Милан Миленковић: Друштво неограничене неодговорности

poneo

Како српско друштво тоне у хаос и безнађе, тако расте број месија, које имају једноставна и брза решења за излазак из кризе. Све је више текстова који почињу речима „Како треба да,,,“, или „Зашто се дешава то и то“, а текстови најумнијих почињу са „Смисао тог и тог“. Паметњаковићи нуде спас уз малу цену, са рабатом. Мала ментална дефекција, која узрокује интелектуалну дефекацију. Један у низу текстова, који ми се посебно допао, јесте текст неког припадника „Треће Србије“, оне групације која се одвојила од „Двери“, оног тренутка кад су укапирали да је за живот породице најбоље управљати новосадским гробљима. То су, наиме, добили као тал од Пајтића кад су прешли цензус.

Претпостављам да се Пајтић мало зезао с њима дајући им баш то, а не вртиће и сигурне куће. Пошто су прецизно одредили цену идеологије, Трећесрби су, ничим изазвани, наставили да дају савете како да се вадимо из гованаца. Овог пута, Трећесрб Паровић је изволео обратити пажњу на народне кухиње. Правилно закључује да је егзистенција оно што човеку даје достојанство те је, да би се сачувало достојанство сиромаха, дао силу предлога како да се народне кухиње напуне клопом. Ако овај план, генијалан ко у Болдрика, успе, сиротиња ће се, у народним кухињама, осећати достојанствено, а не јадно, као до сад. Тако он схвата достојанство; питање је шта је на менију, а не да ли се човек храни у народној кухињи, или код куће. Уосталом, достојанственије је управљати гробљима и тако приходовати, него се о свом трошку борити за идеје. Идеје добро дођу до првог јавног, или комуналног предузеће.

Ерго, Паровић наводи читав низ потенцијалних донатора за народне кухиње, односно будућих давалаца достојанства, као што су Робне резерве, затим произвођачи хране а, богами, предлаже и да се испребацују неки порези и усмере у прираст достојанства кроз кујне.
Нормално, гробљима не предлаже да дају донације, она немају пара ни за све припаднике Треће Србије, камо ли за сиромахе. Пошто, како пише текст, осећа да се оваква акција, коју он види као пројекат од свега месец дана, неће моћи остварити, јер систем и поредак не оперишу солидарноћу и човекољубљем, већ голим дарвинизмом и суперхикизмом, Паровић се онда опсети да би се морало (омиљна реч свих поправљача света) и мало дубље засећи, па набраја списак реформи, дугачак као рука завучена у гробарску касицу.
Помиње оживљавање српског села (мађарска и словачка нису обухваћена овим планом, као ни влашка), при чему ће сељаци морати да производе здраву храну (ко прска биљке-педер), затим обраћа пажњу на енергију, инфраструктуру, ИТ технологије, те металски и хемијски сектор. Јесте заборавио на космодроме и хладну фузију, али тако је то кад човека понесу сопствене мисли. Дух се винуо у небеса, ноге остале у блату. Хлеб нам је, у данашњој Србији недостижан, али ИТ технологије су нам надохват руке.

Лично не видим како се село може оживети, осим клонирањем преосталих сељака, под условом да их неко ухвати. За десет година, уз овакве паметњаковиће и њихове мудре савете, лакше ће бити ухватити јетија, него српске сељаке. Исто тако је могао да предвиди и прављење српског Лох Неса, са убацивањем ИТ чудовишта, ради оживљавања туризма. Кућа еколошких духова и тунел капиталистичке страве се подразумевају као допунске услуге. Бонус поклон: Сахрана на новосадском гробљу, по промо цени.
Тако то иде: Кренеш од народне кујне, понесе те прича, па навалиш на читаву привреду и економију у једном пасусу. Кад би бар ту био крај! Не.
Паровић се, ретроградно, сети да је то, што је срчано предлагао, немогуће на неуређеном тржишту и уз овакво правосуђе. Нормално, то ћемо уредити. Ајд се договоримо: Од понедељка-правна држава! Али, у зло доба, Паровић се сети да за овај, у много чему оригиналан, а несумњиво генијалан план, кога се нико до сад није сетио, фали лова. Неколико десетина милијарди нечега. Како да дођемо до новца?
Просто: Средствима домаћих и страних инвеститора. Трећег, додуше, и нема. Ако постоји Трећа Србија, трећи инвеститор и не постоји.
На крају, Паровић даје закључак: Ствари су јасне – треба кренути од обнове достојанства човека. Пљас! Ко не обнови достојанство, да му умре мајка. Фасцинирају ме лака решења. Обновимо привреду, помоћу домаћих и страних инвеститора, уредимо амбијент и правосуђе, порадимо на ИТ технологијама, обновимо село… Право је чудо да се то нико није сетио пре Паровића. Већ видим Нобелову награду за економију&достојанство!

Најлепше у целој причи је што Паровић, док пише баналности и сто пута прежвакане приче, мисли да се ухватио за шипку у троли и то баш за онај део где се пре њега нико није никад ухватио. Посебно је интересантно да неко, ко хоће да се бави политиком, не опажа да је развој економије и привреде немогућ у овом и оваквом политичком систему. Баш ће Вучић, Дачић и остали да дају да се развија село, економија, ИТ технологије тралала… Нормално, Паровићу се политички систем не мења, мора да је добар, кад је Трећој Србији омогућио да управља гробљима, за живот и здравље породице…

Чак и осредњи умови виде да је привредна обнова немогућа без декомпозиције овог и оваквог политичког система. У Даћићевој и Вучићевој Србији ће правосуђе, здравство, привреда, просвета, економија и државна управа бити ефикасни онда кад Паровић буде први тенор у Београдској опери, а можда и нешто касније. Елементарно познавање политике, које нико од српских политичара, сем Дачића, нема, учи нас да је политика оквир за економију, односно да је економија ограничена политичким системом, а не обрнуто. То важи и за све остале подсистеме у друштву.
Паровићев привредно-економски, а надасве достојанствени Дизниленд се неће изградити. Оно што хоће, јесте продаја свега, од тла, до вода, од шума, до ЕПС-а и Телекома, уз даље осиромашење становништва и пад достојанства. Али, уз пораст беса, који Паровић не види. Данашња Србија је све, само не земља пред економско-привредном ренесансом.
Више личи на земљу у којој пљугамо, шетајући по барутани и чекамо да неко први баци пикавац. Нудим Паровићу опкладу: Ја играм на то да живот и власт неће прихватити његове мудре савете и да ће, догодине у ово време, бити горе него данас, а заузврат, пристајем да му исплатим опкладу ако се деси ма и једно од чуда које предлаже. Ако правосуђе, рецимо, буде независно и ефикасно, одмах му исплаћујем и не питам да ли је оживело село, да ли смо развили инфраструктуру и ИТ технологије и повратили достојанство корисника јавних кухиња бољим менијем. Мада…лако је Паровићу, он ће, за пар година, живети у другој држави, па можда и осети неке од благодети које пророкује. Пошто, лично, тешко подносим равницу, ако хоћу да живим у другој држави, мораћу да се одселим у Санџак, или у Прешевску долину.

Да ми је да годину дана управаљам новосадским гробљима, могао бих да размишљам и о пресељењу у топлије крајеве, на Флориду, или у Калифорнију, али ме уби што немам велике идеје које бих разменио за управљање неким комуналним предузећем.

3 mišljenja na „Милан Миленковић: Друштво неограничене неодговорности

  1. Да је политика ограничена економским системом,а не овом хаотичном политиком у нашој држави,где“ политичар „доказује свој таленат вођења политике чланском картом партије,и својим личним апетитом(поприличним)не би се причала прича о „достојанству“ из народних кухиња,али…тема кухиња по свему судећи,, биће све актуелнија,а празнословља политиканата(без посебног осврта на било кога,има њих,аха ха..) све дотле, док се некима–многима? не“ омакне“,пикавац.Канда,сам’ што није.(што је баби мило, то јој се и снило?)Ако је и мало после,шта значи време, заробљенима у њему?Најбоље знамо ми обични,па непослушни, да све морамо генерално реновирати.На пролеће?Па баш и нада зна да буде некад, …. луда!!!

    Sviđa mi se

  2. што је најсмешније, ми заиста треба да се окренемо здравој храни и забринемо зашто нико не живи на селима, нарочито уз границе, пре него се тамо населе Етипљани , харизматични лидер би заиста покушао да прескочи неке технолошке степенице и ризикује са сасвим новим у свету још непримењеним технологијама, па ако упали.. а ако не упали опет смо на истом- на дну.. ризика уствари нема… неки инфраструктурни пројекти, попут фамозног калнала могли би заиста да буду нешто много више од еконосмке инвестиције, допринели би посусталом дух народа и поставили земљу на боље темеље за многаја покољења.. итд. … али, што реко аутор – није исто кад то планира трећесрБ и неко ко заиста то и мисли.

    Sviđa mi se

    • БРМ-е! БРМ-е! БРМ-е! Салто мортале у једном коментару
      „харизматични лидер би заиста покушао да прескочи неке технолошке степенице и ризикује са сасвим новим у свету још непримењеним технологијама, па ако упали.. а ако не упали опет смо на истом- на дну.. ризика уствари нема“
      Ипак и ти сањаш неког великог татицу који ће да дође и реши нам све проблеме.
      Дај боже, одмах би баталио ово пискарање и радио нешто конкретно…

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s