Бранимир Марковић НЕОЛИБЕРАЛИЗАМ – средња класа и трећи сталеж

„Имате литар воде – па не може од њега да се напије 50 људи. А десет људи ипак може нешто да попије од тог литра и утоли донекле жеђ.“ А осталих 40 ко ј… Поштена дефиниција сталешког друштва.

Истоимене институције либералног и неолибералног поретка „исте“ су ко хрватски сабор из средњег века и данашњи. Онај средњовековни био је састављен само од племства које је чак и говорило другим језиком – немачким и латинским углавном. Изгледа да и данас у србијанском друштву исти појмови имају сасвим различита значења у грађанском и у  сталешком језику. 

серв-иси  увек служе оном ко је на власти. У националној држави свим грађанкама и грађанима, у сталешкој – серви служе владајућим сталежима.
Што је зорно демонстрирао директор највећег ЈАСЕР-а у свом Фидел Кастровском говору, 

                

" Па дајте им већ те колаче..."

“ Па дајте им већ те колаче…“

„финанцијска (ће) моћ земље покушати продужити своју владавину, користећи предрасуде људи све док се читаво богатство не нагомила у неколико руку, а Република уништи.”

Абрахам Линколн, 1864.

 

                Зашто поређење неолибералног са поретком Мусолинијеве државе није левичарско празнословно паролашко етикатирање (као кад Сузан Зонтаг назове Клинта Иствуда фашистом), објаснио је врло конкретним примерима Рон Пол у својим говорима током председничке кампање у САД. Спрега веома малог процента становништва, власника већине националног богатства и празноловног идеолошког апарата који се постепено као канцер шири институцијама либералне државе обесмишљавајући их, уз делатну комбинацију „хиљаду пута поновљених лажи“ и убеђивања у очигледне бесмислице, тада и тамо и данас и овде исувише је – „хода ко патка, гаче ко патка, изгледа ко патка…“ да би се и даље устручавали при закључивању. Посебно кад смо бруталним манифестацијама овог перверзног поретка изложени свакодневно.

Гламур „инвестиција“, обећања бољег живота, гиздавих стаклених неободера, разметања ВИП ликова и њихових силиконских мутаната-пратилица има и тамну страну. Како гладном раднику, професору, лекару, уметнику, научнику  објаснити да тако треба и мора? Како друкчије него лажима и присиљавањем на прихватање глупости?

Прекјуче сам био (само присутан) на  последњој „сесији“ јавне расправе о  предлогу закона о медијским  јавним сервисима. Одржана су још два у Новом Саду и Крагујевцу. И ТО ЈЕ СВЕ. Присуствовали су само уско професионално, комесарски и егзистенцијално упућени на „проблематику“. Обичним смртницима, даваоцима пореза и тв претплате,  је скоро немогуће да, срфујући по интернет страницама Владе и министарства културе, наиђу на позиве на такве  јавне расправе, о којима медији уопште не извештавају или извештавају штуро тек кад се одрже. А тичу се свих.

Дакле били су присутни само и скоро сав  „цвијет медијске елите србаља“ – директори постојећих ЈАСЕР*а, новинари, професори „комуникологија“ разних, чланови радне групе итд. Ерго, за очекивати је да све пршти од струке и аргумената.
Давно сам научио да непогрешиво феноменолошки разликујем тоталитарце од либерала. Тоталитарци свих боја УВЕК ИМАЈУ ЗАБРИНУТЕ ФАЦЕ, које оличавају „сложеност проблематике“ и тиме  упућују  на своју сталешку изузетност  којом су ови племићи преузели бриге себара и свог света на своја плећа. СВИ (сем два представника  синдиката у медијима) су имали забрнинуте фаце целих 6 сати, колико је трајала расправа. Предњачила је председница радне групе за израду закона. Мени непозната особа, но брзо су ми зли језици објаснили да је ту благодарећи чланству у странци Расима Љајића. Нетремични поглед у једну тачку  свих 6 сати и тако забринута фаца, да сам једва сузбијао очински нагон да јој приђем и понудим помоћ. У дискусијама није учествовала, као ни већина чланова радне групе, нити је мимиком (тј. њеним јогински потпуним одсуством)  показивала да уопште утичу на њену племићку светску бол. Хм. расправе?

Не бејаху то расправе, већ монолози. Свако је беседио по свим правилима – увод, разрада и закључак после кога си давно заборавио шта је било у уводу. Половина  присутних била је из редова ЈАСЕРА (РТС и РТВ)  који се празнословно псеудоначелним фразама без икаквих конкретних програмских и организационих обавеза, које су готово сав садржај предложеног закона, до краја обесмишљавају, заједно са независним регулатором,  а друга из ЈАСЕРА који се практично  укида (Студио Б) тј. који су ускоро на улици! Мањи део из „унутрашњости“ је указивао на катастрофалну медијску ситуацију изазвану тиме што су општински и регионални ЈАСЕР- и  већ претходним законом (чије најкататрофалније одредбе понавља и овај) укинути, тј. приватизовани. Изнет је податак (у једином конкретном излагању који је садржински и по форми личио на расправу) о свега 2% успешних приватизација општинских и регионалних електроничких гласила. У преводу – 98% су после приватизације, безалтернативно наложене законом, угашени.

На то је средовечна дама у мини сукњи, из неког од бројних (под)удружења комерцијалних радио станица при АНЕМ-у изнела „податак“ да комерцијалне радио станице имају изванредан информативни, образован и културни  програм. (на такве, ни методом случајног ни намерног узорка, моја маленкост, десет година медијски аналитичар у јединој инсититуцији која континуирано прати програме електронских медија, још нисам наишао. Какав такав разноврстан програм, на регионалним и локалним нивоима, имају САМО преостале општинске станице и Студио Б)

Како објаснити да је добро што је пропало 98% од некада сасвим солидних радио и тв станица,  уз томе припадајућа отпуштања медијских радника, и потпуни прекид информисања грађанства у тим срединама, друкчије него, позивати се на чаробну реч „европски стандарди“. Обједињена лаж и глупост.
Лаж,
јер скоро да не постоји европска држава у којој нису предвиђени и у којој успешно све ове године раде макар  регионални ако не и локални јавни сервиси (довољно је погледати само устројство БиБиСи-ја, РАИ  и ЗДФ-а, ако ваме је већ мрска идентично организована – као уосталом и РТВ Београд до Слобина вакта – мрежа ХРТ-а).
Глупост, јер, чак и да је тако у Европи, зашто би Србија, после десет година сопственог катастрофалног искуства, и даље примењивала овај „сценарио“?

Два и два је лако сабрати. Али не и у фашизму.
Све медијске законе од 5. октобра надаље пише исти веома уски круг (иако међусобно персонално завађени око плена) медијског другог сталежа (свештенство, тј. жреци званичне идеологије), популарни „неолиберални мантристи“. Сукладно сталешком поретку начелне неравноправности, ни они као ни партиократско и тајкунско племство (први сталеж), за пустош изазвану њиховим потезима и мерама, ни начелно ни фактички не одговарају. Но, досада је њихова егзистенцијална пристрасност била прикривена академским каријерама, угледом  и титулама. Вођа овог сазива циркуса за плебс је – власник најмоћнијег комерцијалног емитера, челника АНЕМ-а .  Пардон, „предао је власничка и управљачка права“, што је још једна од ултраглупих формулација из Орвеловских закона, и сад ником ништа, појела маца власништво. Иааа!

А суштина укидања општинских и регионалних  гласила је – прелазак на „пројектно финансирање“ уместо регионалних и локалних јавних сервиса. У преводу на језик смртника, одсада лова од НАС пореских обвезника,  неће ићи на целодневни жанровски разноврстан програм општинских емитера у вашем месту, него на поједине емисије наводно садржаја примерених јавним сервисима, раштркане по једнообразним комерцијалним програмима постојећих комерцијалних, за које су „победили на конкурсу“. Пракса је већ показала да су у питању емисије одурно политички коректних садржаја, често, као у случају „Водича за родитеље“ најобичније прикривено рекламирање приватних вртића и школа.

Београђани би требало да схвате да је „боље“ да једна  полусатна емисија о положају Рома иде у паузи страних музичких хитова са матрице, (без учешћа водитеља и икаквих ауторских интервенција – што је опис 95% времена садашњег дневно емитованог програма НАЦИОНАЛНОГ ЕМИТЕРА,  приватизованог радио Индекса, некадашњег светионика и форума борбе за демократију) другу, о правима ЛБТГ популације да јуре по таласима другог члана АНЕМ-а, трећу – о НВО која се наводно брине о деци бескућницима и већ не силази са екрана, на трећој, него да имају целодневни жанровски разноврстан програм културне институције и одавно значајног дела националне традиције какав је радио станица Слобе Коњовића и следбеника Ђоке Вјештице која се укида. Ако већ не претпоставимо ипак вероватнију дрскост, да ће за све такве  емисије да „аплицира“ Б92. Који са ликом и делом надлежног секретара у министарству везе нема, јер се овај, ко што рекосмо, свог власништва „ослободио“. Иааа.

Панчевци би требало да схвате и да ће тајкун који ће да купи радио Панчево ( по скромном мишљењу моје стручне маленкости, најбоље радио станице у Србији),  јамачно да одреши кесу за све залуђенике који тамо, попут колега са Студија Б,  редовно и посвећено прате и најезотеричнија дешавања у култури и уметности веома широког простора. Иааа!

Уосталом коме требају Студио Б и радио Панчево, сем трећем сталежу?

Коме уопште служе јавни  сервиси? Глупо питање – увек оном ко је на власти.
У националној држави свим грађанкама и грађанима, у сталешкој – серви служе владајућим сталежима. Што је зорно демонстрирао директор највећег ЈАСЕР-а у свом Фидел Кастровском говору, поздрављеном громким аплаузом његових бројних упосленика које је довео са собом, као у најбољим данима партијских конгреса забележених у Филмским новостима. Он се жалио како му је „јуче“ досађивао један политичар, тражећи да буде у Дневнику, да би,  не трепнувши, завршио КАКО ЈЕ ЗБОГ ЊЕГА ДНЕВНИК ТРАЈАО 50 УМЕСТО 30 МИНУТА. Нико од  присутног медијског другог сталежа није у овоме видео ништа чудно и непротивречно, сем нас (председника једног Синдиката и моје маленкости) двојице, изгледа јединих представника трећег сталежа у сали. Уосталом, претходно, у холу на паузи, председник НУНСА је поменутом синдикалцу, на питање , „како вас бре није срамота да не извештавате о 15 000 људи на улици“ одговорио – „па нисте нас позвали„.

Да је Србија национална држава, после ових или оваквих изјава летели би са руководећег места јавних гласила бар на десет година, што се стручно зове лустрација.  По ко зна који пут сам се (реторички, јер  је одговор јасан) упитао – у коју ми то Европску унију „улазимо“ – у савез либералних националних држава са светињом регионалних и националних медијских јавних сервиса, или у неко истоимено село у забитима САД, попут Париз Тексас или Белгрејд ин Мејн.

Речени синидикални лидер је сликовито објаснио системски, начелни и идеолошки неспотразум (дакле, ништа лично)  између серва грађана (инстиуције либералног система) и серва владајућим сталежима (истоимене институције неолибералног система) на конкреном примеру.

Пратећи законом предвиђену хијерархију, синдикат је упутио захтев Управном одбору РТС-а да размотри веома конкретна кршења закон, а кршење закона је, веровали или не , чак и по нашем закону,  основ за смену директора. Управно одбор је, по „добрим“ обичајима сталешког права „кадија те тужи, кадија ти суди„,  проследио правној служби под управом  (истог тог) директора, да оцени да ли има кршења закона (од стране њих самих). „НЕ ВЕРОВАЛИ ИЛИ ДА“, правна служба је рекла да нема кршења закона, што је било довољно Управном одбору, регуларно и редовно састављеном од веома угледних личности нације, да одбаци захтев синидиката.

Следећа инстанца је – Савет РРА, који поставља и може да смени Управни одбор. Они већ 6 месеци не одговарају на допис.

Истоимене институције либералног и неолибералног поретка „исте“ су ко хрватски сабор из средњег века и овај данашњи. Онај средњовековни био је састављен само од племства које је чак и говорило другим језиком –немачким и латинским углавном. Изгледа да и данас исти појмови имају сасвим различита значења у грађанском и у  сталешком језику.

По доласку са ове „расправе“, ваљда да би ме коначно дотукло, наиђох на брутално отворен интервју „првог потпредседника“ за неку жуту штампу. Још увек желим да верујем да је измишљен.

У њему наилазимо на шетајућу дефиницију средње класе. Час су само они научници, професори и лекари који имају плату мању од 60 000 динара, час су “ приватници који вуку земљу напред“, без обзира на зараде. Економске мере, према речима фрст вајса, нису уперене против средње класе. Што је у складу са овим иновативним  дефиницијама.

Из овога можемо да извучемо бар два закључка:

А) „Земљу вуку унапред“ они који масовно не уплаћују доприносе радницима, који избегавају и порезе, јер  је и сузбијање сиве економије задатак (а мојој маленкости је нејасно ко сем „приватника“ може да не пријављује порез), који најављују, а држава благосиља, нова масовна отпуштања – 100 до 200 0000 радника „у пакету“.  Судећи према структури власништва „приватника“, према којој у Србији, за разлику од већине земаља Европе, не преовлађује средњи и ситни посед,  тајкуни су ти који вуку земљу напред. Штавише који су средња класа.

Б) Док имају плате мање од 60 000 динара научници, професори, новинари, лекари и  њима слични нису проблем друштва.

Проблем, дакле, постају ако добију плате као: “ … високи функционери, директори јавних предузећа, помоћници министара, запослени у РРА… “ за које “ ..не  мисли(м) да су … средња класа.“ Ерго, нормално је стање да  поменути имају веће плате од научника и професора, лекара и њима сличних.  Поштено призната спрега између идеолократије и крупног капитала.

И поштена дефиниција племства и другог сталежа. Јер, за разлику од радника, за племство нису предвиђене мере отпуштања, сам снижавање плата на ниво две до три научничке.  Јер „боље да ти људи не добијају отказе него да наставе да раде.“ Ма шта то значило, а тако пише.[i]

„Имате литар воде – па не може од њега да се напије 50 људи. А десет људи ипак може нешто да попије од тог литра и утоли донекле жеђ.“ [ii]А осталих 40 ко ј… Поштена дефиниција сталешког друштва.

ПС: Чини се да у фрствајсовом попису скупа племства један чинилац као да ту не припада. „Запослени у РРА“ (а не Савет РРА) поистовећени су са „високим функционерима, директорима јавних предузећа, помоћницима министара..“. „Запослени у РРА“ су стручне службе које Савет РРА снабдевају анализама, прегледима, извештајима написаним  на основу 24часовних мониторинга аналитичара, читај целодневног блејања у екране, посматрања и слушања углавном глупих тв и радио програма (које нахвали она средовечна дама у миници)  и  регистровања разних прекршаја (упознавањем са овим законима чланови Савета не морају да се „смарају“). Баш као што  „свиње“ из вица о Муји у свемирском броду, стручне службе министарстава разних,  снабдевају партиократске племиће “ … високе функционере, директоре јавних предузећа, помоћнике министара“ подацима и анализама у вези посла који им је поверен а о ком углавном појма немају, добијајући „средњекласне“ плате од пола или трећине министарске.

 Ова вриштећа неправда (да свиње имају тек нешто мање плате од Мује), сочињена према европским стандардима праве  Европске уније (не оног села у Небраски), промптно се исправља у новом закону о електронским медијима, по ком плате чланова Савета остају исте  велике, а плате стручних служби „запослених у РРА“, који постају државни службеници,  се смањују до нивоа  србијанских „средњекласних“. Учесници у радној групи овог закона – чланови Савета РРА, погађате „нијесу имали замјерки“, иако у закону и даље стоји да је Агенција (дакле не само Савет) независно регулаторно тело.  Државни службеници запослени у независном (од државе) регулаторном телу, на услузи државних функционера (како се по новом третирају чланови Савета) – који оксиморон.

Тиме ће бити исправљен опасан преседан да било које стручно лице (грађанини) може да се примакне са платама партиократском племству и идеократском другом сталежу.

*ЈАСЕР – јавни сервис

http://branali.blogspot.com/

 

 

 

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s