Драган Томић: Како сам напустио другу Србију, део трећи

у свету где су сви слаби не постоји ништа што би жену могло угрозити те она, мотивисана својим страхом од смрти тежи да свет учини безбедним то јест не- угрожавајућим

Слободна жена са свим могућим и немогућим правима је и даље жена и не постоји ни један закон који је може учинити јаком тј учинити је мушкарцем. Њена потреба да доминира, тако што ће створити безбедан свет у којој јој мушкарац као заштитник неће бити потребан, ствара свет који је импотентан и млохав. 

Свет који ствара жена, неупоредиво је суровији од света кога ствара мушкарац. Мушкарац може да одлучи да ли хоће или неће да употреби силу. Жена, нема тај избор, она увек иде до краја без размишљања.

Image

Паралелно са процесом “учвршћивања” демократске власти, читај довођења партијског чланства на буџетску сису, без обзира на квалификације, створена је класта буџетлија чија је основна сврха била да подржава владајућу партију. Страначко запошљавање јесте само један од облика изградње монолитног кастинског система ка чему феудална Србија тежи. Партијски запослене буџетлије су онда постале средња класа која је својом потрошњом чинила да потрошачка економија и цела та хокус покус ујдурма функционише. Међутим, како је непордуктивна и не креативна, дакле она не производи ни једну нову вредност, већ само паразитира на буџету, зов “фонтане младости и раја” учинио је то да се систем шири неконтролисано и да је почео да гуши и онако већ задављену реалну привреду. Исисавајући реални сектор, буџетлије су секле грану на којој су седеле и заправо некрофилно јеле Србију од које су зависили. Све ово довело је до колапса и пада би-жутерије. Код мене на пољанчету, тачно се могло видети то преко раса паса које су се куповале. Када год би буџетлије добиле плату и повишицу или бонус по два три ексклузивна пса би се појавила на пољани. Ту су јурили и комадали мачке, пишали и срали по дечијем игралишту и правили несносну буку. Буџетлијама никада није пало на памет да почисте говна својих “најбољих пријатеља” иза себе, иако су видели да се деца ту играју а камоли да их спрече у испољавању природне потребе да кољу све око себе чисто из зезања.

Већ видно излудео, почео сам да копам даље, пошто је прича са Србијом јасна, али то је дошло из Европске уније и са Запада тако да се истрага наставила тамо.

У Европској унији постоји пун курац удружења за заштиту животиња, међутим већина њих оперише на просторима Источне Европе и мало даље, Украјине. Ту сам схватио да је прича о животињама уствари политички пројекат преко кога се врши ширење Еу а не прича о добробити животиња.
Начин на који се тај проблем “решава” јесте такав да се предлажу стандарди који су толико високи да нико не може да их испуни и онда то постаје механизам притиска на ту државу то јест метод контроле.

Начин на који се проблем “решава” јест изградња азила у које се животиње смештају. Обзиром на гигантску популацију животиња, када би се оне све само у Србији сместиле у азиле, цена одржавања таквог система износила би око милијарду еура месечно. Рачунајте да је по псу потребно између 50 и 100 евра месечно (храна, медицинска нега, енергенти за грејање, струја за осветљење, градња самог објекта, плате запослених, порез итд). Ако само у Београду постоји 20.000 паса луталица и када би се сви они ставили у азил то би коштало 2.000.000 еура месечно. Површина објекта у који би се ти пси смештали била би негде око 200.000 квадрадних метара ако сваком псу дамо 10 м простора. А у Србији популација паса луталица досеже астрономске бројеве. Зато је учињено нешто ненормално.

Уместо да се рационално приступи проблему, када се животиње хватају, држе у азилима месец дана и после тога се успављују при чему би се цео проблем решио за мање од годину дана, учињено је то да је цела Србија постала азил, како за животиње тако и за људе. Стални контакт са животињама, значи чињеница да их гледате на улици да одрастате са њима, онемогућује успостављање јасне дистинкције како треба животињу држати. Да ли је треба држати у дворишту или стану, или је треба пустити да слободно се креће као мали Жућа.  Како нове генерације одрастају међу животињама на улицама, за њих је такво стање апсолутно нормално и прихватљиво, решавање проблема паса луталица успављивањем за њих је варварски и неприхватљиво. Оне се боре против тога јер то за њих није нормално, то је против природно и то је штетно. Како се промовише пас, то подразумева да ће паса без власника на улицама увек бити и да је та ситуација сасвим нормална. Онда се поставља питање шта ће нама зоо хигијена и шта ће нам азили, када је то све противу природе. Дакле циљ система јесте ОДРЖАВАЊЕ стања а не његова промена.
На овај начин осигуран је стални доток животиња, што значи да НВО има посла, када НВО има посла Влада има посла и може да повлачи кредите, ти кредити се онда преливају преко агенција до НВО и свако захвати колико му треба при чему животиње добију врло мало или најчешће ништа. И то мало када дође до животиња, храна за напуштене псе и мачке се дистрибуира на заједнички начин, при чему када маца дође да једе, пас њу убије и поједе храну и за мацу и за себе. А то се онда све правда природном борбом за опстанак, јер је опште познато да у природи пси и мачке лове грануле запаковане у најлонске кесе а не мишеве и зечеве. И природно је да у природи постоји природни ветеринар који расте у шуми код кога се животиње лече. Све ово је једно велико срање.

Оно што је истина јесте да у Србији постоји велики број људи који воли псе и не воли ништа друго и њима је у интересу да то што воле опстане а јебе им се за остало. Они подржавају живот паса, они одржавају њих, а то са природом нема никакве везе. Тачније они вештачки одржавају њих у животу а онда користе њихово само постојање како би ето показали да „природа“ функционише. Дакле  циљно се то ради не природно, већ са намером и са промисли. Ти људи онда лажу прво себе па онда и друштво да другачије не може и то правдају својом “узвишеном” свешћу. У природи када лав сломије ногу, он је завршио причу и то је закон природе. У Србији када пас сломије ногу, он се носи код ветеринара да му прелом санира после чега наставља свој живот. То није природно, можда јесте хумано али природно није и ништа шта НВО ради није природно а није ни хумано. Није ни хумано јер ни један протест није одржан поводом тровања риба, убиства дивљих птица али зато када треба да се ограничи власништво над пит буловима ето их одма да се дерњају. Ја сам за њих смислио име, кино-нацисти.

Разлог зашто је Србија  у толикој мери припала џукелама, треба тражити у недостатку наде и вере у будућност. Већина људи се отуђила и изгубила поверење у све око себе. Њима је потребан неко ко ће да их воли и када не верују људима окрећу се животињама. Дакле у питању је оно што се у психијатрији зове пројекција. Недавно, чуо сам једну жену која је рекла како ће да набави пса јер јој је потребно да када дође кући да јој се неко обрадује. Наравно, суштина свега јесте огољени нарцизам и себичлук као и кукавичлук да се не суочимо са сопственим слабостима те онда врдамо и тражимо субституте и правимо вештачку реалност око себе на коју пројектујемо сопствене наде, жеље и страхове. Пас као изразито пластична животиња је идеалан за то, он је и друг и заштитник а за многе усамљене жене и много више од тога. Он је замена за мушкарца, за мушки принцип. Е управо пратећи ову линију, моја истрага у Еу је започета. Пази добро овамо, ово је кључно!

Врло брзо сам се проширио преко фејсбука у иностране групе које подржавају животиње и видео јасно да они пса стављају на прво место, као рецимо ESDAW (European Society for Dog and Animal Welfare) тј европско удружење за добробит паса и животиња. Мало ми је овај назив био оно, пас убер алес, зар пас није животиња ако јесте зашто се раздваја, зашто пас и остале животње, по чему је пас изнад осталих? Лупао сам главу само до момента када ми је пришла Швеђанка која је члан те организације и у разговору са њом све ми је постало јасно.

Наиме, ради се о релативно лепој девојци која живи са два огромна пса. Такође она живи у згради са два брата лудака од којих зазире. Одмах ми је било јасно да је пас заправо њена потреба за сигурношћу. Чудно ми је било, како то да она, тако лепа не може да нађе неког Олафсона или Јорргена, страшног викинга да је одведе у Валхалу. На моја питања, али врло дискретно, дошао сам до сазнања да је иста била жртва, покушаја силовања те да је због тога навукла неповерење према мушкарцима. Апсолутно логично ми је било онда зашто се тако страствено бори за права куца јер више куца више сигурности за жену али и дете. Онда смо шеровали музику и ћаскали о разним стварима и оно што сам приметио јесте да визуелно она нагиње ка метал бендовима и то оним “сатанистичким”. Са све јарчевима, месом и крвљу. Уместо да се прекрстим, пљунем у монитор и одем на Свету Гору да се очистим од преласти, наставио сам анализу. И ево о чему се ради.

Ако би посматрали човека као биолошко биће, дакле као организам (Дејан разбија монитор и иде у монахе), сваки организам поседује нагоне од којих су нагон за самоодржањем и нагон за продужењем врсте најјачи, тј примарни. Нагон за одржањем јесте жеља за животом кроз борбу противу смрти док је нагон за продужењем живота чисто усмерен ка животу. Дакле Ерос и Танатос, Живот и Смрт. Добро идемо даље.

Ако посматрамо тако, мушкарца и жену, врло брзо видимо да као организми, они нису исти. У већини случајева, мушкарац је већи и физички јачи од жене. Како у природи једино физичка снага одлучује о опстанку, жена је природно упућена на савез са мушкарцем како би се физички одржала. Мушкарац међутим, тежи да привуче жену к себи како би осигурао продужење врсте. Дакле код жене, доминантан страх јесте страх од смрти (страх који произилази из физичке слабости и надјачава жељу за продужењем врсте) док је код мушкарца доминантна жеља за животом (одсуство страха за сопствени живот услед веће физичке снаге што доводи до доминације жеље за продужењем врсте). На овај начин услов за жену јесте да нађе физички јаког мушкарца који ће јој гарантовати сигурност како би нагон за продужење врсте могао да се испољи док је за мушкарца услов да буде физички јак како би био прихватљив за жену и на тај начин било могуће да дође до продужења врсте. Дакле они су природно, биолошки упућени једни на друге.

Међутим, ту постоји нешто што се зове свест.

Човек није само биолошко (реално) биће, већ је и свесно (апстрактно) биће. Е ту ствари постају компликованије, јер као апстрактно биће, човек има могућност да замисли, то јест да пројектује себе у будућност и да се не руководи само природним импулсима, већ да их КОНТРОЛИШЕ путем свести, тј ума. Ово уводи у игру манипулацију нагонима у намери да се постигне жељено. Како ову особину поседују и мушкарци и жене, манипулација нагонима је својствена и једном и другом полу. Но како мушкарац, као физички јачи, увек може да се позове на физичку снагу да реши ствари, жена то не може, што доводи до тога да је њен умни рад, њена могућност контроле нагона супериорна у односу на мушкарца. Жена наиме и разуме и осећа у исто време, и овај паралелизам свесног и нагонског, јој даје менталну непрејебивост у односу на мужајка. Женски мозак и ако физички мањи од мушког, паралелно користи и леву и десну хемисферу у исто време и стога је ефикаснији од мушког. За залуђенике компијутерима, ово значи да је женски мозак двојезграни процесор који ради на вишем такту док је мушки једнојезграни који ради на нижем.

Женски мозак брже процесуира информације али нема капацитет да их похрани док мушки спорије процесуира информације и поседује већу могућност складиштења.
Ово доводи да је жена фокусирана на ствари које су непосредне у њеној близини, оне које је непосредно угрожавају, а да како дистанца од ње расте тако расте и њена немогућност перцепције то јест њено интересовање опада.
Код мушкарца је обрнуто. Мушкарац свестан своје снаге, не брине се за ствари које су близу, јер на њих може да одреагује физичком снагом већ је пре заузет стварима које су даље, било просторно било временски. Ово је један од основних разлога зашто рецимо, већина жена јесу лоши возачи и поседују смањену орјентацију у простору за разлику од мушкараца који су пак лошији у ограниченом простору (типа брлог- соба, мушка неуредност итд). Такође, женска пажња, пошто је константно у стању “повишене борбене готовости” има могућност примећивања ситница, тј детаља на основу којих гради слику док је мушкарац, лежеран јер је физички јачи, пре свега заинтересован за глобалну слику и њено сагледавање. Да не бих превише ишао у антропологију, рећи ћу само да је ово основа два поретка у којима човек живи. Огољеног матријархата и прикривеног матријархата (патријархата).

Како се људска цивилизација развијала, растао је њен утицај,  са њим и сигурност а са сигурношћу и слободе. Та сигурност и слобода, била је непосредно заслуга мушкарца а посредно жене. Међутим историја човека је претежно “мушка” историја, где ћете читати томове о томе како су се неке битке водиле али нећете читати шта је за то време радила жена војсковође. Но мушкарац је врло брзо постао жртва свог апстракта јер је развојем технологије повећао убојну моћ оружја, те је у Првом и Другом Светском рату, масовно изгинуо. Срби су у  изгибенију били ненадмашни још за време Балканских ратова, када су Црногорци јуришали на положаје Арнаута, тотално заборављајући да је домет модерних пушака већи од кремењача, али надојен славом и јунаштвом, падали су ко снопље под Арнаутским куршумима. Све ово довело је до раста улоге а са њом и права жена у друштву.

После ових погибија, ништа није могло зауставити изједначавање права жена са мушкарцем у друштву. Са развојем технологије и машина, физичка снага све је мање значила, све је мање била услов за обављање посла и ово је довело до уплива жене у систем. Мотивисана, интелектуално супериорна у односу на мушкарца, жена је овладала готово сваким сегментом модерног људског друштва. Слободе, права, џендерисање, права мањина, ЛГБТ али и куце, јесу само алат којим оне осигуравају своју доминацију. Јер ако за мушкарца важи право јачег, свет који гради мушкарац се базирао на принципу јачег (не исправнијег!) док се свет који гради жена базира на принципу слабости.

Женски свет, како је замишљен, јесте свет права и једнакости који се базирају на апстракту, на владавини закона а не на владавини природе. У том свету сви имају једнака права и право да сви имају једнака права је највиша вредност. Право по женском свету гарантује слободу и стога права и слободе јесу централно место њихове борбе.
Да би до тога дошло, стари, мушки свет који се базира на присили и природном поретку права јачег мора бити срушен и он се руши нападом на све што подсећа на прикривени матријархат (патријархат) у намери да се створи отворени матријархат. Зато разлике између полова морају бити избрисане и зато право слабијег мора бити промовисано. Црква као институција која заговара Адама и Еву је прва која мора бити уништена у славу андрогена те је стога ЛГБТ популација подржавана. Јер у свету где су сви слаби не постоји ништа што би жену могло угрозити те она, мотивисана својим страхом од смрти тежи да свет учини безбедним то јест не- угрожавајућим. Та премудра мајка, мајка Земља, мајка природа, Геја онда ће водити свет у хармонично битисање лишено сваке претње коју мушкарац, агресивни освајач који само мисли о сексу, искоришћава, злоставља и уништава.

Ти сатански спотови које ми је Швеђанка слала, нису уопште сатански, већ су химна геји, природи и дивљини, мајци земљи. У култу шуме, сви знамо да у шуми живе вештице (тј слободне жене) доминантна животиња није црна мачка, црна мачка је Ватиканска будалаштина уз помоћ које су анатемисани Темплари, па су и мачке и темплари завршили на ломачи, већ вук. А вук је пас. Стога борба за куцу јесте борба за вука, борба за природу, за шуму,борба за Геју. Борба за ХАОС.

Поставља се питање како то да са једне стране имамо тежњу ка владавини права и закона базираних на апстракту, која руше природни поредак јачег а са њим и мушкарца, а са друге имамо рађање света који је хаотичан и пре свега екстремно насилан.
Одговор лежи у природи коју интелект ипак није у стању да надвлада. Слободна жена са свим могућим и немогућим правима је и даље жена и не постоји ни један закон који је може учинити јаком тј учинити је мушкарцем. Њена потреба да доминира, тако што ће створити безбедан свет у којој јој мушкарац као заштитник неће бити потребан, ствара свет који је импотентан и млохав. А тај импотентан свет је слаб свет и она се слабости гади и тежи да је уништи.
Парадоксално, рушећи мушкарчев свет базиран на снази, она негира сва права и слободе које јој је дао мушкарац, тежи да га врати у природан, првобитан свет где ће из тог ХАОСА, после битке са зверима, крваво изађи мужјак, најбољи од свих, кога она заслужује, снажни тестестерон џин и коме ће се она, природно предати. Свет који ствара жена, неупоредиво је суровији од света кога ствара мушкарац. Мушкарац може да одлучи да ли хоће или неће да употреби силу. Жена, нема тај избор, она увек иде до краја без размишљања.

Advertisements

9 mišljenja na „Драган Томић: Како сам напустио другу Србију, део трећи

  1. таман сам се забринуо да ћеш да засереш пред крај кад оно: „Свет који ствара жена, неупоредиво је суровији од света кога ствара мушкарац. Мушкарац може да одлучи да ли хоће или неће да употреби силу. Жена, нема тај избор, она увек иде до краја без размишљања.“
    наиме, историјски матријархат(владавина Богиње мајке) је био далеко суровији од патријархата (Громовника Зевса/Јупитера/Перуна).. . између осталог, сакатикле су рођену мушку децу

    Sviđa mi se

  2. Maчак је појео, дакле убијање има сврху. Пси само убијају а не једу, убијају јер воле то да раде. Пас- бесмисао (смисао даје газда), мачка-смисао сам по себи.

    Sviđa mi se

  3. Право јачег је једино право, и то је прилично плеонастичан појам – право, моћ, слобода, снага – синонимни су појмови. Уништење и клеветање моћи повлаче ланчано за собом такав хаос о којем аутор пише.

    Данас је власт и моћ мимикријска, и даље држана од од мушкарца, који СВОЈЕ ПОТЕНЦИЈАЛНЕ КОНКУРЕНТЕ држи у обесправљеном положају, дајући њиховим женама институционално право (моћ), обезбеђујући тако ефикасну контролу читавог друштва.

    Тако раде паметне алфе – поново плеоназам – стварајући од нас инфериорне имбециле, радилице, које трпе папучу, а спремни на лечење својих комплекса на властиту штету. Не контролишем жену, али имам послушну куцу.

    Sviđa mi se

    • „Не контролишем жену, али имам послушну куцу.“

      То је суштина. Мада је вероватно тачно и да они што воле велике керове (и пиштоље и аутомобиле бајдвеј)- по правилу имају мале пимпеке 🙂

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s