Милан Миленковић: ИПА народне кухиње

jovana

Имам рђаву навику: уз јутарњу кафу гледам ТВ. Делом то радим због природе посла којим се бавим, делом, ваљда, због развијеног осећаја мазохизма. Јутрос је тема била: народне кухиње. Као у свакој банана-држави, те кухиње издржавају донатори, а не држава, која је те људе на казан послала. Што би рекао Најпрви, вешто кријући да је то, у ствари, Кенедијева изрека: не питајте шта држава може да уради за вас, већ шта ви можете да урадите за државу. А можете. Једите мање, и никако о државном трошку. Наравно, уредници знају како да тему ураде оптимистички. Јесте тешко, јесте да нема, јесте да се не зна ко је те људе дотерао на казан али, како је свима у Србији кренуло, кренуће и народним кухињама.

Снимају неку будалетину која прича приче о ИПА фондовима, европским, наравно, у којима леже милијарде и који су намењени баш овој сврси. Нама су, ономад, дали чак пола милиона евра (евро по кориснику социјалне помоћи), а идуће године ће чак пет милиона. Ето решења! Десет евра на годину по тешко сиромашном! Наравно, обука за управљање тим фондовима, семинари и саветовања, на којима се производе овакве креатуре, какве серуцкају са екрана, коштају много више од пола милиона евра. До кухиња не стигне ништа.
Занимљиво је, ако пратите збивања, да се и тај трећи ешалон администрације, временом изучио да, кад заусти да каже „добар дан“, из уста излети „Европа“. Чим се дочепамо Европе, сви ћемо брисати дупе петослојним папиром, из неког европског фонда. Наравно, семинари и саветовања о употреби се подразумевају.

Имам пријатеља, који је службеник средњег ранга у једном јавном предузећу. Десетак пута годишње иде на службена путовања у иностранство и потроши ајд`-ајд`, једно 30-40 000 евра на семинаре и саветовања. Он, истина, ради поштено, велики је стручњак у области којом се бави, али је, у условима кад је свака стручност обесмишљена, серија путовања неотребан луксуз. Шта ће нам знање и стручност, у земљи у којој је само једна особа поседник свих знања и вештина? Тај мој пријатељ је само један из армије оних који сваког дана полећу са Сурчина на службена путовања. Не би ме изненадило да, у сваком авиону, који полети са нашег аеродрома, две трећине путника чине државни службеници. На овај, или онај начин, све то плаћа народ. Могао бих да изведем математику, према којој би се све народне кујне снабделе до врха, када би се само на недељу дана обуставила службена путовања и те паре се преусмериле у социјалу. Но, то се неће десити, јер је наше сиромаштво пројекат, а не последица хаоса и случаја, или лошег, незналачког управљања. Наша пропаст, дакле, није спонтана.

Чак и у збегу постоји нека привреда, само у Србији не постоји. Задатак, који су добили наши генији за политику је да се буџет темељно и упорно пљачка, да се из њега не би финансирала производња и да се не би оживела економска активност. Поклон странцима, из нашег буџета, само за ову годину, износи 230 милиона евра. Свако трочлано домаћинство ће, за субвенције страним инвеститорима, морати да издвоји око 120 евра. За Агробанку је, то исто домаћинство, морало да исповрне око 150 евра. За крађе у јавним набавкама, годишње домаћинство издваја око 300 евра.
За Развојни фонд, који отписује кредите тајкунима, издвојило је ово наше домаћинство око 600 евра.
За покривање трговинског дефицита морате сваке године, као трочлана породица, да издвојите око 2 500 евра. Хоћете још? Могао бих овако до ујутру да ређам.
Сад све ово помножите са дванаест година транзиције и видећете да вам је држава извукла бар један добар стан и кола приде, а да вам ништа није дала. Зато ППВ и каже да треба да се упитамо шта можемо да урадимо за државу, а не она за нас. Она само дрпа оно што је наше.

Бонус поклон: промена свести, која се огледа у томе да треба да се навикнемо на дрпање, а не да постављамо незгодна питања. Да се вратим на почетак: ником, у оној јутарњој папазјанији од емисије, није пало напамет да би лица, која се хране у народним кухињама, могла да се запосле. То не спада у опис радног места ППВ-а и његове камариле. Њихов задатак је производња кметског духа, а не добара и услуга у Србији. И сами кметови (богати, али ипак само кметови), наши властодршци гаје патолошку мржњу према сваком оном ко неће кмет да буде. Ломљење кичме српског народа њихов је превасходни задатак, све друго је мање важно. Граница сиромаштва, по методологији УН, је два долара дневно, по глави сиромаха. То је просечна цена намирница за дневно преживљавање у свету. Али, Србија је једна од најскупљих земаља у свету, јер је у цену сваког производа, или сваке услуге, уграђена системска пљачка и то пљачка епских размера. Она иста трочлана породица не може да преживи са 6 долара (око 500 динара) дневно. Наравно, то укључује и плаћање комуналија и одевање. Та методологија, на коју се, аморално, Расим Љајић позива, приказује у Србији око 800 000 сиромаха. Подигните све то на, и даље скромних, десетак долара дневно по глави (око 800 динара) и имаћете 5 000 000 сиромашних. Иначе, десет долара је скромна цена радног сата у Европи.

Али, како и да имате паре, кад морате да платите све оно о чему сам горе писао? Да не помињем да весели Расим не хаје за оне који имају, рецимо два долара и десет центи данас; они не улазе у обрачун. За њега су такви средњи слој? Што да не, образ му не смета. Сигуран сам да ће, једног дана, кад се буде повукла црта, испоставити да овакве системске пљачке, каква се спроводи у проевропској Србији, није било у историји Европе. Кажу да је пљачка у рангу неких, рецимо, 70 милијарди евра. Мени се чини да је та процена више него скромна. Српска привреда, чија је вредност, опет скромно, процењена на неких 200 милијарди евра, продата је за три милијарде. Само ту је направљена два пута већа пљачка, него што конзервативна цифра сугерише.
Дванаест година по 6 милијарди трговинског дефиците даје још 70-так милијарди.
Где су крађе у јавним предузећима, где у набавкама, где у осталим преварама?
Где је 50 милијарди евра изнетих из земље за последњих дванаест година?
Кад се буде сабрала цифра, ако до тада будемо живи, заледићемо се.

2 mišljenja na „Милан Миленковић: ИПА народне кухиње

  1. Super su Vam tekstovi, užitak je čitati ih iako nas podsećaju na sve što i sami vidimo gde god da pogledamo. Mišljenja sam a nisam iz DSSa da je postalo neproduktivno „otkrivati“ gde kiksaju sve vlade do sada. Zapad koji za sve njih nema alternativu odredio nam je mesto na začelju kolone. Nemci koji nas kažnjavaju za dedine grehe odredili su kolike su nam potrebe i neće se smiriti dok nas sa ovim nedićevcima ne doteraju dotle. Svi mi znamo kako ne može ali da li vidite trenutno na sceni (kojom od medija pa do nazovi partija upravljaju nemci) neke snage koje nas vode van, van evrope koju više ne želim da plaćam?

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s