Мило Ломпар О ПАДУ СРПСКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

Основна слабост наше националне интелигенције је њена превелика упућеност на власт. То је попримило један ритуални вид.

реч је о једном конформизму без преседана и то је све разлог због чега национална интелигенција код нас практично и не постоји.

Често су људи који се до срама понашају опортунистички и конформистички веома добро ситуирани у односу на читав низ других људи.

не умем да објасним готово запрепашћујућу чињеницу да званична Србија није обележила два века песника који представља интегрализам српске културне и националне егзистенције

Оштро сам критиковао изјаву председника Србије Томислава Николића да су Срби који живе у БиХ Босанци.

Имам студенте из Берлина, Беча, Брна, Париза који по универзитетској сарадњи долазе и слушају моја предавања и онда се враћају у своје градове, али немам ниједаног студента из Бањалуке

Image

Универзитетски професор Мило Ломпар гостовао је пре неколико дана на Филолошком факултету Универзитета у Бањој Луци и том приликом је, поводом обиљежавања 200 година од рођења Петра Петровића Његоша, одржао предавање Атина и Јерусалим у Његошевој поезији. То је била прилика да са Ломпаром разговарамо о Његошу, српској културној политици, националној интелигенцији, везама Србије и Републике Српске.

Недавно је у Андрићграду, највише заслугом појединца, откривен споменик Његошу поводом прославе 200 година његовог рођења. На церемонији откривања није било ниједног политичког представника Србије. Како то објашњавате?

— То је последица политичког опредељења, према којем се Србија уздржава да узме било какво учешће у обележавање 200 година Његоша. Природа тог политичког опредељења, одакле оно проистиче, на неки начин није сасвим јасна. О томе можемо само да нагађамо. Али мислим да је прилично јасан смисао због чега се то ради. Мени се чини да владајуће политичко опредељење у Србији све више пријања уз формулу коју сам у књизи Дух самопорицања овако дефинисао: све што је српско треба свести на србијанско, да би оно што није србијанско – Његош, Андрић, Селимовић, Лубарда – временом престало да буде српско. Друкчије не умем да објасним готово запрепашћујућу чињеницу да званична Србија није обележила два века песника који представља интегрализам српске културне и националне егзистенције и који у том смислу има своје место на свих пет континената.

Било где широм света да одете, видећете да се српски клубови или српска песничка удружења најчешће називају Његошевим именом. Име онога кога сви у свету препознају, у Србији као да је скрајнуто. Тако видимо да је једна уметничка колонија, коју представља Емир Кустурица, успела да постави Његошев споменик у Андрићграду, што је за сваку похвалу, а да цела држава Србија није имала воље да постави тај исти споменик рецимо у Москви. Утолико је то место логичније зато што је пре две-три године Русија поставила на једном важном месту у Београду споменик Пушкину. Није, дакле, било никаквих проблема да Србија баш по тој основи затражи да постави споменик Његошу у Моксви.

Али то се није десило?

— Видимо да поводом 200 година Његоша није било ни свечане академије нити одређених државних активности. Србија није хтела да се прихвати организације научног скупа посвећеног Његошу. То је све вероватно плод свесних активности, које указују на чињеницу да се нешто у културној подлози политичког опредељења у Србији полако помера. А оно што се помера у културној подлози временом почиње да се помера и у дневној политици.

Случај комедијант је намјестио тако да у истој години славимо и 120 година од рођења другог великог српског писца, Милоша Црњанског. Како стоје ствари са обиљежавањем тог јубилеја?

— Годишњица Црњанског није тог домета као Његошева – 120 година је леп број, али 200 година је неупоредив број. У животу човека се он одиграва само једном. Биће људи који ће доживети 130 година Црњанског, а дочекали су и 120 година. Али, двестагодишњицу, односно тристагодишњицу неће доживети. Црњански је добио доста велики третман у медијима и у телевизијским презентацијама у Србији. Могао бих да кажем да је његово присуство у извесном степену чак ишло на руку занемаривању Његоша, али свакако није добио никакав државни оквир, што значи да је још увек у нашем укупном културно-политичком миљеу – да не останемо само у границама Србије – непрепознато колико су чињенице културе пресудне чињенице за конституцију сваког облика јавне свести.

Мени се чини да наши политичари једноставно не препознају да су чињенице културе нешто о чему једна промишљена културна политика мора да води рачуна. Тако да могу да похвалим Српску националну академију из Торонта, која је не само организовала обележавање 200 година од рођења Његоша него је учинила одлучујући напор да на овогодишњем светском скупу слависта у Бостону једна секција буде везана за Његошево а једна за дело Црњанског. Тако се показало да у Бостону може оно што никакав облик није имало у Београду.

Његошевим стиховима трговало се на разне начине. Колико је он заиста битан у овом тренутку за српску културну свијест?

— Његош спада у ону групу песника коју називамо класицима. То су песници који су репрезентативни за једну културу, али они никада не могу бити репрезентативни само за ту културу а да у исто време не буду репрезентативни и за цивилизацију на којој је та култура настала. Такви су, на пример, песници Шекспир у Енглеза, Сервантес код Шпанаца, Гете код Немаца, Данте код Италијана и Пушкин код Руса.

Када је реч о Његошу, ваља знати да је он дао једну продубљену дефиницију косовског опредељења и завета, а косовски мит, завет и опредељење свакако представљају вертикалну димензију српске културе, ону чињеницу која спаја њен средњи век, народну епску традицију и њену модерну књижевност. Али Његош није само то. Он је дао репрезентативни облик читавог низа универзалних европских мотива, односно мотива на којима је настала целокупна европска цивилизација.

Осим тога, он је песник једног драматичног лома унутар човековог духовног искуства, а то је лом између метафизичког и постметафизичког света, између провиденцијалног и секуларног и те чињенице припадају универзалном хоризонту његове мисли. Често се заборавља да је Његош песник еротичког мотива и то у његовом репрезентативном облику какав постоји у светској књижевности и који се из изражава формулом хиерос гамос, односно свето спајање, где се телесни спој мушкарца и жене поставља у хоризонт мистеријског, мистичког или пак соларног искуства. То су све чињенице које Његоша конституишу као универзалног европског песника. Могао бих рећи да управо то по чему је он репрезентативан европски песник чини Његоша репрезентативним српски песником.

Једно крило националне књижевне интелигенције одрећи ће Његошевом дјелу било какав утицај гностичке и неоплатонистичке мисли. Да ли су такве тврдње тачне?

— То просто није истина. Трагови платонизма код Његоша утврђени су на свим нивоима његове песничке структуре. Утврђени су прво филолошки. Ми врло добро знамо које је књиге Његош читао јер је остао траг његове оловке на тим књигама. Професор Мирон Флашар, који је докторирао са истраживањем античког наслеђа код Његоша, дао је немерљиве доприносе у тој ствари и казао је веома прецизно да је Његош читао један низ Платонових списа у рускоме преводу. Са друге стране, Његош је читао и руске класицистичке песнике, код којих су била присутна не само платоничарска него и многа езотеричка учења. Обично се поједностављено 18. век посматра као век рационализма и разума – што је тачно, али, ако пажљиво загледамо 18. век, видећемо да је то само његово лице. Наличје каже да је то век езотерије, век читавог низа различитих учења и друштава које се појављују као контраст на власт разума.

Његош је био упознат са езотеријским учењима. Његов учитељ Сима Сарајлија био је члан масонскога реда и један број езотеричких учења могао је тако доћи до Његоша. Његошев учитељ француског такође је био масон. Према томе, Његош је био човек у духовном току свога времена, а то време је било разнородно и утицаји који су до њега долазили били су различити. Мени се чини да је његово песничко искуство плурално и вишеоблично. Он није песник једног комада и једног лива, и он као песник губи ако га посматрамо само у једној усконационалној димензији, зато што је он неко ко је идеју о тој нацији, српској нацији, изнео на највећу позорницу европске историје. Сматрам да је он као песник имао елементе различитих традиција, хеленских и хришћанских, и да је те елементе спајао по песничком начелу, које није начело теолошког система нити је начело неке философске расправе. Као што има платонистичких и гностичких елемената у Лучи микрокозма, тако никако не би смели да превидимо да се Луча микрокозма завршава молитвом Христу.

За вријеме свога предсједничког мандата Борис Тадић се џилитнуо изјавом да је Андрић “наш заједнички писац”. Тада сте рекли да је готово невјероватно да књижевни критичар који у истом тренутку добија све значајније награде за ни по чему значајну књигу о Андрићу, притом и професор српске књижевности 20. вијека на Филолошком факултету Универзитета у Београду, то не коментарише ниједном ријечју. Како је то могуће?

— То је хронична слабост наше националне интелигенције, која нема могућност да препозна потребу да делује критички у односу на власт. Основна слабост наше националне интелигенције је њена превелика упућеност на власт. То је попримило један ритуални вид. Национални интелектуалци врло често мисле да је довољно да седе у просторијама и фотељама неке националне установе и да је то гарант националне политике. То није тако. Мислим да је тај конформизам последица једног наслеђа, а то наслеђе је везано за мутне појмове титоистичког мишљења. Реч је о једном наслеђу које је веома прецизно подстицано; реч је о једном конформизму без преседана и то је све разлог због чега национална интелигенција код нас практично и не постоји.

Она постоји на нивоу неких лозинки, али тамо где се треба оштро дистанцирати у име струке – не у име политике – тога тамо нема. Ако је Андрић оставио 13 – пазите: не један или два, већ 13! – сведочанстава да се не само осећа српским писцем него да се национално осећа Србином, зашто је потребно да човек ту истину не изнесе на видело? У питању је и слабост наших националних институција и због тога никада не успевамо да формирамо озбиљну културно-политичку норму унутар које би требали да развијемо критички и самокритички поглед на себе. Мислим да је српска интелигенција прећутни, али делотворни савезник оних кретања који српску нацију и културу често оптужују за сва зла на овом простору.

А жртве које један национални интелектуалац мора да поднесе да би био национални интелектуалац?

— Није тачно да су жртве које један национални интелектуалац мора да поднесе неке неплативе. Није у питању – и, хвала богу, не треба ни да буде – ни никаква животна нити је у питању егзистенцијална угроженост. Често су људи који се до срама понашају опортунистички и конформистички веома добро ситуирани у односу на читав низ других људи. У питању је један вид менталне регресије који влада, уместо да се изађе на чистину универзалног видика, али да се заступају српски интереси, јер они су врло често саобразни са истином, са универзалним начелима и нема никаквог проблема да се они заступају без угрожавања човековог интелектуалног поштења и морала.

Да ли сте имали проблема због ставова које заступате?

— У грађанском смислу нисам имао проблема. И не би требало да их имам. Ја просто слободно сведочим своје уверење које никога не угрожава. Ако смо прогласили да смо плуралистичко друштво, онда сви могу да заступају своје ставове. Имао сам известан број посредних тешкоћа које су природне за једну врсту живота међу нама и које имају и други људи. Не жртвујем ништа посебно чињеницом да заступам оно што заиста мислим и увек сам спреман да то интелектуално проверим. Та врста мучеништва када је о мени реч не може да се помиње.

Главно је питање зашто људи мисле да треба да прођу кроз живот неокрзнути баш ничијом лошом вољом или неком неправдом која им се наноси? Сви ми у животу трпимо извесне неправде и, ако већ морам да поднесем неку неправду, много боље ми је да је поднесем због онога што стварно мислим и што мислим да је на корист мени и народу којем припадам, него да је трпим због нечега што нити мислим нити је у складу да истином.

Зашто сте одбили мјесто управника Народне библиотеке Србије?

— Зато што желим да задржим опозициони став према овој власти. Не одобравам политику владајућих партија у Србији и због тога сам хтео да останем у опозицији. Сматрам да је парола Европа нема алтернативу погубна. Критиковао сам и прошлу политику у тренутку када је она била актуелна због исте пароле и природно је да критикујем и садашњег председника Србије кад он спроводи исту политику. Не мењам се нити имам нешто лично против људи. А, како бих ја могао да критикујем неку политику, а да у истом тренутку будем њен чиновник? То просто није нормално.

Како објашњавате сљедећу ситуацију: предсједник Републике Српске јавно је пружао сваку врсту политичке подршке Борису Тадићу, односно његовој политици, често пута испаљујући негативне, често и увредљиве пароле о тадашњој СНС опозицији, са којом данас, када су исти дошли на власт, покушава да буде у истим односима какве је имао са Тадићем?

— Посматрам то толерантно, зато што мислим да никада не треба повећавати неспоразуме између Републике Српске и Србије. Оштро сам критиковао изјаву председника Србије Томислава Николића да су Срби који живе у БиХ Босанци. Носиоци политичких функција ипак морају да сарађују и немам у том смислу неку примедбу. Сваки облик сарадње и међусобног помагања подржавам. Други је проблем што је таквих облика мало и сад прелазим на оно што сте ме питали. Мислим да је тај ритуални облик љубљења, грљења и навијања на утакмицама и све то што прати наше политичаре заправо манифестациони облик, а да испод тога нема правог садржаја.

Зашто га нема?

— Зашто студенти бањалучког универзитета не могу да дођу и да проведу један семестар у Београду, Крагујевцу или Нишу? И зашто студенти из тих средина не долазе у Бањалуку или Пале? Имам студенте из Берлина, Беча, Брна, Париза који по универзитетској сарадњи долазе и слушају моја предавања и онда се враћају у своје градове, али немам ниједаног студента из Бањалуке. На том пољу се мери унутрашња институционална блискост, веза између Српске и Србије. Власт је кључни критеријум свих наших политичара, све остало је фасада.

Не бих осуђивао реторику. Пре бих осудио нешто друго: зашто се уопште лоше изражавати о било коме? То не треба да се ради. Оно што је, међутим, извесно то је да онај политичар који је највише учинио – према речима председника Додика – на сарадњи између Србије и Републике Српске, сада у дубокој опозицији Војислав Коштуница, никад није био примарни политичар за кога би навијали политичари из Републике Српске. Ако следимо интересе Републике Српске, онда је ваљда природно да подржавамо оне који су најпостојанији у тој ствари.

Репресивна комунистичка идеологија заснивала се на антисрпској пропаганди, али је, са друге стране, нудила бесплатно школовање и бесплатно здравство. Политика Србије је годинама – како ви кажете – такође заснована на антисрпској културној политици, али су бесплатна права из доба комунизма укинута. Да ли то значи да је Србија оваква каква јесте за Србе погубнија од комунистичке Југославије?

— Комунизам је био светски процес и комунистичка мисао, идеологија и пракса, са својим добрим и са својим лошим садржајима, припадала је светском процесу. Када говоримо о комунизму, морамо водити рачуна о његовој двокомпонетности: са једне стране, имате мањак слободе, а са друге вишак друштвене сигурности. Али титоизам није само комунизам. Титоистички поредак је једно противсрпско кретање унутар једне комунистичке идеологије и можемо рећи да је у Србији преживео само тај титоизам, а да су ове компоненте комунистичке идеологије, које су на неки начин обезбеђивале бољи друштвени положај већих маса, ишчилиле.

Постоји само вршак тог идеолошког кретања у коме ћете непрекидно оптуживати српску културу и српску политику, а да у исто време се спроводи једна далекосежна пљачка људи и добара на тој територији. И то је оно што је карактеристично за титоистичко наслеђе. Они који се јављају као баштиници титоизма у Србији не желе да врате социјалне предности тога поретка, него само желе да задрже његов идеолошки садржај.

Зашто?

— Зато што тај идеолошки садржај очигледно одговара онима који су победили комунизам у хладном рату. И то чини нашу ситуацију објективно сложенијом и тежом, али утолико више морамо да имамо свест о њој и да покушамо да нађемо одговоре који су неопходни. Ми морамо наћи начин како да се саобразимо са једним епохалним кретањем какво је глобализација, а да у исто време не подлегнемо идеолошком пројекту глобализма, који поништава наше укупно историјско, културно и политичко постојање.

Фронтал

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s