Сеп Холцер: Основна размишљања о алтернативној пољопривреди

ruljaca

Многи проблеми у конвенционалној пољопривреди по мом мишљењу су резултат тога што се пољопривредници уздају у подстицајне фондове, коморе и удружења, јер сматрају да им они показују прави пут.

То је често велика заблуда, јер су та места углавном под јаким утицајем пољопривредне индустрије и пољопривредне хемије и њихових лобија. И образовање у пољопривредним школама и стручним школама,
све до различитих факултета, често ми изгледа једнострано орјентисано ка испуњењу жеља и очекивања аграрног лобија. Научни истраживачки пројекти се подстичу од стране финансијски јаких концерна, и на тај начин се истраживања усмеравају у одређеном правцу. За истраживање принципа и могућности примене одрживе земљорадње, пермакултуре и интеракције различитих биљних заједница изгледа да готово и нема расположивог новца – јер ове области не подстичу употребу хемијских средстава за запрашивање и ђубрење и високоспецијализованих технологија, већ је напротив своде на минимум. Уместо да схвате природу у њеној многострукости, многи се још увек боре против ње.
Велика је заблуда да се природа може поправити и да се против „лошег“ треба борити. Уколико настане неравнотежа, онај ко обра ђује земљу има задатак да пронађе разлоге те неравнотеже, а не само да се бави њеним симптомима.

Специјализација и модернизација у пољопривреди у већини случајева сељацима није донела жељене предности, већ je водила ка томе да сељак – а у мом детињству то је још увек било цењено занимање – буде приморан да одржава своје имање бавећи се додатним занимањем. Многи пољопривредници данас узгајају мало врста усева у великим количинама. Зато су неопходна улагања у скупе штале, складишта, специјализовану механизацију и уређаје који су обично једнонаменски. Уз такву специјализацију тешко је брзо реаговати на услове тржишта и непредвидљиве промене на њему. Пласирање производа на тржиште углавном се одвијапреко великих добављача који одређују цену и услове испоруке. На тај начин настаје једнострана зависност.

Прелазак на други облик обрађивања и управљања земљом за таква имања је често веома тешко, јер пољопривредници махом имају велике уговорне обавезе према фондовима и аграрне кредите.
И већ уложена средства су често разлог због кога се многа имања плаше промена, јер, на пример, нова и скупа штала за свиње одједном може да постане непотребна. Они тако настављају да раде као и пре, остављени на милост и немилост променама тржишниуслова и смањењу подстицајних мера. Када понестане новца, многи покушавају то да компензују повећањем производње. Али то је потпуно погрешно!

Један од највећих проблема је то што је тако много пољопривредних имања усмерено на субвенције и зависно од њих. Свакоме би требало да буде јасно да, супротно обећањима, подстицајни систем, овакав какав је данас, неће бити дугог века. Подстицајне мере не смеју бити основни извор прихода једног производног домаћинства. Прави уживаоци индустријализоване пољопривреде су удружења, концерни, лобисти аграрне хемије и индустрије, али никако сељаци.
Данас су нам у пуној мери познате последице тога: интензивно гајење животиња, загађење подземних вода, контминиране намирнице и многдругих. Безусловно је потребно да променимо начин размишљања.
Због овог развоја највише пате најпре земљорадничке породице, које често више не могу да се боре са притиском – и наравно животиње које воде очајнички живот.

На срећу, неколицина храбрих напуштају зацртани пут конвенционалне пољопривреде и одважују се да крену за својим идејама и визијама. За то је данас заиста потребна грађанска храброст и одлучност.
Ономе ко се навикао да све ради по већ одређеним „узорцима“ и „рецептима“ биће тешко да се навикне на овај пут нове, истинске самосталности, јер ће ту све одлуке морати сам да донесе. Ништа од онога што сусед ради не мора да важи и за мене, напротив: свега што сви други око мене већ саде или гаје има већ у изобиљу и самим тим, мени више није интересантно за производњу. И овај начин захтева храброст, али се исплати, ако наставите, опрезно али одлучно. Еколошко привређивање може бити исплативо, као што то показује пример Краметерхофа (имање од 45 Ха на коме се аутор бави пољопривредом на алтернативни начин, прим – дрп). Овде
смо се, пре него што смо отпочели да нудимо обуку и екскурзије, бавили искључиво пољопривредом. Ипак, никоме не бих саветовао да примени исту стратегију, да копира наш начин рада, јер само ваша снага и интереси, и ништа друго, помажу вашем имању да расте. На тржишту има много ниша. Треба само да употребите своју интуицију и да добро погледате око себе. Важно је остати флексибилан и не улагати новац у круте пољо-
привредне методе које постају нерентабилне оног секунда када се ситуација на тржишту промени. Моја искуства и идеје, као и стари облици привређивања на које овде желим да подсетим, треба да вас подстакну да поново почнете самостално да размишљате и делате. Циљ је наћи за своје имање алтернативан начин заснован на природним циклусима који омогућава миран живот у складу са природом.

(Из књиге „Пермакултура – 1“)

12 mišljenja na „Сеп Холцер: Основна размишљања о алтернативној пољопривреди

  1. Узимам намерно као пример Немачку, а не Холцерову Аустрију:

    1. Немачка има 36 милиона хектара земљишта, укључујући обрадиво.

    2. Немачка има 81 милион становника. Ако узмемо тачном претпоставку да просечну породицу цини цетири члана, то би значило да има 20 милиона домаћинстава.

    3. Сходно наведеном, по домаћинству је могуће, без одбијања градова, саобраћајница, индустријских зона, и неподесног земљишта, обезбедити 1,8 хектара.

    Наградно питање:

    За шта се залаже Сеп Холцер, власник аустријских 45 хектара?

    1. За поделу на касте, којом ће само некима бити могуће то о чему прича – НАПОМЕНА – то већ имамо, и увек ћемо имати. Он је спосопан и срећан човек, на високом месту у ланцу исхране.

    2. За смањење броја становника.

    3. Прича небулозе, мислећи да је његова прича остварива на мање од једног хектара?

    Његова прича, коју је терминолошки означио као „антиспецијализацијску“, требало би именовати као „антифахидиотизацијску“. Специјализација се јавља у сваком послу, и свакој систематизацији, која спречава губљење времена и ресурса.

    Почиње тако што се биљке након брања не носе свака појединачно до амбара, а завршава могућношћу да најразвијенија европска нација живи од земљишта од један хектар по становнику. Баш зато што је један велики силос економичнији од хиљаду амбара.

    Приче о дуговечности система – а његов крах се помиње уз имена мизантропских корпорација – који нам је проверено омогућио – пре појаве гмо – да не живимо у пећини, није везан за одрживост, већ за политику. Уништавање тог система, намерним извачењем новца из оптицаја, процес је одлично организован.

    Sviđa mi se

    • Ви проблем посматрате са позиције макроекономисте а ја са позиције човека који се бори за пуко преживљавање. Замислимо да сте ви високоразвијена и индустријализована Немачка, земља којом се преко институција управља уз помоћ закона, где се стратегија доноси као „стољетка“, док сам ја рурална Србија у којој се никада нису примале ни „петољетке“, насељена становништвом које углавном не зна шта би само са собом, које се не слаже чак ни око тога треба ли се борити за живот или за „славно“ изгибеније и царство небеско…
      Гледано на тај начин, Холцерова књига може да послужи као својеврстан уџбеник за људе који не разликују лук и празилук, али који су вољни да помогну сами себи уместо да кукају по форумима како им нико ништа не да. Његово имање од импозантних 45Ха налази се у аустријским планинама и сигурно није нешто што обичан почетник може да „прецрта“; у његовој књизи не тврди се да свако може постати Сеп Холцер, нити да је органска производња хране абракадабра која решава све проблеме данашњице… Међутим, из личног искуства знам да само једна особа, радећи по Холцеровим упутствима на малом сеоском домаћинству (кућа са окућницом), за своју породицу може да обезбеди комплетну храну! Ако у породици постоји још један запослени са, за наше услове просечним примањима или пензионер – мало ли је?!
      Цела мудрост је у томе да се циклус производње хране заокружи на начин да имате њиву од око 1Ха за неку житарицу потребну за исхрану свиња, козе, живине, које осим меса, млека и јаја дају стајњак потребан за башту у којој производите поврће и воћњак у коме гајите воће за свежу потрошњу и зимницу. Поента Холцеровог текста је у томе да онај ко намерава да се бави органском производњом хране, своју „економију“ мора да обрне за 180 степени; уместо да се строго специјализује за једну врсту производње, ситни произвођач хране (за своје потребе) мораће да сваштари из разлога који сам управо навео. Што и није нека велика уметност, будући да већина србијанских сељака управо то ради вековима. када би србијански сељак покушао да ради попут немачког са оваквим министарством пољопривреде и обичајима који у овој држави владају – за две сезоне однео би гаће на штапу и био избачен на улицу од банака. Ових дана окупиран сам припремама за зиму па и немам нешто времена, али чим падне прва киша поставићу овде нешто што сам радим на сличне теме.

      Наравно, поред начина обраде земље, новопечени пољопривредници морали би да се помире са чињеницом да сељаци нигде па ни у Србији не могу да иду на море у сред жетве, да за обраду окућнице није потребно високо образовање, што ће рећи – кад школујеш дете до тридесете године, будала си ако очекујеш да ће се оно вратити на село да рашчупава паштрњак у био-башти…
      прича о томе како је Холцер против фармерске производње житарица и уљарица, аналогна је причи како се ја залажем за србијанство на начин да сви који нису три колена уназад србијанци – морају да се селе и ослободе радна места „чистокрвнима“; органском пољопривредом и пермакултуром треба да се баве људи који имају афинитете и услове за то… Држава треба да их подстиче јер је боље улагати у производњу хране него у изградњу убожница и „народних кухиња“. Исто тако, у Србији треба да живе они који је воле и који су јој лојални – без обзира на етничко порекло и педигре. Остали… ма читајте Књигу о Милутину, немам више живаца за ово.

      Sviđa mi se

  2. „Ви проблем посматрате са позиције макроекономисте а ја са позиције човека који се бори за пуко преживљавање.“

    Да би се неки проблем решио, управо је потребно поставити се одговарајуће. Озбиљно ангажовање на пуком преживљавању ће управо то и донети – пуко преживљавање.

    Макроекономско ангажовање као резултат доноси цивилизацију – угодно радно време, здравствену и социјалну заштиту, комуникације, саобраћај, безбедност… Све оно што међу Србима, заокупљеним преживљавањем, пропада.

    То су тешко обориве чињенице, независно од тога што се лично дивим Холцеру. Све моје одушевљење пермакултуром или Србијом не спречава наше одумирање и исељење стотина хиљада и најспособнијих и најлојалнијих грађана.

    Sviđa mi se

    • „Макроекономско ангажовање као резултат доноси цивилизацију – угодно радно време, здравствену и социјалну заштиту, комуникације, саобраћај, безбедност… Све оно што међу Србима, заокупљеним преживљавањем, пропада.“

      Коначно смо се разумели око тога због чега се углавном не разумемо: Једноставно – нама су приоритети различити!
      Док се ви борите за „угодно радно време, здравствену и социјалну заштиту, комуникације, саобраћај, безбедност“, ја размишљам о томе како уопште преживети да би могли да уживамо у угодном радном времену и другим благодетима цивилизације које сте поменули.
      Како милион незапослених у Србији тангира нечије „угодно радно време“? Шта брига све више оболелих од рака за „здравствену и социјалну заштиту“ (а верујем да је све више канцера присутно као последица стреса и конзумирања хране справљене од европског смећа) – њима спаса нема… Комуникације и саобраћај су занимљиве људима који имају новца да путују или да телефонирају; у време када је раслојавање друштва толио да неко има превише док већина нема ни основно, крајње је неукусно борити се за „коридоре“ од којих богати постају све богатији а сиромашни све веће гоље (јер увозници коридорима брже и јефтиније увозе робе које Србијанци онда немају потребу да производе). Дакле – ваши ставови су сасвим ОК за неку нормалну земљу и иоле нормално друштво; у Србији би се могли мирне душе прокоментарисати са: Село гори…

      И, у праву сте да су Срби заокупљени преживљавањем; али, ако не преживимо – чему све ово, мислим чему труд око постизања угодног радног времена, социјалне и здравствене заштите, итд? За кога? За децу која ће ако су паметна дићи руке од нас оваквих киолавих и јалових? За нове власнике Србије? То тако једноставно не финкционише.

      Sviđa mi se

      • Мислим да је Клаус хтео да каже нешто друго, елем, ако од пуког преживљавања хоћеш да направиш систем, тај систем када га оформиш неће моћи да пружи ништа више од истог.
        Дакле, твоја констатација да се тренутно све већи број становника ове земље бави преживљавањем је тачна али не би било добро да то прихватимо као трајно стање иначе ће нас сам ток времена прегазити.
        А што се тиче самог Холцера, озбиљно си ме заинтересовао за тог симпатичног господина, ископах јуче и врло занимљив филм о њему:

        Међутим, он је далеко од преживљавања, као што је већ примећено његов посед је величине 45 хектара, даље, ако се погледа тамо на његовом сајту сама једнодневна едукативна посета његовом имању је ако се не варам 95 евра (без клопе, без спавања) итд.
        Када би се Аустрија претворила у „преживљавачку“ земљу, питање је колико би места у њој било за једног типа попут њега или би било места али би га неки аустријски Дрп гледао као „раслојеног“ богатог земљопоседника.

        Sviđa mi se

      • Јбг, изгледа да ја причам неким чудним и за већину читалаца неразумљивим језиком… Ајде овако:
        Ако је за угодно радно време, здравствену и социјалну заштиту и све остало довољно 45Ха чука и врлети – због чега србијански сељаци који имају толико (многи и више) ОБРАДИВЕ земље блокирају саобраћајнице и кукају како једва преживљавају? Мислим, зашто и они не наплаћују 95 евара дневно за посету својим имањима?
        Одговор знаш врло добро, али из неког разлога ја у клин – ти у плочу… Никада и нигде нисам рекао да треба узети ашов и лопату и направити високу леју па да те бог види; оно што тврдим, то је да производња хране за сопствене потребе може да помогне у ПРЕЖИВЉАВАЊУ ЉУДИ КОЈИ СУ ЖРТВЕ СИСТЕМА! Сад би могли од Кулина-бана, о томе како хибриди дају много веће приносе по јединици површине него сорте, али су за њихово гајење потребни заштићени простор (пластеник), хемикалије, много мануелног рада или плаћање механизације (што производњу чини нерентабилном), итд, међутим, постављајући Холцеров текст нисам имао намеру да улазим у детаље. Али нема проблема; данас сам завршио своју прву високу леју, а ових дана ако ме послужи време планирам још три – све у склопу дворишта и баште. Ако ме нешто не спречи, вечерас ћу о томе поставити текст, а онда можемо о детаљима, економици, грешкама и погрешним премисама. Поздрављам те.

        Sviđa mi se

    • рецимо да има нас из града који понешто знамо о томе, наравно много мање од оног ко је на „првој линији фронта“, али рецимо да још увек имамо рођаке и пријатеље који су управо на тој првој линији. а рецимо и да смо неким чудним сплетом животних околности и сами окусили тај живот, ал добро, нема везе.
      међутим, све то нема везе са овом дискусијом, Дрп је у праву, он у клин а ја плочу. Хоћу да кажем, мислим да се разумемо више него што то на први поглед изгледа, но о томе мало касније, идем да отерам младунче у кревет, вечерас је баш прекардашила већ је 10 сати.

      Sviđa mi se

      • Нико никога не потцењује, али поента пермакултуре, иако од ње итекако може и да се профитира и створи додатна вредност (производ), је у томе да је могуће, уз скоро па никаква улагања, створити потпуно независтан, саморепродуктиван систем. Што би многима данас, који гледају глади у лице, могло да значи преживљавање, а уз мало напора, и више од тога.
        Уз мало експериментисања и модификације, верујем да би филозофија прожимања и међусобне подршке више врста биљака и животиња, могла успешно да замени данашњу монокултурну, чак и по ефикасности и профитабилности.

        Sviđa mi se

  3. Ако сам негде видео бесмисленију расправу… ДРП како преживети, Клаус и Врабац би одмах како (екстра)профитирати од идеје…

    Sviđa mi se

    • е бем му миша, да и ја једном испаднем екстрапрофитер…
      шта да ти кажем Булаја сем „свака ти се дала и док их јебеш, не окрећи се сине“

      P.S.
      онако озбиљно, не мислим уопште да је расправа бесмислена, на против ово је прилично озбиљна тема.

      Sviđa mi se

      • Тема је озбиљна, а и ја планирам да направим високу леју на пролеће.
        Што се профита тиче, то је једна од ствари на које сам алергичан, јер је заменила мајку, оца, децу, веру итд. Као нека универзална вредност, а сви који је промовишу, више је користе као поштапалицу, него што стварно разумеју о чему се ради. Уколико ти није била намера да водиш дијалог у том правцу, извињавам се.

        Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s