Милан Миленковић: Псеудоморфоза

indijanci

Овај термин је, у ствари, позајмљен из природних наука, односно из биологије и означава појаву кад једна биљна врста не може да се слободно развије, јер се налази под притиском друге биљне врсте.
Конкретно – младица дрвета ће се споро и слабо развијати испод крошње већ израслог дебла, јер у сенци нема прилику да конкурише за светлост. Сличан процес се дешава кад се једна релативно млада култура развија под притиском старије, искусније културе.

У претходном тексту сам писао о односу Србије и Византије, односно о додиру старе, прецвале цивилизације, са словенским племенима, поглавито са Србима. Моја је теза да је наше претке само здрава, културна аутархичност, спречила да потпаднемо под снажан утицај Византије и да искривимо свој културни модел под њеним теретом. Сеоска, традиционална средина и недостатак средстава масовне комуникације, ограничио је утицај Византије на танак слој племства и свештенства, тако да наша народна култура није претрпела већу штету. Мирне душе се може рећи да је турска култура, у ширим масама српског друштва, оставила више трага, него византијска. У наш језик, изван научне и стручне терминологије, грчки језик није продро, али турски јесте. Исто тако, турске културне творевине су, иако ограничено, продрле и у нашу кухињу, у архитектуру, па и у орнаментику, посебно на Југу Србије, где су се, до пре само једног века, носиле димије и шалваре. Негде је то било последица релативне човечности Турака у односу на друге освајаче и окупаторе, а негде је била у питању социјална мимикрија, односно покушај да се имитирањем животних навика окупатора заштити глава и имање, а да се вера ипак не промени. Све у свему, српска култура се, до пред крај 19-тог века, развијала релативно слободно, и поред присуства туђих и искуснијих култура у суседству. Грађански слој, у доба Милоша Обреновића је био оптрећен истим манама као и данас, али је био сасвим танак и малобројан, тако да је штета коју је производио, била релативно безначајна. Тек са масовнијом појавом првих наших интелектуалаца, школованих на Западу, као и њиховог притиска да се српска култура, а с њом и политички облик, прилагоди западњачком узору, проблем псеудоморфозе се поставио у пуној величини.

Једна од одсудних чињеница јесте и то што је прва српска интелигенција настала од сеоског шкарта, односно од слабуњавих и болешљивих дечака, које су родитељи слали на школовање, јер за њиву и ливаду нису били способни. Земља не трпи богаља, а школа трпи све. Онако килави, ко што их је Бог дао, наши мудросери су провели ко две, ко четири године у Бечу, Берлину, или Пешти и враћали се у земљу, у узрасту чак и млађем од премладог Лазара Крстића, да попују и уређују земљу. Обреновићи их нису марили много и углавном су их држали даље од државних послова, али се семе грађанског друштва полако раширило.
Већ концем 19-тог века, имамо имитаторе Запада, и то на начин на који никад нисмо имитирали Грке и Турке. На глави цилиндар, на ногама опанци-то је слика грађанског слоја у Србији на преласку из 19-тог у 20-ти век. Ипак, на већинској, сеоској Србији, то се није осећало, бар не драматично. Наше село је живело у млађем неолиту и није разумевало ништа од свог тог обиља увозних идеја. Учен свет се поштовао и то само зато што се није разумевао; да јесте, радиле би мотке само тако. Сељак је живео у савршеном патријархату и пет пара није давао за оно што се у граду дешава.

Карађорђевићи су, од мајског преврата, а биће да га је то и изазвало, дозволили бујање грађанства и крупне буржоазије. Градови су почели да личе на лоше имитације западњачких градова, од архитектуре, до животних навика. Обична, здраворазумска претпоставка, да би инфраструктура требало да претходи динамичној градњи, није се узимала у разматрање. Градило се, журило се да Београд што пре заличи на друге европске градове, а водоводи, канализације, електрификација и путеви су морали да чекају.
Окончањем Првог светског рата, збрисана је традиционална, конзервативна Србија, скупа са трећином њених физичких носилаца. Та Србија, коју су Пашић и краљ жртвовали савезничком шљаму, била је последња брана псеудоморфози. Од часа њеног нестанка и уласка у утварну Југославију, почиње да се витопери наша култура и да, уместо да твори, она све више имитира. Сваки имитат, ма како бриљантан био, нема креативни потенцијал и снагу оригинала. У почетку псеудоморфозе, она најпре захвата учене духове.
Најбоље се то види на подручју сликарства, које има најдужу историју копирања. Наше сликаре је, наиме, захватила и прва псеудоморфоза, она византијска, тако да се неко посебно српско сликарство, никад није ни развило. Хиљаду година обавезни обрасци иконописања практично су одредили и обим тема, и композицију, па чак и колорит. Прежвакавала се једна иста садржина, која сталним тумбањем није постајала дубља, већ досаднија. Профана уметност, ако је и било, није сачувана. После пада под Турке, та врста уметности се, на окупираним територијама, сасвим сакрила у примењену уметност.
На приморју и у Угарској, српски сликари су потпадали под утицај најпре ренесансе, а онда барока и рококоа. Ничег аутентичног нема у радовима Захарија и Јакова Орфелина, нити Теодора Крачуна, иако су њихове слике и иконе лепе пред оком. Лепе су, али нису српске.
После ослобођења, ствари су остале исте. Никада ни једна аутентична, српска школа сликарства, никада неки особен стил. Наше сликарство се, под притиском туђих култура, никад није ни развило.
Слично је и са архитектуром: Данас се хвалимо псеудовизантијским црквама, грађевинама које су осредњи плагијат западњачких грађевинских и архитектонских стилова. Ничег самосвојног, ничег само нашег, сем добре, старе чатмаре, сеоске куће од дрвета и блата. Једине цркве, које нису имитати су наше сеоске цркве-брвнаре, које су никле из тамне, несвесне стране бића, и које су грађене у одсуству „учених“ мајстора. Претпостављам, мада доказа за то немам, да су те црквице, са крововима од трске, који су чудно заобљени са једне стране, настале по угледу на наше, српске паганске храмове и, ако не грешим, то је једини архитектонски подухват који је до краја наш и нема везе са туђим утицајима.

Последњи који је пружио отпор туђем узору био је Никола хаџи Живковић (творац Милошевог конака и конака књегиње Љубице), који је покушао да шумадијски стил градње супротстави западњачком. После њега је било само покушаја да се у туђи облик убаце српски елементи. Интересантно је, поређења ради, да су Руси успели да, иако су и у сликарству и у архитектури трпели псеудоморфозу, успели да развију колико-толико аутентичан стил изградње цркава и израде икона и живописа. Ваљда су физички били удаљенији, или су, просто, имали већу слободу израза. Немам довољно знања да о томе судим, али голим оком се види да су утекли од строгог византијског узора.
На приморју, поглавито у Дубровнику, српски песници су са имитатима кренули још много раније, већ од доба ренесансе. Џоре и Марин Држић, те Шишко Менчетић су чак изврсни ренесансни писци, али ренесанса, ма како импозантна била, не спада у развој српске, већ западњачке културе. За то време, у Моравској Србији, писала се готово искључиво хагиографска књижевност, оптерећена празнословљем и укоченим, византијским стилом. Она је нама данас велика само зато што је стара; да је нова, сви бисмо је сматрали несувислом. Ипак, у погледу књижевности, не стојимо лоше; ствар је спасла народна, усмена књижевност, која је аутентична и самосвојна и потпуно неоптерећена туђим узорима.
Десетерац је музика српске душе и највиши удар српског језика у Космосу. Неписмени сељаци су створили уметност за коју учени Срби никад нису били способни и то не због недостатка талента, већ због мањка самосвојности. Сељаци нису били оптерећени псеудоморфозом и слободно су се изражавали.
Фруле и гајде су у себи заробиле звуке планина и кланаца, а гусле су певале о јунацима. Полка и бећарац певају о томе ко је кога затегао у врбаку, док гусле певају о крви и слободи. Наши преци и њихови опанци јесу живели у неолиту и у релативној беди, али су били спремни да сваког часа погину да ту своју беду сачувају. Велики алфа мужјаци су заштиту заједнице сматрали као природну обавезу и бранили су је без отварања дебате, као што ми то данас чинимо. Гусле су то изванредно опевале и сачувале. Оне су нека врста српске Валхале, место, дакле, где храбри живе вечно. Ништа после тога се не може мерити са њима, јер су засноване на животу, јер су есенција нашег бића и чувари националног кода. Оно после њих звучи лепше, мање раштимовано, али говори само о души једног композитора, или аутора. Никад ни једна драма није написана на селу, нити је икад еп спеван у граду. Нити ће.

Ми, модерни Срби, више ни пред оком немамо ништа што је наше; осврните се око себе, поготову ако живите по градовима, и реците шта то видите, а да нико други то није имао и створио. Ми живимо у потпуној псеудоморфози и, да ствар буде још гора, оно што је наше, што је органски изникло, потискујемо и стидимо га се. Та толико аутентична, моћна и непоновљива култура нашег села, добра је, у очима модерних Срба, само за спрдњу и стид, а, у најбољем случају, за статусни викенд проведен на селу.
Гете је разумео снагу те наше народне културе, модеран Србин је не разуме.
Заборавили смо да је веће чудо птица, него авион.

Све је на нама западњачко: И одећа, и животне навике, и уметност која нам се потура; и политички облик.
Ништа ми од тога не разумемо, али све имитирамо као да нам живот од тога зависи. Музика црних робова, чији су деривати рок, реп и хип-хоп, потиснула је песме о слободи; агресивни оријентални звук, који није наметнут за пет стотина година робовања, продро је у широке слојеве Срба (ако ништа друго, баш то говори да је ропство ментална категорија); у нашем начину одевања нема ничег што није туђе – сличнији смо, у том погледу, дедовима Американаца, него сопственим (кад видите Индијанца у оделу од коже, са свим оним перјем и бојама, он је господар прерије; обуците га у фармерке и он је дроња); политички облик је увозног карактера и ми га уопште не разумемо, јер не припада нашем развоју.
Из родовске заједнице смо утерани у демократију и тиме је почињено насиље које је дошло са одложеним дејством: Јасеновац је последица неразумевања политичког облика у који се ушло. Кључна чињеница је да је демократија код Срба избацила масе из одлучивања, а не увела их. Скупштине у Орашцу и у Такову, оне устаничке, далеко су аутентичније и са већим утицајем народа у њима, него што су то биле све наше скупштине у последњих сто година. Демократија спада у развој западних друштава и код њих другачије ради. Овде, као имитат, претворила се у средство спретних да загосподаре народом и његовим изворима добара и то на крајње оријентални, дахијски начин. Преко медија свакодневно гутамо гомиле западњачких срања.
Комуњаре су донеле пропис по коме се не може емитивати више од 30% филмова са енглеског говорног подручја, ми смо тај пропис укинули у доба Слободана Милошевића. Сад само ти филмови постоје.
Баналност садржаја и простота бију са екрена, који немамо снаге да искључимо.

Естрада и политика су постали једно, а општа поквареност се сматра неком врстом доказа да смо модерни. Потрошачки менталитет се развио до невиђених размера и то међу Србима, који су сто година раније, били крајње штедљив народ, који се одрицао сваког личног луксуза да би економски ојачао породицу.
Идеал модерног Србина: Три телевизора, два пса и једно дете!
Деца коштају, а и ометају друштвени живот родитеља. Наше бабе су имале по десеторо и на проји су их подизале, а сада су баш те прамајке, те велике женке, симбол примитивизма. За само сто година!
Дозвољавамо да свако пиша по нама и још у томе видимо пут у европску будућност. Политичка елита је свој лични кукавичлук и своје персонално покварењаштво успела да представи као пожељну националну особину. И – ми се миримо с тим. Ропска расположења су дубоко захватила, баш зато што немамо ослонац на сопствену, аутентичну културу, већ се ослањамо на Мела Гибсона, Еминема и Цецу Ражнатовић. За липов клин смо се ухватили.

Општа апатија јесте последица тога што немамо ослона у прецима, него у странцима. Чак и оно одвратно призивање Руса у помоћ, јесте последица ропске потребе да нас други вади из буле и посредно је признање да за то нисмо способни сами.
Кад су се у Орашцу дизали на Турке, наши стари нису знали има ли Руса на свету. На жалост, да тиме и завршим, излаз из псеудоморфозе ће бити буран и насилан, или га неће бити. Оно мало Срба, који се нису прокурвали са западњачким узорима, неће моћи само да замоле одрођену гомилу да се врати сопственој култури, јер мољење ту не даје резултате. Лично верујем да би побуну пре изазвало избацивање америчких филмова из ТВ програма, него пад Косовске Митровице и таквим расположењима се мора енергично стати на пут. Ми се у једној ствари гадно и кобно варамо: Одроди, позападњачени Срби, више и нису Срби.
Молити неког позападњаченог Србина да се врати српској култури је једнако смешно као и молити неког Бошњака, или Хрвата да се врати прадедовској вери. Од убеђивања нема ништа. Боље се помирити са тим да од отпадника није нико направио сународнике и тражити друге путеве.

Advertisements

40 mišljenja na „Милан Миленковић: Псеудоморфоза

  1. Филозофија Радована 3-ћег, „побијеш говна и готова ствар…“, ако је за то потребна диплома било ког факултета, да га јебем. Ваљда олакшава идентификацију гована, свако ко је погледао неки амерички филм – издајник свег Српског рода виђен за прву врбу…
    Ако сви који не пристану да се моле у црквама брвнарама треба означити као оне који су се прокурвали за западњачком културом, и (баш ме интересује на који начин) одстранити из српског народа, слабо ће ко да претекне.

    Sviđa mi se

    • pobuna beta gama delta ljudi, mužjaci su među životinjama, što je poenta otklona .. zoološke i biološke konstrukcije ne mogu da se primenjuju na ljudsko društvo ..beta i alfa mužjaci su kategorija samo olhoktaskog sistema (svetine, pučine stoke grdne) „a radi se da se on promeni“ , jer je TO ono što upravo imamo.

      Sviđa mi se

    • Баш сам се потрудио, а ништа погрешно у овом тексту нисам нашао. Слика је тачна. А шта то Вама господо смета ? Биће да је став аутора да нам је „интелигенција“ одрођена или да пати од недостатка храбрости. Да ли је нетачно да су је сељаци обновили ? Да ли је тачно да су се наши школарци гадили својих родитеља ? Да ли су сада бољи, душевнији ? Имају ли више љубави за своје родитеље и народ ? Не ! Стока су ! Поспрдна, без људскости, без самилости за те исте људе који су своју крв уградили у „дипломе“ своје деце.

      Sviđa mi se

      • Ако тако мислите о својој деци, могу само да Вас жалим. А да је мој народ стока (и наша деца се сврставају у тај народ), може да падне напамет да каже само ПРАВОМ „одроду“.

        Уосталим та деца су наше огледало.

        Sviđa mi se

      • Жалите ме слободно. Када Вас буду пребијали на улици сетите ме се. Чак и да будем одрод у Вашим очима, ризикујем да тврдим да је највећи део школоване омладине отпао од својих родитеља. Тврдим даје тако. Када изађете на улицу, уђете у превоз, гледајте. Видећете о чему пишем. Трудим се да васпитам своје најбоље што могу. Трудим се.

        Sviđa mi se

      • Ако и јесте отпао, да није можда њихова кривица?

        „Да ли су сада бољи, душевнији ? Имају ли више љубави за своје родитеље и народ ? Не ! Стока су ! Поспрдна, без људскости, без самилости за те исте људе који су своју крв уградили у “дипломе” своје деце.“

        Уместо у дипломе, требали су да је уграђују у њихову људскост! А сада се гадити онога што смо створили је лицемерно! Цео живот деци се сугерише да су материјални свет, позиција, образовање, једина мерила успеха. А онда се гадимо када нас иста та деца туку по јавном превозу? Запитајте се прво да нисмо то и заслужили.

        Sviđa mi se

      • Сагласан сам ја са Вама. Не да смо заслужили, него мислим и да је ово мало. Шта су радили наши родитељи мени је јасно, а шта треба урадити… Како ? На који начин ?

        Sviđa mi se

  2. „Једна од одсудних чињеница јесте и то што је прва српска интелигенција настала од сеоског шкарта, односно од слабуњавих и болешљивих дечака, које су родитељи слали на школовање, јер за њиву и ливаду нису били способни. Земља не трпи богаља, а школа трпи све.“

    Ово је на рачун Вука Караџића рекао бих, али свакако није тачно, јер претпоставља да је онај који је физички слабији инфериорнији и морално и ментално(?), што везе са животом нема, а ја сам рођен и одрастао на селу.

    „Та Србија, коју су Пашић и краљ жртвовали савезничком шљаму, била је последња брана псеудоморфози. Од часа њеног нестанка и уласка у утварну Југославију, почиње да се витопери наша култура и да, уместо да твори, она све више имитира. Сваки имитат, ма како бриљантан био, нема креативни потенцијал и снагу оригинала. У почетку псеудоморфозе, она најпре захвата учене духове.“

    Управо је опружио већину (не знам тачно које, јер није прецизирано), Српских писаца, композитора, сликара итд., итд. А који стварају од 1918 наовамо да су, благо речено, неоригинални (а у ствари плагијатори, преписивачи…). Што ме лично вређа, јер је то време у коме пишу неки од мени омиљених аутора. Тако да или кажи тачно, да те не би погрешно разумели, или зачепи, и не блати мртве!

    „Наши преци и њихови опанци јесу живели у неолиту и у релативној беди, али су били спремни да сваког часа погину да ту своју беду сачувају. Велики алфа мужјаци су заштиту заједнице сматрали као природну обавезу и бранили су је без отварања дебате, као што ми то данас чинимо.“

    Прваци у мом селу су УВЕК прво позивали на смиривање страсти и опрез, а уз то и на договор. Најгласнији и први у обрачунима су увек били они који би се први и извукли. Уопште то свођење људи на некакве животињске категорије почиње да ми иде на ганглије. Можда и имамо некакве исконске одлике у себи, али свести човека само на то ми је (не) мало глупо.

    „Идеал модерног Србина: Три телевизора, два пса и једно дете!
    Деца коштају, а и ометају друштвени живот родитеља. Наше бабе су имале по десеторо и на проји су их подизале, а сада су баш те прамајке, те велике женке, симбол примитивизма. За само сто година!“

    Мој идеал није, а моја супруге је, уз велике проблеме, изнела две трудноће, и ја јој скидам капу на храбрости, и не пада ми напамет да је унижавам зато што немамо више!. Своју бабу поштујем, и, уопште, не знам коме се овде обраћа. Рекло би се да му се једноставно наврнуло да испразни мало беса на „некога“.

    „Оно мало Срба, који се нису прокурвали са западњачким узорима, неће моћи само да замоле одрођену гомилу да се врати сопственој култури, јер мољење ту не даје резултате. Лично верујем да би побуну пре изазвало избацивање америчких филмова из ТВ програма, него пад Косовске Митровице и таквим расположењима се мора енергично стати на пут. Ми се у једној ствари гадно и кобно варамо: Одроди, позападњачени Срби, више и нису Срби.
    Молити неког позападњаченог Србина да се врати српској култури је једнако смешно као и молити неког Бошњака, или Хрвата да се врати прадедовској вери. Од убеђивања нема ништа. Боље се помирити са тим да од отпадника није нико направио сународнике и тражити друге путеве.“

    Јавља ми се да ће путеви оно мало Срба који се нису прокурвали, за обрачун са отпадницима бити „кука и мотика“. Што је супер стратегија, баш је један леп грађански рат управо оно што овом народу треба. Пошто ће, наравно, поштени (алфа мужјаци) да испраше курве (остала слова алфабета), и очисте земљу од свих који се усуђују да не мисле исто (или врло слично), онда ће моћи да живе мирно у неолитској заједници која ће певати у десетерцу.

    За крај, аутор би морао прво да се дубоко загледа у огледало када пише текстове. Јер је моје лично уверење да овакви ставови, и овакав начин размишљања ВЕЗЕ НЕМАЈУ СА СРПСТВОМ И ЊЕГОВИМ ДУХОМ! И, иако одржавају ауторове личне ставове, написани су на начин да сугеришу, али никада конкретно да кажу, шта је то тачно шта се предлаже као решење набројаних проблема, што сматрам врстом кукавичлука, јер оставља места за бесконачне накнадне преписке око тога „шта је писац хтео да каже“.

    Sviđa mi se

  3. „Када Вас буду пребијали на улици сетите ме се.“
    čudo kako napisano uvek prevazilazi autora.. nije hteo al je napisao suvu istinu da upravo ova porebijanja prizivaju i podržavaju.. to se prosto zove fašizam

    Sviđa mi se

    • Верољуб констатацијом да клинци по улицама без разлога пребијају људе призива пребијање?! Мислим брме, ако је и од тебе – мЛого је брате…

      Sviđa mi se

    • Професоре, мене неће нико пребијати без озбиљних последица по себе. За Вас нисам сигуран. Волите да дисквалификујете свакога ко није сагласан са Вама. Фашиста нисам, а ви сте циник, управо један гадан циник. Како је лако налепити наслов фашисте било коме, било за шта ! Вама као марксисити то је, заиста, лако. Не чекам ја да ми било шта падне у крила, радим, тражим, договарам. Павков је са тим, донекле, упознат.
      Пошто су Вам уста пуна насиља, фашизма, бојим се, призваћете га.
      Они који се моле на ивици пустиње за кишу, призову поплаву.
      Мени, лично, није до пребијања, Вама ако је то некакво нарочито задовољство пробајте.

      Sviđa mi se

      • „Како је лако налепити наслов .. било коме, било за шта ! Вама као марксисити..“
        доследно, до првог зареза

        Sviđa mi se

    • Шта је нетачно ?
      Да ли се млате као стока ? Да ли се понашају као стока ? Да ли би продали мајку и оца за „једно пиво“ ? Да ли се може све свалити на родитеље који су их васпитавали како су знали ? Колика је одговорност „професора“ ? И ? Чему све то када систем не ради ? Да ли ће можда прорадити ако сваког ко не мисли као Ви назовете фашистом ? Да ли је свако кога не интересује шта се ради у Монтенегру или Хрватској припадник Франкове фаланге ? Да ли морам да пљунем на оца, мајку и све познанике само због тога што нису спремни да признају да су сами криви ? Да сами ставе главу на пањ или да се сами посипају пепелом.
      Професоре, узвишени сте у анонимности. Јаки на речима, вољни да делите поуке. Господина Булају поштујем, има јасан став. Чак смо и сагласни.

      Разлика је што ја више не верујем да постоји еволутиван и миран пут.

      Изузимам себе из те будуће борбе. Бићу у свом родном селу, организован да преживим са својима и онима који то желе без упуштања у ваша лудила. Ко дође да ми смета, отима, пали, краде или било шта нажао уради, боље да не долази. Тако.

      Sviđa mi se

      • да преживим са својима и онима који то желе без упуштања у ваша лудила.
        мало сте побркали, па ми се управо боримо против лудила ..да смета, отима, пали, краде

        Sviđa mi se

      • Вас љути то што је бацио камен на „интелигенцију“. Ваш начин је бесплодан, сув, чисто академски, у нади да ће се довољан број људи, одједном, манути ћоравог пута. Слаба вајда професоре. Слаба.
        Имам три дипломе и гомилу сертификата и није ме увредио писањем, има право, од одљуда нема користи. Ко је кога позвао да бије или купа људе гасом на овој страни ? И ја фашиста ? Што је тачно, тачно је, човек има право. „Школарци“ нису цењени, школовани јесу, не дижу се до висине која би задовољила њихову замишљену дужину сенке. За разлику од Вас, причам, упозоравам, зовем, распитујем се и учим све што ми није познато, МЕЂУ ЉУДИМА. ЖИВИМ. ПОСТОЈЕЋИМ, који гледају себе и своје, своје приходе који су све мањи, парцеле које су лоше обрађене, свакога дана све мање „леба“. Дођите и кажите им било шта… Ко је био тачан, а ко нетачан пре било колико година „не ме интересује“. Спремам се јер сам сигуран, а имам упориште за такав став, да овако расклиман систем не може сам да се врати у било какав контролабилан степен. Никада, превише је расклиман, само на ново, од самог почетка, из темеља. На крају, јесте болест, кућа гори, кров пада, уместо да излазими и гасимо, седимо унутра, угодно заваљени, топло је, да видимо ми ко је ово овако направио, ко није води рачуна да ова кућа може и да се запали. Изађи у двориште, гаси, искористи што може и што остане за нову, ова је пропала.

        Професоре, ако се боримо, како се боримо ? Колико смо успешни ? Да нисмо промашили формат борбе, циљану групу ? Или је све само једна интелектуална егзибиција и вађење типа “ рекао сам ја “ ?

        Срдачан поздрав.

        Sviđa mi se

  4. Povratni ping: Бранимир Марковић ЕНЦИКЛОПЕДИСТИ ЗАБЛУДА | P R E V R A T

  5. Срдачан поздрав…ali ja nisam vas nazvao fašistom, već sam fašizmom nazvao vladavinu alfa mužjaka koja se priziva.. i vladavinu mimo institucija..i vladavinu uskog neizabranog sloja dospelog na vlast na silu.. i vladavinu našom zemljom kreiranu iz inostranstav jer „nama ne treba inteligencija ni institucije“ .. i omalovažavanje naše baštine i tradicije.. a svega toga vrvi u tekstu.. razmislite šta podržavate, pa se posle ljutite ….

    Sviđa mi se

    • Човек је добрим делом паганин. Разумљиво је. Мој став је да паралелно са анализом краха МОРА постојати тачан, једноставан, план даљег живљења. Ако је потребно шиптарски систем негирања постојања оваквог циркуса. Не мислим да је решење у старој заједници словена, треба институција, наших и за нас, треба школараца, наших и за наше добро. Да буде јасно, не мислим искључиво на „свето“ становништво, мислим на наш народ, овде, на земљишној просторији која јесте Србија, за све. Далеко од жеље да занемарим било шта што је на линији живота народа. Мора да постоји наш поглед на живот и уређење овог простора који би требао да буде држава.
      Тачан је када каже да је наша интелигенција одрођена. Тачан је када каже да недостаје личне храбрости (кроз причу о мужјацима). Историја описује сличне ситуације, увек је крахирало до нивоа повратка на „мужјаке“. Нека буде и тако, негде доле мора да постоји тврдо тле на које би могло да се стане и одскочи.

      Sviđa mi se

      • „Тачан је када каже да је наша интелигенција одрођена.“ то је генерализација.
        Која интелигенција је одрођена? проф Антонић* Мило Ломпар?
        Šta je kriterijum odrođavanja? Da li su oni koji licemerno povlađuju plebsu hvaleći ga kako je najbolji na svetu dobri Srbi a oni koji kritikujju evidentno, izdajnici i odrođeni?
        Meni je smešno govoriti o odrođavanju danas kad nam je inteligencija krajnje provincijalna, „na-rodna“ u najbukvalnijem i najlošijem smislu.. , Smešno je govoriti protiv inteligencije i o nekavoj „zdravoj“ seelekciji, danas kad su nam svi najoobrazovaniji odselili ,jer ovde ne postoje institucije u kojima bi radili..
        SMešno i neodgovorno je govoriti o bilo kakvoj „istrazi poturica“
        danas kad nemamo dovojno stanovništva da sačuvamo pola Srbije ..ne gubimo mi kosovo, mi gubimo ceo jug srbije, ceo banat, ..

        Sviđa mi se

      • Ама Вама је све смешно и супер разлог за једну лепу нагањилицу. Критеријуми, Ломпар, Антонић, општа места….Ти који су утекли нису одроди. Ово што је остало и уништава немилосрдно то је одљуд. Знате и сами, уживате у оваквим словодобацивањима. Само напред. 🙂

        Sviđa mi se

      • Опростите. Целога дана шибам по тастатури. Деси се и грешка.
        А Ви професоре, како ?

        Sviđa mi se

      • Теби није одрођен Басара, није ти одрођен Јово Бакић, није ти одрођена цела “интелектуална“ екипа око ЛДП-а (то је вероватно генерализација), али се зато закачиш за Антонића и Ломпара. Зашто? Зато што не размишљају ни србијански, ни југословенски, а понајмање илирски, да не кажем римски и остале трице. Поставља се питање да ли ти уопште размишљаш српски?

        Sviđa mi se

      • Дејане, можда је то нешто лично. Мислим да профа воли словонагањалице. 🙂

        Sviđa mi se

  6. Биће да је то нешто мутно, тајно и необјашњиво. Може бити да Вам је аналитика све и сва у животу. Критеријум одрођавања је једноставан, ради коректно и поштено или је бесловесна лопужа, СТОКА. То што је побегло је моја тајна нада. Ти нису могли да трпе СТОКУ. Имам их у именику око петнаест. Ако нисте приметили изгубили смо целу државу.
    Али Ви волите овакве нагањалице, волите да се добацујете речима.
    Критеријум ? Истрага потурица ? Ха !!!
    Ко о чему само о потенцијалном насиљу, а биће га. Далеко од тога да ми треба или да га желим. Критикујте, не крадите. Ко прича о добронамерним критичарима, ја лично говорим о овејаним лопужама, битангама, гробокрадицама, о власти.
    Професоре, почните да трчите, да се здраво храните, јачајте тело да би издржали. Није претња, желим Вам све најбоље. Зар не видите да смо на ивици новог тоталитета, бруталног варварства ? Зар мислите да ће нас жеља за причом и квантификацијом реченог спасити ? Павков ради праву ствар, на земљи је. Ја сам делимично, а делимично на Буловој алгебри.
    На крају, очекујем да се аутор огласи.
    Срдачан поздрав свима.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s