Драган Томић: Роб прошлости, талац будућности или –

“ Реалне могућности Србије да силом поврати здрав разум. „

buffalo

Као неко ко је учествовао у борбама на Косову 1999 године, ред би био да гукнем нешто о томе.

Главни непријатељ Србије и Срба нису Шиптари нити Американци, већ је главни непријатељ мит. Мит је опасни противник и наоружан до зуба. Лажима и полуистинама.
Зато, следи разоружавање мита.

Мит 1912.

Мит 1912 године наоружан је са лажи да је СрБска војска, 1912 године ослободила “Стару Србију” то јест Косово и Метохију. СрБска војска НИЈЕ ослободила 1912 године “Стару Србију”, већ је само потиснула Турке са територије док су Отомани (под „Отоманима и Османлијама“ овај аутор подразумева оне који баштине традиције  Османли-девлета, османлијске државе,  што модернизована турска држава, коју је Српска војска протерала са територије данашње Србије никако није била. За разлику од Кемалиста, наше комшије из Рашке области, КосМета и БиХ никаква модернизација не занима; они покушавају да реанимирају шеријатско право  и договоре се ко би могао да постане нови султан  – прим. дрп ) остали (Шиптари и “Бошњаци”. Ти Отомани су наставили да се боре против Србије од 1912. до данас и та борба и даље траје. Срж мита 1912. године заснива се на победама које је СрБска војска остварила у биткама, Кумановској, Битољској,Прилепској, опсади Скадра као и заузимању већег дела Албаније. Као и самог Косова и Метохије. Оно што се прећуткује јесте да су у свим овим операцијама, позадинске трупе СрБске војске биле редовно уништаване од стране Османлија, то јест Шиптара и “Бошњака”.
Дакле, победа је везана за јуришне трупе и сам фронт, то је линијска победа, док по дубини је пораз. На овај начин, СрБска војска НИЈЕ ослободила ништа, већ је само у јуришу, протерала Турке. Победа над Турцима је онда максимално величана од стране малограђанштине у Србији да је у потпуности засенила другу страну истог догађаја, а то је пораз по дубини.

Сам национални план Србије, који пре свега има упориште у “историјском праву” при самом планирању операција избацује из вида просту историјску чињеницу, да је пре доласка отомана, Србија била готово у сталном рату са Бугарском. Логично, чим је Отоманско царство било протерано, ствари су се вратиле на старо и Србија је на граници уместо старог добила новог непријатеља . Све ово упућује на то да је српски национални програм, састављен и формиран на бази епике и да је у суштини офрље урађен, са мало стварног историјског знања а са пуно митоманије и фантазија. Цена оваквог односа спрам историје и непознавања чињеница мери се у хектарима гробља.
Потреба да се грешке сакрију, врши се уздизањем жртве и табуизацијом ситуација у којима је дошло до губитка живота, то јест путем хероизама. Уместо  да се ствари рационално  изанализирају и одговорнима суди за лоше вођену операцију – мртви се користе као оправдање за погрешне одлуке. Другим речима, ни једна битка вођена на овај начин, ако нема 80% изгинулих, није славна и не заслужује да се помене. Хероизам је у директној вези са култом смрти који је проистекао из погрешног тумачења Косовског боја, који је постављен као репер како се води битка. Са 100% губицима и 100% вечном славом.
По овој логици, Србин иде у рат да у њему херојски погине а не да победи, те је тако сама његова смрт победа јер му обезбеђује вечну славу а са њом и вечни живот. Као Косовски јунаци.

После 1912 године, малграђанска елита у Србији сматрала је саму себе победницом и ако није остварила свој стретегијски циљ – излазак на море.
Уместо изласка на море, добила је још једну непријатељску државу поред Бугарске – Албанију која је настала као заједнички пројекат Европе, и то превасходно Енглеске, Немачке, Аустро Угарске, Италије и Бугарске. До дана данашњег ове државе јесу заштитнице  Османлија, и то пре свега као противтежа Руском утицају. У таквој подели улога, свако територијално проширење и побољшање услова живота народа на на Балкану, има се вршити  на ушртб  и на рачун Србије, од 1912. до дана данашњег. Комично и трагично, од тог момента, Србија је приморана да увек тражи начин како да буде добра са барем једним од својих непријатеља и ова самопоништавајућа пракса довешће до 1999 године.

Мит 1914-1918

Први Светски рат, јесте тачка у којој почиње пад Србије и то у сваком погледу.
У погледу биолошког, Србија губи 60% мушке популације и 24 % укупне популације. Међутим, поред овога, она се и самопоништава, стварајући Југославију и заправо Први Светски рат јесте тачка у којој Србија престаје да постоји. Свака њена идеја и мисао и поступак, од тог момента биће де факто антинационални и антидржавни. Тачније, антидржавна пракса је постојала и раније само је у случају Југославије постала оперативна. Током Првог Светског рата, приликом повлачења преко Албаније, Османлије су  на најсвирепије убијале начине како српске војнике, тако и цивиле. У самој Србији, догодио се бугарски геноцид (Дубока долина) у коме је југ Србије трајно осакаћен.

Мит 1918-1941

Током периода постојања Краљевина Југославије, на простору Македоније, Југа Србије и Косова, стално су деловале јединице ВМРО (подржане од стране Бугарске) и качака то јест Шиптара – одметника (подржаних од стране Црне Горе,Италије,Ватикана,Аустрије и Немачке). Све ове покрете подржавају и левичари, то јест комунисти као и Језуите који се боре противу Српске масонерије која је такође усмерена ка антидржављу само на другачији начин. Практично у овом периоду, на постојећи антидржавни и антинационални концепт, оличен у идеји Југославије, који се пак наслања на средњевековну Србију, то јест на феудални начин владања, где се влада простором и народом, а овај пак на Православну идеју о утапању у Бога Универзума и разлагања у безвременом, две струје се боре око начина на који треба уништити националну идеју и са њом идеју о националној држави. За време Краљевине Југославије, долази до низа побуна и стварања  “Мале Албаније” на Косову, то јест свега онога што ће бити репризирано 1999 године.

Мит 1941-1945

Током Другог Светског Рата, долази до стварања “Велике Албаније” под италијанском окупацијом, и оргијања Шиптара над Србима (врло слично ономе што се дешавало и дешава након 1999 до данас). Османлије у Санџаку, траже прикључења Босни то јест НДХ. Комунисти, подржани од стране Запада а касније и од Русије, јесу победници у Другом Светском рату, међутим за Шиптаре и Османлије, они су само другачији начин да се дође до истог циља а то је стварање Велике Албаније и/или прикључење Санџака Босни и стварање Османлијске целине, овог пута под црвеном заставом. Одмах након Другог Светског рата, Шиптарски партизани улазе у сукоб са КНОЈ-ем, што је и повод за директиву 153, која је донета 6 Марта 1945 године којом се забрањује повратак избеглицама са Косова. Разлог јесте управо сукоб КНОЈ-а и Шиптара који је трајао до Августа 1945 након чега је избеглицама дозвољено да се врате на Косово. Да се открило да Шиптари и тада траже Велику Албанију, цео пројекат братства и јединства би био обесмишљен већ тада а не касније.

Мит 1945-1999

Период СФРЈ, јесте финална фаза уништења Србије и Српског националног идентитета са једне стране и цветања националних идентитета наших непријатеља. Током овог периода, на Косову практично влада ратно стање, али се то константно крије.
Међутим, Српски комунисти, прочишћени негативном селекцијом и инвазијом Црногораца, заиста верују да је све у реду и да је боље што мање се осећати Србима. Тито је морао Црногорце да задовољи, с обзиром да су они били фанатично за Русе, те им је практично дао сва руководећа места у Србији, где су они, племенски, рођачки и на многе друге начине повезани –  довлачили своје кадрове где су испољавали неконтролисано чојство и јунаштво, блокирајући сваку рационалну одлуку и идеју а све у име товљења сопствене гузице и хедонизма.

Због страха од Совјетске инвазије, целокупна индустрија у Србији није обновљена већ напротив, систематски је уништавана. Ово је довело до пада у интелектуалном развоју Србије и систематском негативном селекцијом, елита у Србији постаје оно што је и данас- гомила тешких будала. Свако напредовање је на тај начин заустављено јер ем негативним одабиром кадрова добијате све глупље људе ем свака виша позиција је попуњена “Ђетићем” или  “ерцеговцем”. Тако, предузимљив и интелигентан Србин, може искључиво да тавори или пак да покуша да бољу егзистенцију обезбеди мувачином и закидањем од државе. Србенда тако постаје сецикеса, дрпарош и потпуно отуђен од државе коју презире а да ни сам тога није свестан. Сама Србија се распрачава на покрајине, на хедонисте Војвођанере и на кољаче Шиптаре који урнишу Србе на Косову.

Током 90их година, јединствена комунистичка партија Србије се дели на Титоисте (Милошевић) и на Стаљинисте ( Мићуновић, Ђинђић, Пешићка,Кандићка). Но трећа Србија она која се буди је под чврстом контролом Вука Драшковића, то јест „Данине струје“* црногорског лобија који се формира само зато да би дао против тежу првој (титоисти Милошевића). Дакле током 90их политичку сцену Србије чине два Црногорска лобија и један анти српски, стаљинистички оличен у тзв Опозицији Србије. Овај систем је у тоталном балансу јер сва три арче Србију и паразитирају на њој. Сво ово оргијање, траје до 1999. године, када моћ Атлантиста досеже врхунац и када долази до НАТО напада и губитка Косова.

Мит 1999 до данас.

Коначни распад Заједнице Србије и Црне Горе, доводи до тога да Црногорски лоби губи на знази те са њим практично и нестаје СПО. Пораз “титоиста” доводи на сцену стаљинисте, то јест ЕУнаторе који разарају Србију изнутра и сатиру је до краја.
Међутим “титоисти” , негативном селекцијом мутирани српски домаћини, не поседују интелектуални капацитет да земљу подигну на ноге, јер просто то не умеју да ураде, јер им је интелект сведен на ниво пуне кофе воде, те они у унутрашњости Србије формирају своје феуде, којима владају популистички док намештају један другоме шеме и шемице које се све врше по принципу “на дођем ти” то јест буразерске економије која нити је конурентна нити има капацитет за развој, те је стога осуђена на вечито таворење и нестанак.
Са друге стране, „стаљинисти“, попут Зорана Ђинђића,Весне Пешић, Наташе Кандић, Чедомира Јовановића, и целе те би-Жутерије, баханалишу по Београду, правећи од њега црну рупу која усисава Србију.
Трећа група, која се развила између титоиста и стаљиниста, јесу мистици, то јест масони који се крију иза националног и СПЦ-а (Коштуница,Двери,НСП тј ПатриЈоте) који су трагично неартикулисани и немоћни да ураде било шта смислено и продуктивно.
Њихова немоћ, ствара страх и из страха израња агресија која је осим тога што је деструктивна пре свега АУТО ДЕСТРУКТИВНА и чини само штету Србији.

Хтео бих само још и да додам, да тај “здрави срБски сељак” тј “геџа” је створен грешком, то јест првом агреарном реформом Обреновића 1836. године и чији је циљ био спречавање стварања конкуренције у трговини чиме је Обреновић де факто постао најбогатији човек на Балкану док је Србија усрана за векове који ће доћи.

* Даница – Дана Драшковић, рођ. Бошковић, рођена у Бијелом Пољу Црна Гора; позната по својој никад оствареној болесној амбицији да руководи тајним службама и тако „лустрира“ све који јој стоје на путу до власти. Именована је стварни вођа СПО (ма шта то данас представљало)**  а начин на који би управљала Србијом да се наслутити из краткотрајног руковођења престоницом; у време када је СПО управљао Београдом, Бјелопољски санџак је етнички очишћен од становника који су се изјаснили као Срби… Сви су се преселили у Београд на буџет Србије.

** Познат је виц о г-ђи Дани и гинекологу: 
–  Добар дан госпођо, како ваша рибица данас?
– Ах, ено га кући, пише неку књигу…

(Опрема и фусноте – дрп)

39 mišljenja na „Драган Томић: Роб прошлости, талац будућности или –

  1. Ау, сунце ти, па има ли један поштен Србин данас по теби, хоћу рећи, Србијанац пошто мислим, колико си напљувао Србе ван Србије погрешио си у одредници? Накривио шешир те се намлати на тастатури за све паре. Је ли, леба ти, шта те покреће на оваква писанија? Љубав према Србији, а мржња према Српству? Или је нешто друго у питању?

    Sviđa mi se

    • Љубав према Србији и Србима, Деки. Ја волим своју земљу и свој народ али то не значи да аминујем свако срање које исти направе. Одувек сам сматрао себе патриотом, што, барем по мени, значи волети своју земљу и свој народ и радити на томе да они буду бољи сваким даном. То подразумева љубав али и критику. Не зато што се мрзи, већ из жеље да буду бољи. Популистичко удварање je еквивалентно породици која толико размази своје дете да ово када одрасте постане неспособно да функционише самостално и што је још горе, постаје нарцис.

      Sviđa mi se

      • Са овим сам апсолутно сагласан, али ниједна победа није чиста што не значи да је мање вредна, па је зато треба багателисати. То је прво. Друго, када наводиш тамо оне невероватне ствари, ако мислиш да будеш кредибилан, дај покоју фусноту да видимо на шта се позиваш; овако, то је само твоје мишљење. Нпр:

        “Због страха од Совјетске инвазије, целокупна индустрија у Србији није обновљена већ напротив, систематски је уништавана.“ Ово је толико невероватна изјава да захтева подебели пасус објашњења, а не само се одвали и ето вам га.

        “Трећа група, која се развила између титоиста и стаљиниста, јесу мистици, то јест масони који се крију иза националног и СПЦ-а (Коштуница,Двери,НСП тј ПатриЈоте) који су трагично неартикулисани и немоћни да ураде било шта смислено и продуктивно.“

        Свакакве сам квалификације чуо за Двери за ове две и по године, али да су масони још вала нисам.

        Има тога још много у овом тексту, неозбиљно је.

        Sviđa mi se

    • После разлаза са Совјетским Савезом, постојала је реална претња инвазије на Југославију од стране Варшавског пакта. Из тог разлога, сви стратешки ресурси су били расељени из Србије по осталим републикама, превасходно Босни,Хрватској и Словенији. Црногорци као фанатични Русофили и Стаљинисти, су тада постављени на сва управна места у Србији управо из разлога да, у случају да се напад деси, они ће заједно са Србима бити „прогутани“ од стране Варшавског пакта. Да упростим, по том плану, ми заједно са Црногорцима смо жртвовани од стране Тита. Све ово је документовано у студији Економског Факултета, „Индустрија Србије у периоду 1948-1953“, др Живота Ђорђевић и др. Бошко Мијатовић. Ево неких примера, пресељење млинова из Војводине, колоквијално назван „помор млинова“, у Суботици (фирма „Маргит“), Бачка Топола (фирма „Србија“) итд, сви они су пренешени од Босне до Албаније. Словенци су ћапили делове машина и производних погона аутомобилске индустрије, тако ти је настао ТАМ.
      Што се тиче „Двери“ и патриЈотског блока, то јест масонске струје, потреба да се има нешто тако елитно, као што је, рецимо, „Двор“ поред Дворјана подразумева и неког цара или минимум краља. Такође сама реч Двор и Дворјани, јесте елитистичка посавка што подразумева пирамидалну структуру а где су пирамиде ту је и братство. Цела та патријотска прича, одише јединим испразним помпезним наметањем флоскула и пршти од нарцисоидности. Пази ти, „Двор“ са „дворјанима“ како је то узвишено и нарцисоидно. А још став који одише дубоким презиром спрам обичних ствари, ту ми се тек диже коса на глави. Превише неозбиљно, скарадно,профано. Кич једном речју и млаћење празне сламе. Но оно што је зло у тој причи, јесте тај малигни нарцизма који избија из политике патријота. Нарцизам и врло мало знања.

      Sviđa mi se

      • Какав бре Двор и Дворјани, је л’ ти уопште знаш шта значи именица Двери? Не разумем везу, још мање објашњење.

        Што се Совјета тиче боље си написао у објашњењу него у тексту. Дакле, намештаљка КПЈ за индустријализацију оних који су “Запад за Србе“. Са тим се већ слажем.

        Sviđa mi se

      • “ Дакле, намештаљка КПЈ за индустријализацију оних који су ”Запад за Србе”.“
        Није ваљда да за ово први пут чујеш?!?

        Sviđa mi se

      • Не мислим ја о теби ништа лоше, чисто да ме погрешно не схватиш. Оно што мислим је да ти живиш у једном матриксу, виртуелној стварности која је исткана око Србије негде у другој половини 19 века. Србија је дизајнирана од стране тадашњих велики сила, превасходно од Енглеске да буде алат, који треба да заустави ширење Русије, што значи да је читава историја Србије, заправо вештачка јер није настала као продукт сопствене воље и циљева, већ је испрограмирана од стране других.
        А иначе та прича о дворовима и царствима на начин који се презентује, јесте Византијска прича о „држави“ где осим двора не постоји ништа друго. Ово произилази из Православног учења и схватања вере, то јест монашења, контемплативног приступа вери. И то је сама срж тог проблема отуђења елите од народа, јер се она буквално замонаши и крене да вилени у својим „визијама“.

        Sviđa mi se

      • Не могу одолети а да не додам и још једну пикантерију на тему измештања србијанске индустрије : ) (у мноштву осталих, које врве чак дотле да је из Ниша ношено и у ЗГ, а у словеначку да не помињем) Елем : ) ПЕКО, творница обуће јел` те словеначка коју данас сви знају је пренешена из БГ а предходно отета београдском индустријалцу обуће ПЕтру КОзини, ПЕКО тако човек назва своју творницу по почетним словема имена и презимена свога. И тушта и тма примера… како је ношено да се направи Рачунарска индустрија Загреб(РИЗ), па Искра Крањ исто појачавана с опремом србијанске индусртије, већ горе поменути ТАМићи чувени покрадени из из србијнске индустрије…

        Sviđa mi se

      • Hm,hmm…netko je capio TAM,neko je capio FAP,ZCZ,ZMAJ,IMT,PKB,HE Djerdap,TE Obrenovac.. ima toga jos dosta, na zalost, danasnjica je capila sve, i to vam vidim ne smeta…?

        Sviđa mi se

  2. A „Двери“ су црквена врата која воде ка олтару…Хах, слободни људи…мислиш, масони. Е мој Деки, мислим да ти ниси ни свестан у шта си се уплео….

    Sviđa mi se

      • Дејане, јел’ ти познато да су мнопге православчине попут митрополита Стратимировића, Доситеја и Његоша били масони? Мсм, само питам, јер ми се чини да ти код дрта некако највише смета његово сумњичење Двери и њихово довођење у везу са масонеријом 🙂 јес’ да ниси мене питао и ја му то нисам сугерисао, али кад смо већ ту – колико је менни познато, „двери“ (царске двери) су баријера између олтара (посвећених/помазаних) и обичног света („верних“) хришћана. Познавајући понешто „старешинство“, мени њихова самодовољност и затвореност делују баш, оно – масонски… Мада, мож да бидне да нисам у праву не кажем…

        Sviđa mi se

      • Прво, Доситеј није био никаква православчина, јер да јесте, не би напустио манастир у којем је био “славни“ Димитрије и одао се западним “вредностима“. За Стратимировића и Његоша (масонерија) не знам, сумњам да је то истина, али и да јесте, какве везе Двери имају са масонима по стоти пут питам? Затвореност Двери, за коју знаш да је и ја жестоко критикујем, може да делује придевски, али не и као именица, па лагано одвалити да су Двери део масона. За такве јаке изјаве мора постојати бар неки мали доказ или је то обично трабуњање. Што се тиче твог објашњења за царске двери и мирјане то из тебе проговара твоја пролетерска једнакост која не постоји нигде осим у лажима ФБР. 🙂

        Sviđa mi se

  3. Хтео бих да питам: има ли тренутно у Србији „неког“ који ће упалити ПЛАМЕН СЛОБОДЕ !!!
    Или је све опишло у т.. …. ….. !?! Има ли српског Прометеја !!!

    Sviđa mi se

  4. „Malo više argumenata a malo manje strasti, ne bi Vam škodilo.“.. страст није лоша али си са етикетама претерао (драги Дрте) – Слоба титоиста? ђинђић стаљиниста? стварно не видим никакв спој. Ајд да си реко обрнуто, или Мило титосита, Ђинђић анархиста, (Црвене бригаде) па још Бож помози…Ја назитем зашто си их назвао титоисти (јер потичу из савезне „номенкклатуре“ СФРЈот „сви сви сви“ од Вука до Аркана и Кандићке.. ). ал има вође и млађих (нисам тај)..мораш појаснити то племићко устрјство (које си описао на крају о Даници и блеопољцима) ..
    Иначе Деки се по обичају прави невешт… па не примећује исто устројство у сопстевној авлији

    Sviđa mi se

    • Не правим се невешт човече, какве везе имају Двери са масонеријом. Какве везе има православље са масонеријом када је иста противник сваке религије не улазећи у то да је у Цркви било и има масона као што има и шпијуна ДБ-а, разних других служби, поклоника Ватикана, итд. Одвали се нека глупост и уместо објашњења са бар понеком чињеницом (не аргументом) пише се више него уопштено.

      Sviđa mi se

    • „Племићко устројство“ сам ја додао у текст (ваљда сам и навео да су фусноте моје?!), а толикој е ноторно да нема смисла понављати се. Уосталом има и пречи ствари, тко је јамио – јаммио 😦

      Sviđa mi se

  5. Добро. Нека све стоји што је написано. Напишите план излаза. Молим, дајте решење.
    Целе „деведесете“ сам носио оружје, не мучим ситне животиње, не злостављам жену и дете, не осећам се зајебаним због свог ангажовања. Посматрао сам и посматрам тај период као одбрану „нејачи и ђутурума“. Нешто сам и школован, некакв електричар, 7/1 степена и мислим да бих разумео Ваш план излаза из јаме. Јаме.

    Liked by 1 person

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s