Иван Ергић ПРИЈАТЕЉИ СТАРИ ГДЕ СТЕ

Остаје чињеница да је квазилевица пред крај двадесетог века учинила далеко више зла свету, него најокорелија десница

Нико не може овим људима да замери постшездесетосмашко повлачање у нормалне токове грађанске политике и државе, па и резигнираност и скептицизам према идеалима револуције. Међутим, толики опортунизам и полтичка бескрупулозност је нешто сасвим друго

Image

Труизам да политика квари људе делује офуцано, али то је једна од лако доказивих истина са историјским континуитетом. Макијавели је то само експлицитније поставио и истовремено испрокламовао као нешто што не би требало бити етички спорно, јер политика као таква треба да буде ван питања морала. Бивши жестоки левичари и антиратни активисти су стали на страну рата и империјалног интервенционизма: то јест, управо они који су изникли из побуне против америчког геноцида у Вијетнаму или француских злочина у Алжиру. Били су радикални пацифисти, они који су избегавали позив у војску тзв. „драфтдогерс“, да би временом постали суптилни империјалисти сакривени иза социјалдемократске реторике и празних прича о неопходности интервенисања зарад очувања људских права. Шездесетосма је била последња романтичарска побуна на западу, протест идеалистички настројене младости, устанак против државног и породичног патернализма, бирократије, малограђанског конформизма и надасве неоколонијализма.

Дани Бендит-Коен, или како су га звали „црвени Дани“, претеча каснијих нарцисоидних франкофоних филозофа и квазиактивиста типа Анри-Левија, Кушнера, Финкелкрота, јавно се одрекао свог ангажмана а самим тим и читавог наслеђа шездесетосме, који је у суштини био један велики покрет отпора за људска права и против империјализма. Његове речи да су „били заљубљени у револуцију“указују на то да је побуна за њега, али и поменуте француске филозофе, више естетски и лудички, него политички феномен. Тако данашњи интелектуалци као што је рецимо Славој Жижек, наставља традицију прављења спектакла од побуне или револуционарних тежњи, јер правећи од ње бурлеску деполитизује је и одузима јој од озбиљности и радикалности.Тадашњи ситуационисти су погодили суштину кад су рекли Бендиту: „интелигенција шоумена је глупост револуционара“. Каква разлика у односу на људе као што су Руди Дучке или турски 68-аш Дениз Гезмиш, који су дали своје животе за шездесетосму, да би за разлику од Бендита и других остали заборављени или упамћени као терористи.

Јошка Фишер, још један познати 68аш и пријатељ „црвеног Данија“, као министар „Зелених“ на месту министра спољњег, уместо ангажовања за заштиту животне средине и покушаја мобилизације међународне заједнице за питања климатске катастрофе, бавио се заговарањем и агитацијом за рат на Косову. Након систематског обмањивања европске и немачке јавности о ситуацији на Косову он и његове колеге Рудолф Шарпинг и Герхард Шредер, који су ишли толико далеко да су ситуацију на терену поредили са оном у Холокаусту, нису нашли за сходно чак ни да се извину за систематско лагање европских грађана, како се то обично ради по углађеном дипломатском бонтону. Једно је обична лаж, а друго је лаж која доводи до обмањивања јавности која на основу ње подржава интервенције и рат. Ако чак претпоставимо да је рат био неизбежан и да су Срби систематски угрожавали косовске Албанце, најмање што је могао да уради као „зелени“јесте да се заузме да се у бомбардовању не користе бомбе са осиромашеним уранијом који трује екосистем и од чијих последица обољевају, како Срби и Албанци, тако и Нато пилоти и војници који су учествовали у операцијама.

Политичка лицемерност Хавијера Солане ће се изучавати као парадигма у неким будућим, другачијим друштвима, иако је лицемерје такође политичка константа историје. Солана, који је био радикални социјалиста, један од најжустријих противника НАТО касније ће постати његов генерални секретар! Претпоставимо као оправдање, да се за време хладног рата због анимозитета према СССР могла код једног левичара са запада и разумети прећутна наклоност западњачкој војној организацији, међутим, после пада „завесе“ кад је постала неоимперијалистичка институција пар екселанс, како један левичар може да постане њен лидер и да има готово дискреционо право покретања војних интервенција? Он је данас главни креатор европске безбедносне политике која је у својој основи полуимперијалистичка. Хозе Мануел Баросо, председник Европске Комисије и једна од перјаница претварања Европе у неолиберални елдорадо је био члан маоситичке партије у Португалу.

Џек Строу, такође „интервенциониста“ и Блеров први асистент у походу на Ирак, у младости је био члан марксистичке организације НУС која је окупљала радикалне студенте. О Билу Клинтону, америчком 68-ашу је беспотребно писати, о њему ће у будућности кад буде писана другачија историја писати народи Хаитија, Југославије, Источног Тимора, Руанде, Сомалије.. Нажалост, америчка и светска јавност је постала најосетљивија поводом „случаја Луински“, док је за време трајања афере добио овације од стране генералне скупштине УН као знак подршке због наводно неправедне хајке. То што ће у светској јавности остати упамћен по афери Луински, монструозна је банализација његове политике и његових злочина. Џорџ Робертсон, који је био генерални секретар НАТО, и за време интервенције на Косову пласирао невиђене лажи, у малдости је био радикалан студент који се борио против Апартхејда. То је човек који је у свом исказу пред парламентом, пре интервенције на Косову која је требала да заштити Албанце, признао је да је више људи убијено од стране албанске ОВК него од српске полиције.

Може бити занимљива теза једног од биографа Јошке Фишера, да постоји континуитет насиља међу бившим 68-ашима и њиховог залагања за војне интервенције. Међутим, апстраховати насиље као основни елемент било би приказати га као њихову карактерну особину а не као део њихове политичке личности или убеђења, јер циљеви ондашње борбе и данашњег милитаризма су дијаметрално супротни. За Јошку Фишера, један новинар је иронично закључио да је он једини од своје генерације, која је хтела да изврши „марш кроз интитуције“и који се односио на доктрину Рудија Дучкеа преузимања институција државе од стране студената и ванпарламентарне опозиције, то на крају успео.

Исто тако, интересантно је да је Оскар Негт овај феномен одрицања од идеала прошлости и опортунизам описао као „менталну болест интелектуалаца“. Постоји став да се са годинама просечан човек, па тако и интелектуалац пасивизује и прихвата конзервативније ставове и животну филозофију, по оној клеменсоовој да „онај ко није био социјалиста у двадесетој нема срца, а ако није конзервативан у тридесетој нема памети“. Међутим, занимљиво је да њихово одбацивање прошлости и нарочито политички опортунизам коинцидирају са трансформацијом високе политилке и државника у пуке агенте крупног капитала и империјализма. Већина њих су по завршетку политичке каријере постали консултанти и лобисти глобалних корпорација, што само показује истобитност њиховог позива политичара и позива приватних саветника и агената. Шредер као консултант руских фирми и Фишер као амерички лобиста су само најистакнутији примери.

Такође остаје упечатљиво да су интелектуалци са оне стране Гвоздене завесе, нпр. Адам Михњик, Вацлав Хавел, Ђерђ Конрад били на свој начин 68-аши и дисиденти, који су тражили социјализам са људским лицем, да би на крају завршили као велики заљубљеници у либерализам, капитализам и Америку, што се посебно односи на Хавела који је у западном поп-политичком наративу добио статус иконе. Заједно са својим западним колегама они су били међу првим заговорницима интервенционизма за који добро знају да није борба за људска права већ империјалистичка доктрина. Тарик Али, британски шездесетосмаш пакистанског порекла, један од ретких који је остао доследан идеалима 68’, и сам је приметио то некритичко удворништво Америци, нарочито од стране некадашњих дисидената, што њихов целокупан ангажман компромитује до непрепознатљивости.

Оно што је карактеристично за 68-аше није само њихов опортунизам и страст за синекурама већ то што су махом припадали или припадају тзв „трећем путу“, једној врсти социјалдемократије, лабуризма, па и социјализма. То је једна од највећих срамота тзв. Социјалистичке интернационале и читавог покрета у којем су странке предводнице империјалистичких похода. Остаје чињеница да је квазилевица пред крај двадесетог века учинила далеко више зла свету, него најокорелија десница, између осталог и зато што су срушили тај најосновнији симболички и идеолошки поредак. Бивши левичари и антиратни активисти су постали лидери војног и економског неоколонијализма, што је заиста својеврсна перверзија.

Нико не може овим људима да замери постшездесетосмашко повлачање у нормалне токове грађанске политике и државе, па и резигнираност и скептицизам према идеалима револуције. Међутим, толики опортунизам и полтичка бескрупулозност је нешто сасвим друго. Не само да су окренули леђа ономе за шта су се борили већ су постали предводници онога против чега су се борили. Молотовљев коктел су заменили политичким коктелима. Од заљубљеника у револуцију постали су заљубљеници у моћ и њихова прича заиста може да се изучава као парадигматична унутар теорија политичке трансформације, а у моралистици као најбољи пример политичке хипокризије.

http://dvogled.rs/

Advertisements

Jedno mišljenje na „Иван Ергић ПРИЈАТЕЉИ СТАРИ ГДЕ СТЕ

  1. постоји још један континуитет – Мићуновић, 68. и „једна од највећих срамота“ улазак ДС у тзв. Социјалистичку интернационалу…

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s