Милан Миленковић: Светковина утилитаризма

cudoviste

 

Никада, ваљда, у историји српске политике, није потрошено више пара да би се одглумила спонтаност, као синоћ, у Београдској арени, на прослави петогодишњице цепања Српске радикалне странке. Учеснике ове дозлабога предвидљиве представе, спонтано су окупили, по тачно одређеним квотама, председници месних и општинских одбора, да би их сместили у аутобусе, који су се спонтано нашли на лицу места, да би их спонтано одвезли на већ спонтано очишћена паркинг места. По уласку у Арену, учесници су спонтано убацили картице са својом идентификацијом, у кутије које су се спонтано ту нашле. Све је то спонтано испратило више ТВ станица, чији су репортери лутали градом у потрази за вестима и, погађате, сасвим су спонтано приметили гужву око Арене. Кулминација спонтаности се одиграла кад је протопотпредседник Владе, као у америчким филмовима „Б“ продукције, спалио говор који је припремао девет дана и кренуо да прича, онако, од срца.

Пратим српске спонтане манифестације још од слетова и дочека Тита Седамдесетих, преко „јогурт револуција“ с конца Осамдесетих, до петооктобарског окупљања народа, чија је спонтаност, како се накнадно утврдило, коштала многе милионе долара, али ова представа синоћ је била нешто најпредвидљивије, најслабије режирано, барем међу оним „спонтаностима“ које сам до сад видео.

У Арени је било, кажу, око 30 000 људи (не би их Ђаво однео да су рекли и 100 000), а испред још 20 000, који су, како ред и обичаји налажу, егзалтирано гледали шоу на видео биму, који се ту спонтано затекао. Одушевљење је, у то сумњати не треба, било опште. Славило се стезање каиша данас и бољи живот од 2025-те. То што, од 50 000 спонтано окупљених, ни 50 њих не би прошло на полиграфу, када би им се поставило питање „Да ли верујете да је борба против корупције успела“, или „Да ли бисте били члан СНС-а и да не очекујете запослење“, није реметило свечарску атмосферу. Бар 95% присутних, ни на мукама, не би умело да каже шта је идеологија њихове странке, нити би знало да правилно изговори „експланативни скрининг“, али исти тај проценат тачно зна да без партије, нема посла, нема веза и везица, нема завршавања ситних послића по општини, суду и управи прихода. Наивних, међу спонтано окупљенима, нема.

Проблем са сваком екипом која се скупи на плен и која нема никакав други кохезивни фактор, осим голе користи, јесте у томе што је њено одушевљење, иако снажно, суштински привремено и траје док траје подела плена. Партије су, у Србији, са веома малим изузецима, напуњене управо људским материјалом који није заинтересован за идеологију, већ само за личну корист. Колико је то корисно, у једној фази партијске борбе, толико може да се окрене против партије саме, ако не задовољи апетите. Да ли под притиском Запада, или услед неких приватних договора са претходном влашћу, СНС је задржала неокрњен бирократско-административни апарат „жутих“ и зато није успела да обезбеди довољну количину плена за своје присталице. Присталице постају нервозне, јер прича „стрпите се још неки дан“, више не пролази, бар не код већине. Прође трећина мандата, а плена нема. Прича се да су многи месни одбори практично умртвљени, односно да је нижи ешалон странке, услед неостварених обећања, почео да се пасивизује.

Ако је тачно (а није) да СНС, у овом тренутку има подршку 40% бирачког тела, то значи да је на светковину дошло, отприлике, 2% свих који би за ову партију дали глас. Или 4%, на излазност од 50%. Уз плаћен превоз, сендвиче и сокове, и није нека цифра. У нека ранија доба, таква цифра би се оценила као фијаско. Опет, истина је да нико, сем СНС-а не би скупио ни пола ове цифре. Биће да све српске странке, када би правиле заједнички митинг, не би довукле 100 000 људи. То показује до које мере је нарасла одвратност народа према странкама. И још ће расти.

Неће ме изненадити да, када интересовање за странке сасвим ослаби, а њима затреба подршка народа за неку будалаштину, владајуће партије почну да изводе на улице државни апарат и то под плаштом радне обавезе, као што сада то чине са бирачима на Космету. То је крајња консеквенца оваквог гледања на политику и на страначки организам. Већ данас је долазак на митинге и светковине странака ствар партијске дисциплине, а не личне жеље чланова. Одатле, до обавезе, мали је корак.

СНС је, међутим, урадила и нешто корисно за српски политички живот и то ће се, у блиској будућности, видети у пуном светлу: Оголила је наш политички живот, показала да је цар, у ствари го, и да у политици нема ничега, сем материјалне користи. Уместо чланова, постоје присталице, а уместо широке базе, још само вође са пратњом. Није СНС она која је ово смислила, тако је било и пре њих, али су они, својом трапавошћу и медијским силовањем, целу причу оголили. ДС, ДСС и УРС су успевали да колико-толико, глуматају неку идеологију и да се макар праве да их везује нешто више од шаполовине, док је СНС, за само годину дана, оголила и себе, али и остале. Нестала је, из свести чланства, (а ускоро ће и из јавног мњења,) и последња идеја да се политика води ради нечег другог, а не личне користи. Нестало је чак и сећање на идеологије и идеје. Из политике је ишчезло све што је јавно, што је општа ствар и ради се само о још неколико личних судбина.

Проблем је у томе што политика, као јавна ствар, ипак има некакав граничник, неку црвену линију, док борба за личне судбине нема ограничења и води се без икаквих обзира према народу, држави, историји, традицији и обичајима. На тај начин се она, некада јавна борба „за“ народ и државу, претвара у борбу „против“ њих. Не тврдим да је то намера властодржаца, већ је то логика збивања. Управо логика збивања ће утицати на хомогенизацију владајуће касте, а не, како већина аналитичара сматра, на њено цепање на уже групе. Тек у последњој фази, када догађаји оду предалеко да би се могли контролисати, а то се неће десити још годину, или две, каста ће почети да се дели и да се међусобно оптужује, покушавајући да побегне од одговорности, која више неће бити само политичка, као до сада. Товариће једни на друге да ће бити милина слушати и гледати. За сада ће се, међутим, чврсто држати једни других, не зато што се воле и поштују, него зато што их веже заједничка корист.

Овакве светковине, каква је била она синоћ, постаће све ређе. Спиноваће се приче о скорим изборима, али нико их неће заиста желети; о њима ће се цвркутати само да би се држао тонус унутар партија и у бирачком телу. Сумњам да ће СНС желети да провери свој рејтинг, сумњам да се ДС радује изборима, иако их призива, а нешто не верујем и да опозиција верује да ће процветати. Избора ће бити, али тек кад каста обезбеди једно 2-3 стотине милиона евра за наморавање и поткупљивање бирача. Без тога, нико неће ризиковати, јер сви добро знају да за ову и овакву политику, народна љубав мора да се плати.

Уместо Арене, уместо тргова и Сава центра, каста ће морати да подигне висок зид око Дедиња и да се узда да ће бити плата за полицију или, ако не буде, да ће бар мали авиони бити натанковани и исправни у сваком тренутку.

4 mišljenja na „Милан Миленковић: Светковина утилитаризма

  1. „Све је то спонтано испратило више ТВ станица, чији су репортери лутали градом у потрази за вестима и, погађате, сасвим су спонтано приметили гужву око Арене. “
    јуче сам спонтано био на јавној расправи о Закону о јавним сервисима.. па у холу се спонтано сретну синдикалиста и пшредседник НУНС-а..синидкалиста га пита: „јел бре како вас није срамота онако да не извештвате? 15 000 људи на улици а ни један извештај“ а прешедник одговара ПА НИСТЕ НАС ПОЗВАЛИ.

    Sviđa mi se

  2. „учесници су спонтано убацили картице са својом идентификацијом, у кутије које су се спонтано ту нашле.“
    ЕВО ЈЕДНОГ ЕГЗАКТНОГ КРИТЕРИЈАМ ЗА БУДУЋУ ЛУСТРАЦИЈУ: нека Службе покупе податке из тиих картица – и 10 годкина изгнанства из јавног живота и функицја.Просто, кад бис е хтело.

    Sviđa mi se

  3. Уместо на време да касти препоручимо иностране кастинге,јер суштинска њихова инспирација,јесте безалтернативна ЕУ,јасно усмерена,ми гледамо церемонијал-мајсторе ,који успешно обогаћују, једном новом формом, свој занат; балон-мајстор у развоју,стратегија размештања спонтаних, балон аплауза.Пошто као и увек реагујемо“као мртав коњ“довољно ће им бити,један здраво висок зид.Ко ће правити тако високе мердевине,кад га мрзи да мрдне, сад .Манир боље сутра него данас,давно је најпопуларнији међу нашим драгим родно равноправним грађанством.Сви су исти „само њега нема“ал’ остави дубоко орање.

    Sviđa mi se

  4. „Партије су, у Србији, са веома малим изузецима, напуњене управо људским материјалом који није заинтересован за идеологију, већ само за личну корист“

    Куца никада не лаје ради села – небитно је да ли је у питању идеологија или било шта друго. Моралистичке рационализације властитих поступака су оно што цивилизоване људе разликује од Зулу искрености.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s