Милан Миленковић: Крај почетка

Особа "А": Ја сам прави национални Месија. особа "Б": Ја сам...

Особа „А“: Ја сам прави национални Месија. Особа „Б“: Ја сам…

Митско биће Србомор, које има три главе, шест руку, шест ногу, а зове се „преговарачки тим Србије“, иде сутра опет у Брисел. Вучић, Дачић и Александар „бојкот-није-успео“ Вулин, одлазе сутра у Брисле, где живе Брисељаци, по пацке и, сасвим изузетно, по неки врућ шамар. Осим сервера за сопствену памет, лејди Ештон, видеће најбољег друга Марка Јакшића, Хашима Тачија, који још сере креч кад види нашег Вучка, јер не може да заборави како се овај драо на њега. Нема митских бића, без митских прича. Иду да му објасне да га они, иако се виђају чешће с њим, него са председницима својих главних одбора, у ствари мрзе највише на свету, а да га највише воли Марко Јакшић, заједно са око 85% Срба са Севера. Наша екипа ће покушати, наравно, да искука још једну шансу од лејди Ештон. А да ће да буде љута, `оће. Не био ја у њиховој кожи.

Проблем се непријатно оголио: Бриселски споразум је на умору и може га спасти само полицијско привођење гласача са Севера на бирачка места. Оголила се и недемократска природа режима: кад већина не изађе на локалне изборе у Србији (Земун 30%, Зајечар чак и мање), то је деморкатски и фер, кад већина не изађе тамо где су они наредили да изађе, то је криминална работа и неваљалство првог реда. Свака друга им је била „треба послушати СВОЈУ државу“, „ко не гласа, тај је издајник“ и слично. Како се околности брзо мењају!

У шизофреној српској јавности, а нарочито у мејнстрим медијима, ствара се смешна слика како су они, који су гласали за листу „Српска“ и тиме дали глас за препуштање Косова Шиптарима, патриоти, а да су они, који су бојкотовали такав став, Тачијеви Срби. Показало се, међутим, да ни страшан медијски притисак више не пали-Србија је прогледала. Бриселски споразум је пропао, барем као споразум. Вулинова и Дрецунова прича о пропасти бојкота само њих чини смешним, а свако трабуњање о томе да би поновљени избори дали битно другачији резултат, нема подлогу у стварности. Већ и то што се ППВ пуна три дана није појавио на медијима да нам пророкује, говори да је фрка велика и да брига за сопствене судбине почиње да начиње политичку псеудоелиту. Толико су дуго понављали да ће њихова политика победити на Космету, да су и сами у ту небулозу поверовали и сад-паника. Буђење је било непријатно, а такво ће бити и оно које се односи на поверење народа у њихову комплетну европпску политику, у економски програм, као и у спровођење концепције људских права. Запад их није на власт довео да би спровели отимачину Косова, да би увели ГМО, да би економски опустошили Србију и да би нам натурили геј параду. То је могао и Тадић. Они су доведени да то ураде брзо. Пошто то нису урадили брзо, цена почиње драматично да им пада, бар у овој подели карата. Неко ће морати да плати цех неуспешности и недовољне брзине и ту ће се бирати између Дачића и Вучића. Један од њих ће, већ после првих избора, морати да лети из власти, а ту зен-поза не помаже. Наравно, онај други неће моћи да навуче већину гласова и зато се, на време, припрема уједињење, или бар коалиција између ДС-а и ЛДП-а. По свему судећи, међутим, ерозија владајуће екипе ће се наставити и, да би се осигурала прозападна политика, мораће да се нађе и прикривени играч. Ко ће бити тај? Можда баш онај коме се приписује успех бојкота?

Лично сам постао подозрив када су, у српским медијима, у којима нема импровизације, почели да крпе ДСС као главног кривца. Онај на кога медији „бацају хејт“, може да рачуна на гласове националиста. Пре избора, национална прича је најјача и најпријемчивија. После избора, сви је батаљују и прелазе на космополитску и европску бајку. Коштуница је већ доказао да уме да буде европејац, да уме да приватизује, да уме да пушта Шиптаре из затвора, да уме да плива на таласима пуча и, будући да никад није признао ни једну своју грешку, веома сам, лично, подозрив према њему. Негативан публицитет, који ДСС ужива ових дана, у очима обичног света, јесте, у ствари, позитиван. Нови национални месија је на помолу. ДСС јесте учествовао у бојкоту, али није једини. Остали, мислим на Двери и СНП Наши, се не помињу, баш да им се не би дао публицитет. Западу, који контролише српски медијски простор, из неког разлога, треба фокус на ДСС-у. Ко мисли да је оваква прича случајно доспела у медије и да је више плод беса режима, не познаје природу српских медија. У њима ни временска прогноза није слободна од политике. Бриселски споразум је пропао, остаје само гола сила, па ако упали, упалило је.

Мислим, ипак, да сам Брисел неће прибећи насиљу над Србима и то највише због тога што би то насиље могло да се пренесе у Србију. Пробаће се неки нови језуитски трик. С друге стране, времена нема много, јер руски утицај јача у целом региону и оно што Запад не уради брзо, неће никад. Оно што ћете, сасвим сигурно, гледати у будућности, јесте преживљавање СПС-а, јер се обезбедио на обе стране, а то значи да је природни кандидат за испадање из игре СНС. Српско јавно мњење, иако то на први поглед није очигледно, помера се ка радикалним политичким партијама и вођама. Самобновљиве снаге српског народа су велике и древна воља за моћ ће пробити у неком припаднику нашег народа. Лажне месије, слепе вође и апстрактне демократе су одсвирали своје; неће се промена збити сутра, можда ни за годину-две, али је ова, како се модерно каже, „парадигма“, окончана. Политика Запада, преточена у приватну политику неколицине српских политиканата, који су личну судбину ставили изнад судбине српског народа, одбачена је од већине нашег народа и то не зато што се разумела, већ зато што је производила пустош, коју чак ни Срби не могу да поднесу. На Косову се народ, први пут од 2000-те године, активно супротставио деструктивној политици и после тога више ништа неће бити исто. Проблем са постпетооктобарском Србијом је у овоме: ниједан подсистем у друштву, па чак ни друштвено-политички систем у целини, неће се моћи реформисати, већ се мора декомпоновати и поново компоновати. Институције друштва и државе су биле мотори уништавања Србије и очекивати да те и такве институције, које су се гојиле на нашој несрећи, изведу реформе, потпуно је несувисло. Иоле делотворне реформе може да изведе само онај ко није заражен вирусом транзиције и ко није јео из евроунијатског чанка. Ко не разуме природу поретка, ко не зна са чим се и са каквим се центрима моћи мора сукобити, треба да се држи далеко од практичне политике, јер ће такав продубити агонију, а не извести српски народ из ње.

Advertisements

9 mišljenja na „Милан Миленковић: Крај почетка

    • јесте ли сигурни да управо ово није био циљ?
      државе се контролишу урушавањем свих институцоја и интифадама као најбесмисленијем трошењу народне енергије и беса ..колко пута треба да нам се деси исто па да прогледате?

      Sviđa mi se

      • jedno je sigurna i neporeciva cinjnica a to je da tzv drzava Kosovo ne moze da profunkcionise NIKADA ako je Srbija ne prepozna priznavanjem intitucija. Dakle to je sustina. Kipar je uspeo da odrzi status dela svoje teritorije kao OKUPIRANU TERITORIJU POD PRIVREMENOM ZASTITOM MEDJUNARODNIH SNAGA samo zahvaljujuci upornim NEPRIHVATANJEM institucija koje je tamo uspostavila Turska, dakle NA KIPRU ne vazi nijedan dokumet, diploma, pasos, a kamoli carinski pecat itd. sa Severnog tzv turskog dela

        Sviđa mi se

  1. „ниједан подсистем у друштву, па чак ни друштвено-политички систем у целини, неће се моћи реформисати, већ се мора декомпоновати и поново компоновати.“ то се зове транзиција.. у националну државу.. говорити о ОВОМЕ као о транзицији: „Иоле делотворне реформе може да изведе само онај ко није заражен вирусом транзиције и ко није јео из евроунијатског чанка.“ ?? на вирус транзиције су управо иммуни онај „ко је јео из евроунијатског чанка“… транзиција свуда где се догодила , а у МаЛО ЗЕМАЉА СЕ ДОГОДИЛА (Чешка, Словачка, делимично ПОљска и ТАЧКА) ДОГОДИЛА СЕ упркос еу БИРОКРАТИЈИ , захваљуући државницима попут Клауса… транзиција није кда власт преузме сепаратистичка комунистичко УДБАшка номенклатура совјетске републике или Словеније и Хрватске .. У Србији нијие остварен чак ни такав привид

    Sviđa mi se

  2. „NA KIPRU ne vazi nijedan dokumet, diploma, pasos, a kamoli carinski pecat itd. sa Severnog tzv turskog dela“
    a na severnom Kipru sa južnog? ima li Južni Kipar ikakav pristup severnom? ŠPOredite babe i žabe – Srbija (Južni Kipar) ima daleko veći uticaj na okupiranu terortoriju (Kosovo – severni Kipar) nego što Kipar može da zamisli

    Sviđa mi se

    • ne poredim ja Kipar i Srbiju zato sto se to tako meni dopada vec zato sto cinjenice upucuju na velike slicnosti iz kojih Srbija moze da izvuce neku pouku. Ali uslov bi bio naravno da se upozna sa sustinom problema kiparske teritorije koja je pod okupacijom kao i srpska. Sama drazava Kipar zvanicno poredi svoju situacio kao gotovo identicnu po vecini parametara uvek kada daje podrzsku Srbiji da ne prizna Kosovo. Jedina razlika je sto je Turska imala minimalno ali ipak legalno prevo intervencije a srpski okupator nije imao niti danas ima takav, ni minimalni legalitet ( jer je Turska bila jedan od tri Garantora kada je drzava Kipar uspostavljena kao nezavisna Drzava)

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s