Милан Миленковић: Мит о Византији

vizantija karta

Нема иоле озбиљније расправе иземђу шаблонизованих и овлаш школованих српских интелектуалаца, а да не почиње од премисе да смо ми, Срби, баштиници византијске културе, а нарочито духовности. Како они то знају? Па, чули су од оних пре њих. А ови? И они су чули од старијих. Добро, а ко је тај ко је извео премису о духовном наслеђу? Не зна се. Некад и неко.

Прича о духовној баштини Византије, која је допала нама, Србима, најобичнија је будалаштина, која је успела само зато што никада није била подвргнута критици и зато што је уграђена у школски систем. Успешности неке приче, уосталом, највише доприноси одсуство проверавања. Иначе смо, као народ, подложни мантрама које, ако се довољно упорно понављају, стичу снагу доказа.
Српски интелектуалци, посебно они салонско-националистичког типа, веома су популарни међу обичним народом и верује им се. Обичан Србин мисли да они засигурно познају то што тврде, тако да код нас и не постоји навика да се од интелигенције тражи доказ.
Просечан византољуб је чувао овце до краја гимназије, затим продао теле да плати карту до Београда, да упише факултет, а онда је чуо за византијску баштину и схватио да је та прича веома погодна као примама за клинке с факултета, које више воле да се дрпају с византијским баштиницима, него са потомцима опанчара.

Ако смо заиста ми баштиници византијске духовности, ред би био да неко макар објасни шта је византијска духовност? Да бар знамо шта баштинимо. У друштвеним наукама не постоји појам „духовност“ на колективном нивоу. Колективитету припада религија, тотеми, табуи, слика света, па чак и праслика света, али духовност на нивоу нације подразумева да сваки појединац има духовност, али не само то, већ и да је та духовност унифицирана. Голим оком се види да убедљива већина популације, ма које и ма где, има дефицит духовности на индивидуалном нивоу, те да је појам о импортној, византијској духовности бесмислен. Модерно речено, нема хардвера за тај софтвер.
У философији и социологији је општеприхваћено да су културе строго националне творевине и да су за неприпадника заувек затворене. Откуд ученим главама идеја да смо ми наследници византијске културе? Ми је уопште и не познајемо и више нам је страна него америчка култура данас. Штавише, византијска култура је страна и данашњем Грку, чија се, ајд да се изразим у задатом термину, духовност исцрпљује у потрошачкој субкултури. Ко не верује, нека оде у прво српско село и пита шта је Византија, па ће се прилично изненадити. Шта ми имамо од византијске културе? Језик? Писмо? Политички облик? Моду? Стил? Уметност? Књижевност? Архитектуру? Народну ношњу? Орнаментику? Музику? Ништа од свега тога. Духовност? Шта ми знамо о духовности византијског човека? Шта знамо о својој духовности уопште?

Мутни појмови попут „духовности“, појмови који измичу разумевању, веома су популарни међу Србима националне провинијенције, јер се не морају доказивати, нити објашњавати. Што каже онај Марфијев закон: „Ако из три мерења можеш да добијеш различите резултате, мери само једном“. Како је та култура, византијска, успела да нас толико прожме, а да баш никакве горе наведене тековине не остави? Шта је та култура значила обичном српском себру у тамо неком 12-том, или 13-том веку? Зашто немамо хексаметар, већ десетерац? Зашто немамо византијску орнаментику на нашој ношњи? На ћилимима? Зашто ни један од сто Срба не зна историју Византије? Два су мита која су допринела овој забуни: један је религиозне природе, други се тиче ћирилице. То што је православље дошло преко Византије, никако не значи општу духовност. Наши су преци били врло колебљиви у вери све тамо негде до 13-тог века, односно вековима пошто су дошли у додир са православљем. Још је Стефан Немања крштен прво по католичком обреду, а има и поузданих доказа да је чак Душан, у 14-ом веку, био склон да склопи унију из државних разлога. Осим колебљивости на линији католичанство-православље, постојало је и колебање на линији монотеизам-паганство и та двојност и даље, после 15-так векова „византисјке духовности“ постоји међу Србима.
Даље: барем трећина српског народа, ако не и више од тога, отпала је од вере у потоњим вековима и придружила се католицима и муслиманима. Тумачити спој са неком другом културом само на основу вере, наивно је и бесмислено. Православних има од Владивостока, до Египта, па се не сматрамо баш припадницима исте културе и духовности. Култура једног народа много је шири појам од религије, а духовност човека није скопчана само с вером. Модерни, приучени теолози-аматери, који су се намножили у последње време, а који о религији трућају само зато што се себи више свиђају као религиозне особе, склони су да све појаве у друштву тумаче кроз верска питања и сваки од њих не само да зна шта је Бог хтео и шта хоће, него још желе да читаву културу српског народа сведу на веру и то на православну веру, игноришући богато паганско наслеђе, које је створило далеко већу културну баштину, него православље.

Шта смо ми то добили са православљем, а да пре нисмо знали?
Да треба волети ближњег, да не траба красти, лагати и убијати; да треба волети правду, истину и ценити поштење?
А пре тога смо били коњи, па нисмо то знали? Онда су дошли Ромеји и објаснили нам.
Што се писма тиче, односно међу нама драматично прецењене улоге Ћирила и Методија, довољно је рећи да нам нису увалили грчки алфабет, већ су само препаковали писмо, којим се и до њих служио танак слој учених људи у Србији. Баш ме интересује колико су Срба описменили ван монашких кругова. Склон сам да мислим да ни већина монаха није била писмена ни пре, ни после њих. Оно што ствара мит о византијској баштини јесте копирање облика цркава, облика државне управе, титула и делом начина одевања у вишим слојевима. Опет наглашавам: Копирања. Исто се дешава и данас, кад имитирамо западњачки стил живота, архитектуру и политички облик. Колико је данас Вучић западњак и Велики маг демократије, толико су и Немањићи били Византијци и промотери ромејског начина живота. Да су Немањићи заиста били фасцинирани Византијом, не би је черупали кад год им се указала прилика. Уосталом, и мит о Византији је настао тек почетком 20-тог века, са ширењем слоја писмених и школованих Срба. Пре тога, слабо је ко знао да је Византија постојала на свету.
У Србији је, до краја Првог светског рата, неисмено било чак 90% становништва. У време мог раног детињства, читавих 50%. Од свих Срба, који су икад живели, бар 95% није никад прочитало Свето писмо, а од ових који јесу, барем половина је то учинила у последњих 50 година.
У народној уметности, трагова Византије уопште нема. У архитектури, осим цркава, такође нема трагова Византије. Како то да наша сеоска кућа није медитеранског типа, као ромејске куће? Мит о баштињењу византијске духовности су поставили, дакле, интелектуалци и црква. Изван тог круга, нема ни сећања на Византију. Најбоље је што се све може рећи па, ако прође, прошло је. Као ономад кад је неко овде, на Преврату, не могу сад да се сетим ко, жестоко побркао демократију и републику у Венецији и умало да му прича прође. Лако верујемо на реч („Причао ми човек…“), мало се уносимо у проблем, мало знамо. Лакше нам је да верујемо на реч ма коме, него да учимо и сазнамо. Полуобразованост је наше данашње стање духова.

Српски народ није ничији баштиник: самосвојан је, изузетно је креативан, самообновљив и у културном смислу, јединствен. Наш језик је, за многе векове, доминирао Балканом, све до Азије. И данас је апсолутан на тлу бивше СФРЈ. Наше писмо, које је реформисао Вук, а не Ћирило, или Методије, готово је савршено. Наша народна, превасходно сеоска култура, изнедрила је усмену књижевност какве има још само у Француској и Немачкој, а наша епика је највиши удар епике у Европи. Ношња је само наша, орнаментика је само наша, облик куће је јединствен, као и комбинација материјала. Наша музика је, мислим на оно што се данас зове „етно“, сасвим јединствена. Ничији ми баштиници нисмо, сем сопствених дедова. И добро је да је тако. У нашу интелигенцију, а и у црквене кругове (па с њима и у део осредње школованог народа), продрла су фелашка, слугерањска расположења, те се мисли да је овом народу увек био потребан сајбија (старалац) и да је он, у културном смислу, примитиван и недовољан, па му је потребна туђа матрица. На исти начин поступају и еврофундаменталисти: све наше је труба, само са Запада сунце сија. Увек ми је било смешно оно онанисање „учених“ Срба над Шекспиром и то у народу који има Његоша. Прича о византијском наслеђу је, међутим, ухватила такав корен у нашој „интелектуалштини“, да је готово немогуће изнети другачији став. Чим се у полемику уђе, више нема аргумената, него само дисквалификација, исто као са еврофундаменталистима.

Advertisements

3 mišljenja na „Милан Миленковић: Мит о Византији

  1. onaj koji je pobrko republiku i demokratiju u veneciji pohvaljuje ovaj tekst ..sem: Ношња је само наша, орнаментика је само наша, облик куће је јединствен, (kao u Grčkoj, jugoistočni deo srBstva ili kao na celom zapadnim mediteranu – zapadni) као и комбинација материјала. (gde ima kamena od kamena, gde ima blata i gline nabijače, gde ima drveta od drveta – kao i svuda na svetu) Наша музика је, мислим на оно што се данас зове „етно“, сасвим јединствена. …(promeniš jezik i eto ti iste u Grčkoh, bugarskoj, siciliji rumuniji, mađarskoj…zavisno od rimskog regiona – panonija, dalmacija, makedonija) Како то да наша сеоска кућа није медитеранског типа, као ромејске куће?“a nego kakveva je – doduše postoje dva tipa – levantinski i zapadnomediteranski

    Sviđa mi se

  2. potpuno razumem bes i jad g. Milenkovića jer za jedno je sigurno u pravu : Nikad nemamo osećaj mere : Prvo su neke ekipe postale Komunisti kada je to bila dobitna kombinacija za lagodan život. Prognali su i Boga i Crkvu. A onda je ta ista ekipa postala najveći tumač Vizantijskog Prvoslavlja. Ima jeada prof Socilologije iz Niša koji je od Marksiste postao tumač Pravoslavne teologije dok zadnjih godina se deklariše kao zadrti Romolog. Uvek je u dobitnoj kombinaciji. Zato i razumem ogorčenost Milenkovića.

    Sviđa mi se

  3. Ako mene pitate ; Marksisticka teoloska dogma politicki proizvodi svoje ,na osnovu ovog teksta rezultat je primerno uspesan.Autor ciljano, proizvodi Historiju globalnog mister dolara, jedinog Boga, jednu, jedinu dokazanu politicku globalnu Marksovu crkvu za rusenje Pravoslavlja …., siromastvo dokaza na kojem se ovaj tekst bazira, promovise ateisticko filozofsko poimanje proslosti, kulturne bastine Naroda Srbskog, ceo tekst bazira iskljucivom revizijom, sa Vatikan indukcijom, I negiranjem Vizantijskog prostora I Naroda Pravoslavnog .Tekst pocinje baznim krizarskim i Vatikanskim kodom Kolumbovih misionara-pionira iz zapadne Evrope u srednjem veku .Bazira sopstvenu kulturnu bastinu birajuci svog ucenog mentora iz perioda kuge u zapadnoj Evropi , opravdava krizarske pohode, prekrstavanje od 9 do 13 veka .Opravdava dokaze iz zapadne skole tokom dualiteta papalstva u Vatikanu.Papini mentori, 15 veka, definisu kulturne bastine nepodobnih Naroda , pocinju od Gutenbergovih Vatikanskih prepisivaca , maestralno to usavrsava poznati revizionista Papa Borgia,. Ovaj tekst bi odusevljeno promovisali njegovi prepisivacki sledbenici za epp promociju , javno bi to, sa odusevljenjem nagradio i Papa Borgia .Makjaveli bi sa odusevljenjem imao dokaz vise za svoju teoriju drzava to sam ja, a Papa Borgia ateisticku dogmu , bog na zemlji sam ja , jedan jedini Papa , historijsku kulturu zivota prepisujem revizijom dokaza , sva su sredstva dozvoljena, kao I ovaj tekst ciljane Vatikanske unijatske hegemonije Marksizma sa dokazom vise u totalitarnoj historijskoj iskljucivosti sopstvene teorije o kulturnoj bastini..Unijatima javno potpisuje Milan Milenkovic , svoju odanost , ovim tekstom , dokazuje javno ,koliko je medijski 2014.godine jedan SRPski novinar , sa cekicem spreman za pokondirenu tikvu bez korena,.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s