су жешћи и у јавним наступима и у текстовима. Е, па што они левље, ја све десније или они оштро, ја оштрије, па ко преживи.

        Sviđa mi se

    • „Хрвати су Хрвати и никада више неће бити оно што су били“
      „Код Скерлића као и код других припадника тадашње елите је у теорији скоро, па све добро, али имају један огроман проблем – пракса их демантује. За њих, поготово за Скерлића који није доживео да осети Јасеновац“
      а Јасеновац су направили група галамџија, маргиналаца, на крилима моћног Вермахта, који су исто тако мантрали једну те исту бесмислицу и сви су им се смејали, док нису заплакали.. и Дарка Рундека, Бориса Дежуловића, Игора Мандића, Лордана Зафрановића, Ведрану Рудан више не опра ни Сава ни море ..не би волео да се то деси и овде..а могло би – исти узроци обично рађају исте последице.

      Sviđa mi se

      • Геноцид је, пре свега, велика организација. Мислити, а још и изговорити, да је пар камиона усташа могла сама све то да уради је глупост пар екселанс, а и безобразлук додао бих. Заборави наша грађанија и ћутање тадашње интелигенције хрватске и оспоравање гранде злочина од стране хрватских чланова избегличке владе, и ћутање Мачека и организацију и огромну помоћ римокатоличког клера у тамањењу Срба… . Крив је Вермахт, а код Хрвата је то било неколико појединаца. Море… . Но, шта очекивати од грађаније него да пере ружну прошлост своје назови браће. Код мене разлике између Мандића, Дежуловића и сличних комунаца и њихових земљака са словом У, нема, и једни и други не могу са Србима. Ови други би то по кратком поступку, а ови први само ако то нису Срби у правом смислу те речи, већ комунисти, грађани, демократе и сличне будалаштине.

        Sviđa mi se

  5. „Југословенска нација никада није постојала иако је било покушаја да се она направи, пре свега од српских интелектуалаца, хрватски већ нису били тако глупави“ џабе пише и постављам чак и мемоаре твог Љотића, који ти лепо описа расположење Хрвата 1918. ..али ликовима као што си ти не ваљају ни сопстевни идеолози кад цитирам њихове ставове који се не уклапају у ваше мантрање једног те истог.. што реко друг Гебелс хиљаду пута поновљено…ко један НИколајевићевац, навијач ч Рада, кад са м му цитирао самог владику Николаја (о „крста са три прста“ и „брат је мио…“)а он каже – то су његови рани радови, то не важи.

    Sviđa mi se

    • Читај пажљивије. Хрвати су хтели заједничку државу, али не и нацију. И ту заједничку државу превасходно као прелазно решење до своје самосталности, дела говоре, не ја. Љотић се исто залуђивао једно време са троименим племеном као што се залуђивао идејом да промену страначког система може извршити тако што ће се кандидовати на изборима. Како ти није пало на памет да циираш војводу Мишића и његово мишљење о Хрватима? Ето, када је човек неоптерећен политиком, неким ситним личним интересима или грандиозним идиотским идејама, онда сагледа ствар врло реално и тачно.

      Љотић није “мој идеолог“, али добро, воли грађанија стереотипе које сам већ неколико пута описивао као гуд гајс и бед гајс. Мени су блиски Љотићеви ставови о устројству државе. То би било исто као кад бих ја тебе прогласио титоистом зато што гајиш неку врсту југословенштине. Мани се тога.

      Sviđa mi se

      • КАКО ТИ НИЈЕ ПАЛО НА ПАМЕТ ДА РАЗМИСЛИШ О КОЈИМ „ХРВАТИМА“ ГОВОРИ мИШИЋ? уколико си уопште прочитао тај текст о ком све знаш… то је текст са пута по ЗАГРЕБУ и околини да би се срео са тамошњим ПОЛИТИЧАРИМА. . Већина Хрвата и тада је живела на хрватсом приморју и залеђини , Далмацији (описани у Љотићевим мемоарима) и у Славонији …
        као кад би неко доносио суд о Србима на основу политичара у Београду.. ТО ЈЕ СУД САМО О ЗАГРЕБАЧКИМ ПОЛИТИЧАРИМА.

        Sviđa mi se

      • Ево филозофије неплодне, неделотворне, јалове… . Као да је потребно наглашавати да је Мишић разговарао са елитом хрватском, а не са сељацима, рибарима или било којом другом групом. Само има једна ствар коју заборављаш – елита из Загреба је водила хрватску политику и мишљење о њима је релевантно за уједињење, а не мишљење о појединцима. Каква Далмација, каква Славонија, да ли треба да копирам колико Срба католика живи на тим просторима и то по попису аустроугарске монархије? Нема ту Хрвата много, бар не у Далмацији и то не у данашњем смислу. Уосталом, ово је апсолутно небитно за Мишића и његово писмо.

        Sviđa mi se

  6. „Геноцид је, пре свега, велика организација. Мислити, а још и изговорити, да је пар камиона усташа могла сама све то да уради је глупост пар екселанс,“
    НАРАВНО, ОНИ СУ САМО глупи ИЗВРШИОЦИ, који су потпуно амнестирали организатора од одговорности. зна се ко је организатор, ко и свуда у Европи.

    Sviđa mi se

  7. Kosanoviću, razumem da je „u trendu“ danas biti Srbenda, pa čak i ona neoljotićevske orijentacije (to se oseća na svakom retku tvog komentara i u tome što se braniš uslovnim refleksom). Međutim, zezno si se u jednom – Ljotić je sve do 1941 bio dosledno jugoslovenski orijentisan i ZBOR je bio jugoslovenska organizacija. Zaboravljate vašu slovenačku sabraću.
    Zaista treba biti podjednako bezobrazan kao Hrvati koji su ćutali za Jasenovac pa svrstati sve hrvatske intelektualce u isti koš. Verovatno isto bezobrazan kao i oni koji bi da sakriju nepočinstva u ratovima za jugoslovensko nasleđe, pa čak i da ih svesrdno „ideološki“ opravdaju.

    Sviđa mi se

    • Имењаче, стави презиме, па да и ја могу истом мером да вратим. Да, да, истом мером, грађанији која је навикла да се стално пред њима узмиче. Што се мене тиче доста је. Србенда није “у тренду“ овде деценијама и то лупетање глупости је бар лако доказати… животом у Србији. Ко је икада, а посебно ја, тврдио да Љотић није био југословенски оријентисан?! Па, ја му то и замерам, поред оне глупости о мењању система излажењем на изборе?! Љотића називају расистом, нацистом и како већ, а жена му била Хрватица. Но, нисам ја ту да браним Љотића као личност, већ његову идеју државе, па ако хоћеш око тога расправу, а не да ме само поткачиш, онда изволи. У супротном, иш.

      П.С. Који је проценат тих хрватских интелектуалаца који се Јасеновцу успротивио? Јбт, још један грађанин овде, па није ни чудно што смо у оволиким говнима.

      Sviđa mi se

      • Опаааа, па то је аутор лично енд персонално 🙂 . Каква част!! Ђурићу, ко си да си, али ти си прототип за каменолом. Надам се да ћеш тамо дубокоумније размишљати.

        Sviđa mi se

      • „Љотића називају расистом, нацистом и како већ, а жена му била Хрватица.“
        Јеботе, и ја сам то приметио током свог ратничко-сељачког живота; највеће Србенде су они што су им жене Хрватице или Муслиманке. У Белом манастиру где сам се с таквима дружио док је био наш, такви су били и најцењенији Срби, ваљда што повремено утерују српство супругама… Додуше, ти су први и побегли у „отаџбину“ а жене су им се позапошљавале као припаднице обесправљене националне мањине, али то је нека друга прича…

        Sviđa mi se

      • Да, као и обично ти воду на своју воденицу :), али поред југословенства Љотића, плус, жена Хрватица, па мислим да је мало чудно то његово, како му пришивају, србовање. Немој да парчаш него гледај комплетну слику, али то и није толико битно, грађанија обично хоће да ме увуче у споредне ствари, јер мене и не занима његово југословенство, жена и остале трице, већ идеја државе, но изгледа да сви од тога беже као од куге, јер како нормалан човек да брани страначку демократију?

        Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s