Соња Павловић ПРАВДА ЗА РАДУЛОВИЋ САШУ (И КРСТИЋ ЛАЗАРА)

Човеково благостање у огромној мери зависи од јавног добра – концепта који је у оквирима идеологије слободног тржишта безмало неморалан

на друштвеним мрежама и интернет форумима, уз Радуловићево име, па и економски део владе у целини, почела је да се појављује етикета „социјални дарвинизам“: „Под условом да креатори политика не чине ништа на заштити слабијих у тој перманентној (економској) утакмици победиће најспособнији, обезбеђујући успут просперитет за све.“

Ако бисмо за пример узели било ког економски/финансијски успешног појединца, укључујући министра Радуловића или његовог неолибералног колегу, министра финансија Лазара Крстића, тешко је отети се утиску да је тај успех, ако не омогућен, онда олакшан читавим низом социјалних структура – на пример, кроз релативно лак приступ солидном образовању.

Нема разлога да свет који би био вођен по смерницама социјалног дарвинизма не генерише класу плутократа одлучних да успоставе сопствене династије и заштите се од будуће конкуренције. Практично, нема разлога да у том и таквом свету јаз између богатих и сиромашних не буде и већи него сада.

Имајући у виду да се не живи само од хлеба, појединцима који треба да развију таленте које поседују неопходне су социјалне структуре које социјални дарвинисти виде као тетошење лењих и неспособних

Image

                         „благо оном ко довијек живи..“

„Погледајте ту јасноћу мишљења, чистоћу патриотског либералног опредјељења. Готово све што каже вриједи и за Хрватску. А што ми имамо? Оног сплитског ноторног безвезњака Грчића…“

Денис Куљиш, једно од најпознатијих пера хрватског новинарства, неки дан није крио одушевљење нашим министром привреде Сашом Радуловићем. Није у томе остао усамљен. Загребачки портал Индеx.хр известио је хрватску и регионалну јавност о Куљишевом одушевљењу под насловом: Српски министар привреде одржао лекцију Балкану.

Позитиван тон у медијима у региону није промакао београдском Телеграфу, који све сумира у чланку насловљеном: Бомба српског министра: Текст Саше Радуловића који је подигао Балкан на ноге. Изван мејнстрим медија, међутим, рецепција текста који је министар Радуловић објавио на свом блогу, а у којем скенира стање у српској привреди и износи предлог мера за њено оздрављење, није једногласно афирмативна. Штавише, на друштвеним мрежама и интернет форумима, уз Радуловићево име, па и економски део владе у целини, почела је да се појављује етикета „социјални дарвинизам“. Тако делу јавности изгледа намера министарства привреде да домаћу економију оздрави смањењем плата запосленима у јавном сектору (истина, не свих, већ само оних које премашују месечни износ од 60.000 динара), укидањем субвенција пропалим „гигантима“ (у њима је и даље фиктивно запослено више десетина хиљада људи), пуштањем низ воду предузећа која се и даље налазе у регистру Агенције за приватизацију (за чију куповину очигледно нико није заинтересован), смањењем пореских оптерећења власницима бизниса (за сада, само у погледу опорезивања плата), олакшаном процедуром за отпуштање запослених (логиком да лакше отпуштање води већем запошљавању)…

Да ли овакав пакет мера – мада је готово извесно да неће у целости заживети – „мирише“ на социјални дарвинизам?

Прецизности и истине ради, социјални дарвинизам нема директних веза са самим Дарвином (Charles Darwin) и идејама које је изложио у свом капиталном делу Порекло врста. Појам „опстанак најјачих“, као и сугестија да би се концепција борбе за опстанак и механизам природне селекције могли применити на друштвену организацију и међуљудске односе изворно се појављује у Спенсеровом (Херберт Спенцер) систему синтетичке филозофије. Сам социјални дарвинизам, међутим, формира се као покрет, крајем 19. века, превасходно кроз рад америчког социолога Вилијама Самнера (William Graham Sumner). С његовом политичком економијом, концепција борбе за опстанак преводи се у економски контекст, а економска борба бива схваћена као легитимни тест индивидуалних способности. Сходно томе, класе и класне разлике постају природна и неизбежна последица природних (урођених/биолошких) разлика међу људима.

Срж социјалног дарвинизма чини пар међусобно увезаних теза:

1. Људи имају урођене способности и таленте (самим тим и урођене слабости и недостатке).

2. Људско друштво развија се и напредује кроз беспоштедну борбу/такмичење међу појединцима.

3. Под условом да креатори политика не чине ништа на заштити слабијих – мање способних и талентованих – у тој перманентној (економској) утакмици победиће најспособнији, обезбеђујући успут просперитет за све.

Парадоксално, појава генетике, на почетку 20. века, дала је ветар у леђа заговорницима овакве идеологије. Материјална јединица наслеђа, ген, схваћена као извориште и детерминанта разлика у способностима међу људима, послужила је грањању социјалног дарвинизма у низ мизантропских идеологија: од еугенике, преко политике расне дискриминације, до фашизма, нацизма итд. Идеолошка матрица остала је иста: друштвена улога сваког човека предодређена је наслеђеним генима, при чему се полови, породице, етничке групе, народи и „расе“ битно разликују у својим способностима, тј. генима. Без обзира на то да ли је наследна супериорност додељивана богаташима, припадницима „беле расе“ или појединих нација (нпр. аријевцима), а будући да је сматрана „природним стањем ствари“, угњетавање и уништавање носилаца „лоших гена“ зарад очувања „чистоће расе и крви“ и последичног унапређења еволуције људске врсте могло се схватити као морално прихватљиво.

Вратимо се на тему: Да ли министар привреде Саша Радуловић и пакет мера које његово министарство кандидује као пут изласка из економске кризе „миришу“ на социјални дарвинизам?

Суштински, Радуловић најављује померање ка laissez-faire економији – идеји да оштра конкуренција међу актерима на тржишту, без „заштитничких“ интервенција државе (субвенције) и завлачења руке у џеп креаторима и носиоцима бизниса (на пример, кроз опорезивање зарада које исплаћују запосленима), за крајњи исход има бржи развој и виши ниво благостања за све.

Социјални дарвинизам, преточен у доктрину слободног тржишта и „одумирања државе“ у сфери економије (дерегулација), интуитивно је више него прихватљив. Колико су, међутим, његове премисе истините? Ако бисмо за пример узели било ког економски/финансијски успешног појединца, укључујући министра Радуловића или његовог неолибералног колегу, министра финансија Лазара Крстића, тешко је отети се утиску да је тај успех, ако не омогућен, онда олакшан читавим низом социјалних структура – на пример, кроз релативно лак приступ солидном образовању. Без могућности приступа високом образовању, здравственој заштити и обученим лекарима, без подршке која се не ограничава само на примарну породицу, па и извесне количине пуке среће, тешко је замислити достигнућа за које је одређени појединац у приницпу способан.

Рецимо да оштра конкуренција представља погодан амбијент за најталентованије – да осмисле своје циљеве, а потом и пут до њиховог остварења – поставља се питање зашто би се ишта од њихових достигнућа само по себи прелило и на мање талентоване (мање срећне). Борба коју претпоставља социјални дарвинизам могла би играти улогу селекционог механизма, али шта би биле карактеристике/особине које би такав механизам одабрао? Највероватније, тенденција да се предузме све што је потребно да би се осигурао жељени исход и строга фокусираност на личне циљеве, што тешко може ићи без друге стране истог новчића – занемаривања потреба и циљева других. Нема разлога да свет који би био вођен по смерницама социјалног дарвинизма не генерише класу плутократа одлучних да успоставе сопствене династије и заштите се од будуће конкуренције. Практично, нема разлога да у том и таквом свету јаз између богатих и сиромашних не буде и већи него сада.

Узмимо чак да оштра конкуренција на дерегулисаном тржишту резултира већом продуктивношћу, а да неки чудесни механизам паралелно осигура праведну редистрибуцију ресурса. Имајући у виду да се не живи само од хлеба, појединцима који треба да развију таленте које поседују неопходне су социјалне структуре које социјални дарвинисти виде као тетошење лењих и неспособних. Човеково благостање у огромној мери зависи од јавног добра – концепта који је у оквирима идеологије слободног тржишта безмало неморалан, а такав статус има превасходно захваљујући погрешној слици друштва као скупине атомизованих појединаца, способних да реализују своје циљеве и напредују без икаквог система социјалне потпоре. Стога, докле год им се не приписују компоненте еугенике, заговорнику дерегулисаног тржишта, схваћеног као предуслов за појединачни и општи раст и развој, етикета „социјални дарвиниста“ лепо пристаје.

http://mindreadingsblog.wordpress.com/

Advertisements

Jedno mišljenje na „Соња Павловић ПРАВДА ЗА РАДУЛОВИЋ САШУ (И КРСТИЋ ЛАЗАРА)

  1. „Fleksibilnije radno zakonodavstvo dokazano dovodi do rasta zaposlenosti“ – Saša Radulović, ministar privrede.
    Gde?
    .
    Dakle, gde je fleksibilnije radno zakonodavstvo dovelo do rasta zaposlenosti, a gde nije, pošto mora biti i takvih slučajeva?
    Šta se tačno smatra fleksibilnijim radnim zakonodavstvom, a kakvi su uporedni podaci za razne zemlje?
    http://dvogled.rs/2013/11/gde-je-dokazano/

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s