Православна држава : Принцип царске палате

Image

Из претходног текста, види се да је ослобађање Србије од османлијског ропства почело у исто време када је у Европи дошло до фундаменталних промена. Заправо, ситуација у којој је Србија могла да започне борбу за слободу настала је не српском заслугом, већ пре свега као последица ових ломова. Та борба за ослобођење одвијаће се у условима који ће бити диктирани од стране моћних држава Европе посредно а непосредно Српска елита ће покушати да се у том динамичном времену избори за што бољи СВОЈ положај, при чему је стварање државе само нуспродукт њене жеље и напора да се одржи. Наиме Први и Други Српски устанак, нису започети као национална револуција у којој је национално ослобођење и стварање независне државе био циљ, већ као најобичнија социјална побуна противу османске власти која је у каснијим фазама била искоришћена у геостратешкој игри великих сила, превасходно Русије и Аустрије а касније и Енглеске. Тек касније долази то каквог таквог формирања свести о држави али она ће увек бити гледана као средство опстанка елите а не као заједничка жеља целог народа. Парадоксално, у Србији је прво створена државна елита па тек онда држава и то је оно што устројство Србије као државе чини тако накарадним и нефункционалним.

Свака елита у Србији и владари који из ње проистичу, Србију третирају као своју личну својину. Србија је тако власништво елите и она њу третира као посед или као плен, то јест : Као добро које постоји да би се користило за своје личне потребе.

Православно учење, позива на свеопште јединство свега како би се све утопило у Бога-универзума и оно то ради по принципу угледања (опонашања), то јест огледања. По овој логици Црква се огледа у Богу, владар се огледа у Цркви а народ се огледа у Богу,Цркви и владару те се тако овај лични однос спрам државе  преноси на цело друштво. То јест, сваки сегмент власти од највишег до најнижег, третира државу као СВОЈУ имовину а не као ОПШТЕ добро. Од министра до најнижег службеника на шалтеру, сви они су велики и мали Богови који доминирају у свом ресору. Моћ се прелива и тече као водопад са врха ка дну и има тежњу да се акумулира тамо где јој је проток слаб. Стога онај ко жели да акумулира моћ, апсолоутно мора саботирати сваки напор и функционисање државе ако жели да “завати” мало воде из те “фонтане младости”.

Из своје жеље да опонашањем принципа хришћанства, учини Земљу рајем и на тај начин пренесе небески рај на Земљу, православље од државе заиста прави рај. Тачније, оно од државне управе прави рај а од државе прави пакао. Само они који су запослени у државној управи су у рају, то јест на буџету, што чини да су буџетлије  рајска бића која невино сисају државне јасле а сви они који то нису, принуђени су да их доживотно издржавају. Због тога православна држава има константну тежњу да спречава развој приватног сектора и приватне иницијативе, већ тежи да целокупан живот у држави подреди себи, како би била јединствена и једногласна. Идеал православне државе јесте да је целокупно становништво на буџету док новац за тај буџет долази из универзума, мистериозно, тј. – од Бога.

Због тога, православној држави константно треба уплив средстава са стране, она константно мора бити везана за неки страни извор новца, то јест она стално мора бити зависна од неке “више силе”. Било да је та виша сила Русија, амерички кредити током хладног рата, ММФ или приступни фондови ЕУ…  Или шеиков кеш.

Први и основни проблем код овакве државе, јесте власништво.
Како приватно сматра за “отпадништво” и јерес, јер само ако су сви једно они могу имати и бити у рају као целина, власништво тежи да увек буде “државно”. Но како је држава састављена од гомиле великих и малих богова, “државно” власништво припада у делу или у целости, једном од тих малих и великих богова те је оно на тај начин “приватно”. Но како је “приватник” уствари држава, власништво је државно, тј “приватно државно” власништво. И као систем позива на акумулацију моћи која се пак остварује путем опструкције функционисања државе, опструкција власништва јесте логична последица оваквог система.

Други основни проблем код овакве државе јесте управљање. По принципу огледања, сваки потчињени мора да гледа у леђа свом надређеном, јер надређени је опет потчињен свом надређеном. Како надређени заправо не гледа ка потчињеном, он не контролише његов рад, већ му је једино битно да је овај иза њега, дакле битан му је поредак, потчињени је онда  слободан да врши опструкцију колико му душа иште. То јест, корупција у таквом систему јесте друго име за опструкцију и она није никаква болест нити последица нефункционисања система, већ напротив ОНА ЈЕ ФУНКЦИОНИСАЊЕ система.
Корупција је начин на који тај систем функционише и што је више корупције (опструкције) то значи да је систем исправнији и да боље ради.
Како је систем кастински, дакле непромењив јер је “од Бога”, очување поретка ( принцип одржања) јесте основни разлог постојања оваквог система. Стога кретање кроз такав систем, је могуће једино на основу корупције и подривања положаја надређеног. Ако подређени хоће да дође на положај надређеног, он мора ТАЈНО да ради против њега и како је систем базиран на корупцији то значи да подређени мора да краде више од надређеног, подривајући му положај и онда у згодном моменту се измаћи при чему надређени испада из игре, тј из система. Дакле надређени не постаје подређени већ испада из система, нестаје у потпуности, врло често и физички. Због тога су сплеткарења и закулисне радње основни метод кретања кроз систем.

Изненадне насилне промене, преврати, револуције  тада су једини начин промена, међутим оне су узалудне јер се цео систем увек враћа на старо. Заправо то нису ни промене, већ су ресетовања, обрти, тј најобичнија преметачина у којој се само позиције у реду мењају док сам ред тј поредак остаје исти.
Јер како се свако угледа на свакога, свако види да онај други има путер на глави али консензус о поретку, налаже да се то не каже, те тако сви се праве као да је све у реду и ако јасно виде да није. Стога је ту општи консензус, јавни консензус, битнији од било било чега другога и очување јавног реда и мира, јавне слике, тј форме је далеко битније од очувања суштине.

Како себе базирају на угледању “на Бога”, закони у оваквој држави теже да буду што шири и што општији, да обухвате што већи појас а да при томе не дефинишу ништа. Због тога закони у таквој држави су општи, бескрајно компликовани, контрадикторни и теже да се константно умножавају. Јер као што сам рекао раније, утапање у Бога универзума захтева слободу а слобода није могућа ако постоји дефиниција, јер дефинисано је уједно и ограничавајуће те тако ова филозофија се преноси и на законско уређење које увек има некакав мистични виши циљ,уместо конкретан и функционалан, тј има циљ који је супротан сврси закона и закони су писани тако да сами себе пониште. Заправо сврха закона јесте опет, опструкција јер не примењиви закони чине систем не функционалним и паралисаним, а то је основни циљ ка коме православље тежи, успоравању времена како би се у тој мирноћи досегао мир Божији и извршило утапање у безвремено и досегла вечност (заустављањем времена).

Како је све прожето Богом а људски напор сведен на пуко понављање мантре, на одржање, закони заправо и нису потребни, јер заправо само Бог има право да суди те тако и институције које треба да служе за спровођење тих закона су непотребне. Ово доводи то трећег основног проблема православне државе а то су: Непостојеће или слабе институције.

Слабе институције јесу основна одлика православне државе.
У свом напору да захвати све аспекте живота, православна држава тежи да има што већи број институција како би сваки аспект живота био стављен под контролу. Међутим те институције, опет, јесу једно, оне и ако се баве различитим аспектима живота, теже да све те аспекте обједине у једно и да зауставе њихов развој како би се досегло утапање у Бога-универзума. Институције у православној држави јесу заправо филијале две  институције, то јест Цркве,  и како је цео систем подређен очувању, тј одржању службама за одржавање јавног реда и мира, – полиције.
Црква, полиција и војска заправо јесу три основна стуба на којима почива православна држава јер су све три институције безусловно одане одржању тј очувању. Све остале институције јесу само филијале ове три. Црква очувава, полиција одржава а војска брани. И управо из овог разлога, сваки лом у држави се дешава када се ове три институције покаче у борби за доминацију.

У својој суштини, православна држава, то је једна палата у којој је на престолу  цар поред кога је поп. За столом су велможе које прстима клопају храну, и лицемерно се смеше један другоме јер  тачно знају чија је жена спавала са чијим мужем прошле вечери. Испред тог двора је сјајна гарда која не брани државу него дворац док су иза завесе, одмах иза цара, шпијуни и тајне убице.
У подруму одмах поред трезора је затвор са џелатом.
Преко дана у палати свира музика док ноћу сенке иду ходницима и  у леђа једни другима забадају златне бодеже. Цара апсолутно не интересује шта се дешава око палате, ако има проблема ту је шпијун убица и ту је гарда. У шуми ван палате владају звери и разбојници а народ са првим мраком бежи у куће и спава под креветом. Ујутро он рукама оре земљу и увек даје за палату и ако зна да ће га то коштати недељу дана глади на крају месеца. Та декадентна олигархија у палати, спава у позлаћеним собама, сва је блистава и сјајна, она шета уређеним парковима и рецитује поезију. Ту и тамо дотрчи неки крвави сељак да се пожали цару како су му хорде варвара побиле село и онда цар  пошаље гарду да село заштити, међутим када је гарда стигла, село је већ било похарано и спаљено. И шта да ради гарда, враћа се у палату где лажно извештава владара да је потукла непријатеља… Ко ће владару да каже да су га слагали када сведока упада варвара нема а и сами варвари апслоутно немају намеру да причају са царем већ да га прекољу, силују принцезу и похарају ризницу.

И тако на крају, од целе државе остане само палата.

Advertisements

29 mišljenja na „Православна држава : Принцип царске палате

  1. Ako mene pitate, jedan drugarski savet, otklonite kvazinaučnu koprenu sa očiju i iskoristite dosta pristojan stil. Probajte pisati neke eseje o onome što vas okružuje i o čemu nešto znate. Ovakvi pseudo naučni uratci teško će vas proslaviti.

    Sviđa mi se

  2. „Свака елита у Србији и владари који из ње проистичу, Србију третирају као своју личну својину. Србија је тако власништво елите и она њу третира као посед или као плен, то јест : Као добро које постоји да би се користило за своје личне потребе.“

    Уместо Србије можете уврстити име било које државе, без да погрешите. То је најприроднија појава на свету – држава је настала тако што је неко присвојио простор, третирајући га својином – без намере да га сматра „општим добром“. Тако је и идеја о сукубу интереса акумулације моћи и државе један велики оксиморон.

    „Само они који су запослени у државној управи су у рају, то јест на буџету, што чини да су буџетлије рајска бића која невино сисају државне јасле а сви они који то нису, принуђени су да их доживотно издржавају.“

    Дакле, ми из приватног сектора издржавамо електропривреду и њене раднике, водопривреду, телекомуникације, путеве, итд.

    Индустрију – њу смо хвала богу скинули с грбаче.

    А какве све ово везе има с ортодоксијом, стварно не знам – ова је мантра стигла са Запада. Иако и они „издржавају државу“ на исти начин као и ми. С тим што је онда Запад далеко православнији од нас – ми смо неупоредиво анархичнији. Добре институције су последица јаке, не слабе власти. Јак репресивни апарат је стуб СВАКЕ државе. Ако погледате „Војску Србије“ у поређењу с озбиљним државама, схватићете опет да имамо мањак те ортодоксије. Верске институције су нам јавашлуком, корупцијом, и специјалним ратом и уценама, православно избушене ко сито. Српска „држава“ је болесни и сенилни лажни цар и кљакави покварени поп поред њега.

    Вештачка колизија коју ПРИХВАТАТЕ – између државе и својине – нема никаквог упоришта у логици. Ако се лично неодговорно понашам према свом власништву, то није доказ „оспорења својине“, већ знак да са мном нешто није у реду. Корупција је последица комбинације беде и болести тела државе, а не „систем“, те индикатор да ће државника свргнути неко ко жели да буде калиф уместо калифа, или други калиф.

    То је једини могући преврат – прелазак власништва из руку слабијег у руке способнијег. Другог нема.

    Sviđa mi se

    • „Индустрију – њу смо хвала богу скинули с грбаче.“ Овом изјавом управо си потврдио истинитост текста.

      Sviđa mi se

      • Ох, како је то окрутно! Немојте више да ме узнемиравате, гађаћу вас пудријером!

        По којем је критеријуму Немања овладао Рашком? По којем критеријуму је Сулејман дошао до под Беч? По којем критеријуму с Турци отерани из Србије? По ком критеријуму су Немци два пута прегазили Србију? По ком оба пута истерани?

        Православље, католицизам, браманизам?

        Sviđa mi se

      • Колико је ескадрила Мигова или батерија модерних ПВО-система, појео храм Светог Саве? Ја не кажем да храм не треба градити, оно што кажем је да га треба градити када за то дође време. Проблем је у томе што православље не познаје категорију времена и оно гради храмове увек а за батерије и мигове, мислим…наћиће се…можда. Резултат са овом логиком је само један- страдање али то је управо оно што се иште јер страдањем се воспињемо во царства небескијех. Не разумем твој став, ти би да се бијеш а онда проповедаш некакво духоништво и материјалне вредности. Па није МиГ направљен од маште, већ од челика, титанијума и алуминијума а за то ти је потребна не вера-него знање.

        Sviđa mi se

      • Не знам где сам то помињао духовност у материјалном контексту, ПА УПИЊЕМ СЕ ДА УКАЖЕМ ДА ТО НЕМА ВЕЗЕ ЈЕДНО С ДРУГИМ.

        Сем тога, изградња инфраструктуре и статусних симбола – небитно да ли је у питању аутопут, Колосеум, Бакингемска палата, или Студеница (па и Храм) није у колизији с било каквим развојем, поготово данас када га не подмазују ни злато ни драгуљи, већ обичне јединице и нуле на рачунима. Много већу, и реалну, штету, чини то што се опструише изградња свега, укључујући и тај храм којег граде ко Скадар. Изградња потиче многе тржишне процесе – проток новца и дистрибуцију добара КОЈА СУ ДАНАС ДОСТУПНИЈА НЕГО ИКАДА.

        То је ствар ума и глупости – а ово последње нема никакве везе с манирима дрвосече или животиње, како неки воле да замишљају појам алфе.

        Sviđa mi se

    • А како одредити шта је способније? По ком критеријуму? По твојој логици слаб је једнако неспособан а јак је једнако способан. Дакле критеријум по коме се право одређује је-сила и то физичка. Теби онда нису потребна ни права,ни закони ништа осим теретане и бицепса. И муда. А тај критеријум важи и за лава у савани и детлића на дрвету, па јер онда хоћеш да кажеш да морамо да кљуцамо стабло или чучимо у жбуну и ловимо газелу?

      Sviđa mi se

  3. „Парадоксално, у Србији је прво створена државна елита па тек онда држава“
    nije paradoksalno nego normalno i uobičajeno.. а још невероватније Србадији а уобичајено је да прво настане држава па онда нација.

    Sviđa mi se

  4. „Први и Други Српски устанак, нису започети као национална револуција у којој је национално ослобођење и стварање независне државе био циљ, већ као најобичнија социјална побуна противу османске власти“
    устанак је почео као побуна против дахија. Дахије су били противници националних реформи државе тадашњег султана, иначе први исламистички фундаменталистички покрет (настао у Каиру, али прве манигестације – Призренкса лига, тероро дахија у Србихји и побуна босанских феудалца – бегова против реформистичке власти).. султан је подржавао Србе, устанике, испрва.. тек касније је одлучено да се промене циљеви „револуционарне борбе“.. тако да је итекако национална револуција по најмање два основа…. не падај у манир патриЈОта неофеудалиста – не омаловажавај оно што је добро у нашој историји….

    Sviđa mi se

  5. „Свака елита у Србији и владари који из ње проистичу, Србију третирају као своју личну својину“
    није свака, али она која није се третира као издајници , нпр. Светозари Марковић и Прибићевић, контра патриЈОта попут Пашића кои се савршено уклапају у твоје описе..

    Sviđa mi se

  6. на остало „немам замјерке“, „дапаче“..поготово на ово:
    „.Први и основни проблем код овакве државе, јесте власништво.
    Како приватно сматра за “отпадништво” и јерес, јер само ако су сви једно они могу имати и бити у рају као целина, власништво тежи да увек буде “државно”.“

    Sviđa mi se

  7. „Изненадне насилне промене, преврати, револуције тада су једини начин промена, међутим оне су узалудне јер се цео систем увек враћа на старо. Заправо то нису ни промене, већ су ресетовања,“
    љуби те БрМ паметног.. ево зашто сам против насилних „револуција“.. систем се може променити, тј. вратити избворном функционисању ПРЕКО ПОТРЕБНИХ институција само стрпљивим радом унутар и контроли јавности ван иниституција..сваки неред прави још већи неред и само дођу алфа мужјаци са још већим јајцима..
    а вишак крви у мудима – мањак у мозгу

    Sviđa mi se

    • Да ли је по тој логици онда и Први српски устанак враћање на старо или је та револуција донела и неки напредак? Или револуције гледамо искључиво кроз призму комунистичке или исламистичке? Да ли је Карађорђе био “алфа мужјак“ са мањком мозга? Или кључно питање – на који начин мислиш да се десе промене у Србији, по твом нахођењу наравно, изборима? Ако су избори у питању што се онда ништа не мења? Где су те институције које ће јавност напокон да схвати као потребне, па да изгласа опцију која ће их успоставити? Како мислиш да народ (маса) схвати то што ти причаш, неким програмом, новом партијом, “протестантском етиком“?

      Sviđa mi se

      • Где су те институције које ће јавност напокон да схвати као потребне,
        pozorišta, škole, библиотеке, болнице, јавна предузећа, органи власти разни, спорстки клубови итд итд. масе не могу ништа да схвате ништа сем да следе алфа мужјаке, схватају само свесни и активни појединци, којих треб да буде све више и више..што их је више то је друштво срећније и развијеније ..једнократним насилним пучевима се чини управо супротно – изађемо периодично једном на улицу, а онда назад пред ТВ екран – сулејамана и фарму… па се 20 година ниједан родитељ не буни што му деца носе торбе од 30 кг, што нема физичких активности ни у школама ни у клубовима, који се сада плаћају, онда изађу ко слепа пучина на улицу да сруше неког, без икакве идеје шта после..

        Sviđa mi se

      • “Где су те институције које ће јавност напокон да схвати као потребне, па да изгласа опцију која ће их успоставити? “

        Када цитираш онда чини у контексту. Избегаваш кључне одговоре – како извршити промене у Србији твојом демократском опцијом? Чим ти се постави пар питања ти биркаш на шта ћеш одговорити зато је сада само ово једно једино.

        Sviđa mi se

  8. Како да ти објасним, Деки, ти гледаш ствари погрешно. Када питаш да ли је Први и Други Српски устанак враћање на старо или је неки напредак, ти подразумеваш проток времена, што је у православном учењу готово немогуће, тако да се питам да ли ти знаш било шта о православљу. Појам старо и напредак су сами по себи две различите категорије које ти стављаш у исти контекст, што ми говори да ипак знаш нешто о православљу. Антипод старом је ново а не напредак као што је и антипод напретку назадовање. Промене у Србији нису могуће, никада, могућа је само преметачина, што ти као православац би требало да знаш. У православљу промена не постоји, она је јерес а што се тиче институција, оне православљу нису потребне, јер је власт од Бога.
    Мени стварно није јасно шта ти причаш и шта хоћеш? Хоћеш православље а онда причаш о институцијама, гласању, опцијама, програмима. Извини али те ствари су православно логички контра дикторне.

    Sviđa mi se

    • Не говорим ја о институцијама, већ брм. Не говорим ја о изборима већ претпостављам да на њих брм мисли када каже да институције треба изградити, а како ако не изборима пошто потире “алфа мужјаке“ стављајући их у контекст ретроградног. Ово око старог, новог, напредка и остале филозофске мудролије – и шта има везе са православљем , а шта не – не могу са тобом дебатовати, јер сам кажеш да ниједну православну књигу ниси прочитао, а хоћеш о њему расправљати. Додуше, православље се може знати и самим живљењем њега, али такође си рекао да ниси литургијски човек, а види се и из текстова да о њему слабо знадеш.

      Sviđa mi se

      • Опет ти кажем, немам потребу да идем на литургије и читам православне књиге (и ако сам православац) јер видим друштво које православље креира. Ја се не бавим црквом и црквеним учењем директно, него последицама које то учење има када изађе из цркве. А о томе у наредном писанију.

        Sviđa mi se

  9. Питање за Клауса и Дејана:

    У мом насељу су џукеле ноћас раскомадале маче. Док је било живо, бака и унука су стално ишле да га гледају и унука би му се веома обрадовала. Е сад ја имам дилему.
    Да ли да то маче сахраним или не?
    Аргументи за сахрану
    -Ако сахраним маче, дете неће знати да је маче мртво и неће доживети трауму. Такође бака које дете води неће доживети трауму и они ће наставити да живе као да је све у реду и веровати да је мала маца отишла негде. Моја уврнута логика каже, да ако дете види мртво маче, оно ће доживети трауму и биће тужно. Ово негативно животно искуство, собзиром да се десило тако рано (дете има 3 године), детету ће се урезати у памћење и оно ће кроз живот ићи са сазнањем да је окружено ружним стварима и да је околина око њега сурова и небезбедна јер ако је мала маца убијена, шта спречава да то што је убило малу мацу убије и малу девојчицу? Понављам, дете има 3 године и не зна за Двери, Светосавље, Дожича и Велимировича, зна за шарено маче (тј знало је). Дете је мала Српкиња и држава у којој живи је Србија, што повлачи да ће она, имајући тако негативно искуство, на неки начин почети да се негативно односи према Србији од малих ногу, јер је Србија чини небезбедном (тј кад сазна да је земља где живи се зове Србија). Да ли сахраном мачета, ја помажем да једна Српкиња воли Србију?
    Други аргумент јесте да мачији леш трули и да може постати легло заразе, која може угрозити јавно здравље свих људи.
    Треће леш на јавној површини је ружан призор.
    Аргументи против сахране.
    -Ако не сахраним маче, дете ће га видети и доживети трауму. Оно ће од малих ногу схватити да је живот тежак и суров и да је њему боље да што пре то прихвати и одрасте, да буде јако како њега не би сутра нешто смотало. Да буде јунак. Временом како буде гледало мртве мачиће, оно ће се на њих навићи и то ће са њу постати сасвим нормално, тј природно и она то неће примећивати. Питање је да ли ће она, свесна да је живот суров и да је она као женско, слабија од мушкарца, тражити мушкарца који може да је заштити и који је већи јунак од ње. У том случају, она може постати смерна женица која рађа децу и на тај начин обнавља српство.

    Шта чинити? (Не зајебавам се, слике мртвих мачића јесу слике за наредно писање и видећете да говорим истину)

    Sviđa mi se

    • Код мене у крају се мртве мачке бацају у контејнер, никоме не пада на памет да се посебно ангажује око неких сахрана или не дај Боже дача
      Није баш хигијенски знам, ипак смо ми примитивни православци, али и то је боље него да се остављају да труле на улици.

      Sviđa mi se

  10. Зашто ли се мени импутира православно моралисање, да ми је знати?

    И какве узрочнопоследичне везе имају трауме из детињства, смерност, и наталитет? Верујем да би моралисти требали да, по вама, повежу две последње ствари.

    Уз логичку грешку, наравно. Деца се рађају из много прозаичнијих разлога.

    Sviđa mi se

    • Дете се већ родило и воли да гледа мацу које више нема. Боготражествујушћи одговор је задовољио.

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s