Драган Томић РОБ ПРОШЛОСТИ, ТАЛАЦ БУДУЋНОСТИ

hamlet

Да се исповедим…

Већ дуже време, налазим да ми је веома тешко да пишем. О било чему што има везе са Српским проблемима. Да ли се ради о умору, јер бреме свакодневнице све теже носим или сам се просто презаситио борбе са ветрењачама, јебем ли га, ко ће га знати. Биће ипак да је и једно и друго. Али лавине о српству и србијанству, потом прајд и Косово, једноставно стварају толику мучнину да просто терају да се нешто каже. Онда чим се јави порив за писањем, следи контра ефекат, чему и зашто и све то само појачава жељу да се поштено баци пегла у ВЦ шољу. А тек када погледам докле сам стигао у серијалу о Косову, позеленим јер посла има преко главе, тек сам у 20 им годинама 19 века. О нафти не смем ни да мислим….Бррррр! Страшно. Но ево, у овај суморан дан, јездећи српским интернетом, изгледа да је превагнуло на “шкрабање”. Е сад, када сам се изјадао и задовољио сопствени нарцизам, да кренем да пискарам док још имам снаге.

Овако…

Приметио сам да у политичком дискурсу Србије, постоји тенденција ка ретроградном гледању на проблеме. У зависности од политичке опције, постоји тенденција да се одговори на питања која поставља будућност, траже у прошлости. Сходно томе, на питање зашто је данас тако лоше а сутра ће бити још горе, одговори се траже у ономе што је било јуче. Онима којима не одговара Николић сећају се Тадића и Ђинђића. Онима којима не одговара Николић,Тадићи и Ђинђић сећају се Милошевића. Онима којима не одговара Николић,Тадић,Ђинђић и Милошевић сећау се Броза. Онима којима не одговара Николић,Тадић,Ђинђић,Милошевић и Броз, сећају се Краља. Онима којима ни краљ не одговара, сећају се Србије пре Југославије а онима којима ни таква Србија не одговара сећају се Немањића. И сви они, решење за проблеме виде у враћању на једну од тих тачака и наставак одатле, у мантри “како је било лепо за време…”. Овакав начин размишљања, карактеристичан је за циклично посматрање времена. Наиме, циклично схватање времена, подразумева да све што је некада било, се понавља. Да би се ствари поправиле, те “тачке” у времену треба препознати и онда их сачекати и када оне у ротацији дођу на предвиђено место, онда треба деловати. Из овога произилази да је деловање у свако друго време бесмислено и коначно штетно, јер мења орбиту а самим тим и циклус те је стога заправо рад у свако време, дубоко штетан јер уништава поредак ствари, тј круг. Стога ОДРЖАВАЊЕ круга, јесте услов постојања. Принцип одржања јесте основни принцип по коме функционише овај мисаони процес. Он је затворени, кружни систем, који орбитира око свог центра и свака промена путање га угрожава. Стога, против тежа ОДРЖАЊУ јесте ПРОМЕНА и овакав систем се промени противи у сваком облику и он се против промене бори свим средствима.

Даљом разрадом, долазим до закључка да је овакав начин размишљања, пре свега соларни, дакле космички, тј небески. Васионски и општи. Соларно време, то јест космичко време се онда трансцендентује у религијско и постаје сакрално, то јест Божанско време. Тако, одржавање циклуса постаје уједно и начин живота (физичко) и начни мишљења (ментално) али и начин веровања (духовно). Он космички прожима сваки облик постојања и он је све присутан, не промењив, безвремен и безграничан. Он је статичан и он је монолитан. Он је увек истинит, он је тачан и он је безгрешан. Он је репер ка коме се управља.

Из овога произилази да је човеково постојање, дефинисано и што је још важније, пре дефинисано и само као такво оно има смисао и само као такво може постојати. Свако постојање ван круга, је промена и као такво оно је прво бесмислено а онда и штетно. Докле год се човек води небесеима он је у “Божијој (небеској) милости”, то јест он једино тако има сигурност. Докле год одржава путању, он је исправан, праведан, истинит, тачан и безгрешан. На тој путањи, човек има “слободу” која је ограничена кругом. Тачније он слободу нема, већ слободу доживљава као тотално сједињење са кругом, Богом и космосом. Он у сједињењу са космосом, у том утапању у безвремено опште, у тоталном предавању своје воље космосу, он види своју слободу. Тачније у свом, добровољном самопоништењу. Такав човек се константно бори против свега што га ограничава и везује за конкретно и дефинисано. Он одбија да дефинише себе и свет око себе јер у дефинисању он види ограничење које га спутава и које га чини неслободним.

Дакле потреба да се не дефинише и не одреди је заправо сама суштина слободе јер једино не дефинисан и не одређен он је слободан јер није везан дефиницијом и одређењем за било шта.

Таквом човеку спознаја и знање нису потребни, они су за њега бесмислени и штетни. Све што је њему потребно је вера те је код тог човека, духовно примарно и оно је увек изнад менталног и физичког.

Овакав човек, тежи да подреди ментално и физичко духовном и како је његова духовна тежња, тежња за слободом, коју постиже путем одбијања да се дефинише и одреди, не дефинисаност и не одређење прожима како његов духовни тако и ментални и физички живот.

Насупрот блиставој мирноћи бескрајног свемира и сједињавања са Богом-универзумом, стоји коначна, дефинисана материјална димензија, трошна и временски ограничена. А између ње стоји спона, у виду менталне димензије.

Спуштајући из универзума, наилази се ментална димензије овог човека. Разапета између универзума ка коме тежи и физичког које је ограничава, ова димензија јесте својеврсан парадокс.

Ментални склоп оваквог човека мрзи самог себе јер његово веровање захтева да разум буде у потпуности самопоништен у чину предавања Богу-универзуму. Стога мисли и идеје које се рађају у таквом уму су хаотични скуп импулса који захтева сталну контролу и борбу да се умири, то јест умртви како би коначно нестао у чину сједињења са Богом-универзумом. То је константна борба и константна мука која ремети поредак. Гледано кроз менталну визуру, овакав човек је констатно у опасности и константно мора остати будан, константно контролисати своје мисли како би досегао стање које га уводи ка сједињавању са универзумом. Ментални склоп је превасходно нихилистички,он негира самог себе и тежи да се само поништи, те из тог разлога постаје дубоко аутистичан. Он је окренут самом себи. Међутим, та окренутост ка унутра, доводи да је он апсолутно неспособан да комуницира са спољним светом и тежи да спољни свет подреди свом менталном склопу а ако то не успе он тежи да се само изолује од остатка света како би спречио уплив било чега другог што није он. Јер друго, као различито од њега, јесте промена а промена је штетна и директно угрожава само постојање. Ова упућеност само на себе, доводи до нарцисоидне представе о себи и свету око себе.

Како је окренут презервацији, одржању и очувању самог себе, заштита то јест безбедност, постаје централно место сваког менталног конструкта те се сходно томе, јавља и дубока параноја.

Мисли и идеје јесу главни противници у менталној сфери овога човека. Међутим ако је ментална сфера тешка, физичка реалност, трећа димензија постојања је апсолутни пакао.

Насупрот предивној слободи вечитог постојања у Богу-универзуму стоји бескрајна патња постојања у физичкој равни, у дефинисаном и коначном материјалном свету. Овај човек, материјално биствовање види као казну и стога се према њој тако и односи. Међутим, тек ту долази до тоталне пермутације духовног. Наиме, како физичко постојање види као казну, он је апсолутно опседнут како да ту казну ублажи те стога његова глад за материјалним је непојамна и бескрајна. И то је оно што од њега прави тоталног хедонисту који се апсолутно и у сваком моменту предаје физичком уживању како би утешио своју духовну бол што мора да проведе одређено време у казамату. Но како он заправо себе види само као духовног, оно што ради у физичком свету, њему апсолутно не значи ништа, то јест нема никакав смисао до личног угађања и задовољења. Другим речима, у физичкој равни, овај човек је 100% физички. Он цени само физичко он се управља само по законима физике и биологије. Он нема никакву потребу да контролише природу већ напротив, он тежи да живи у сагласју са њом. Као што је духовно утопљен у бескрајност и безвременост Бога-Универзума, физички он је тотално утопљен у Природно.

Наставиће се…

3 mišljenja na „Драган Томић РОБ ПРОШЛОСТИ, ТАЛАЦ БУДУЋНОСТИ

  1. Аух Драгане, двапут сам прочитао текст (и то само из респекта према теби), и нисам успео да уклавирим шта си хтео да кажеш. Ако би могло то мало једноставније, за нас који не пловимо у васионским сферама спознаје 🙂

    Sviđa mi se

    • Сведено, текст описује ментални склоп „светосавца“, тј патриЈоте. У суштини, када се све сабере и одузме у питању је чиста ленгуза, то јест лењост доведена на ниво религије.

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s