Слободан Антонић: Уочи насиља и издаје

dottoressa_del_distretto_militare_edwige_fenech_nando_cicero_010_jpg_getr

 

(…) Да видимо, сада, који то симптоми у садашњој СНС политици могу најављивати пут у насиље.

Прво, суспензија Устава. До ње долази онда када влада учини неуставни уговор, или донесе неуставни акт, а Уставни суд се, због страха од владе, не усуђује да било шта каже. Тиме се цео Устав практично ставља ван снаге, а влада – и њен најмоћнији човек – постављају се изнад (или уместо) Устава. Једном отворена бреша политичког волунтаризма довешће до постепене супституције целог уставно-правног система неограниченим олиграхијским или чак цезаристичким децизионизмом.

Друго, волунтаристичко изигравање закона. Најновији пример је распуштање севернокосовских општина. Из документа о распуштању који је објављен на нашем сајту лепо се види да је формални законски основ ове одлуке члан 85 Закона о локалној самопурави. А он гласи: „Скупштина јединице локалне самоуправе може се распустити ако: 1) скупштина не заседа дуже од три месеца; 2) ако не изабере председника општине и општинско веће у року од месец дана од дана конституисања скупштине јединице локалне самоуправе или од дана њиховог разрешења, односно подношења оставке; 3) не донесе статут или буџет у року утврђеном законом“. Па који од ова три случаја је на делу у севернокосовским општинама? Ниједан! Посреди је чист политички волунтаризам. Али, наши велики медији на ове и друге незаконитости не реагују. Они се поштовања Устава и закона сете само онда када су угрожени интереси њихових власника (или кад им за то неко плати). Но сутра ће и сами кусати продукт свог данашњег муљања.

Треће, изигравање парламентаризма. Ни у Милошевићево време посланику се није одузимала реч само зато што је употребио реч „издаја“, нити је било случајева фалсификовања резултата гласања о влади. Напредњачка власт, очигледно, поштује парламентаризам само док он има чисто фасадну функцију. Али, кад се у скупштини коначно зачује суштинска критика њихове политике, или када треба одржати илузију о великој подршци њиховој влади, нестају сви скрупули и брзо се прелази на брутално ућуткивање и фалсификовање. И опет, то није јавни проблем за наше „велике медије“.

Четврто, заоштравање неолибералне економске политике „узми сиромашном и дај богатом“. Кад разгрнете све оне одвратне неолибералне фразетине о „либерализацији радног законодавства“, „болним резовима у економији“, „реформи пореског и пензионог система“ и „преструктурирњу јавних предузећа“, добићете смањење пореза на рад послодавцима(капиталистима) и пребацивање пореског терета на запослене (пре свега на средњи слој), доношење најрестриктивнијег закона о штрајку у регионупродају странцима последњих здравих државних фирми (попут Телекома и ЕПС-а), ново државно задуживање код странаца и слично. Нови министар финансија је, како је то лепо приметио Стефан Каргановићсамо „још један `економски убица`“, који „не долази да донесе нове спасоносне идеје, него да испали финансијски `coup de grâce` у потиљак полумртвој Србији“. То ће, разуме се, повећати социјалне тензије и изазвати конфликте. Али, напредњаци се уздају да ће ту ствар контролисати што преко својих синдикалних или других макета (сетимо се само „Покрета радника и сељака“), што преко хипнотизерских медија. Докле?

Пето, вазалство Србије у односу на Вашингтерну достигло је комичне размере. Србија се не усуђује да заузме став о Сирији „док не добије писмена упутства из Брисела“, за најважније владине саветнике се доводе шампиони интернационалне корупције и спекулативног капитализма, из владе се одстрањују чак и најбенигнији противници колонијалне (другосрбијанске) културне политике, а амбасадори Вашингтерне нам наређују да „обезбедимо услове за миран и угодан Прајд“ – без икаквог протеста са наше стране! Чак и најоштрији критичари претходног режима данас са чуђењем примећују да „Вучић Западу одрађује све што Тадић није хтео“. Да ли неко у Влади мисли да сви ти увредљиви и понижавајући потези могу бити дуже повлачени, а да се још више не појачају ионако већ довољно нагомилани огорченост и фрустрираност Срба?

И шесто, на делу је опасна слабост опозиције. Да је опозиција слаба, то не треба посебно доказивати. ДС, УРС и ЛДП су постали чисти obsolete things (застареле ствари), јер су им напредњаци преузели програм и политику (и, наравно, газде), па су изгубили стварни разлог постојања; а ДСС је просто пацификован (читај: купљен) пуким наговештајем коалиције са СНС у Београду. Но таква ситуација је опасна за демократију. Слаба опозиција не ограничава власт, која онда максимално шири границе своје самовоље. А разобручену власт могуће је вратити у институционалне оквире само грађанском мобилизацијом или контра-насиљем. Тако се отвара још једно поље политичког ризика.

* * *

Укратко, издаја је за установе нормалног друштва попут канцера. Напросто, не можете „само мало“ суспендовати Устав, изигравати законе, контролисати и корумпирати медије, уступати народну/државну имовину странцима… – да бисте се, онда, по „обављеном послу“, вратили у „нормалне оквире система“.

Издаја је пошаст која се шири на цео организам, разарајући структуре и надомештавајући функционалне склопове злоћудним везама. Она почива на насиљу према основним нормама заједнице (Уставу и законима), а то насиље не може бити „контролабилно“ и „локализовано“. Пошто норму замењује самовољом, издаја нужно разара уставност и законитост, парламентаризам и демократску јавност, замењујући их разобрученом личном влашћу, партијским интересом, клијентелизмом и, наравно, корупцијом.

На том путу заправо једно вуче друго. И тај се „посао“ може само једно време покривати популарношћу цезара. Али, цезаризам је увек био нестабилни ауторитарни систем: што се популарност цезара смањивала, то је морало расти насиље ауторитарне власти. У једном тренутку, количина насиља потребног за одржавање ауторитарне власти постајала је превелика за дотично друштво. Тада би талас грађанског отпора срушио цезаристички режим.

Да је ескалација насиља реална опасност за ову власт осећа и њен главни носилац. Његово вајкање о томе како „зна свој народ и зна како ће скончати“ није само још једно у низу напредњачких пренемагања. (Ако ће се по нечем специфичном запамтити ова власт, онда је то баш та, неподношљива количина јавног пренемагања). Јер, као што прошли пут рекох, „он одлично зна шта чини“, он зна које могу бити консеквенце таквог чињења. И док један деонашег Миладина арогантно демонстрира како потпуно контролише систем (чега су сведоци његови непосредни страначки сарадници), други му се део боји шта ће бити с њим када једном „заврши посао“ – или кад просто изгуби заштиту Империје.

Но насилни крај једног режима (или његових носиоца) није нешто што се једнозначно може предвидети на средини политичког (историјског) развоја те власти. Тада још увек постоји могућност заокрета. Али, има једна тачка у којој логика система постаје толико јака да надвладава вољу актера – ма колико неко моћан био. Ако систем почива на ескалацији насиља, постоји тачка у којој ту ескалацију више нико не може зауставити.

Срећом, та тачка још није дистигнута. Али, не бих се смео заклети да се већ у наредном периоду та тачка неће почети назирати.

(НСПМ)

Advertisements

4 mišljenja na „Слободан Антонић: Уочи насиља и издаје

  1. врло принципијелно. Као да уставни поредак није урушен већ две деценије (а професор ни мукајет до данас) … па на одговоре на жалбе уставно суду се чека 8-10 година!!! … јер је суд претрпан којекавим баналним захтевима, зато што је проблематика преопширног Коштунициног устава све и сва сем начела.. или нпрр. Косова, сем у преамбули.. као да је Вучић увео неолиберализам у економију.. као да се више „увлачи“ САД од претходника, укључујући и гаранта балканске стабилности… као да се много јаче државе нису више обрукале у односу на Сирију.. а ово да „Тадић нешто није хтео да одради“ а Вучић хоће је одвратно..
    ајде Вучићу дај им неку тезгу да ме не нервирају више.. не траже они много

    Sviđa mi se

    • Рушење тероторијалног интегритета и суверенитета је за тебе банална ствар? Рекох би да је приоритет, али не доносе они одлуку због затрпаности, већ зато што су “замољени“ од стране председника што је овај и сам признао. Ја сам очекивао од тебе, као демократе пар екселанс – а то значи поштовање процедуре и немешања органа власти једно другом у посао – да први оспеш паљбу по УС, а не да га још и браниш. Јбг, да је југословенски УС можда би и осуо.

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s