Соња Павловић О ПОРОДИЧНИМ ВРЕДНОСТИМА

Ако живите у високоразвијеној земљи и имате аспирације у погледу статуса свог потомства, родитељство за вас постаје веома скупа ствар… Да ли и по цену изумирања?

У традиционалним друштвима и земљама у развоју, сваки пораст благостања праћен је одговарајућим скоком стопе репродукције становништва. Богате, индустријски развијене земље карактерише супротан тренд.

У западним демократијама готово да нема разлике у репродуктивном понашању богатих и сиромашних

Зашто би човек психолошки еволуирао тако да жели мање потомство баш онда када себи може да приушти највише?

потомци жена које су родиле мање деце чешће добацују до универзитетског образовања и виших друштвених положаја, међутим, жене које су родиле више деце и данас имају бројније потомство

 Image

У освит 19. века, нашу планету насељавала је милијарда људи. У наредних двеста година, порасли смо седам пута. Пре истека овог века, негде 2085, биће нас десет милијарди. С једне стране, овакав популациони бум представља можда највећи изазов човечанству данас[1]. С друге, он је сведочанство о успешности људске врсте у преживљавању[2]. Штавише, сасвим се основано може поставити питање зашто није и робустнији.

Посматрано из угла биологије и теорије еволуције, побољшање услова живота за једну врсту директно води већим репродуктивним напорима њених појединачних припадника. Глобално, услови живота за припаднике људске врсте константно се побољшавају. Пристојно смо ухрањени, здрави и безбедни. Упркос томе, фертилитет, дефинисан као просечан број деце коју у свом репродуктивном периоду роди једна жена, у већем делу света перманентно опада.

Репродуктивно понашање наше врсте је такво да практично пркоси законима биологије: фертилитет је најнижи управо у оним деловима света који располажу с највише ресурса за преживљавање. У Европској унији, на пример, он износи 1.5, далеко мање од 2.1 детета по жени, што би била стопа фертилитета која обезбеђује просто обнављање становништва. Јаз је толики да се не може премостити ни ниском стопом морталитета одојчади и деце, што такође спада у демографске карактеристике популација с обиљем ресурса за преживљавање.

Проблем репродуктивног колапса у најразвијеним деловима света већи је утолико што га неизоставно прати продужено средње очекивано трајање живота. Простије речено, људи у богатим, развијеним земљама живе дуго. Комбинација ова два демографска тренда – низак фертилитет и пролонгирано средње очекивано трајање живота – има две директне последице: (и) смањење популације, које се, додуше, може предупредити „увозом“ становништва, (ии) неповољан однос броја пензионера и броја радно активних, запослених становника.

У традиционалним друштвима и земљама у развоју, сваки пораст благостања праћен је одговарајућим скоком стопе репродукције становништва. Богате, индустријски развијене земље карактерише супротан тренд – феномен који демографи називају демографска транзиција, а који се огледа у томе да раст благостања, након одређеног нивоа, бива праћен падом фертилитета.

Мање је више

За демографску транзицију постоји читав низ социолошких објашњења: слабљење утицаја религије, доступност контрацепције, отвореност тржишта радне снаге за жене, високи трошкови подизања детета у високоразвијеним земљама, систем социјалне подршке који омогућује одлагање родитељства и стварање потомства у каснијој животној доби… Нема сумње да сваки од ових фактора утиче на репродуктивно понашање и исход. Нас, међутим, занима нешто друго. Зашто би човек психолошки еволуирао тако да жели мање потомство баш онда када себи може да приушти највише?

Биолози су понудили објашњење у виду теорије о две стратегије родитељства. Једна би се огледала у „производњи“ великог потомства, у које се затим нимало или веома мало инвестира. Друга, супротно, подразумева мањи број потомака и велику родитељску инвестицију у њихово преживљавање и добробит. Прва стратегија, каже теорија, одликује врсте које живе у нестабилним срединским условима, док је друга карактеристична за врсте чији су услови преживљавања стабилни и предвидиви.

Без сумње, у поређењу с остатком животињског света, људска врста живи у релативно стабилним срединским условима, а њени припадници спадају у великодушне инвеститоре, гледано из угла потомства. Што је средина богатија, то су средински услови стабилнији, а ресурси за инвестирање доступнији и обимнији. Звучи као солидно биолошко објашњење демографске транзиције. Да би било потпуно, недостаје одговор на следеће питање: Да ли низак фертилитет, посматрано на дуги рок, родитељима-инвеститорима омогућује да надоместе малобројност потомака и успешно пропагирају своје гене?

Први докази у корист овакве хипотезе појавили су се 2008[3], [4]. Студија двоје истраживача с Универзитета у Бристолу, којом је обухваћено 14.000 британске деце, показала је да родитељи с већим бројем потомака заиста у њих улажу мање времена и новца у поређењу с родитељима с мањим потомством. Битније, испоставило се да деца из већих породица у просеку имају слабији школски успех од деце с мањим бројем браће и сестара. Интересантно, таква деца су у просеку нижа, што би могло имати везе с начином исхране и организацијом слободних активности.

У реду, постоји могућност да родитељи који одлучују да имају мање деце истовремено одлучују да у своје потомство обимно инвестирају. То, међутим, не разрешава биолошки парадокс о којем говоримо. Питање о генералној успешности такве стратегије, из угла пропагације гена, остаје отворено. Одговор на њега могли би дати подаци о образовању, материјалном статусу и броју потомака који обухватају више узастопних генерација. Управо таква статистика доступна је за кохорту Швеђанки, рођених у Упсали, у 19. веку, и њихове потомке до данашњих дана. Према резултатима анализе тих података, коју је 2012. објавио шведско-британски тим научника, потомци жена које су родиле мање деце чешће добацују до универзитетског образовања и виших друштвених положаја. Генерално, међутим, родитељи-инвеститори нису успешнији на дуже стазе. Жене из првобитне кохорте које су родиле више деце и данас имају бројније потомство[5].

Овакви резултати не обарају нужно теорију о биолошкој позадини демографске транзиције, односно, не мора да значи да овај феномен указује на маладаптивно репродуктивно понашање. Историјски посматрано, безмало свака жена овулира, копулира и рађа. У том смислу, нема разлога за посебно јак селекциони притисак усмерен на карактеристику коју бисмо могли формулисати као тежњу жене да роди што више деце. Напротив, пре би се могло очекивати да природна селекција фаворизује жене које су успешне у такмичењу за статус, што им затим обезбеђује више ресурса, већу сигурност и лакши приступ квалитетнијим партнерима. Данашња жена, која живи у високоразвијеној земљи, практично живи у средини која вреднује социоекономски статус. Ако је њена позиција одређена послом који ради и образовањем које је стекла, логично је да тим факторима даје предност у односу на потомство.

Статус, дакле, постаје премиса која објашњава везу између материјалног богатства и ниског фертилитета. Ако живите у високоразвијеној земљи и имате аспирације у погледу статуса свог потомства, родитељство за вас постаје веома скупа ствар. Ниска стопа репродукције, стога, може се посматрати као стратегија којом богати чувају сопствени статус и обезбеђују бољу стартну позицију својим потомцима. Да ли и по цену изумирања?

Богати, ипак, праве децу

Мада продаје таблоиде, теза да свет остаје сиромашнима не пије воду. Демографска транзиција није незаустављив механизам. Истраживачи, наиме, већ уочавају супротан тренд – опоравак стопе фертилитета у земљама које су искусиле демографску транзицију[6]. Као што демографска транзиција наступа када друштво досегне одређени ниво развоја, тако, под условом да је група научника са Универзитета Пенсилваније у праву, даљи развој високоразвијених бива праћен демографском транзицијом унатрашке.

Мико Мирскила (Mikko Myrskyla) и сарадници посматрали су свет 1975 и 2005, пратећи два параметра: фертилитет и Индеx хуманог развоја (ХДИ). За потребе свог истраживања, фертилитет су дефинисали као број деце које би жена имала у датој календарској години, када би за њу важила просечна стопа фертилитета старосне групе којој припада. Такав податак су затим укрштали с ХДИ, статистичким изразом који Уједињене нације за сваку појединачну земљу израчунавају на основу средње очекиваног трајања живота, просечног прихода по глави становника и степена образовања.

Максимална вредност ХДИ износи један. 1975, ниједна од 107 посматраних земаља није била ни близу оптимума. Са ХДИ од 0.85, Канада је заузимала прво место. Тридесет година касније, више од двадесет, од укупно 240 земаља покривених студијом, имало је ХДИ изнад 0.9. Мирскила и његов тим уочили су, међутим, још једну важну ствар. 1975, висок ХДИ пратио је низак фертилитет. 2005, ствар је изгледала другачије. Како ХДИ једне земље премаши вредност 0.9, тако фертилитет почиње да се помера ка два детета по жени (уз изузетак Канаде и Јапана).

Гени, личност, фертилитет

Као што не постоји убедљиво и целовито објашњење за демографску транзицију, таквог објашњења нема ни за њену накнадну инверзију. Наиме, на индивидуалну репродуктивну одлуку несумњиво утиче низ фактора. Новија истраживања бацају светло на неке, који се са аспекта еволуције чине посебно важним.

Изгледа, на пример, да је наша потреба за стварањем потомства у извесној мери одређена генима. Дански истраживачи утврдили су да близанци теже да имају исти број деце, свако понаособ, у знатно већој мери него рођена браћа и сестре који нису близанци[7]. Интересантно, оваква веза показала се јаче израженом у прошлом веку, када је контрацепција постала широко доступна, него на почетку 19. века, што сугерише да би мотивација за стварање потомства могла бити делимично наследна.

Група финских научника дошла је пак до закључка да тип личности, такође, значајно утиче на то да ли ћемо уопште имати децу, као и на то да ли ћемо трудноћу планирати и пустити да се деси[8]. Екстровертни мушкарци, на пример, имају више деце него интровертни, баш као и сарадљиве жене. Припадници оба пола са израженом отвореношћу за нова искуства теже мањем броју деце – у поређењу с људима код којих доминира савесност – што аутори истраживања објашњавају чињеницом да „радозналци“ значајне ресурсе инвестирају у низ различитих интересовања.

Суштински, социоекономски статус је пре последица величине породице, а мање фактор узрочног деловања на број потомака. Пажљива анализа демографских података показује да је уверење да сиромашни људи желе више деце – неоснована предрасуда[3], [4]. Другим речима, сиромашни не желе велики број деце; велики број деце их чини и одржава у сиромаштву. У западним демократијама, на пример, готово да нема разлике у репродуктивном понашању богатих и сиромашних

http://mindreadingsblog.wordpress.com

Извори:

1. Unated Nations. (2004). World Population to 2030. New York, NY: Department of Economic and Social Affairs.

2. Macleod, M. (2013, October 26). Population Paradox. New Scientist, 2940, 46-49.

3. Lawson, D.W., & Mace, R. (2008). Sibling configuration and childhood growth in contemporary British families. International Journal of Epidemiology, 37(6), 1408-21.

4. Lawson, D.W., & Mace, R. (2009). Trade-offs in modern parenting: A longitudinal study of sibling competition for parental care. Evolution and Human Behavior, 30(3), 170-83.

5. Goodman, A., Koupil, I., & Lawson, D.W. (2012). Low fertility increases descendant socioeconomic position but reduces long-term fitness in a modern post-industrial society. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences, 279(1746), 4342-51.

6. Myrskyla, M., Kohler, H.P., & Billari, F.C. (2008). Advances in development reverse fertility declines. Nature, 460(7256), 741-3.

7. Kohler, H.P., Rodgers, J.L., & Christensen, K. (2004). Is fertility behavior in our genes? Findings from a Danish twin sudy. Population and Development Review, 25(2), 253-88.

8. Berg, V., Rotkirch, A., Vaisanen, H., & Jokela, M. (2013). Personality is differentially associated with planned and non-planned pregnancies. Journal of Research in Personality, 47(4), 296-305.

Advertisements

8 mišljenja na „Соња Павловић О ПОРОДИЧНИМ ВРЕДНОСТИМА

  1. Соња Павловић…другосрбијанска Весна Веизовић.
    Додуше, мало образованија али је јој то није „олактна околност“ што би рекла браћа-непријатељи.
    Напротив.

    Sviđa mi se

  2. „Ако је њена позиција одређена послом који ради и образовањем које је стекла, логично је да тим факторима даје предност у односу на потомство.“

    надам се да ће јој социо-економски статус који је стекла вредно учећи, увлачећи се у све понуђене шупкове и дудлајући све што је на менију уз ударничко коришћење контрацепције – једног дана, негде у 150-тој години, омогућити да плати старачки дом где ће јој барем два пута дневно (нека друга особа усмерена ка стицању сопственог што бољег социопекономског статуса) мењати усране пелене. За разлику од ње, за себе који сам (биолошки) отац троје деце, очекујем макар достојанствени лапот ако већ нисам „зарадио“ ништа боље.

    Није ова мојој Весни ни за измећарку; што би реко Нимбус – чиста логомахија, а заправо се цео текст своди на бљутави покушај рационализације и правдања себичности најбогатијих.

    У Норвешкој су жени пореклом из Русије одузета деца јер им је на њихово питање које су „донели“ из вртића (о краљу који се заљубио у витеза, ако се добро сећам) дала „погрешан“ одговор. Деца су сутрадан својој „другарици“ у забавишту испричала шта су чула од маме, ова је алармирала „стручњаке“ из социјалне службе а ови полицију јер се нека деца васпитавају „супротно од норвешког, модерног схватања породице и друштва…“. Социјална радница је истог поподнева у пратњи полиције стигла на врата породице, забезекнутим родитељима испред носа одузела двоје деце предшколског узраста и сместила их у хранитељску породицу, неку која ће их до окончања судског поступка држати на безбедном, далеко од непросвећених родитеља који замислите – тврде да није природно што неки мушкарац жели да рађа децу, а иако нема биолошке предуслове за тако нешто – он ипак ИМА ПРАВО да се осећа као мајка, а дужност (богате) државе је да му коришћење његовог „права“ обезбеди, ако никако друкчије – а оно, увек ће бити дивљих дошљака који се неконтролисано размножавају. Шта је њима направити једно дете, према срећи новопеченог маме?
    Замислите ко нормалан би икад пожелео да се у таквом друштву размножава?!

    Дакле, верујем да ће Дејан моје закључке занемарити пошти су плод сељачке логике, док ће ово писаније г-ђе Соње узети здраво за готово јер је плод сабирања анкетираних баба и жаба (али ко те пита), али – главни разлог за депопулацију развијених земаља много исправније виде они који у шали кажу да су некад људи раније легали (није било „ништа на телевизији“) па су пре спавања правили децу, него сви књишки мољци којима је основни смисао живота проналазак муштерија за њихова „истраживања“ и тезге. Сви они или већина њих раде под утицајем „радне хипотезе“ која захтева да се депопулација запада објасни тако да се ни случајно не дира у права жена (на контрацепцију и абортус и што виши животни стандард пре свега) и да се што је више могуће истополна заједница „учини“ нормалном, природном и фенси.
    Ко у томе најбоље успе, ко најбезочније и најокруглије лаже – тај је врхунски интелектуалац и тај може да рачуна на све могуће тезге, лукративна постављења, гостовања по телевизијама и утицај на формирање јавног мнења.

    Следеће што се кроз овакве текстове редовно провлачи, то је да нема проблема ако је природни прираштај домицилног становништва негативан, у „трећем свету“ ионако има много људи који немају ‘леба да једу и који ће нам бити вечно захвални ако их доведемо овде код нас, ко бре пита неког чичу шта мисли о томе што му је будући зет црн ки зифт!?
    С тим у вези је и прича о азилантима, али о том – по том…

    Sviđa mi se

    • нисам овај текст поставио што се слажем с њим већ што је чист прикривени нацизам.. теза о размножавању глупих..и теза да су деца јединци образованија …сугерисање да је то добар еволутивни ток…
      па нису образованија што су јединци већ што су из богатијих породица – које преферирају јединце и егоизам..
      а све у прилог мојој тези да су сви културализми исти – и патријОтски и мелтикулти..
      из свих избијају надљуди

      Sviđa mi se

  3. и оно што је типично за савремену науку: „Као што не постоји убедљиво и целовито објашњење за демографску транзицију, таквог објашњења нема ни за њену накнадну инверзију.“
    само истражују и истаржију а нема објашњења никад..

    Sviđa mi se

  4. „Пре би се могло очекивати да природна селекција фаворизује жене које су успешне у такмичењу за статус, што им затим обезбеђује више ресурса, већу сигурност и лакши приступ квалитетнијим партнерима.“

    Врхунска демагогија. Партнери и очеви, небо и земља.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s