Драгослав Павков: Мики, Марија, књижевник (у покушају) и фарисеји (1)

  Мики је дечко који је обећавао па престао по сопственом избору… Марија је млада жена која обећава јер мора, пошто су јој опције прилично ограничене. Књижевник у покушају је њихов хроничар, а фарисеји су сви који мисле да су прво двоје за своју судбину криви сами.

svadja

Марија је Микија упознала на сасвим обичном месту, сасвим обичног викенда… У дискотеци коју посећује свако ко држи до себе, месту сличном Фејсбуку; ако те суботом увече нема у Симфонији – сигурно си у читуљи.

То што је власник Симфоније нарко-бос из провинције, само појачава осећај „битности“ њених гостију; доприносећи његовом успеху, млади људи барем  две вечери у недељи имају осећај да учествују у нечем великом… Уосталом, опште је познато да силом прилика живимо у заосталој земљи у којој хронично недостаје места и садржаја за опуштање омладине.

Веза је потрајала месец – два док млади пар није осетио потребу да са њом упозна родитеље.  Не знам да ли је баш потребно ићи „ у ситна цревца“, али о љубави Марије и Микија родитељи су обавештени месец дана након што Марија „није добила“… Њена мама је реаговала мешавином згранутости („како је то могло да ти се догоди након онолико наших разговора, па да ли си свесна да сте обоје незапослени, зар си заборавила како је прошла…“), одушевљења („ Постаћу бака! Већ ме сви питају мисли ли Марија да се удаје, све моје другарице су бабе, свакодневно ме питају треба ли да ми чувају оделца за бебу… Јаој, постаћу бака!“) и мирења са судбином („ ко зна зашто је то добро… Није ни прва ни последња којој се десило; можда тај мали и испадне добар… јес’ да има неке чудне тикове али она га воли и заптраво – нико није савршен. Видећемо. Родиће се – треба га љуљати.“).
Стицајем околности, Марија има очуха, али  његово мишљење није било нарочито важно; првенствено јер се након година заједничког живота испоставило да њих двоје никако не деле „заједничке вредности“. Због тога, ако баш не мора – он се и не изјашњава, ради мира у кући.
Има она додуше и тату, али реч је о митском бићу препуном љубави и поклона који се уручују поводом важних датума и обавезно пред публиком… Оно што је заправо чудно у вези тог организма састављеног од гена  Бановић Страхиње и Гандалфа Белог је чињеница да од њега нико не очекује ни мишљење, ни помоћ, нити било какво одрицање… Довољно је да постоји и да својом безграничном милошћу обасјава  потомство.
Не знам, треба ли рећи и да је Микијева мама поделила одушевљење које је обузело Маријину („постаћу бака! Нек’ су деца жива и здрава, нису ни први ни последњи, и ја сам млада родила па шта ми фали?! Шта има везе што ни једно од њих не ради; не ради половина њихових вршњака, па шта то значи, јел’ да нам се семе затре?! Сви ћемо им по мало помоћи, важно је да су они срећни…“)

Елем, када је заљубљеност младих Србаља постала јавна ствар, Мики је осетио потребу да са окружењем, барем оним директно заинтересованим – подели једну тајну.
Наиме, он сасвим случајно познаје једну јавну личност… Проту Бранислава Перановићапопа са лопатом.
Оно што је снашло Маријину породицу могло би да се опише као затеченост („ е – до мојега…“), збуњеност („зар је могуће, тако фин и пристојан дечко?!“) и мирења са (злехудом) судбином („ ко зна, можда и добро испадне… Заједно ћемо се трудити да га држимо даље од дроге, важно да се деца воле…“)

Оно што је Маријиној породици давало неки основ да поверује како шансе постоје, било је Микијево понашање; послушан, предусретљив, увек спреман вереници да скува чај, куд она оком – он скоком… Какогод, венчали су се грађански и црквено, и почели заједнички живот у гарсоњери Микијеве маме, која се преселила код баке; лепо и корисно – младенци добијају своје гнездо, бака целодневну пажњу и негу. Милина…
Три месеца касније родила се Ана.
Сви су били свесни да су искушења пред којима се Мики налази изузетна; сви осим Марије – размажене и често хистеричне балавице која није да нема вољу да помогне изабранику срца свог, али и она има душу… Чула је она од њега (и читала на интернету), уосталом и у школи је научила све о наркоманији и овисницима, али као што рекосмо – има и она душу, тј. нема ни она снаге да се на потребе наркомана концентрише 24 часа дневно…
Друго, није могуће да је Мики толики дебил  да („ после свега што „смо за њега урадили“) почне поново да се ради…  Маријини све чешћи хистерични испади, промене расположења из еуфорије у депресију, неоправдана агресивност према супругу („неоправдана“ јер је у брак ушла свесна његовог хендикепа, тј. болести), довели су до тога да он желећи да више допринесе – почне да тражи посао… Тада је пао  први пут након две и по године апстиненције; десетак дана дружења са „странцима“ и повремених ћаскања са старим друштвом довело је до тога да на нос узме доп (хероин).

Прва је приметила његова мама, наиме, она је једина која је са дрогом и дрогирањем имала реална искуства… Заједно са снахом притисла га је да уради тест на опијате и Мики је признао да је пар пута узео хероин…  Након сцене са вриштањем и плакањем типа како си могао кад знаш да имаш жену и дете… (мо’ш мислити – наркоман зна да „има жену и дете“, мала, попишај се на своје дипломе – прим.дрп) сам Мики је предложио „терапију за одвикавање“ за коју мисли да би била одговарајућа: Изолација од света и породичних текућих проблема, лекови које препише доктор „који познаје случај“ и што мање излагање стресу…
Након пар дана „терапија“ се показала као света водица која не делује; тако се са случајем упознао и овај аутор, када га је Микијева мама замолила да их превезе до центра за одвикавање овисника у Цикотама.

Као што је речено у тексту до кога води прва повезница, Мики се из Цикота вратио после неколико дана, након што је убедио породицу а условно речено – и оца Бранислава како има снаге да се одупре искушењима.
Труст мозгова на челу са Маријином мамом закључио је да њега спутава скученост гарсоњере, да ће му у природи бити много боље, а од њега би могло бити и неке користи будући да се декларисао као неко ко „воли животиње“… Тражење посла  једногласно је одбачено као штетно по његово ментално здравље; у њиховој кући нико није остао гладан па неће ни Мики. Нико битан није имао примедби, и тако је започела Микијева „сељачка“ фаза.

Током боравка „код Маријиних“ Мики није имао прилике да се сусреће са нарокотицима. То је довело до ситуације да користи прилику, сваки пут када се појави разлог за испијање алкохола… Значи, наркоман је дошао у прилику да овисност о опијатима „лечи“ алкохолом; што јачим – то бољим.  У традиционалној српској кући попут Маријине, никад не мањка „разлога“ за посезањем за чашицом… Рођење детета, крсна слава, рођендан, дошли гости, дошао комшија на кафу (а кафа зна се не иде без ракије), некога боли зуб па кад се већ посеже за флашом… Укратко, Мики је до савршенства довео „технике“ проналажења начина за наздрављање. Толико да је у последње време, за разлику од првобитне  блажене наркоманске опијености, постао алкохоличарски неугодан и агресиван, што је почела примећивати и двогодишња Ана и што је на крају довело  до споразумног развода.

Данас, Мики је на „краткој и једносмерној цести“, а Марија и Ана покушавају да се иселе на неко боље место.
Породична трагедија у којој је изгубио два брата од тетке (један страдао у удесу док је урађен возио аутомобил, други оверио у тоалету док су му родитељи седели у дневној соби) Микију не представљају никакву поуку јер је теча, угледан грађанин, праву истину заташкао – а Мики је његову верзију прихватио као своју:
За смрт првог брата криви су аутомобил који је конструисан да иде пребрзо и урбаниста који је предвидео да се раскрсница постави на сасвим нелогичном месту, тамо где се секу две градске улице, док је за смрт другог крива хитна помоћ која није стигла на време да га реанимира након „инфаркта“… То што су обојица били познати, регистровани и вишекратно лечени наркомани – са смртним исходом нема никакве везе.

Марија је „платила школу“ и данас са много већом резервом слуша велике речи из малих мозгова ушминканих и набилдованих мушкараца који јој прилазе… Након што је изгубила и последњу илузију да ће се без „везе“ запослити, суочена са животарењем и стагнацијом у сваком погледу, одлучила је да окуша срећу у иностранству. Ако Србија може без ње – и она ће некако преживети без Србије, као уосталом и сви који вреде и сви чије мишљење се у Србији цени…

Ана је још увек мала да би имала свој суд о родитељима, окружењу и животу. Ако буде имала среће, неће бити у прилици да гледа оца који се распада између дилера и поверилаца, оца коме није била довољно важна да би ако ни због чега другог – макар због ње променио приоритете у животу. Она и деца слична њој разлог су за овај текст и његов наставак.

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s