Бранимир Марковић: МОЈ ПРВИ ПЕТИ ОКТОБАР

(пригодна исповест поводом обљетнице заборављене  Јогурт револуције и „као да је било јуче“ Миланског едикта)

„Врата перцепције“ су и даље  једна од најутицајнијих књига међу Србима а очни вид најомраженији орган.

Истина је оно што је логично и веродостојно. Ко ће поверовати да цвеће стварно није било изгажено? И у остале невероватне будалаштине из овог текста?

Image

До краткотрајне емиграције од 1996., учествовао сам у свим битним демонстрацијама против неофеудалног режима Слободана Милошевић (9. март, Видовдански сабор, Чанковим антиратним протестима, чак и на прећутаним и заборављеним масовним демонстрацијама Шешељевих радикала испред СПЕНС-а кад их је полиција, довезена са станица јужне пруге,  разбила од батина итд.). И активно учествовао у рађању вишепартијског система. Али се нисам определио ни за једну странку.

Демократска је била метиљава за мој навијачки укус, СПО демагошка и одурно популистичка, а руководство проваљено већ на првим изборима (на којима је у Новом Саду СПО тријумфовао најубедељивије од свих градова у Србији  ) као убачено удбашко (на шта је Вук Д. промптно реаговао избацивањем из странке свих клинаца из новосадског одбора који су на то конкретно, именом и делима, указивали: „жутокљунци вређају угледне академике“), реформисти недовољно (односно уопште) „идентитетски“ српски и такође метиљави, ЛСВ, довољан разлог што су карикатурални,  ко испали из поп Ћире и поп Спире, да не цепидлачим још и о програму, радикали опет испали из прича Бранка Ћопића, па још и друга страна, „непријатељи“ …

Данас сам поносан што се ни онда нисам „учланио“ у партиократско племство, мада је то више био стицај околности него моја заслуга. Да ме је нека партија тада „освојила“ ушао би у њу, не знајући чему то води. Овако, остао сам bourgeoisie до краја.[i]

Кад је самодржац пао, 5. октобра 2000. , понадао сам се да је пао и систем. Нада је трајала неколико дана, до првих конкурса за управљачке функције у државним и јавним установама и медијима. Услов пет, или негде чак десет година искуства на руководећим местима. Ниједан револуционар, припадник трећег сталежа (већине становништва, политички неподобних грађана који нису били чланови Ком и СП Партије) није могао да испуни тај услов. Феудализам су тихо наставили они које смо ја и мени слични довели у фотеље. De ja vu, јер смо и Слободана Милошевића из истих разлога довели на власт на улицама, мислећи да рушимо систем.  Због обећања српске демократске националне државе и либералног економског система (што су све видови истог). [ii] Ништа лично. Системски. Зато ће бити „ко не плати на мосту плати на ћуприји“,  док се систем не промени.

Ових дана неко мудро написа: „Синдикат мора јасно и одлучно да уђе у политичку борбу против целог система који уништава концепт националне државе, никаквог развоја друштва нема ако се не вратимо концепту националне државе.“[iii] Протраћио сам скоро четврт века да бих био на истом.

Мој први неуспешни  преврат била је тзв Јогурт револуција. У њој се догодило СВЕ, у свим осталим у којима сам учествовао  тек понешто од тога. И њу су припремили тадашњи синдикати највећих фабрика Новог Сада.

Око 4 ујутру, 6. октобра 1988. кад су аутономаши „абдицирали“,  Глас Америке, кога смо слушали преко транзистора, јавио је да је пала прва комунистичка влада у Европи. Отишли смо да се одморимо, мислећи да смо спровели грађанску (bourgeoisie) револуцију и увели демократски и либерални поредак. .

5. Октобра те године није се десило ништа од оног како су вас обавештавали и учили.  Јогурт револуција није била соцреалистичка манифестација карикатуралних  радника изгубљених у времену који носе црвене заставе, пароле идолопоклонстава Слободану Милошевићу и Крцуну и не капирају да  пада Берлински зид (пао месец дана касније). А поготово не „дивање националистичких хорди“. То (како су вас обавештавали и учили ) се десило 6. октобра ујутру (соцреалистичка варијанта) и послеподне (хордашка варијанта). Ако се питате зашто се, коју деценију касније, наводно није догодио 6. октобар, е па догодио се, на начелно исти начин, само нисте обавештени о томе. Нисам ни ја, „дапаче“ нисам ни био у земљи 5. и 6. октобра 2000. , али, феноменолошки посматрано, убеђен сам да се десило исто оно што се игром случаја дешавало испред мог носа  оног 5.  и  6. октобра.

Укратко – изађеш на улицу, бориш се за националну револуцију, победиш, одеш кући да  отспаваш и пробудиш се у ancien regime( the political and social system of France before the Revolution of 1789) а да тога испрва ниси свестан.

Разлог зашто сам ја тога био свестан раније од осталих није моја велеумност, већ баналност – живео сам тачно преко пута места догађаја – Покрајинског комитета. Остали грађани-револуционари отишли су да одморе у своје удаљеније домове, мене је пробудила  бука испод прозора већ у 7 ујутру.

Плато  је био препун. Кад би видео у црно-белом помислио бих да гледам Филмске новости, журнал из Титиног доба емитован у биоскопима пре сваке пројекције играног  филма – слике Тита и Слобе, и мени непознатог лика кога ми је старац (у шајкачи),  носилац слике, запањен мојим незнањем, бесно представио као Крцуна, смешне пароле, црвене и заставе са петокраком, радници довожени на тракторским приколицама.  Стајлинг, дрес код, састав учесника (по сваком критеријуму), пароле … ни налик ономе од пре само неколико сати. Е, али ове „демонстрације“ су имале пар предности – биле су најављене уредништвима и биле на дневном светлу, згодније за снимање. Тако да су у видео архиве и историју ушли само ови снимци. Да је тијеком „јогурта“ било  „сасвим супротно“ могу да тврде само особе природно на халуциногеним дрогама, попут моје маленкости, ал ко ће будалама  да верује.

Тако, бауљајућ међ Корчагинима, дође и време да одем „на своје радно место“ – радио Нови Сад. Уредница је знала  да , када су демонстрације и звездине утакмице, не долазим на посао (био сам хонорарац). Све ми је опраштала јер је тврдила да сам најталентованији извештач кога је срела а била је пред пензијом. А тај дан ме је чекало „прегршт извештаја“. У свим градским општинама и општинским и покрајинским комитејима већ су били заказани састанци у коме ће се представити нова руководства!!??
Ко их је и на којим изборима или бар састанцима тако експресно изабрао – не питајте, О ТОМЕ И ЈЕСТЕ ТЕКСТ!

Скуписмо се, ко и сваки дан – иста  екипица политичких извештача новосадских медија, и кренусмо на турнеју. Већина су била попут мене, нови, амбициозни, тек пристигли са факса. И изразито анти црвено и антиаутономашки опредељени, што је било у колизији са радом у аутономашким медијима, но о том опширније потом. Наиме, подобни су награђивани уредничким фотељама па је увек био мањак извештача.

Али било је и пар старије гарде и њихових млађих следбеника који су се уваљивали међу другове и добијали „екслузивне“ инсајдерске информације. Којима није било трага у њиховим извештајима. Један од њих је био баш онај данас београдски економски аналитичар који нервира Владимира Милутиновића „неолибералним мантрама„.  

И тако почеше да дефилују ликови нових „руководилаца“. Збуњено смо се згледали. Никад их нико нигде није видео.  Питали смо оног од нас политички најподобнијег и најинфилтриранијег међу другове – ко су ови, он је рекао ПООООЈМА НЕЕЕМАМ. Да ли треба да наглашавам да су „стајлинг, дрес код, састав учесника (по сваком критеријуму), пароле …“ савршено одударали од „јогурт“ дешавања  а савршено се подударали са ранојутрошњим. „Руководиоци“ су били  још збуњенији од нас (новинара), јер је било очигледно да никад, сем можда на састанку Кућног савета или Месне заједнице, нису имали јавни наступ. Тада ми је први пут пролетела мисао о ситном, сеоском  племству које је сменило крупно.

Вратим се у радио да скрпим те извештаје, кад тамо нови шок – цела редакција (сем главног уредника и уреднице, моје обожаватељке – поштених аутономаша)  слави „победу наших“. Шта је ту чудно? Па ништа. Сем, што сам ја упао у радио, неколико месеци раније,  јер нико није желео ни смео да извештава шта се стварно говори (против аутономашког руководства Војвдине и града) на бројним свакодневним протестним скуповима, па је чак и уреднику, поштеном  аутономашу, требала нека будала и неки извештајчић за покриће. Небројено пута је на редакцијским састанцима кумио и молио стално запослене новинарке да известе шта заправо кажу учесници скупова, да не воде политику и не измишљају и не прећуткују (лично слушао). На тај радио се иначе упадало углавном  преко рођачких веза сељана два банатска села (што је одговор на питање које сам испрва себи поставио – ко их скупи овако смотане). Новосађани су га презирали. Чини ми се  да је тако и дан данас.
Претходних месеци сам се међу њима осећао ко Чак Норис. Пошто сам уредно и редовно, са великим уживањем,  кркао насочније изјаве против аутономаша, чак и хвалоспеве „непоменику“, у своје извештаје емитоване у ударној емисији вести режимског радија (што и јесте био изразито апсурдан стицај околности),   једино логично објашњење колегиница из редакције било је да ја имам толико јаку залеђину, да је боље да ме се клоне.  И лупале су главу месецима ко стоји иза мене. Кадгод  бих се појавио, оне би се ућутале или разбежале ко мексиканци кад се појави Гринго у шпагети вестернима. А разговор је престајао. Ја сам у том „статусу“ уживао и добро се зајебавао.

Ни име „непоменика“ – Слободан Милошевић, нису смеле да изговоре, рекле би само „онај“ уз обавезно колективно ццц, и залогај переца које су увек присутне, да не би добиле чир на желудцу од емотивнох уживљавања у политичку ситуацију.

 А сада су топло с љубављу говориле „он“ – како им је рекао, како их је развалио, АЛ СМО ИХ РАЗВАЛИЛИ. И нападно почеле да се обраћају чак  и Чаку.

(Епилог целе приче је да је једино Чак добио отказ, нешто касније кад је нови уредник, потоњи ДОСов директор, а претходно главни аутономашки хушкач,  укапирао да нико не стоји иза мене и да нисам „Слобин човек“ .

Сви аутономаши су срећно дочекали пензију. Но, то сам могао да предвидим већ наредних дана, кад смо се разлетели по задатку да извештавамо са језуитских сеанси самобичевања аутономашких главних уредника пред новим газдама.

У једној таквој, пред данас заборављеним а и онда незнавеним лидерима догађања народа „опрао се“ тадашњи „аутономашки“  уредник Дневника (новина) и задржао фотељу и код Слобиних. Још ми је жао што нисам сачувао тај извештај.

Прича је занимљива и морално поучна, јер је мој пријатељ са факултета и колега из тадашње „екипице“ извештача, новинар Дневника, добио задатак да пише унутрашње политичку колумну суботом. Колумна је у штампаном издању била толико одурна да сиротог човека само што нисмо линчовали сваке суботе и недеље  кад  би се  састајали на малом фудбалу. Управо је добио ћеркицу и био у незахвалном егзистенцијалном положају.

Клео нам се да није то написао. Наредних субота почео је да нам доноси  текстове које је стварно писао. А који нису били ни налик штампаним.

Отишао је на разговор код уредника и молио га да , кад већ он пише „његову“ колумну, да бар не потписује његовим именом. Добио је само уцену отказом.

Касније је високоморални вечни  уредник ипак добио шут карту из Дневника и промптно постао уредник „опозиционих“ Независних новина. У првој његовој колумни тамо згражавао се над моралом младих новинара, наводећи пример „младог колеге колумнисте Дневника“ и цитирајући  бљувотине које је сам написао.  Човек је и даље поштован као гигант и родоначелник независног новинарства. Но, да се вратим на причу.)

Елем, снимим те извештаје (о „руководиоцима“)  и кренем кући, што је иза ћошка. Кад тамо – совјетску кинематографију смењује чешка школа (знате оне комедије о селу, најбоље на свету). Корчагинима су се придружиле разне „организоване групе“ из „унутрашњости“.

ПО-четници са паролом   „Војвођани ево ваши Чачана“ и стајлингом са сабора у Гучи, придошли да ослободе  браћу Србе и сестре Српкиње запањено гледају групу Словака из оближњег села, обучених у радничке комбинезоне, како носе транспаренте на матерњем и весело певају неку од словачких песмама (то вам је тај „чешки“ филм), које нама генетским Динарцима увек делују безазлено као да су дечије. А почињу да пристижу и многи демонстранти од синоћ, још запањенији саставом на платоу.

Свеопшту запањеност прекиде гласина да ће „нам“ се обратити Слободан Милошевић са СПЕНС-а. И сви присутни разног етничког, културолошког, и конфесионалног,  вероватно и разних сексуалних  „опредељења“  (права нација у малом) запутише се тамо. Кад – није баш Слобо већ СоколовиТЈ. Треба знати да нама тада тај лик није значио ама баш ништа.

У свеопштој дезорганизацији, измешана маса се скупљала доле на платоу испред СПЕНС-а, а моје друштво од синоћ се окупило и попело степеницама до бине иза леђа самог говорника. Као што рекох, нисмо знали ништа о њему и појма  нисмо имали да ће баш он да говори. А обезбеђење је вероватно резоновало ко моје колегинице из редакције – ови мора да су неки кад смеју да дођу до друга Соколовитја.

„Другови, реализовали смо све што смо зацртали!!“ бејаше прва и једина реченица говора.

„Шта си ти реализовао?“,

„Који си ти к..“, и остале псовке, зачуо је непосредно иза својих ушију, а од доле са платоа салву звиждука и уааа оних од синоћ. А са њима помешане  „организоване групе“ су се згледале ћутке и питале где су се то нашли.

Тада се сетих извештаја на тв Београду од синоћ. Најкраћег у историји новинарства. Наиме, моје друштво панкерско-навијачког усмерења (луде осамдесете), кад би насртање на кордон полиције и урлање ту и тамо спласнуло, скокнуло  би до мог стана (пар десетина метара даље) на „загревање“ одакле би истрчавали чим би поново чули галаму задовољавајуће децибелаже, па смо тако случајно укебали и тај извештај. Водитељ вести  је већ у најави догађаја дана славодобитно најављивао долазак репортера са „лица места“ и широким осмесима сугерисао „етичку вредност“ догађаја. Ми смо се наместили ко пауни, испред екрана, очекујући можда чак и који кадар са нашим умиљатим фацама у моментима јуриша и свакако похвале од чика „нашег“ новинара, ко ђаци од учитељице. Али од кадрова – к… а репортер Владо Мареш је само, на питање водитеља, одговарао понављајући једно те исто као у грозници „уф, тамо је опасно, жестоко..уф тамо су ствари ИЗМАКЛЕ КОНТРОЛИ„. 

Тупаво смо се згледали – шта је овом? Ракија није дала допринос нашој виспрености. Сада испред СПЕНС-а, кључне речи – зацртано-реализација-контрола, као да су се „онима од синоћ“ отвориле у свој значењској пуноћи. Такве звиждуке од „својих“ већ у петом минуту доласка на власт никада није доживела ниједна клика. Али, остали су похрањени само у мом сећању, изгледа нигде више. Соколовитј је буквално побегао главом без обзира.

Но, ту неспоразумима није био крај. Маса се вратила до зграде  Бановине – Покрајинске владе и почела да разбија стакла на прозорима.  Морам да признам да је то била једина краткотрајна  тачка консензуса између „Чачана“ и панкера/навијача „од синоћ“.

Јер, синоћни су почели да скандирају „и-де-мо-у-Бе-о-град“, „сле-де-ћи-је-Бе-о-град„, на шта је један од „чачана“ збуњено питао „а што у Београд, па они су наши?“
-„Па и тамо су комунисти на власти мајмуне и њих треба срушити.“ било је објашњење које се до дана данашњег никог није „дојмило“. Па су и до дана данашњег на власти.

А разлоге зашто смо излазили на улице 5-тих октобара, 9. тих мартова, видовдана и на осталим  уличним протестима смо давно заборавили. Али има ко се сећа.

9. март, Видовдански сабор  и 5. октобар су организовале ЦИА, а учествовали плаћени издајници. Рушили су највећег сина срБских народа и народности јер је патриота, планетарни пионир антиглобализма, Гадафи пре Чавеза, Путин пре Путина. Ево Моралес пре Адама.

Јогурт револуција је један тотално небитан и срамотан догађај у ком су учествовале неке сељачине из унутрашњости.

Владавина аутономаша је била Периклеово доба демократије у Панонији. А Перикле је имао пригодан надимак Жика Берија. Данас је угледни доктор наука. Таквог човека рушити? Срамота! Дивљаштво!

Сведочења којекаквих маторих фрикова из центра (који се још и чуде како толика маса уствари уопште није угазила цветне леје) да је на демонстрацијама био „цео град“, зорно демантују архивски снимци, јасни ПО ДАНУ, на којима су искључиво „чачани“ са дрес кодом из Булајићевих филмова, у тадашњем жаргону „новосадских фрикова“ звани „манекени загребачке телевизије“.  Уосталом и на снимцима београдске телевизије су само они, као доказ родољубивог и националног карактера догађаја, на снимцима новосадске опет они, као доказ да ту не беше правих новосађана и војвођана, само дивљаци, на снимцима загребачке опет само они, крезубави  „ћетници“. Што потврђују и радови еминетних аналитичара, политиколога и историчара.

 А прави новосађани су са гађењем остали у својим домовима и сутрадан се зражавали над угаженим цвећем дуж улице Модене.

„Шта им је цвеће скривило?“ завапила је у својој рубрици колумнискиња Гласа Омладине, регрутног центра СКОЈевског племства, колико  сутрадан, отворено комунистички признавши да на демонстрацијама није била нити би јој на крај памети било да  оде међ тај полусвет.

„Врата перцепције“[iv] су и даље  једна од најутицајнијих књига међу Србима а очни вид најомраженији орган.

Истина је оно што је логично и веродостојно. Ко ће поверовати да цвеће стварно није било изгажено? И у остале невероватне будалаштине из овог текста?

Да су демонстранти углавном били новосађани, да већина појма није имала ни ко је Слоба, да су се спонтано „отргли контроли“, да ниједне „националистичке“ нити пароле уопште није било, а поготово не црвених застава и да је било жестоко ко и 9. марта, само што је полиција била на „светском нивоу“, тј. строго по ПеЕс-у. Стрељачких кордона ко из филма Оклопњача Потемкин, који калашњиковима пуцају на демонстранте, као што смо заборавили да је било 9. марта, није било.

 И да су се борили за исте циљеве као цела источна Европа те године. Хајте молим вас.

Зар поново да се заносимо: „мора јасно и одлучно да (се) уђе у политичку борбу против целог система који уништава концепт националне државе, никаквог развоја друштва нема ако се не вратимо концепту националне државе.“[v] 


[i] Први пут сам одолео у ЈеНеА. Капетан је, те године Титине смрти, извео целу чету и питао „ко жели да уђе у партију нек искорачи“.  Нисмо једино један пургер, који је „отворено комунистички“  говорио да је усташа, један момак из Баранде и ја. Сви су нас већ видели на Голом Отоку, капетан је само нагласио „А ви нееећееете у партију?!“, а заставник притрчао и реко „Е сад сте најебали“.

 Тешко смо страдали. Цела чета је 6 месеци сваке суботе и недеље цело преподне проводила на политичкој настави, а нас тројица би опрали пар тоалета по казни,  за петнаестак минута,  а после нисмо знали шта ћемо са собом – играли фудбал на пустим теренима, пили у пустој  кантини, спавали, излежавали се у празним спаваоницама …  Од та доба сам, из само мени знаних разлога, скептичан према исповестима свих страдалника за време Тите „страдалих“ после 1960.  године.

[ii] Мој живот се врти у круг. Персонално исти људи који су ме избацили са посла непосредно после јогурта 6. октобра, чине то и данас. ДОС „није имао замјерки“ на типа, уредника који ме је први отпустио, увлакача свих режима – од аутономаша,преко Слобе до ДОС-а.  Поставили су га за директора РТВ. Његови некадашњи потрчци, тада новинари почетници без факултета, доведени по партијској СПС/СРС линији на место неколико стотина отпуштених факултетски образованих новинара (од којих су већина, попут моје маленкости, били против аутономаша), данас су прекаљени функционери са богатим руководилачким стажом у разним јавним предузећима (њихови Си-Ви-и би јамачно задивили Декија), „ратним пленом“ са бројних избора, а СПС и СРС са новим именом  су опет на власти. Иронично, и данас ми, усред Београда,  о глави ради бивши директор РТВ.

[iv] Хаксли је добровољно експериментисао с психоделичним дрогама под надзором др. Озмонда, закључивши да мескалин проширује свест и омогућује искорак у алтернативну стварност.

Advertisements

7 mišljenja na „Бранимир Марковић: МОЈ ПРВИ ПЕТИ ОКТОБАР

  1. Ниси одолео, а да ме не поменеш :). Прво, шта значи “поштен аутономаш“? Друго, што не кажеш лепо имена него треба да се довијамо на које ликове циљаш (претпостављам да сам погодио за Ћулибрка, али који је тај вајни директор)? И треће:
    Очигледно је да се не разумемо. Ево овако, склон си да омаловажиш свачији рад уколико се стопроцентно са твојим размишљањима не слаже (што је, је л’, немогуће), па тако поспрдно се обраћаш за породичну шетњу, борбу против ГМО и низ других ствари. Зато сам те питао за твој политички ЦВ мислећи најпре да ли си ти некад нешто покренуо, организовао и то спроводио, јер то захтева пре свега много труда, одрицања и на крају крајева финансија и то од своје, што би дрп рекао, ‘ране и џебане. Учествовање као један од многих пасивних учесника неког окупљања није активизам, а понајмање ако је то још и послом било везано. Поштујем твоје антикомунистичко расположење и то што ниси продао своја уверења, али то су две теме, односно, није она која је мене интересовала иако није незанимљива.

    П.С. Ако се на тај радио улазило преко рођачке везе из “два села“ питам се које је твоје село било? 🙂

    Sviđa mi se

  2. „Учествовао сам, до краткотрајне емиграције од 1996., у свим битним демонстрацијама против неофеудалног режима Слободана Милошевић“

    Sinovac, nije da ga nešto branim, al glupa ti je tvrdnja, pa i jadni Čanak je stostruko bogatiji posle te tvoje „anti-neofeudalne“ revolucije. Nije sramota priznati da si bio glup, da su te zaveli, da si eto mlad naleteo na đukačka obećanja…

    Sviđa mi se

      • „režim se deli na vlast i na opoziciju.. i NVO sektor ..“

        Sama reč režim potiče od latinske reči koja znači vladati, nije mi baš jasno vaše viđenje? Vi nam u stvari objašnjavate „u šta se krenulo“ navodite potom kao kakva snobovska devojčica, odakle su se sve sjatili „saborci“, praveći jasnu distinkciju među njima i na kraju rekosta da se tamo nije stiglo.
        Kada se ne stigne gde se krenulo, krene se ponovo ili se šuti, jer žalopojke nisu odlika „pravih Novosađana“, oni slabo gude u gusle.

        Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s