Гај Стендинг СЛОБОДА ЈЕДНАКОСТ БРАТСTВО

Идеологија је увијек опасна ријеч, али прекаријат заправо почива на идејама Француске револуције, на идејама једнакости, слободе и братства. Ове ће се идеје поновно осмислити и реализирати сада, у 21. стољећу… никада у повијести, откада је статистике, није било таквих неједнакости.

Љевицу је уништио лабуризам. Социјалдемократи су погријешили јер су ставили рад на пиједесетал и почели су штитити смо оне који су радили у класичним пословима. Они који нису били продуктивни, остављени су по страни, занемарени… Рад није само продуктивност.

Земље стварају богатство, и било би праведно да имате неки удио од њега јер сте ви и ваши преци радили за ту земљу[i], генерације прије вас дале су свој допринос и ви ћете својим радом дати допринос генерацијама које долазе (Мрзим кад морам рећи: “Јесам ли вам говорио?”)

Довољна је ситница, неки догађај, пораст швицарског франка на примјер, да постанете прекаријат. Они нису шљам. То су људи као што смо ми.

Још нису уједињени, али то је питање времена. Нису уједињени јер су несигурни и сматрају се недостојнима, људима без вриједности

Погледајте Грчку. Тамошњи прекаријат је већ организиран, на улици је. И индигнадоси из Шпањолске су на улици

не да сваки грађанин има право на минималац, него на “основни доходак” од којега може пристојно живјети. Ту вашу иницијативу прихватио је бивши бразилски предсједник Лула и данас у Бразилу око 50 милијуна људи има такву врсту прихода

морамо поновно имати снагу за повратак на свето тројство француске револуције и право модерно, равноправно друштво. Не смијемо се бојати. Ако не постанемо бољи свијет, онда се бојим да ћемо добити нови фашизам.

Image

Педесетак километара од Фирензе, у слатком Фиглине Валдарну, мјесташцу које живи опуштеним љетним животом, а окружен је големим дизајнерским оутлетима па се на цести нижу упадљиви знакови: Dolce&Gabbana – 500 метара лијево, Trussardi – 2 километра и на крају The Mall, црно стаклено здање налик крематорију у којему Прада продаје стару колекцију на 70-постотном снижењу, љетне мјесеце проводи Guy Standing, један од најзанимљивијих интелектуалаца данашњице, енглески професор са Свеучилишта Bath. Члан је британске Академије друштвених знаности, објавио је више од 20 књига и предаје колегиј глобализације и економске сигурности.

Професора Standinga сва та дизајнерска раскош око његова малог талијанског дома не занима. Он је херој радничке класе, идеолог прекаријата, нове, бијесне, љутите већине која у 21. стољећу живи без перспективе, суочена са celebrity-kulturom у којој мали број богатих и славних осталима пред носом маше својим милијардама.

Свјетска дистрибуција правде мучи професора Стандинга. И он је потекао из радничке класе. И на њу је поносан. Све оно што се догађа данас у свијету предвидио је и описао у капиталној књизи “Прекаријат, нова опасна класа”, која је објављена ове године. То је постала Библија оних који у Шпањолској, Грчкој, Француској, Великој Британији, Ирској… осјећају да је сустав у којему живе неправедан и да га треба мијењати.

Ако препишемо дефиницију, прекарност је термин којим се описује чињеница да је данас велик дио становништва субјект флексибилне експлоатације или “флексоплотације” (ниске и несигурне плаће, несигурно радно мјесто, нередовити приходи итд.) и егзистенцијалног прекаријата (висок ризик друштвеног искључења због ниских примања, високи трошкови живота итд.). Ови увјети прекаријата утјечу на све облике рада који се тичу сервисне економије у ужем смислу и цјелокупног становништва у ширем смислу, али посебно погађају омладину, жене и имигранте. Је ли Марксов пролетаријат у 21. стољећу постао Стандинговим прекаријатом?

“Мрзим кад морам неком рећи: јесам ли вам рекао”, каже ми Стандинг док преврће неке папире и вади их из фасцикла. Редовити сурадник Guardiana увијек нешто пише.

“Али, прије два мјесеца добио сам од једних њемачких новина позив да напишем колумну о прекаријату и о ономе што ће се с њим догађати. Написао сам да ће услиједити немири у Лондону. Сад морам мијењати текст јер га морам прилагодити чињеници да су се нереди већ догодили, а они га нису објавили тијеком љета, желећи с њим започети уводну тему јесени.”

– Јер, прекаријат је управо везан уз јавне просторе. Једно од његових обиљежја и јест да се људи који припадају прекаријату користе јавним просторима и у њима се друже. Владе сада настоје ограничити тај јавни простор за обичне људе; затварају паркове, затварају пубове, затварају јавне књижнице, чак и јавне тоалете. У Manchesteru су сада, у склопу мјера штедње, укинули 900 од укупно 1000 јавних WЦ-а. Ако то радите да бисте смањили трошкове, онда те људе стављате у својеврсне кавезе. Зашто прекаријат живи у јавним просторима? Зато што су им куће и станови скучени, лоше опремљени и боље им је што мање боравити у њима. Они требају те јавне просторе јер се тамо друже, уче, социјализирају. А држава им све то затвара пред носом.

У чему ви видите узроке лондонских нереда?

– Стварно мрзим предвиђати лоше ствари, али у књизи сам цијело једно поглавље посветио нечему што се зове политика из пакла. Ако се власти не суоче с проблемима, с бијесом и с питањима које прекаријат поставља, слиједе нереди.

Добро, прије него ли кренемо с дубљом анализом, реците тко су све људи који спадају у класу прекаријата? Тко су они и што им је заједничко?

– Постоји неколико различитих категорија: то су људи који немају високо образовање и долазе из класичне радничке класе, раде – ако раде – на одређено вријеме и не могу остваривати никакве повластице. Нису кредитно способни, немају перспективу и деградирани су. Они уопће не размишљају о будућности и немају однос суосјећања и солидарности с другим људима. Односно, они ће искористити прилику да нешто узму другима ако је буду имали, на примјер, ако виде да је нетко разлупао излог трговине, они ће ући у узети нешто из ње јер се осјећају искориштено од сустава и заправо не маре за друге људе. Та солидарност је намјерно искоријењена. Затим, ту су људи који су образовани, који су завршили високе школе, који су врло паметни и напредни, али су фрустрирани јер живе у друштву за које мисле да им не пружа никакву шансу, никакву каријеру, никакву сигурност па ни осјећај припадања. Они неће узети робу из трговине, али се осјећају као да су напуштени од свих, као очајници. Не виде да им политички представници нуде икакво рјешење. Но, ми у Еуропи се морамо бојати треће и најопасније скупине прекаријата – то су они који су отпадници старе радничке класе и они који слушају сирене неофашиста. Њима ти неофашисти говоре: ви сте толико слаби и уништени због странаца, због усељеника, због муслимана, због оних који су друкчији од вас. Морате их избацити! Заједно, све ове групе су нова, опасна класа.

Зашто су опасни? На што су све спремни?

– Још нису уједињени, али то је питање времена. Нису уједињени јер су несигурни и сматрају се недостојнима, људима без вриједности. Но, све ове слике које виде, сви ови просвједи који се догађају по свијету дају им наду да људи као они имају право и храброст да кажу да је доста и да желе достојно живјети. Глобализација их је уништила јер је она отворила свјетску економију и тржишним натјецањем сломила радну снагу. Одједном сте имали радника на бацање! Милијарду Кинеза, милијарду Индијаца, стотину милијуна Вијетнамаца… који су спремни радити за једну тридесетину плаће еуропског радника. И тиме сте га уништили. Еуропска радничка класа пала је на кољена. Газде су им рекле: морат ћете прихватити мање плаће. И ту су еуропске владе направила фаустовску погодбу.

У чему се она састоји?

– Кад се тржиште отворило, људи на власти знали су што ће се догодити, да ће плаће пасти. Ако би пале нагло, одмах би дошло до просвједа и политичари би отишли с власти. Умјесто тога, направили су погодбу с банкама, с финанцијским сектором. Људи су почели пуно лакше добивати кредите, почели су куповати, привидно су почели осјећати неке повластице. Но, то је све било умјетно. Кредити су требали одгодити пропаст и привидно неутрализирати смањивање плаћа. Двадесет година та је конструкција функционирала, мада је свима било јасно да се мора сломити. Могли сте добити кредит, а да нисте били за то способни, и почели сте гомилати дугове. Исто је радила и држава. То није могло трајати вјечно. Почела је финанцијска криза и одједном се свијет морао суочити с чињеницом да владе у САД-у и Еуропи имају толико дугова да морају почети драматично резати све издатке. И тко то плаћа? Финанцијски капитал? Наравно да не. Прекаријат.

Од 2008. прекаријат у свим еуропским земљама слуша исто: морате стегнути ремен, смањит ћемо издатке за здравство, за школство, за социјалу, за јавне паркове, за вртиће, за јавне WC-е! И ту смо данас. На пријеломници. Стварност је страшна јер владе лијевог центра и владе десног центра потпуно се једнако понашају и оне су ову кризу поспјешиле и убрзале те уништиле цијелу једну класу. Политичка неодговорност с којом смо суочени трагична је и већину нас требала би озбиљно љутити. Истовремено је класа супербогаташа дебело заштићена од свега, а они су уједно и политички и финанцијски спонзори ових на власти. Њих није брига што се догађа у Лондону јер су у коловозу на својим јахтама у Cannesu или у брдима у Давосу.

Људи који плаћају цех су прекаријат.

Но, од 2008. прекаријат расте и снажи.

Имају ли они своје политичке представнике? Како класични представници власти гледају на прекаријат? Као на побуну најнижих друштвених слојева?

– Не, и овдје прича постаје узбудљива. У марксистичким категоријама, прекаријат је класа у настајању, још није класа за себе. Разумије несигурност, бијесна је, али нема осјећај да има право гласа. У прошлости, та је фаза била врло слична ономе што смо имали прије настанка класичне индустријске класе. Ми смо тренутачно свједоци прекаријата у настајању.

Недавно сам био у Риму и представљао сам књигу. На крају предавања пришла ми је скупина људи и позвала ме да дођем посјетити њихово насеље јер су они римски прекаријат. Одвели су ме тамо. Биле су то бараке у којима су живјеле стотине сквотера. Било их је свих боја коже и животних прича и сви они су имали једно заједничко – били су свјесни да нису дио друштва. То су људи који носе пластичне вреће и копају по контејнерима. Но, њихова енергија била је таква да се могла осјетити. Почели су се организирати. Почетком листопада у Милану одржат ће се конференција и најава штрајка прекаријата Италије. Прекаријат се организира и очито је да постаје свјестан своје снаге. Политичари их се већ боје. У Италији их називају “највећим злом Италије, најгорим слојем Италије”. А то говоре корумпирани политичари који су покрали властиту земљу, они који су заиста најгори представници своје државе. Млади Талијани желе посао и прилику да пристојно живе, не желе корупцију и неофашизам који им сервира Берлусцони.

Ипак, мада прекаријат није тако једнослојан, политичка елита настоји те људе представити као “прљаве, ружне, зле”, друштвени отпад који је спреман на пљачку и палеж. Требају ли се обични, “нормални”, ако их тако можемо назвати, људи бојати прекаријата и његових акција? Постоји ли опасност да завлада анархија или улица? Зашто би најнижи слој поштедио оне који су мало изнад њих на друштвеној љествици?

– То није паметна политика. Због тога ће тензије само расти. Прекаријат тиме неће бити заустављен. Погледајте Грчку. Тамошњи прекаријат је већ организиран, на улици је. И индигнадоси из Шпањолске су на улици. Ви у Хрватској, ми у Енглеској или сада у Италији, ми сутра можемо бити на улици. Живимо у страшно несигурним временима у којима је све оно лоше врло могуће, бојимо се. Има нас пуно који се осјећамо да смо на пријеломници. Довољна је ситница, неки догађај, пораст швицарског франка на примјер, да постанете прекаријат. Нитко није изолиран. На прекаријат не смијете гледати као на шљам. Они нису шљам. То су људи као што смо ми. Кад говорим студентима о томе, они схваћају што им желим рећи. Разумију да живе у свијету који им неће пуно понудити. Они неће имати пристојан, лагодан, фини живот, као што су га имали њихови родитељи. Неће сретно одгајати унуке за 50 година у кућици коју су сами себи без муке осигурали. Некада смо се радовали будућности, а сада смо на њу љути. Тужни смо. Прекаријата се не треба плашити, него треба бити свјестан те класе и суосјећати с њом. То смо изгубили. Суосјећање је нестало. Отуђени смо. Мислимо да мој проблем није ваш. Али, како прекаријат буде јачи, схватит ћемо да и ми можемо бити до њих и да зато морамо сусјећати с тим људима. Средња класа и богати, они се боје лумпенпрекаријата и требају га се бојати. Уграђују сигурносне камере, имају заштитаре за своју дјецу јер се боје што би им руља могла учинити ако виде да носе скупу одјећу или излазе из скупог аутомобила.

Има ли прекаријат идеологију? Јесу ли они политички организирани?

Идеологија је увијек опасна ријеч, али прекаријат заправо почива на идејама Француске револуције, на идејама једнакости, слободе и братства. Ове ће се идеје поновно осмислити и реализирати сада, у 21. стољећу.

Уништили смо слободе, нисмо једнаки, нисмо солидарни. Но, прекаријат ће то промијенити. Једна од најгорих посљедица у неолиберализму јест управо та да је осиромашена већина ушуткана. Они немају никаква права, никакве слободе, немају глас. Криминализирали смо ниже слојеве друштва. Средњој класи и богатима такви људи сметају. Не желе их ни гледати и изолирају их. Одлучују у њихово име, а да их нитко ништа не пита. Све то заогрнуто је у вео демокрације. Истовремено, имамо толико неравноправности у расподјели богатства да никада у повијести, откада је статистике, није било таквих неједнакости. И ми себе зовемо модерним друштвом?! Неравноправност су намјерно произвели творци неолиберализма јер неједнакост стимулира раст. Но, након неког времена неједнакост ствара и оно што смо видјели на улицама Лондона јер је то манифест неправде.

Ви сте један од иницијатора организације која тражи праведност у расподјели богатства: и то не да сваки грађанин има право на минималац, него на “основни доходак” од којега може пристојно живјети. Ту вашу иницијативу прихватио је бивши бразилски предсједник Лула и данас у Бразилу око 50 милијуна људи има такву врсту прихода. Но, је ли реално да се и друге земље поведу за тим примјером? Заправо, питам вас је ли то радикално?

– То би требало бити темељно људско право. То и прекаријат тражи, а ја се овим бавим посљедњих 25 година. Дуго времена био сам суочен с тим да су људи мислили да се ради о лудим идеалистима, али сада и остали схваћају да је то могуће. Земље стварају богатство, и било би праведно да имате неки удио од њега јер сте ви и ваши преци радили за ту земљу, генерације прије вас дале су свој допринос и ви ћете својим радом дати допринос генерацијама које долазе. Ми данас заиста не знамо је ли развоју више дао мој дјед или ваш и бас због тога, јер не знамо, сви имамо право на неку врсту социјалне дивиденде коју нам држава треба омогућити. Ради се о скромним износима, али о великом цивилизацијском напретку. Ако имате друштво у којима су људи сигурни и не боје се што им сутра носи, тек онда ћете имати људе који том друштву припадају, који су солидарни, који су продуктивни и алтруистични. То ће прекаријат изнијети на својим плећима, такву једну врсту реформе. Да сам вам прије 15 година рекао да ће 50 милијуна људи у Бразилу примати тај темељни доходак, насмијали бисте ми се. Али, данас је то стварност. И проширит ће се даље. Нисам због тога социјалист. Инфантилно је лијепити политичке етикете.

Могло би се очекивати да прекаријат представља нека нова љевица, синдикати… Зашто они нису заузели то мјесто? У крајњој линији, донијели би им гласове?

– Љевицу је уништио лабуризам. Социјалдемократи су погријешили јер су ставили рад на пиједесетал и почели су штитити смо оне који су радили у класичним пословима. Они који нису били продуктивни, остављени су по страни, занемарени. Ту је била замка. Жене су занемарене и њихов се рад суставно игнорирао, њихов допринос и све оно што раде као жене и мајке, све је то одбачено, све се то сматрало нормалним, али није друштвено хонорирано. Рад није само продуктивност. Соијалдемократи су сматрали да је запошљавање најважније. Но, онда су плаће постале превисоке и они су први упали у клопку фаустовске погодбе. Морали су задржати раднике, задржати гласове, а нису више то били у стању. Тиме су оснажили прекаријат. Љевица је изгубила интегритет, своје суосјећање и поштење и постала је политички манипулатор који жели само гласове. То им се догодило у Великој Британији, у САД-у, у Њемачкој. Љевица се мора вратити својим вриједностима, мора поновно имати снагу за повратак на свето тројство француске револуције и право модерно, равноправно друштво. Не смијемо се бојати. Не треба нам промјена ни пароле које је изговарао Обама, треба нам храброст. Ако не постанемо бољи свијет, онда се бојим да ћемо добити нови фашизам. Човјек који је након палежи у Лондону узео бочицу воде из трговине која је била разбијена добио је шест мјесеци затвора по хитном поступку. Израчунајте колико би онда само бројни политичари који су украли големе своте новца требали година, да не кажем стољећа, провести у затвору? Точно могу замислити какву би пародију на то направили Monty Pythonovci…

Елита ради што жели. Пљачка, узима и гура нас према дну. Оне који нису толико богати као они, не жели ни видјети. Нажалост, у Еуропи нас је све више таквих. Свакога дана прекаријата је све више. Нисам сигуран да требамо бити сретни због те масовности. Али, на крају ће та нова опасна класа промијенити свијет, то је сигурно. Мрзим кад морам рећи: “Јесам ли вам говорио?” Прекаријат ће се у пуној снази показати већ ове јесени.

Можемо ли то назвати револуцијом?

– Не у старом смислу те ријечи, није то класична револуција. То је више револуција свијести. Прекаријат је свјестан да може мијењати ствари. У Грчкој и Шпањолској свјесни су тога. Знају своју снагу. Ја сам проживио 1968. с револуцијом као студент, просвједовао сам против рата у Вијетнаму, и припадам традицији која има своје упориште у еуропској култури. Учио сам да су људи једнаки, да су равноправни, да требамо живјети у заједници и да требамо мислити о другима, да требамо напредак. Моја генерација осјетила је тренутак, те 1968. године, што значи слобода и како се боље друштво може остваривати. Можда је то дио неке моје боемске нарави, али цијели живот се залажем за то боље друштво. Наслиједили смо неке вриједности на које требамо бити поносни, које требамо надограђивати, а не уништавати.

http://globus.jutarnji.hr/


[i] Мур у вези с тим поставља једно вредносно, а моје мисли које врлудају, с тим у вези постављају друго које задире у заборављени имовинско правни аспект самог концепта нација. http://branali.blogspot.com/2011/11/blog-post.html

„Имовинско-правно утемељење концепта националности/држављанства у српској јавности је сасвим занемарено. Право на држављанство проистиче из концепта приватног власништва који је у темељу европске цивилизације(и свих из ње насталих). На суштински исти начин на који  грађанин, појединац наслеђује од свог оца, дедова, рођака њиве, станове, куће и сл. углавном без неке личне заслуге, и грађанин, као „саставни део“ нације (свих грађана државе), би требао да наследи заједничку својину коју су направили његови преци – „акције“(део власништва) путева, мостова, речних токова, инсталација, паркова, пристана, насипа, подзида, канала за наводњавање…и осталих тековина које су некад дивљу земљу претворили у уређену.“  За нашу данашњу причу је значајно да капиталиста улаже у „некад дивљу земљу…“ тек кад се „.. претвори у уређену.“ http://branali.blogspot.com/2011/03/2007.html

Advertisements

12 mišljenja na „Гај Стендинг СЛОБОДА ЈЕДНАКОСТ БРАТСTВО

  1. изгледа да сувише Весне Веизовић утиче на мозак.. што је бољи текст то мање коментара

    Sviđa mi se

  2. Прекаријат=пролатаријат, а реч је измишљена само због ауторских права 🙂

    “ то су људи који немају високо образовање и долазе из класичне радничке класе, раде – ако раде – на одређено вријеме и не могу остваривати никакве повластице. Нису кредитно способни, немају перспективу и деградирани су. Они уопће не размишљају о будућности и немају однос суосјећања и солидарности с другим људима. Односно, они ће искористити прилику да нешто узму другима ако је буду имали, на примјер, ако виде да је нетко разлупао излог трговине, они ће ући у узети нешто из ње јер се осјећају искориштено од сустава и заправо не маре за друге људе. Та солидарност је намјерно искоријењена.“

    Та солидарност је намјерно искоријењена

    Sviđa mi se

  3. Какво црно коментарисање, у току дана ми оде и по више сати само на читање текстова и коментара (не само на Преврату). Имам компулсивну потребу да све живо прочитам, што ми не даје довољно времена да то још и коментаришем (мислим, не ако желим да проведем и који минут са породицом). Оладите мало са затрпавањем текстовима, па ће можда бити и више коментара.

    Sviđa mi se

  4. „Kada bi takozvani (србијански, прим. дрп)prekarijat postao svestan sebe (…), i kada bi tako svestan sebe taj „prekarijat“ u Srbiji potražio (ili bio pronađen od strane) nekakvog ideološkog diskursa – imali bismo građanski rat.

    U tom građanskom ratu, koji ne bi bio rat jedne velike klase „svih sužanja koje mori glad“ protiv eksploatatora u vidu vlasti i njenih bogataša, strane bi bile toliko podeljene da bi taj rat poprimio tragikomični sukob svih protiv svih, bio bi obojen nacionalnom bojom i socijalna, društvena i kulturna disproporcija mogle bi da se sliju u jedan tok, poruše branu i naprave veliku poplavu u našim gradovima. Taj tok, ili najveća zastava, bila bi nacionalna zastava. Iza onih koji bi je nosili, krenuo bi i mlađi svet, svestan da bez para neće moći da se školuje, i stariji – svestan da bez para ne može da školuje tu decu, i oni čija su patriotska osećanja ili nadanja izneverena, ljudi čiji je ponos unižen preko krajnjih granica izdržljivosti, i, koliko god se suštinski ne radilo o nacionalnom porazu (videli smo da zbog nacionalnih poraza niko nije ozbiljno i dugo išao ulicama, nosio zastave i vikao parole), nego o jednom većem, suštinskom dehumanizujućem porazu – eventualni neredi u Srbiji pretvorili bi se u nerede sa nacionalnim predznakom.
    Ана Радмиловић, док је још била при себи

    Sviđa mi se

    • „Kao i mnogim prekarnim radnicima, i Gabrijeli je njen posao sveukupni način života u kojem se gubi granica između privatnog i poslovnog. Fleksibilnost radnog vremena samo je iluzija, jer zapravo radite stalno, kao što je iluzija i da imate veću slobodu izbora posla jer ste često prisiljeni prihvatiti svaki posao koji vam se nudi, ili zato što vam uistinu treba ili zbog straha da iako ga sada imate, možda ga neće biti sljedeći mjesec. No, Gabrijela ipak kaže da joj je nemjerljiva pozitivna strane takvog načina rada što je ispunjena jer radi ono što je odabrala.
      Mnogi će prekarni radnici reći slično: da su zadovoljni jer sami upravljaju svojim životima i ne robuju u tvrtkama radeći posao u koji ne vjeruju. I kada se s vremena na vrijeme umore od stalnog snalaženja, kao Gabrijela na početku našeg razgovora, ipak neće posustati i tražiti po oglasnicima posao koji će im plaćati račune. No što će biti s cijelom tom novom klasom za dvadeset, trideset godina, kada ne budu više toliko ni fleksibilni, ni konkurentni ni mobilni, kada ne budu možda spremni na spavanje na kauču kod prijatelja ako zagusti, i sa sobom vući djecu ili ih neće imati jer si neće moći priuštiti biti odgovorni za još nekog osim sebe, kao što se već danas prekarni radnici rjeđe odlučuju na roditeljstvo od stalno zaposlenih? Što će tek biti ako ne budu mogli raditi? Gabrijela se nada da će se do tada sadašnji sustav pokazati neefikasnim i da će se urušiti, a da će zaživjeti modeli umrežavanja manjih zajednica koje će biti samoodržive. S obzirom na pesimizam kojim je započela razgovor, neočekivano optimistična slika budućnosti. Za sada se čini da sustav jede prekarne radnike i još ih k tome uvjerava da su vlasnici svojih života sve dok ne shvate da su mladi i potplaćeni, a da će biti stari i siromašni. No možda je Gabrijela u pravu kada kaže da radije bira stvarni osjećaj nesigurnosti, nego lažne sigurnosti. „Ionako su svi danas u nesigurnoj poziciji, samo što se oni koji imaju stalni posao uljuljkaju u tu lažnu sigurnost, dignu kredit i tek se onda uvale u stvaran problem “, kaže. Bio je petak navečer, nešto prije sedam sati kada smo se rastale. Gabrijela se vratila na posao, trebalo je još raditi.“
      Barbara Matejčić

      Sviđa mi se

      • Ma ko jebe druga Gaju i njegove beskucnike… ana se brine za navijace a Gabika za programatore. Ilirik snom mrtvijem spava, ovde se niko ne obazire na gologuziju; da nesto vrede ne bi ni bili gologuzani 🙂

        Sviđa mi se

      • А шта ви поштовани Дрпе имате против програматора? И они су људи, ај добро код многих то и није у први мах очигледно, али верујте кад загребете испод површине чак се и код њих која трунка може ишчачкати.
        🙂

        Sviđa mi se

      • немам ништа, дапаче 🙂 Да није вас ди би ја имо свој сајт да увесељавам свеколико србство и ино пучанство… Него, кад човек чита коментаре и текстове по интернету изгледа да сте доминантна струка у држави, а овде у граду не познајем ни једног који би могао нешто да ми помогне око изгледа сајта и сличних ствари. Онда овако сељачки и преко колена закључујем да интернет користе људи који од њега живе, докони људи попут мене и клинци – егзибиционисти који мисле да је врхунско национално питање да ли ће се на Фејсу пре појавити штикле неке напуцане спонзоруше или издепилирани торзо пропалог студента менаџмента; што ће рећи, слаба вајда од нас. Али није лоше одржавати револуционарне навике, можда некад неко дође да пита за савет 🙂

        Sviđa mi se

      • програматори су узрок свих невоља Србије .. поготово на веш машинама горење

        Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s