Борис Дежуловић: Историја позната посвећенима

Не знам, можда је у Србији било другачије, можда су се подно Равне горе четници херојски борили против Талијана, Нијемаца и усташа, али у Сплиту, како видите, баш их и не памтимо по добру.

bivis

Кад сам у интервјуу за Блиц, коментирајући усташки испад хрватског репрезентативног стопера Џоа Шимунића, овлаш – на пола једне реченице – споменуо српске стадионе, “Нож, жицу, Сребреницу”, Ратка Младића и Радована Караџића, то је могао бити инцидент.
Кад је Блиц из Слободне Далмације пренио мој текст на исту тему, у којему сам овлаш – на пола једне реченице – споменуо Дражу Михаиловића, још увијек је могла бити тек случајност. Кад су, међутим, на Блицовом сајту – “екавицом и нашим речима прилагођен за овдашње читаоце, нарочито млађе” – објавили мој текст из Јутарњег о антифашистичкој повијести Хајдука, у којему сам на крају овлаш, на пола претпосљедње реченице, споменуо попа Момчила Ђујића, то је већ била појава са свим својим појавним законитостима.

Ја, ето – свака ми част и слава – јебем мајку усташким зликовцима, али некако сам, типично латински, опсједнут Србима и ријетко кад, заправо никад, не пропуштам прилику овлаш споменути и Србе, равноправно тако и равногорно дијелећи међу усташама и четницима одговорност за наше хисторијске несреће.

Или тако барем, прилично широким консензусом, закључују знанствени столови анонимних и неанонимних коментатора, сваки пут кад Блиц пренесе мој текст о усташама и Младићу, усташама и ђенералу Дражи или усташама и попу Ђујићу.

Ено вам поп Момчило Ђујић и његови четници што се истих тих дана 1943. шепуре по сплитској Риви, јебите се с њима!”, поручио сам младим нацистима из Сплитске Торциде што дижу деснице у зрак и урлају “За дом спремни!”, изазвавши тако праведан гњев српских читатеља који су у томе непогрешиво препознали антисрпску и античетничку комунистичку пропаганду, што увијек некако, како год зна, мора у исту реченицу потрпати њемачке нацисте, талијанске фашисте, усташе и четнике.

Ту сам, међутим, код куће: због потпуно исте ствари – због тога што увијек, пишући о четницима, овлаш споменем и усташе, оптужују ме и хрватски националшовенски игноранти. Није ли дивно кад се усташе и четници тако нађу да ми заједнички суде због изједначавања усташа и четника?

А ја сам успио не само потрпати четнике у исту реченицу с усташама и нацистима, већ их угурати и усред Независне Државе Хрватске, да се слободно шепуре по сплитској Риви док усташки режим истовремено убија Србе у Јасеновцу!

Како се исти коментари појављују испод сваког мог текста на ту тему, без обзира пренесе ли их Блиц или неки други српски портал, и како су коментари исти и кад их пишу добронамјерни штоватељи мог рада и кад их пишу они мање добронамјерни – обзиром дакле да, како смо видјели, није ријеч о инциденту, већ о појави са свим појавним законитостима – ствар ваља разјаснити. Заиста, какве везе имају српски четници с НДХ, какве везе имају чича Дража и поп Ђујић с усташама, фашистима, Хајдуком и Сплитом у Другом свјетском рату?

Изненадит ће вас одговор: тијесне.

Епизода са четницима што се усред Другог свјетског рата под шубарама с кокардама шепуре по талијанско-њемачко-усташком Сплиту ионако, слутим, неће бити међу десет епизода серије “Равна гора”. О њој, најзад, мало знају и у самом Сплиту, а камоли у Србији, и штета би је било пропустити. Макар и “прилагођену за овдашње читаоце, нарочито млађе”.

Четника у Сплиту за цијело вријеме Независне Државе Хрватске не само, наиме, да је било, већ су били необично активни. Већ почетком листопада 1941. године, свега који мјесец након утемељења НДХ и Римских уговора, којима је Павелић Далмацију препустио Италији, на договор с Талијанима о заједничкој ратној стратегији у Сплит је из Колашина стигао четнички војвода Илија Трифуновић-Бирчанин, блиски сурадник Косте Пећанца. Након неколико мјесеци, војвода Бирчанин – којега ће Дража Михаиловић убрзо именовати командантом Далмације, Херцеговине, западне Босне и југозападне Хрватске – незадовољан ситуацијом у Сплиту, 9. свибња 1942. телеграмом обавјештава ђенерала Дражу како “у Сплиту и целој Далмацији, а нарочито у овом главном месту на приморју, као да је деведесет одсто комуниста!”.

Тих дана у хладу баште хотела Парк на Бачвицама столује и четнички војвода Доброслав Јевђевић, који ће тамо таначити детаље сурадње с представницима талијанске дивизије Бергамо и организирати заједничке акције. Активна четничка организација у Сплиту до тада већ издаје лист Слободна Србија и билтен Крик из јама, које под спонзорством Талијана дијеле по кућама, па чак и по школама, али најактивнији су у марљивом састављању спискова за ликвидацију сплитских антифашиста, које уредно достављају талијанским властима: већина антифашиста које су Талијани ликвидирали у Сплиту откривена је управо уз помоћ сплитске четничке организације.

Ипак, најдубљи траг четници су овдје оставили почетком јесени 1942, кад су Талијани влаком из Книна довели у Сплит двије стотине припадника Дрварско-петровачког четничког одреда под комадом Мане Роквића, па их камионима пребацили у недалеки Омиш, одакле су – под пратњом два оружника Министарства унутарњих послова НДХ – кренули у оближње Гате, запалили цијело село, брутално силујући и кољући све што им се нашло на путу. Иза четника у Гатама је остало деведесет пет лешева недужних цивила, углавном жена, дјеце и стараца, након чега се кренули даље подмосороским селима, завршивши покољем тридесетак људи у Дугопољу. Укупно су Роквићеви четници у селима око Сплита поклали више од двјесто људи.

Након тог масакра у Сплиту је одржана и конференција четничких вођа Далмације, под предсједањем попа Момчила Ђујића, утемељитеља Динарске четничке дивизије, а 14. сијечња 1944. у хотелу Амбасадор на сплитској Риви и нови састанак Талијана и сплитских четника, предвођених попом Сергијем Урукалом, на којему се договарају детаљи сурадње у великој операцији која ће касније бити позната као Четврта офензива, она на Неретви.

Истог дана илегалци су у Сплиту ранили два четника, па два дана касније осми број билтена Крик из јама поручује Сплићанима: “Сплит, који мучким нападом на четнике кликће својим јунацима мрака, може да се спреми да дуго јауче. Сплите, сплитска већино, само носи ново дрвље на своју ломачу, на којој ћеш изгорити и сасути се у прах и пепео. Четници познају сплитске комунисте, као и све оно сплитско што се с комунистима плете, јатачи и пљешће им. Све ће то без самилости и без изузетака бити истријебљено из Сплита. Све ће то бити истријебљено данас, сутра, прекосутра!”

Тих дана, у Сплиту под талијанском окупацијом, прилично је уобичајено на улици видјети усташе у црним униформама и четнике с мртвачким главама на шубарама, и једне и друге под талијанским оружјем. Права четничка парада одржана је, међутим, почетком вељаче 1943, кад је умро војвода Илија Бирчанин, главни Михаиловићев повјереник за Сплит и Далмацију, а на спровод влаком из Книна стигло неколико стотина Ђујићевих четника, пјевајући по граду четничке пјесме и кличући “српском Јадрану”.

Свега који тједан касније у Сплит ће их влаком из Книна стићи још више: готово три хиљаде четника, по некима и цијелих пет, из Сплита ће заједно с усташама и домобранима кренути на пут према – Неретви. Управо надреална, филмска сцена могла се тих дана видјети у сплитској луци, из које је у склопу велике заједничке офензиве 6. ожујка 1943. испловио пароброд за Метковић: на прамцу четници, у средини Талијани, а на крми усташе, три веселе војске на пијаном броду пјевају свака своју пјесму, чак се и међусобно подбадају и зајебавају, па онда заједно бодре и пјесмом пријете партизанима.

Тих дана основан је у Сплиту Централни четнички одбор, чији ће чланови концем ожујка авионом отпутовати у Црну Гору, а одатле у Колашин, на договор с генералом Дражом Михаиловићем око даљњег рада четничке организације у Сплиту и Далмацији. А она је у граду сад већ добро уходана, сурадња с Талијанима цвате – није незапажено прошла њихова појава, раме уз раме с усташама, на сахрани злогласног талијанског официра Ђованија Саве, страха и трепета Сплита тога доба, ни помоћ у ликвидацији шесторо сплитских омладинаца, оптужених за Савино убојство – па се на редовним тједним састанцима сплитских четника расправља и о преузимању власти у граду након све извјеснијег одласка Талијана.

Тим је послом ускоро стигао и изасланик четничке Врховне команде потпуковник Младен Жујовић, нови Дражин командант Босне, Лике и Далмације, који ће у Сплиту формирати Национални комитет за Далмацију и с генералом Умбертом Спигом, командантом 18. армијског корпуса, у коловозу разматрати могућност примопредаје власти.

Од примопредаје власти, како знамо, није било ништа: након капитулације Талијани су отишли, отишли су за њима и усташе, партизани су ушли у Сплит, а дични сплитски четници пожурили су своју помоћ понудити новом господару: 18. рујна 1943. њемачки поручник Липперт из Обавјештајног одјела 114. ловачке дивизије саставља извјештај о посјету Милана Цвјетичанина, официра Динарске четничке бригаде, којега је капитулација Италије затекла на лијечењу у Сплиту, након чега је пожурио Нијемцима. “Ми четници знамо да се само уз помоћ њемачких трупа може постићи ефикасно уништење бандита, јер смо ми за то исувише слаби”, каже Цвјетичанин поручнику Липперту.

И одједном – гле чуда – ето четника по други пут међу Сплићанима, овај пут с њемачким пропусницама, усред Независне Државе Хрватске. Бизарно? Повијест се не сјећа, али архиве памте: кад је који мјесец касније, 9. сијечња 1944, у свађи крај сплитског бифеа Аероплан један пијани усташа убио неког четничког ваздухопловца, повјерљивог њемачког конфидента, Фелдкомандатура Вермахта запријетила је усташама да то “скупо платити”. Усред усташке НДХ!

Кад су, уосталом, у прољеће 1944. усташке власти у Сплиту похапсиле четничке вође због незапамћеног масакра у Сињској крајини – иако су више од хиљаду цивила, жена, дјеце и стараца у селима под Камешницом поубијали припадници злогласне СС дивизије Принц Еуген – заповједник пука 264. дивизије у Сплиту, потпуковник Милер, наредио је властима НДХ да заробљене четничке савезнике одмах пусте на слободу. Што су усташке власти, јасно, одлучно послушале. Једнако као што су одлучно послушале и кад је 12. свибња из Загреба стигла заповијед да се из Сплита депортира двије хиљаде “непоузданих особа”, углавном Талијана, Срба, четника, Југославена и комунистичких симпатизера, а из њемачке команде само три дана касније, 15. свибња, стигло упозорење да се “четнике у Сплиту не дира”.

Четници су Нијемцима у Сплиту требали, између осталог, за исту ствар као и Талијанима: за убацивање у редове антифашиста и њихово денунцирање. У томе их је организирао познати њемачки повјереник Михајло Заклановић, који по налогу попа Ђујића тога свибња путује у четничку Врховну команду, да генералу Дражи Михаиловићу поднесе исцрпни извјештај о стању у сплитској четничкој организацији и сурадњи с Нијемцима.

Већ је, уосталом, љето 1944. и четници су сад отворени њемачки савезници. Министарство оружаних снага НДХ 17. српња 1944. обавјештава тако јединице на терену како је Фирер забранио употребу назива “партизани”, које у комуникацији с Нијемцима од сада ваља звати “комунисти” или “комунистичка банда”, а “четничке суборце” – “хрватским борбеним скупинама”. Тог љета опет у Сплит стиже поп Момчило Ђујић, а у коловозу Нијемци у Сплиту склањају три стотине његових четника одјевених у њемачке униформе, држе их у својим касарнама и превентивно – док су Ђујићеви четници у граду – због изразито антисрпских текстова забрањују сплитски дневни лист Ново доба!

Мислите да је то бизарно? Почетком јесени, 25. рујна 1944, Нијемци су у Сплиту ухапсили и затворили усташког бојника Бедњанца, због тога што су његови људи премлатили два четника, запријетивши – према извјештају Усташке надзорне службе од 25. рујна 1944. – да ће, ако у Сплиту буде убијен који четник, за одмазду стријељати петорицу усташа! Усред НДХ!

За то, међутим, није било времена: мјесец дана касније у Сплит су ушли партизани, и град је коначно био слободан. Епилог епизоде? Кад је који дан након уласка у Сплит Војни суд Осмог корпуса НОВЈ обзнанио како је због ратног злочина и сурадње с непријатељем извршена смртна казна над већом групом грађана Сплита, међу двадесет четворицом стријељаних правилно се распоредило осам сурадника њемачког окупатора, осам усташа и – осам четника.

Питају ли се, ето, још увијек “овдашњи читаоци, нарочито млађи”, какве везе имају четници са Сплитом, НДХ и усташама, ето одговора: прилично тијесне.

Одрастао сам, најзад, на Грипама, тик изнад степеница према старој аустријској тврђави, крај којих је 29. травња 1943, због атентата на Ђованија Саву, убијен гимназијалац Жарко Пејковић, којега су Талијанима – узгред, невиног – денунцирали сплитски четници: штовише, шездесетих сам недалеко одатле ишао у вртић што је носио његово име. Након тога ишао сам у основну школу на Лучцу, која је носила име Бруна Ивановића, младог Сплићанина којега су 1942. у Стрмици крај Книна брутално убили четници попа Ђујића, а онда у средњу школу названу именом Анте Јонића, првог далматинског народног хероја, којега су 1942. код Ливна заједничким снагама убили Талијани и четници.

Не знам, можда је у Србији било другачије, можда су се подно Равне горе четници херојски борили против Талијана, Нијемаца и усташа, али у Сплиту, како видите, баш их и не памтимо по добру.

О томе, наравно, из серије “Равна гора” нећете дознати ништа. А тешко да ћете о томе ишта дознати и из сувремене хрватске кинематографије или хисториографије. То да су се четници попа Ђујића усред Другог свјетског рата шепурили по усташком Сплиту, из неког разлога, рекох, не воле чути ни Хрвати.

Ето вам дакле, поштовани гледатељи, талијанских црнокошуљаша и оданих пријатеља из СС дивизије Принц Еуген, па заједно гледајте “Равну гору”, ето вам Независне Државе Хрватске, Фирерових “хрватских борбених скупина” и њихових најбољих непријатеља усташа, с којима се тих дана шепуре по сплитској Риви – јебите се с њима.

(блог Моја Херцеговина)

Advertisements

12 mišljenja na „Борис Дежуловић: Историја позната посвећенима

    • „Tragična i zbunjena ličnost onim što se oko njega i njemu dogodilo za vreme ratnih godina i neposredno posle. Površno romantičarski nastrojen prema Vojsci i sopstvenom narodu na čiju je štetu – i ne samo njegovu! – doneo mnoge odluke; opet, neke odlučujuće propustio je da donese.“
      обожавамо да славим трагичне и збуњене личности, па уместо споменика успешној и луцидној НЕОСПОРНОЈ личности визионару војводи МИшићу, стоји споменик и спомен дом, као пресликан са Сутјеске, његовог збуњеног комшије

      Sviđa mi se

      • А где нестаде први Брмов коментар? Самоцензура или је Дрп извео државни удар? 🙂

        Што се тиче Мишића, заиста је у питању неспорна личност, са друге, стране ми не знамо како би он поступио да је 1941. био жив. Оно што знамо је како су му поступили синови, старији је био код Драже у штабу а млађи командир Колубарског партизанског одреда. Оно што даље знамо је да су старијег (Алексу) Немци стрељали када су га ухватили приликом јесење офаниве против ЈВуО. Такође у његовој родној кући су се својевремено састали Броз и Михаиловић на преговорима.
        Можда нема српске приче из тог времена која садржи више симболике од приче о Мишићу и његовој деци. И Дражи су деца била на различитим странама. А то је судбина многих српских породица.

        Што се тиче Драже, нема потребе да га ико слави, довољно је показати разумевање. Он свакако није био „крвави кољач и издајник“ како га је касније деценијама приказивала комунистичка пропаганда. Чак је и Милован Ђилас у једном од својих последњих интервјуа рекао за њега отприлике:
        „За Михаиловића се никако не може речи да је био фашиста, напротив, сматрали смо га за једног од блажих четничких команданата“.
        (а неко би саркастично могао да примети да је то можда био и његов највећи проблем, то што је био превише благ)

        Sviđa mi se

      • аутоцензура, јер нисма прочитао текст до краја кад сам писао коментар, а до краја има неких мени непознатих чињеница које треба проверити… четнички покрет у дАЛМАЦИЈИ ЈЕ типичан пример појаве која ником не одговара – они јесу сарађивали са фашистима, Сплићани су их толерисакли, за разлику од усташа које нису подносили, изгледа да је био далеко популарнији међу католицима, него што ми данас можемо и да саањамао, а нашао сам на неким усташким форумима да су многе јавне личностои уставри били четтници а не партизани за време рата… усташе то тврде рецимо за Стипу Делића, режисера Сутјеске.. у прератном Орјунашком покрету су иста презимена као у будућојј редакцији СЛободне Далмације из доба Тите..

        Sviđa mi se

      • “За Михаиловића се никако не може речи да је био фашиста, напротив, сматрали смо га за једног од блажих четничких команданата”.
        ја не кажем да је он био фашиста..штавише фашисти нису били ни они најгори кољачи – они су пшросто били „корисни психопате“, што их ни најмање не аменстира до злочина..ја се самос алжем да је Дража најмање личност за слављење и величање.. није се „снашо“ у најмању руку..

        Sviđa mi se

  1. Леп пример како чињенице заменом тезе могу згодно да се употребе да се прикаже „четничка издаја комуниста“ и стекне утисак о „страдању сплићана под четничким режимом“.

    Пријатно.

    Sviđa mi se

    • Када се америчка страховлада једнога дана оконча, можемо да очекујемо нову историографију по којој је Република Српска сарадник НАТО окупатора, насупрот вахабитских ослободилаца.

      Sviđa mi se

  2. укратко – изједначавање усташа и четника је лицемерје, без обзира на све четничке злочине које немам намеру ни да правдам ни да негирам.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s