Драгослав Павков: В соделовању с нараво!

Производња мангулица "по сељачки"

Производња мангулица „по сељачки“

Кажу људи да треба ићи својим путем па докле стигнеш… Лично – у животу сам увек надрљао када сам уместо својих инстикта (будући да су ми знања јел’те, скромна) слушао друге и њихове бесплатне савете. Пошто сам и сам чистокрвна Србенда, једноставно не могу да смислим ништа аутентично, своје, а не могу ни упутства стручњака да следим к’о гуска у маглу – тако одлучих да направим комбинацију Холцерове терасе и високе леје.

Дакле, одмах поред куће имам „брдо“ висине око 1,5м, дужине тридесетак метара, испод кога се „простире“ око три метра широк појас травњака посејаног на неплодној и мртвој земљи. Пажљиви читалац ће се наравно одмах запитати одакле у северозападној Бачкој брда и неплодна земља, али да не идемо у ширину и псудогеологију, довољно је рећи да сам познати баксуз; када сам куповао плац за градњу куће и башту (која се увек подразумевала као обавезна, да се разумемо), набасао сам на једину неплодну земљу у Бачкој. Плац се налази на обали канала за одводњавање дубоког три-четири метра, а мајстори који су својевремено копали канал, ископану земљу су развукли на околне ливаде; тако је испало да је оно што би требало да постане моја башта, заправо депонија „јаловине“ на којој успевају само амброзија, зубача, попонац и сличне „културе“. Ето, тако…

Годинама се довијам на разне начине како да побољшам структуру земљишта и повећам плодност, слушам Захарија Трнавчевића и његове госте, једино сам превише тврдоглав да послушам комшије које тврде да тој земљи нема поправке, да треба да направим голф-терен и да закупим башту километар-два далеко од куће… Што за мене „није опција“, пошто ми радни елан (пре)често зависи од инспирације, па се плашим, кад одлучим да плевим лук,  док стигнем до удаљене баште – лако се може десити да одустанем на пола пута јер ће ми наум пасти нека боља идеја… А лук ће окупирати трава па сам пар дана касније најебао.
Покушај са високом лејом је експеримент након кога ћу донети одлуку да мењам начин обраде земље, или да повећам површину травњака и наставим да се батргам као и досад, али на мањој површини (потомство одлази у емиграцију па ми неће требати толике количине зимнице).

Елем, као што поменух, за „огледно поље“ одабрао сам место испод „брда“; испод саме падине ископао сам ров ширине метар а дубине око 30цм, и дужине десет метара. Ров сам напунио кукурузовином, добро нагазио и допунио покошеним крупним коровом – амброзијом, дивљим паштрнаком, лишћем, гранчицама превише ситним да би их прогутао лампек, старим новинама, картонским кутијама и сличним стварима којима је заједничка особина да лако и брзо иструле.

Exif_JPEG_422Приликом ископа, пажљиво сам одвајао слојеве земље коју сам избацивао из рова; први слој, бусење траве – избацивао сам одмах поред рова и оно је спречавало да ми се ситна земља („други ашов“) враћа у јаму. Након избачена два „ашова“ земље, дно рова сам прериљао ради олакшавања посла глистама и другим посетиоцима леје који земљу чине плоднијом.
Следећи корак је насипање ископане леје земљом. Коров и други материјали којима је испуњен ров, затрпавају се на начин да се на њега бусење траве полаже окренуто наопако, тј. – жиле горе, трава доле, како би се отежало избијање траве на површину леје. Ово је веома важан корак, јер се у бусењу налази велик број микроорганизама, инсеката и глиста које додатно помажу разградњу материјала на дну леје. Завршни слој је ситна, плодна земља (она мрвичаста, која се налазила одмах испод површине). То изгледа од прилике овако:

Exif_JPEG_422И овако:

Exif_JPEG_422

Након затрпавања рова, приступио сам равнању и „улепшавању“ леје. Као што рекох, ово што сам направио је комбинација Холцерове високе леје и терасе. Висока леја има особину да за трећину повећава површину земљишта које се обрађује, а ја сам покушао да постигнем исто изградњом леје на подножју падине, тако што ћу део падине који није затрпан искористити за сетву спанаћа, ендивије, мотовилца и сличних биљака које се користе за салату а нису превише захтевне по питању неге.

Exif_JPEG_422На ивици леје посадио сам јагоде старе италијанске сорте „зенга-зенгана“ које сада имам у забаченом кутку баште и које сам оставио само да се не „изгуби“ сорта. Моји млади укућани више воле ове „пијачне„, пластичне јагоде које ће за коју годину бити набуџене до величине лубенице, али ми искуснији преферирамо старе добре „зенге“. Јуче је дошло њихових („зенгиних“) пет минута, на сцену се враћају у великом стилу, пошто на леји неће бити сађено/сејано ништа хибридно.  Да објасним:
Јагоде имају особину да се размножавају тако што шире лозе, тзв. „столоне“… За само једну сезону, свака биљка способна је да произведе десетак столона, а из сваког се развије нова биљка потпуно истих особина као „родитељ“. Значи, јагоде расађене на ивици терасе која ће природно бити порозна и под утицајем падавина склона обрушавању, нарочито након чупања корова – својим кореновим системима, (жилама) требало би да послуже као врста арматуре која ће спречавати ерозију. Столоне који ће се појавити током следећег лета, усмераваћу на доле тако да ће за месец – два цела падина испод реда јагода који се назиру на слици бити прекривена новим биљкама. Једина нега која ће тим биљкама бити потребна, састоји се од чупања корова (које ће бити знатно олакшано због растресите структуре земљишта у леји), уништавање старих биљака које су већ донеле род, али то тек након пар година. За прву годину дакле – нахрани прасиће и не дирај дугмиће 🙂

Простор између јагода и више врста салата на падини, тј. празан простор на површини терасе искористићу за расађивање лука сребрњака који је већ изџикљао из семена, кога сам одавно требао прекопати али ми га било жао. Већ је крај септембра и крај интензивних радова у башти, дакле – време кад нема много размишљања о томе шта би требало радити… Само пар култура се може сејати, заштитити од хладноће и припремити се за зиму. Црни лук сребрњак је једна од њих. Оно, јес’ да немам појма куј ће д’изеде толики лукац, али некако ћу се изборити с тим проблемом :). Друге културе којома ћу прекрити остатак површине су спанаћ сорте „матадор“ и салата „нансен“ која је прилично отпорна на измрзавање. Једино што је важно у вези свих култура које сам навео, то је да се пре појаве мразева сигурно и добро укорене. Као помоћ укорењивању, може се користити чај од компоста (о њему другом приликом, ако буде заинтересованих) и органско ђубриво „славол“ које се прави од пилећег стајњака. Не плашите се, није реч о ничим специјалном, већ се балега бројлера са фарми, у контролисаним условима излаже ферментацији и скупо продаје глупанима који исту ту балегу бацају у канализацију. Наравно, ми сељаци смо мањи глупани, ми пилећи стајњак (који је бајд’веј много богатији хранљивим материјама од осталих врста стајњака) само мешамо са осталим ђубретом…

Exif_JPEG_422

За крај, у леју (терасу) нисам убацивао стајњак мада га имам довољно, и то из разлога што желим да упоредим раст биљака овде и у башти коју ђубрим стајњаком. Разлика између земљишта у леји и башти је у томе што је леја испуњена органиским материјалом, док је површина мрвичасти чернозем дебео око 20цм, чија дебљина у остатку баште је само пар центиметара,  а испод тога је мртва маса слична бетону којој не помаже ни ђубрење стајњаком; лети, када се земља исуши толико да заливни систем „кап по кап“ само конкретну биљку одржава у животу, ашов једноставно не иде у земљу… А ако и успем да одвалим џомбу величине монитора у који гледам – на њеном пресеку се може јасно видети слој стајњака који се у земљу није „интегрисао“ да не кажем асимилирао, већ је остао исти као што сам га разбацио прошле јесени.

Е, сад мало о мотивацији, тј. зашто ово радим:
Нема ту ништа нарочито за читање између редова нити великог филозофирања; времена која долазе су све зајебанија а ја сам све старији и покушавам да пронађем начин како да уз што мање физичког рада постигнем што боље резултате у башти… Недавно ме ишијас два месеца држао прикованог за ову столицу… Спавао сам у фотељи јер нисам могао да се наместим у кревету… Докторица опште праксе ме упутила на снимање кичме након кога нам је лакнуло јер ништа није сломљено, али смо истовремено (како ко) ударили бригу на весеље (докторка) или пали у депресију (ја) пошто сам добио упут за неуролога (код кога се заказује три месеца унапред, ако доктору у међувремену нешто не искрсне), па сам одлучио да наставим у свом стилу и одјебем систем и будале које су га смислиле. Направио сам вратило са ког к’о онај слепи миш висим пет-шест минута дневно и за сад сам задовољан резултатима. Шта ‘оћу да кажем?
Не могу да схватим, и не верујем да ћу икад моћи, како неко може да седи пред компјутером и жали за временом „кад су срби били Срби“, а сам, у свом микрокозму није заинтересован да да било какав мерљив допринос изузев распредања историје и „историје“, које се најчешће завршава свађом или депресијом када се схвати да иако се слажемо нико неће да нас слуша…
Хајде да зајебемо сељаке, они (по питању исхране) могу како хоће , али, шта спречава некога ко живи на дванаестом спрату да на тераси има пар саксија са лиснатим першуном, босиљком, украсним а љутим папричицама? Шта граџане тера у тржне центре где купују робу која је ситним словима декларисана са „производ није здравствено беспрекоран јер му је љуска третирана пестицидом (…)“ чију слику сам својевремено поставио на Фејсбук( – наравно без реакције јер нико није разумео шта ‘оћу да кажем)?! Зашто исту али бољу и здравију робу не купују код сељака на пијаци, стварањем таквих обичаја навуку сељаке да долазе на пијаце и отерају накупце и „трговце“? Зато што их боли она ствар за сељаке и за самоодрживост, њима је битно да попију кафу са млеком у „Ушћу“ и на трен се осете сличнима власнику…
Шта спречава сељака да на јужни зид своје куће (или на стуб у задњем дворишту) постави казан старог бојлера, набављен на отпаду за 300рсд, офарбан у црно, паралелно га споји на водоводну инсталацију и бесплатно греје воду најмање пола године? Имам такав бојлер и сведок сам да вода у њему (када је баш сунчано) може да се угреје и преко 60 степени Целзијусових… Шта је у питању?

По мом скромном мишљењу – управо ово око чега се споримо овде: Ако ја нисам аутор и власник нечега, то мора да и не вреди ништа. Друго, хронично незадовољство собом по начелу – „ако немам све, немам ништа…“. И непрестано гледање преко туђег плота о чему је писао Милан Миленковић у последњем тексту. О томе у неком од наредних текстова; до тада – моји произвођачи меса, стајњака за башту и чекиње за малтерисање паорских фуруна:

Грга и потомци

Грга и потомци

Advertisements

3 mišljenja na „Драгослав Павков: В соделовању с нараво!

  1. Људи који нису осетили у својим рукама топлину земље,који нису посматрали раст биљке,радост што је баш за њиховом руком нешто никло, расте,развија се, озбиљно су себи ускратили и задовољство и радост, а да не кажем, у ова тешка ,времена и корист.Постојање биљака и животиња је најчаробније окружење у које је бог могао да нас смести.

    Liked by 1 person

  2. Свака част пријатељу, добар посао радиш 🙂 Види, од јаловине ћеш да направиш добру родну земљу ако јој сваког пролећа даш стајско ђубре (најбоље говеђе или овчије, никако свињско или кокошије) и неоргански оплемењивач (млевени кречњак). Негде у марту то растуриш по парцели и плитко заореш или исфрезираш. За три године ћеш имати квалитетну земљу. Са кокошијим ђубретом опрезно, само јако мале количине, и то не мора сваке године, иначе ћеш направити бетон од земље, а од засада коров :/ . и свакако гледај да ништа не копаш, него да мулчираш, не само да је лакше, него и оплемењује земљу корисним микроорганизмима и глистама и чува влагу у случају суше. Ето толико од мене ако ти је од користи 🙂 Поздрав!

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s