Мустафа Цанка ЈЕДАН ИЛИ ВИШЕ ЈЕЗИКА ПИТАЊЕ ЈЕ САД

КАКО УПАСТИ САМ СЕБИ У УСТА:

А) времена, ресурса и простора за изазивање  вјештачких подјела је све мање

Прије двије године политичким договором наставни предмет је назван “црногорско-српски, босански и хрватски”

Б) Такав тренд је, што је много важније, присутан код грађана, посебно младих, који у огромном броју истичу да говоре црногорским језиком.

Чак је и њихова највиша научна установа, Црногорска академија наука и умјетности (ЦАНУ), приљежно радила на “стандардизацији црногорског књижевно-језичког израза”, као подваријанте српског језика, а не на стандардизацији црногорског језика!?

Image

                                                               Оља Црногорац

Уставом Црне Горе из 2007. године црногорски језик је постао службени.

У Црној Гори је у службеној употреби црногорски језик. У службеној употреби су и српски, босански, хрватски и албански језик.” Баш таква формулација стоји у црногорском Уставу, који је донијет годину дана након што су се држављани те земље, у мају 2006. године, на референдуму већински изјаснили да желе суверену Црну Гору.

На попису становништва из 2003. године тек је 21 одсто грађана Црне Горе рекло да збори црногорским, а чак три пута више српским!? Тај проценат се нешто смањио осам година касније, на новом попису, када је 43 одсто грађана саопштило да говоре српским, а седам одсто мање црногорским језиком.

Ако се зна да се тада скоро 28 одсто црногорских држављана национално изјаснило као Срби, а 46 одсто као Црногорци, онда је лако закључити да се трећина националних Црногораца изјаснила да говори српским језиком.

И то је, дакако, логично, јер су старије и средње генерације дуго биле везане за српски или српско-хрватски језик. Тај назив језика им је стајао у свједочанствима, а деценијама су у школама учили да су сви њихови великани, владари и књижевници, укључујући Његоша и краља Николу И Петровића, писали и говорили “чистим српским језиком”.

У таквој пројектованој стварности црногорски је био тек дијалекат српског, баш као што је Црна Гора била “српска Спарта”. Црногорци су на архаичан начин говорили у кућама или у неформалним разговорима, а на модеран у школи и у јавности. Чак је и њихова највиша научна установа, Црногорска академија наука и умјетности (ЦАНУ), приљежно радила на “стандардизацији црногорског књижевно-језичког израза”, као подваријанте српског језика, а не на стандардизацији црногорског језика!?

Тако нешто одговарало је и црногорским званичницима, који на тој “црногорско-српској клацкалици” пуне 24 године држе апсолутну власт. Само је у том контексту разумљиво што у Црној Гори постоје двије академије наука (уз “просрпску” ЦАНУ ту је и “процрногорска” Дукљанска академија наука и умјетности), двије православне цркве (Српска православна црква, оличена у митрополиту Амфилохију и Црногорска православна црква), два удружења новинара. Све двојно, дупло.

Но, времена, ресурса и простора за изазивање тих вјештачких подјела је све мање након што је Црна Гора обновила своју државност. Напримјер: питање језика је увијек политичко питање и оно је морало некако бити ријешено. Зашто би се и у независној Црној Гори говорило “српским језиком ијекавског изговора”, како је то стајало у Уставу те земље из 1992. године?

Зато се најприје кренуло са именовањем језика у наставном процесу као – матерњег. Прије двије године политичким договором наставни предмет је назван “црногорско-српски, босански и хрватски”. Усвојен је и Правопис црногорског језика, којим се сваком оставља на вољу да говори и пише као што је то раније чинио. Да би се поштовало утврђено начело “пиши као што збориш” дозвољена је употреба још два слова, односно фонема у црногорском језику и говору, па црногорска абецеда, односно азбука, има 32 слова.

Раније, ако је дијете у школи написало ђед, наставник би то исправио као неправилно. Сада то више није случај. Дакле, ученик по вољи може писати дјевојка и ђевојка. Хљеб можете насјећи, а не морате га, али можете и наśећи. Ако га имате можете дати предлог, као и приједлог. Да бисте разумјели црногорски не треба вам превод нити пријевод – и једно и друго је у црногорском исправно. Нема, дакле, више разлога за језичку преосјетљивост, само што вам неко правопишући може саопштити да сте – преоśетљиви.

Све су мање оśетљиви или, ако хоћете, осјетљиви на игре са језиком и лидери опозиције, који су након седам година живота у независној држави прихватили ову реалност.

Такав тренд је, што је много важније, присутан код грађана, посебно младих, који у огромном броју истичу да говоре црногорским језиком. Према једном недавно објављеном истраживању, црногорским језиком збори близу 43, а српским језиком 39

Izvor: Al Jazeera

објашњења из википедоје српске(!!!) : Црногорци су јужнословенски народ, врло сличан Србима, који претежно живи у Црној Гори, где чини релативну националну већину од 44,98%. Црногорци су углавном православне вере, а говоре већином службеницрногорски језик,[10] као и српски језик. Црногораца има укупно око 450.000, од тога у Црној Гори око 278.000, а у Србији око 69.000 (на попису из 2002. године се 69.049 грађана Србије изјаснило као Црногорци). Према евиденцији Владе Србије из 2005. године, у Србији има око 264.000 црногорских држављана, који су већином национално опредељени као Срби. САБИРАЊЕ БАБА  И ЖАБА!

ој кукавно срБство заглупљено

 

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s