Драгомир Билић: Хртватска демокрација и српске патриоте под ()питником

(измењено и допуњено од стране аутора)

Ја сам Србин, ма шта то вама значило. Мени значи.

И опет би са вама јер немам друге али се сада борим да будете паметнији и бољи „ и ако сте Срби“. 

PG11

О потезу Хрватског ногометног домољуба Јосипа Шимунића доста се писало и расправљало у домаћим и светским медијима. Прихватање и одобравање публике на стадиону у Загребу, и поистовећивање већине кроз усташки отпоздрав говори о атмосфери која тамо влада али и о немоћи Хрватске државе и њених грађана да се ускладе са савременим светским трендовима и жељом за целокупном хуманизацијом друштва. Хрватска каска за цивилизованим друштвима.

 

Замислимо дамо када би данас неко у „колевци фашизма“ Немачкој урадио такав фашистички гест на јавном месту, а камоли на препуном стадиону, сигурно и безрезервно би дошао под удар закона а и целокупне јавности. Имао сам прилику да видим како то све функционише у Немачкој. Вероватно  би се Хитлер у гробу превртао кад би видео каква је данас Немачка постала иза кога све важи толеранција и привилегије.

 

Само овде код нас и на овим Балканским просторима, а пре свега у Хрватској, хорде агресивних „националиста“ свој шовинизам покушавају да представе као врхунски патриотизам и једину исправну националну идеју. Много је патриота на речима. Када старно треба да се иде и одбрани Српска нација и све културно историјске тековине исте, онда им тобоже сметају идеолошке разлике у односу на тадашње носиоце власти (антикомунизам им наводно их је спречавао да се укључе у борбу за свој народ). Данашњи назови патриоте своје страхове, комплексе и кукавичлук најбоље маскирају и манифестују кроз агресију на безбедним местима као што су разне спортске манифестације и такозвани „патријотски“ сајтови, форуми и друштвене мреже. Ту могу анонимно и без ризика да „србују“ а од тога нема никакве користи.

 

Да се разумемо пратећи ту патриотску сцену могу да кажем да поред исфрустрираних „патриота“ има на тим местима изузетно квалитетних људи и група које заиста нешто покушавају да промене  и који на промишљен начин покушавају да подигну ниво свести код оних који прате интернет медије, пре свега кроз аргументовано изношење непобитних историских чињеница и реалних аргумената који говоре шта је данас реално а шта није. На жалост сваки такав промишљени патриотски напор је буквално затрпан са стотинама непромишљених исказа и испада који на неки начин обесмишљавају и напор ових малобројних људи. Ту се види да осим непромишљености, ту влада олако осуђивање од историјских личности до савремених српских лидера („сви су издајници“). Они су осим тога врло површно образовани и мало познају своју историју, која се често своди на неке фразе попут оне „виљушке Цара Душана“ и слично што само голица националну сујету. Но поставља се питање да ли сам ја као просечан Србин који је најчешће губитник транзиције и полупразног стомака спреман да победим такве исте аргументовано „спремне“ са друге стране барикаде.

 

Ми би смо, да смо мудри, требали да будемо задовољни што је тај несретни хрватски ногометни домољуб разоткрио сву моралну беду, екстремизам и лицемерје те хрватске демокрације. Треба да будемо мудри и да ову ситуацију искористимо и на своју на општу корист. Пре свега ово је прилика да помогнемо да се Хрватска суочи са својим демонима прошлости и садашњости који их притискају. Како је немогуће да они нас све побију иако су покушавали и као што ми и да можемо не би смо хтели да њих све побијемо морамо доћи до неког разрешења.

 

Не можамо да оживимо своје мученике који су страдали од Хрвата, али можемо да негујемо племенито сећање на њих без икаквог реваншизма. То ће бити најлековитије и за Србе и за Хрвате. За нас јер се не одричемо својих невиних жртава кроз заборав а за њих јер их опомињемо да се суоче са својом мрачном прошлошћу, да би могли да иду у будућност. Са непокајаним убицама и злотворима мало ко жели да буде комшија. А са друге стране претерани и огорчени бес праведника и осветнике ником не доноси добро.

 

Хрватска држава је данас талац тих „бранитеља“ који сада нападају саме темеље те исте државности јер је компромитују промоцијом усташтва и нацизма. Ми са друге стране ако смо паметни и ако себи желимо добро и ако смо мудре комшије морамо да им помогнемо да изађу из ћорсокака. Они још увек не схватају да је једно ратна а друго мирнодопска логика. Ратном логиком и начином размишљања у миру ти онемогућујаваш своју децу да израсту у нормалне људе који ће бити својим знањем омиљени у свом окружењу. Ратнохушкачка пропаганда у миру ствара много проблема и ненормалности. Ако се енергија младих усмерава ка деструкцији и мржњи, то друштво нема будућности, оно је осуђено на неку врсту пропадања.

 

Па где је онда решење? Решење је у освешћивању људи, како наших тако и њихових. У том смислу би помогао и евентуално оснивање Института за геноцид на Балкану. Овај институт би имао и научну али и медијску делатност. Он би се научно и аналитички бавио свим појавама геноцида и великих злочина над српским и другим народима Балкана у даљој и ближој прошлости. Пре свега би радио на попису српских жртава у геноцидима и ратовима дведесетог века што је наша морална и национална обавеза према тим жртвама. Но не би се ограничили само на српке жртве већ на све жртве без обзира на верску и националну припадност. То значи да би се у рад овог института укључили и објективни научници који припадају другим народима. Организација великих научних скупова са научницима са различитих страна планете који се баве питањем геноцида и онога што га је пратило би било потребно значајно медијски пропратити. Замислимо само велики научни скуп о Јасеновцу или Сребреници са десетинама угледних научника, познатих аналитичара или значајних сведока који долазе из Америке, ЕУ, Русије и других држава. Томе би наравно домаћи медији морали дати велик простор а поред тога промоција таквог скупа би морала имати значајну финасијску подршку државе и богатих људи да би се истина полако пробијала и у свет.

 

Једино тако са знањем и експертским утврђивањем тачних чињеница могуће је доћи до општег међунационалног помирења на овим просторима. Ко се боји истине нека се боји и даље, али суочавање са кривицама следи кад тад. Што пре то боље. Све досадашње релевантне научно утемељене радове о теми злочина на овим просторима, је потребно сакупити и објавити и у штампаним медијима и на интернету. Поред тога сви ти материјали би морали бити преведени на велике светске језике. Тиме би те прикривене или игнорисане истине постале доступније и домаћој и страној јавности. На жалост, за сада, овако нити хоће нити сме да размишља наша политичка елите.

 

Треба да буде јасно да никада на овим блаканским или јужнословенским просторима неће бити мира и нормалног комшијског суживота до год своје мртве једном за свагда не покопамо и оставимо да живе у нашим срцима, а не да их сваких пар година откопавамо и тако отокопавамо и ратне секире. Само суочавањем са сопственим злочинима можемо кренути напред и решити међусобне конфликте. Само тако ћемо онемогућити те велике силе да кроз те наше не зацељене ране остварују своје интересе на овим просторима.

 

Читам и ове „велике патриоте“ што се залажу за то да се ми Срби никад више не повезујемо са комшијама, што је израз једне врсте страха. Поставља се питање да ли је боље да растеш и шириш се или да се смањујеш и губих теритиорије. Потребно је да Србија покрене регионалне или балканске интеграције јер је то једини начин да се заштите интереси угрожених Срба ван Србије. Тај изолационизам и дефетизам нас нигде неће одвести. Морамо се отрести јефтиног, букачког и инфантилног патриотизма који није промишљен већ будаласт и нереалан.

 

Да не би било да све ово говорим чисто теоријски рећи ћу вам да сам се нагледао много таквог сличног „патриотизма“ на свим ратиштима на којима сам био. Он нам је само шкодио у рату а сад нам шкоди и у миру. Ако не знате да поштујете противнике и  ношени сте само мржњом или националном сујетом брзо ћете бити само још једно име у статистици промашених патриотских идеала. Ратишта су била пуна таквих, а данас их је препун патриотски интернет.

 

Кад би се Срби једном сложили око основних ствари могли би победити и у миру и без испаљеног метка, нарочито када би видели како то можемо ако одиграмо на туђе гафове и грешке (што јесте ово што Хрвати раде). Ми то можемо само да хоћемо, имамо срца и имамо и ћирилицу на којој ово пишемо јер „Срби су побеђивали док су били јаки у ћирилици“. Ја сам Србин и поносим се тиме. Ја сам Србин и то доживљавам на свој начин. Мени то много значи – знам ко сам и одакле сам. И други који себе доживљавају као Србе, можда другачије но ја, су моји људи. Морам рећи да би се опет борио па макар и са тим будаластим „патријотама“ јер других немам, али се морамо борити да се патриоте излече од својих неуроза и комплекса да би смо стварно победили. Прва и права победа је кад победите себе и своје слабости. Морам са вама, али се сада морамо трудити да будемо паметнији и разумнији „и ако смо Срби“. Наша вековна демократија, а она јесте стара доста векова, никад не сме да има упитник као, на жалост, њихова Хрватска која је оптерећена мржњом и злобом. Наша је заиста толерантна и више од тога њено гесло је „Живи и пусти друге да живе“

Advertisements

Jedno mišljenje na „Драгомир Билић: Хртватска демокрација и српске патриоте под ()питником

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s