Драгослав Павков: Мики, Марија, књижевник (у покушају) и фарисеји (2)

или

разговор угодни са коментаторкама НСПМ

devojcica

Као шлагворт за претходно писаније послужио ми је текст „Србија – (не)сигурна кућа“ и коментари људи који су га прочитали. Како текст сматрам изузетно лошим, хушкачким и скоро шовинистичким, немам намеру да се бавим њиме; оно што је штетније од њега, то су стереотипи на основу којих коментатори, тј. „обичан свет“ који не прима паре за своје иступање, дакле – људи које једино сопствена памет, лудост или осећај друштвене одговорности терају да се изјашњавају и пресуђују о тако компликованим питањима као што је добробит детета чији родитељи су растављени, кривица за развод брака потпуно непознатих људи,  и ко на шта има право у парници из које је јавно познато само оно што тенденциозно саопштава  једна страна – она која покушава да на кантар слепе Јустиције дода утицај „јавности“.

Када сам чуо за цело замешатељство, прво што ми је пало на памет било је питање како никога не занима шта је интерес детета?! Коментатори текста су се експресно поделили на српско – издајничке и женско – мушке екипе; скоро нико се није ни осврнуо на потребе трогодишње девојчице. Дакле, одговарајући на нека од питања која су читаоци отворили, првенствено ћу покушати да оспорим принципе за које се јавност у овом случају залаже; наравно – ако будем способан да их пронађем.

„Брука и срамота , шта је Србија доживела са Алеком и Ивицом да продајемо децу држави која нас тужи за геноцид….“

Ово је први коментар на текст, а занимљиво је да аутор „децу“ користи само као шлагворт да би напао режим који влада Србијом. Против чега немам ништа против, али мислим да је добробит детета важнија од судбине и рејтинга било које политичке класте. Сам покушај извршне или законодавне власти  да утиче на одлуке судова (што се овим коментаром захтева или барем прижељкује) у нормалном друштву изазвао би протесте и терање политичара који би то покушали у историју. Међутим као што ћемо касније видети, бирачко тело Србије у притисцима на суд не види ништа лоше, ако притисак вршимо сами. Што ће рећи да је споран сам принцип поделе власти на законодавну, судску и извршну.

Ovo je vrlo poucan slucaj za sve mlade Srbe i Srpkinje. Ukoliko vam padne na pamet da sa strancima pravite decu, uzece vam decu, pa vi vidite!

Мислим да би многи проблеми слични овоме били избегнути у старту када би Срби и Српкиње били мало пажљивији у избору људи са којима ће ступати у бракове; не тврдим да је сам српско-хрватски брак обавезно лош, штавише – познајем неколико таквих веома успешних случајева… Али, оно што им је заједничко, то је велика љубав која им је претходила, која се током година брака калила и развијала и која је у свим мени познатим случајевима победила. Нисам сигуран каква љубав може да се развије између двоје практично непознатих људи, а данашњи бракови су по правилу резултат физичке привлачности, утицаја околине, користољубља  или нежељене трудноће. „ Ако кренете погрешним путем, улагањем више труда, новца и времена, само ћете брже стићи на погрешно место“ – је истина на коју данас нико не обраћа пажњу. Лепу жену мушкарац доживљава као трофеј, богатог мушкарца жена доживљава као ловину која је потписом у ону књижурину код матичара улетела у спремну замку и запечатила сопствену судбину… То нису довољни, а нарочито нису прави разлози за брак.

„Господине Павков, видим да се строго држите процедуре. Закони су ту да штите, а када то не чине, треба их мењати.“

Процедуре су неопходне да би се закони могли спроводити. Лоше законе наравно да треба мењати, али не усред судског поступка који је у току. Не мењају се правила игре у сред утакмице… Приставши на српско-хрватски брак, учесници су пристали да носе терет отворене мржње која је очигледна на обе стране, као и на надлежност суда који ће једној страни бити наклоњенији него другој. Верујем да су пре ступања у брак обоје бахато мислили да је њихова веза тврда к’о кремен-камен, да је никакве примитивци или ниске страсти не  могу уздрмати.
Наравно стварност је друкчија, и на крају свако мора да одговара за своје погрешне процене.
Глупо је и нереално од државе каква је Србија, која не може да заштити ни територију коју су као њену признале Уједињене нације, очекивати да штити права неке девојке која је донела погрешну процену. Зашто постоји српска снисходљивост и потреба да се „намештамо“ Хрватима је тема за социологе а не за мене. Као посматрач, могу да констатујем да она постоји и да се трудим да се њоме не инфицирам; ако би сваки Србин, барем они који ово читају учинио исто – био бих веома задовољан.

Gospodine Pavkov mislim da odgovor na vase pitanje (da li srpski sudovi u sporovima izmedju Srba i Hrvata treba da budu poput hrvatskih, pristrasni, odnosno sude tendencijalno u korist Srba treba da bude DA DA DA.“

Одговор је нетачан, седите!
Судови треба да суде по закону, а законе морају да поштују сви који су се на то обавезали. Када ступате у брак, осим што озакоњујете своју „вечну љубав“ ви ступате у уговорни однос са супружником, а потписујући се у ону књижурину – прихватате обавезу да поштујете закон о браку који се примењује у држави пред чијим органом сте склопили уговор (брак). Непознавање закона не ослобађа од одговорности, а игнорисање закона је кажњиво.
То што хрватске судије креативно тумаче законе сопствене државе и не држе их се „… као пијан плота“ никако не значи да србијанске треба да се одричу принципа по коме судови суде у складу са законом. То је знао још Цар Душан, чудим се да не знате Ви, више од пола миленијума касније?! И кад смо већ ту, открићу вам једну тајну: Од свих европских држава, Србија има највећи број пресуда оспорених пред Европским судом за људска права. Ако мислите да су све те пресуде оспорене и укинуте јер „нас Запад мрзи“ – проблем који имате је озбиљнији него што изгледа.

Smatrate da je svako kovac svoje srece i isljucivo sam odgovoran za nedace koje ga snadju i da mu treba uskratiti solidarnost i zastitu. Zaista, svako je sam odgovoran i sto se razboleo jer je napr. pusio, nezdravo se hranio, nije se kretao itd, sto je bez posla jer napr. nema trazeno zanimanje, nije bio odlican student, nije na vreme otisao u bolju firmu itd, pa i sto je zrtva porodicnog nasilja jer nije na vreme imao uvid psihijatrijski karton izabranika (ovde ste zaboravili da postoji zakon o zastiti licnih informacija i lekarska tajna). 

Пошто је реч о коментаторки која се баш потрудила, ред би био да се њен „трип“ мало шире изелаборира, нарочито пошто је у једном каснијем коментару исто и затражила.
Дакле, свако (углавном) јесте ковач своје среће, али не мора да буде искључиво одговоран за недаће које су га снашле. Зависи шта доживљавате као „недаће“. Особа на чију страну се сврставате је, чим се органима хрватске државе (у којој је у то време својом вољом пребивала) пожалила на злостављање од стране супруга (кога је сама изабрала) добила заштиту и смештај у Сигурну женску кућу. Своје право на раскид везе са особом коју је означила као насилника, искористила је пред хрватским судом према хрватским законима. Изгледа да су јој све до тада и Хрватска и Хрвати сасвим одговарали. Њено „српство“ је прокључало када је схватила да развод брака аутоматски не подразумева и старатељство над дететом у које је наравно укључена и одговарајућа алиментација. Ако смо се већ сложили да је Хрватска кроатоцентрично и србофобно друштво, шта је овде за вас (и ту особу) неочекивано? Ко вам је дао за право да очекујете нешто друго само јер би се вама више допадало да је друкчије?!
Чак и у том (кроатоцентричном и србофобном) друштву, суд је проценио да је мајка подобнија да се ПРИВРЕМЕНО ДО ОКОНЧАЊА БРАКОРАЗВОДНЕ ПАРНИЦЕ стара о детету! Не постоји законски основ да било ко присили Роберта Матијевића, да жени која га мрзи, сумњичи за насилништво и која га уосталом раздваја од заједничке кћери – такво понашање плаћа! Барем док је бракоразводна парница у току… Верујем да би вам се допало да жена самим својим рођењем остварује право на апсолутну доминацију али шта ћемо, то тако не функционише. Још не, а ако буде памети и неће; јер је било каква доминација по основу урођених предиспозиција (раса, пол, физичка снага, висина, тежина, „лепота“…)  неприхватљива.

Sustina je da je otac koji je nasilnik automatski izuzet iz starateljskih aranzmana, a dete moze da vidi samo u prisustvu socijalnog radnika, ukoliko psiholog proceni da to nece stetiti detetu i ukoliko proceni da je otac sposoban za kontakt.“

Али госпођо/це – отац није насилник, барем таквим није проглашен у поштеном и законитом судском поступку! То што га насилником проглашавате ви и његова бивша супруга можете да окачите мачку о реп… Јер, чак и србијански судови се труде да својим одлукама дају привид законитости.
Људска врста ће дефинитивно пропасти када неки суд (чији председник није Мали Ђокица) донесе пресуду у којој ће стајати „… је неспорно насилник јер га је као таквог означила бивша супруга…“. Ионако никакви мушкарци ће тада оболети од колективне импотенције, што  ће довести до немогућности размножавања и продужења врсте… Примат на планети ће преузети примати, а верујем да нико битан у универзуму неће ни приметити да се променила владајућа гарнитура.

„држава мора заштити ову жену од манијака, а не држављанина непријатељске нам државе.“

Ова коментаторка полази од претпоставке не само да је отац малолетне Рее манијак, него и да је реч о држављанину нама непријатељске државе. Осим лажне и формалноправно непризнате државе која се назва „Косово“, Србија званичнио и незванично нема „непријатељских држава“. Не сећам се да је неко од филозофа па ни госпођа која се као таква (и то на грчком!) декларише протествовао против такве политике. Вероватно није било политички коректно ни опортуно. Данас, када је један обичан спор око старатељства над дететом ескалирао у српско-хрватски и мушко-женски сукоб, тросед – ратници и револуционари са Јорган – планине су се сетили да су нам Хрвати непријатељи… Нису госпођо; они нас једноставно презиру и гледају као гамад која џаба троши кисеоник. Са нама послују искључиво ако је очекивана корист несразмерно већа од уложених средстава и труда а што смо ми према њима снисходљиви није њихов него наш проблем. Коментатор „немања видић“ вам је дао добар пример из вашег завичаја препуног србских витезова. Дакле, Србија ову жену јесте заштитила као своју држављанку дозвољавајући јој приступ суду пред којим може да изнесе своју верзију спора, да изнесе аргументе због којих мисли да је подобнија као старатељ, као и да оспори аргументе друге стране. Ни једна држава (па ни Србија) није обавезна да исправља грешке својих грађана, па ни суверено право сваког појединца да изабере (и погреши) с ким ће рађати децу. Ако Наташа Матијевић и изгуби старатељство над Реом, биће то првенствено јер доказано није способна да поштује судске одлуке, чак ни када су у њену корист. Не познајем дотичну, али из свега што се појавило у медијима, лако је претпоставити да су и упозорења типа: Не удаји се за Хрвата! – завршила као одлука Опћинског суда у Загребу о привременом старатељству – игнорисано. То је њена одговорност и она ће је на крају и сносити.

Sta je lose u tome da majka, koja stiti dete od oca nasilnika i psihijatrijskog bolesnika, koristi SVA sredstva koja su joj na raspolaganju, pa i manipulaciju medijima?“

„Заштита детета“ је фраза која је универзална, а изведена је од претпоставке да је насиље над мајком истовремено и насиље над дететом. Ако се као „насиље над мајком“ подразуме све што се жени не допадне, отвара се Пандорина кутија коју никакав ауторитет неће моћи да затвори.
Елем, има ли жена која не зарађује већ води домаћинство и брине о деци, рачунима, итд. право да буде лепа, негована, одморна, задовољна?
Наравно да има.
Ако је за лепоту (како је нека замишљена али сасвим одређена жена схвата ) неопходна колекција Хелене Рубинштајн – има ли она право да је захтева од свог „партнера“ који радећи остварује приходе?
Има.
Има ли он право да јој колекцију не купи?
Ако су породици потребнија дрва за огрев – има.
Да ли је жена због тога угрожена или злостављана?
Како се узме.

Из њене перспективе несумњиво јесте, нисмо ли рекли да она има право на лепоту према сопственим стандардима?! Али са друге стране – није ли безбрижно зимовање породице важније од њених стандарда за женску лепоту?
Наравно да јесте.
Ако целу супозицију гледамо из њене перспективе, жена је незадовољна јер је „ружна“, због свог незадовољства нема воље да се брине о деци, шаље их у школу мусаве, ручак редовно загорева а зимница није направљена јер због неких чудних околности у октобру више нема трешања за слатко…
Али, њена верзија „случаја“ је доминантна јер, док муж покушава да заради за огрев, храну, одећу, комуналије па и за вражју „колекцију“  – жена се посветила маркетингу и представљању „свог случаја“… Тако деца сазнају да је отац неспособни килоња од кога више зарађује и комшија месар и кум предузимач, о ујаку који се на време уписао у „странку“ да не говоримо…
Комшије се искрено чуде зашто се тако лепа жена запустила, а она кува нову кафу и објашњава да је то зато што она „не ради“, а њен супруг – „знате какав је,поштен…“. Тако деца и окружење „схватају“ да су сви они заправо таоци неспособњаковића који би цео проблем решио лако и једноставно, само да није арогантни силеџија који се стиск’о к’о петопарац и радије купује буковину него проклету колекцију.
Када патер фамилиас чује какве се о њему гласине испредају, покушава да се „вади“ што му по правилу не успева; пријатељи га гледају сажаљиво јер је „поштен“ (а вероватно и папучар), комшије сеире јер се у њиховј кући тако нешто (још увек) не дешава, родбина га подсећа да су му увек говорили да пази с ким ствара породицу а деца све то слушају и ДА, ЈЕСУ ЗЛОСТАВЉАНА. Злостављање по правилу ескалира и прелази у физичко малтретирање, које траје све до окончања брачне заједнице на овај или онај начин.

А цела заврзлама је потекла од безвезне колекције за шминкање…

„Ако друштво не реагује једногласно против манијака, док ставља на кантар кривицу те жене, онда није заслужило да напредује…“

Већ је речено да Роберт Матијевић пред законом није манијак. А ако није, ко нам даје за право да са кантара скидамо Наташу и њену одговорност за ситуацију у којој се нашла?

„Питање за ове што бране госпођу из Љига „само зато што је Српкиња“: 

Ако је у питању чисто национална побуда, а не мушкомрзачка хистерија, што тако не викнусте када је хрватска естрадна уметница одвела дете нашем Србину, и без знања оца га крстила у католичкој цркви? Зашто тада нисте блокирали прилазне путеве Вршцу, или гранични прелаз Ватин? 

Да стварно – зашто нисте? Иза свих великих „националних“ мантри по правилу стоје сасвим прозаични интереси; овог пута – то је „женска солидарност“ пред насилним Хрватом који не да алиментацију.
Даћеш, даћеш и пЈеваћеш… Србске жене ће те присилити!

 Суд је доделио противприродно, женско дете оцу, и то у узрасту од 3 године! Е то је страшно, и ту није ирелевантно што је отац из друге државе „испословао“ судску одлуку у Србији у своју корист. Ту сигурно нису чиста посла

Ово је мотив који се непрестано провлачи кроз целу причу, и служи као решење свих српских једначина: Ту сигурно нису чиста посла и то је сигурно неко узео паре…
Најновије упутство које је министар правде дао суду у Ваљеву, да поново „проучи случај“ није ништа друго него притисак на суд под притиском јавности, а због стицања јефтиних политичких поена (рејтинга).
Размишљајте о томе браћо Срби и сестре Српкиње пре него што се запитате зашто се не зна ко је и како убио Ранка Панића, и јесу ли Срби са Космета крадени за делове. Ако тужилаштва и судови раде на „гурање“ а не по закону, ко нам даје за право да очекујемо да ће њихове одлуке бити поштене, правичне, законите,  и у најбољем интересу страна у спору?

„А ако ви нисте у стању да беспоговорно станете у заштиту свог, нарочито када је угрожен, онда нисте заслужили ни да се за вас заложи ваш ближњи.“

рече коментаторка која се ономад изјаснила као доктор филозофије. Кад овако нешто прочитам, много ми је лакше јер нисам допустио да југословенски школски систем утиче на моје образовање. Беспоговорно се мора стати у заштиту истине, правде и принципа! „Свог“ треба заштитити од насиља, и упутити га на институције. Наравно, ако се масна алиментација у вашем систему вредности доживљава као основно људско право – стварно не видим о чему бисмо могли да полемишемо.

Ona zna da ne zeli da bude zlostavljana i uradila je sve sto je do nje.

 И ја знам да желим 100 евра дневно на располагању и радим све што је до мене да бих их обезбедио али систем има друкчији став о мојим жељама и потребама па ми не дозвољава да их остварим… Шта да радим јадан ја?
Да забацим на Џорџа Мајкла  па ми се можда посрећи да се удам за њега?

И за (коначно) крај

„Било би интересантно да Драгослав Павков елаборира о граници међу случајевима: када је одговорност искључиво на жртви, а када није, односно када се неко квалификује за друштвену солидарност, а када не.“

Граница је различита од случаја до случаја  и зависи од многих фактора. Због тога судске пресуде доносе живи људи који имају свест и савест уместо да то раде програмирани компјутери (као што ће бити убрзо, вероватно ћу тако нешто нажалост и доживети). У модерним друштвима интенција је да закони буду што прецизнији и обухварнији да би се слободно судијско уверење а тиме и моћ појединца што више ограничили. Међутим као што рекох, постоје осетљиве области где је неопходно да се у поступак укључе свест, савест и општеприхваћене моралне норме.
Није спорно да би кажњавање возача за пролазак кроз црвено много ефикасније и јефтиније вршио компјутер него жив човек који према окривљеном може да гаји одређене симпатије, разумевање или мржњу… Али, у поступцима попут овог, око процене подобности за старатеља над трогодишњим дететом неопходно је сагледати дословно све што оптерећује спор. Како је и из којих побуда са обе стране дошло до склапања брака? Да ли се искреност једне стране подразумева, док је су мотиви друге стране „по дифолту“ сумњиви? Ко од родитеља има боље услове? Да ли дете треба да контактира са оба родитеља или не, постоји ли бојазан да би инсистирање на виђању код детета могло изазвати трауму, ако постоји – ко је за то одговоран? И тако даље…

Коментарисање овог надасве хушкачког, будаластог и шовинистичког текста као што рекох, претворило се у српско-издајничка и мушко-женска надгорњавања из којих је ипак испала нека корист, па је тако „њихова“ Северина ипак у праву у односу на „нашег“ Милана… Ако се сазнање да је код србске жене родно какогод да се обрне испред етничког стварно може назвати „корист“.
Овде морам да изузмем коментаторку Биљану Николић која мисли да држава Србија мора да брине о интересима свих грађана Србије (без обзира на етничку припадност), са чим се одушевљено слажем, једино што не мислим да било која држава треба да помаже било ком свом пунолетном грађанину да „победи“ странца у спору о старатељству. Мала Реа Матијевић је премалена да би била Српкиња, Хрватица, хипи или емо… Она је дете и нема представу око чега се мама и тата надмећу, али вероватно види да је то лоше.
Она ће несумњиво одрасти у Српкињу или Хрватицу, али данас –  она је само мало и незаштићено створење чију судбину ће одредити одлука неких страних, ружних и незаинтересованих људи… Депримира ме чињеница да српске мајке од којих је једна и Биљана о томе воде тако мало рачуна. Важно је да га Хрват издува!

Након стотина година женске борбе против стварног угњетавања, данас смо у ситуацији да залудне феминисткиње креирају мејнстрим и агресивним етикетирањем спречавају опоненте да искажу неслагање са њиховом „филозофијом“. Данас је сасвим уобичајено да се ултимативно захтева „равноправност“, али таква да „слабија страна“ обавезно буде супериорна. Иначе – нема равноправности. Као када би се захтевало да у трци коња  на километар обавезно учествује и корњача којој, да би се остварила „равноправност“ судија мора дати предност од 998 метара. То је онда „равноправно“ јер није корњача крива што има краће ноге, вуцара тежак оклоп, коначно – што уопште није дизајнирана за трчање него за пливање…
Али, заговорницима корњачиног права да учествује у коњској трци ни на крај памети не пада да коњима који би пожелели да се надмећу са корњачама у пливању – доделе било какву предност. Коњи су велики, јаки, ко зна колико је корњача током еволуције страдало под њиховим копитама, за њих је довољна предност што им уопште допуштамо да троше драгоцени кисеоник…

На крају, мислим да мала Реа мора припасти мајци као старатељу без обзира што о самој Наташи имам изузетно лоше мишљење (стечено на основу написа из медија).
Наиме, на овај или онај начин, постигнуто је да Роберт том детету буде тотални странац, а за дете сигурно није добро да одраста у друштву непознатих људи. Када то не би било тако, оптимално решење би било одузимање старатељства обома неодговорним и себичним родитељима и смештање детета у одговарајућу установу.
Међутим, како је познато стање у установама тог типа на Балкану, мораће да се изабере мање зло – а то је поверавање старатељства мајци. На суду је незахвалан задатак да одлучи како ће постићи да дете добије најбоље услове за живот, а да мајка финансијски не буде награђена за манипулисање дететом, јавношћу и правосудним системима две државе. Судијама не бих био у кожи јер решавајући овај спор – улазе у „тамни вилајет“ („… ако узмеш кајаћеш се, ако не узмеш – кајаћеш се више…“), али ко им је крив, што се нису школовали за неко поштено занимање 🙂

Advertisements

13 mišljenja na „Драгослав Павков: Мики, Марија, књижевник (у покушају) и фарисеји (2)

  1. Када одрасте, мала Реа треба да зна да се НАРОД ПИТАО.

    Члан 206

    (1)

    У поступку у вези са породичним односима јавност је искључена.

    (2)

    Подаци из судских списа спадају у службену тајну и њу су дужни да чувају сви учесници у поступку којима су ти подаци доступни.

    Члан 331

    (1)

    У поступку стављања под старатељство јавност је искључена.

    (2)

    Подаци из евиденције и документације о стављању под старатељство спадају у службену тајну и њу су дужни да чувају сви учесници у поступку којима су ти подаци доступни.

    Нека протестантима код куће буде таква противправна демократија.

    Sviđa mi se

  2. браво, лекција из практичне примене либералних начела .. честитке за закључак.. (јес ово послао к ђоци, па ти не објавише ко ни моје коментаре?)

    Sviđa mi se

    • Послао сам му линк ка Преврату јер нешто не може да отвара атачменте које му шаљем, а текстове који нису правилно преломљени неће добјављује из принципа 🙂 Нема ерекције, а линка нема ни међу коментарима тако да… Ма гарант им је предугачко, тамо се сад углавном окупљају људи који најбоље обожавају инстант-анализовање и скандирање.

      Sviđa mi se

      • Овај… ред би било да се стави линк и ка сајту са којег је преузето. Ако ништа друго, човек је провео неко време у превођењу, колико год то изгледало безначајно.

        Sviđa mi se

      • Ја се извињавам, али пре овога никаккав линк нисам видео.
        Сада видим ово:

        оригинал: http://www.spiked-online.com/newsite/article/identity_politics_is_killing_college_life/14066#.UmTWydKBkSV

        мезнуто са http://xxxps.tumblr.com/ (врабац ме наговорио)

        Aко је било ту и раније, понављам, извињавам се онда ми се нешто замантало.

        Sviđa mi se

      • Опет проблем са више линова у коментару, дале, коментар гласи:

        Ја се извињавам, али пре овога никаккав линк нисам видео.
        Сада видим ово:

        па ту следе неки линкови

        и наставља се са:

        Aко је било ту и раније, понављам, извињавам се онда ми се нешто замантало.

        Sviđa mi se

      • Хехехех… и Превратници имају душу (кад спавају не могу да одобравају коментаре са линковима 🙂 ). Поздрав ВраБче и буди вечно будан на бранику финоће 🙂 🙂 🙂

        Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s