Милан Миленковић: Шта да се ради (4)

 nije svejedno

Ако нас историја нешто учи, то је да истинских заточника неке идеологије, има свега неколико по генерацији; то су они који су спремни да пострадају и да се боре до крајњих граница, до самопорицања и смрти. Чим видим масу таквих, постанем подозрив. Није баш сваки лав у савани вођа чопора. Природа се опире томе да изузетност буде масовна појава, а нешто нисам приметио десничара да о себи не мисли да је суви геније за политику.  Толика концентрација генијалаца, просто, побеђује природне законе. Осим тога, данас је десница победила знање; знање је реликт неких других времена, сада живимо у демократским временима, кад је право да се нешто каже, надрасло обавезу да се нешто зна. Наравно, тамо где нема знања, има пуно ставова, утисака и уверења.

Најбоља провера знања је била и остала-прогноза догађаја. Ко зна и разуме, тај и предвиђа. Ко не зна, тај је осуђен да стално објашњава зашто се није остварило оно што је прорицао. Добри примери екстремног незнања су поређења онога што се десило, са оним што се могло десити. Ово наводим зато што је то уобичајени, сасвим баналан облик мишљења код оних који нису образовани у политикологији, а мисле да су познаваоци.
„Да је остала монархија“, или „Да је Дража урадио то и то…“. То је кафански ниво размишљања и дискусије, јер генијима сасвим промиче да је потпуна бесмислица анализирати шта би се десило да, рецимо, нисмо испустили чашу из руке и да је остала читава. Разматра се само оно што се десило, то је основна методолошка претпоставка.
„Да је Душан живео још десет година, Турци никад не би продрли на Балкан“, једна је од честих кафанских фраза. Иза ње, као аргумент, може да стоји само једно велико „маме ми миле“, осим ако се не ради о екстрасензу. Разумном човеку је очигледније да је Душан умро, него шта би се десило да је умро десет година касније. Да није умро никад, на пример, могло се десити да Француска буде аутономна област у Србији.
Или аргументи типа: „Тито је побио 50. Или 100 000 Срба“. Па? Није био моралан? Немогуће!
Моралистичка становишта су сасвим супротна политичком мишљењу. Онај ко мисли да политику заснује на моралу, не само да неће ништа урадити, већ ће оголити своје незнање. Масовна погубљења су стални пратилац историје и било их је и пре Тита, а и после њега.
Сличан је и случај перманентно нарицање над сломом међународног права, над Хагом, над Јасеновцем, над двоструким стандардима и стално доказивање да Амери греше, да Хрвати лажу, да су муслимани Срби… Сумрак ума.
У историји се увек ради само о овоме: Шта ми мислимо да урадимо са Америма, Хрватима, муслиманима, Шиптарима, двоструким стандардима и осталим стварима, како да се томе супротставимо и како да их победимо, а не како да их докажемо и оплачемо. Петљање игнораната у политику значи тријумф тужакања и приплакивања над делањем и стварношћу. При том, уопште није важно колико игнорант има информација и књишког знања, него како их тумачи, у ком правцу мисли да их користи. Овако, сва наклапања о славној историји, о злочинима комуниста, о дуплим стандардима, о Хагу, о Брислеском споразуму, само изгледају као комеморативна седница за Србију.

Ово сам све навео не зато да опљујем десницу, а афирмишем левицу, која је исто тако бесплодна и јалова у идеологији (али има велико практично искуство у владању, што се никад не сме потценити), већ да би се разумело да онај ко мисли да мобилише српски народ, не сме да се оптерећује бесплодним и „шта би било кад би било“ расправама. Увек мора да има на уму оно што јесте, а не оно што треба да буде. Једини морал у политици се своди на ово: Не радите против интереса народа и не лажите га. Кога другог морате да лажете и да поткрадате, није важно. Нас треба да интересују слобода, правда за Србе, а не слобода и правда као принцип. Ко треба да плати цех за нашу слободу и правду, баш нас брига.
Цена пораза једне нације је далеко тежа и већа, него цена пропасти неке идологије, или догме. Моралисти никад не стигну до овог сазнања. Овде је обрнуто: Нека Србија пропадне, само нека се афирмишу истина, правда, европска идеја,  идеологија, лична корист и уверења.

Ево доброг примера, на коме ће се видети сва будалаштина, која данас трчи кроз српску политику, а то је: Косовска битка. Моралисти тумаче Лазарову одлуку етичким разлозима, теолози „царством небеским“, потпуно превиђајући да Лазар није окренуо други образ, него се и те како добро, онак, нехришћански поклао с Турцима; европејци мисле да је погрешио што није преговарао (ваљда у Бриселу); свима потпуно промиче да је Лазар био, на првом месту, војник, а тек много иза тога, верник, моралиста и преговарач. Само десетак година пре тога треснуо је, онако, братски и хришћански, Николу Алтомановића, такође Србина.
Лазар се борио из само једног мотива, а то је: Живот и борба су, у дубини својој, једно исто. Ко хоће да живи, мора да се бори, а да ли ће, при том, да носи крсташ барјак, кокарду, петокраку, или Бриселски споразум на глави, потпуно је свеједно. Управо зато су војници, кроз читаву нашу историју, као једини реалисти и поштоваоци стварности, морали да својом крвљу ваде флеке политичких и теолошких сањалица и будалетина. Чак и осредњи политички пројекат може да успе, ако иза њега стоји она мушка страна у бићу, спремност да се бори и крвари; чак и најбољи пројекат нема, осим аплауза моралиста, изглед да успе, ако нема спремности за борбу.
Пошто мудросери, по правилу, не успевају да мотивишу народ да стане иза њихових пројеката, не остаје им ништа него да се на тај исти народ љуте што не увиђа геијалност пројекта.
Управо зато моралистима никако не иде у главу како су успели Тито и Милош Обреновић. Најлакше им је да то протумаче диктатуром и да пасирају погледом да је народ, у већини, усвојио њихов политички концепт. Скаска гласи овако: Већина је била против Тита и Милоша, али они су владали силом, те нико није смео ни да прдне. А онда су, свако у своје време, натерали народ да прихвати школе, болнице, музеје, путеве, пруге, доцније и станове и послове. Народ ко народ: Кад га бијеш, прихвати све то, шта ће. Није му до стана и посла, ал  кад бију, нема друге. Радије би живели у пећини, лечили се травком и јели говна, али не да диктатор. Труба да ходаш по асфалту, кад можеш, у име правде и истине, да гиљаш кроз блато, него не дају апсолутисти…
Прави политичари, људи од ранга, врло добро разумеју да се мора прво јести и живети, па тек онда следити идеологија. Будала увек мисли да је народ способан да следи идеологију и кад нема леба да једе. Може, али оних 5% с почетка текста. Велика већина није спремна за то.
Ко мисли да народ храни цитатима из Библије, или из несабраних дела Мите Љотића, уместо хлебом, тај ће пропасти у политици, ма шта о себи мислио. Тај није разумео примат живота над свешћу.

Према томе, свака политичка организација мора да има на првом месту живот и хлеб. Власт управо данас манипулише тиме, везујући хлеб за ЕУ и предају Косова. Ко успе да докаже да је хлеб другде, а не у ЕУ, пробудиће народ. Ко укаже на непријатеља, такође. Ко смогне снаге да Србима каже колико су близу националног слома и успе, макар страхом, да их хомогенизује, има чему да се нада. Опстанак је једина идеологија која може да буде ефикасна. Народ, ако му се не да непријатељ, неће моћи да се покрене и збије. Остаће дисперзиван и апатичан.

Економски програм не може да буде бајковит, типа „покренућемо привреду“, „пољопривреда је наша велика развојна шанса“, „реиндустријализоваћемо Србију“, „дијаспора ће инвестирати“, већ просто: „Док се не успостави привреда, делићемо праведно оно што имамо; нико неће бити гладан“.

На идеологију опстанка увек има пуно приговора и то не само од оних који су плаћени да се боре против опстанка, него и од оних  који принципе стављају изнад преживљавања. „Важно је да будемо људи“, поклич је свих оних чији је дух снажан, а крв слаба.
Личне недостатке, у распону од кукавичлука до, како би рекао Ниче, „отприрођивања“, желе да учине недостацима читавог народа, чак и када то субјективно не осећају. Појединац може да одлучи да живи у вери, по канонима, може да буде светац, или самоубица, али народ то не може. Нити треба. Управо зато никад у историји није упалила идеологија која није имала опипљиву, свима разумљиву-материјалну страну. Онај ко верује да може народу да понуди пост и молитву уместо хлеба, никад неће добити власт. Однос према вери и према идеологијама је крајње лична ствар и није за натурање другима, бар не на празан стомак. Може се тражити од народа много, али му се нешто мора и дати. Може се и натурити, некакавом страховладом, и одређена идеологија, али само на кратко време, ако народ не види компензацију на другој страни. Рускиње нису прале веш Ариелом, нити имале улошке с крилцима, а Руси нису носили Најке и пили Чивас регал, него су се, на рачун одрицања од луксуза, напунили ракетама и обезбедили сувереност. Није то мала компензација за одрицање. Историја таквим тежњама увек да за право.
У Србији се битка води између две струје: Једна каже да се треба одрећи свега у корист европског пута, за који ће награда доћи једног дана, не зна се ког, и друга, која верује да је за овоземаљске муке сигурна награда на оном свету. Наше је само да се молимо и да певуцкамо псалме.
Обе струје су, у бити, колаборационистичке, са различитим мотивима. Онај ко хоће да се наметне у српској политици данас, мора да пређе границе колаборационизма и да се одрекне митова и легенди о будућности, него да понуди нешто опипљиво и нешто за данас.

Управо зато, смисао једне здраве политике јесте да влада јасним порукама, да влада садашњошћу, да схвати да су молитва и пост крајње индивидуалне ствари и да их не намеће ником (јер баш то их чини језуитима, а не православцима), те да заузме јасан став према непријатељима, што значи да их именује и да их жигоше, без размишљања о могућим комбинацијама са њима. Гушење пацифизма и кажњавање оних који опљувавају Србију  се подразумева и то без тужакања народу, већ делатно и гласно, по цену да се нешто и одробија. Од финог разговора са фуњарама нема ништа.

На крају: ово што сам написао јесте нужно и догодиће се. Ако овако не поступи неко од данашњих актера на политичкој сцени Србије, поступиће неко други и неко нов; неко ко се боље разуме у стварност, него у идеологије.

(Крај)

7 mišljenja na „Милан Миленковић: Шта да се ради (4)

  1. (Крај)

    Ето дочекасмо и крај…

    P.S.
    „Ово наводим зато што је то уобичајени, сасвим баналан облик мишљења код оних који нису образовани у политикологији, а мисле да су познаваоци.“

    Ако није сувише дрско, замолио бих аутора да предочи ширем аудоторијуму где је и како стекао знања из политикологије и који су му поред овог, несумњиво (што би рекао окупатор) мастерписа, други релевантни радови на ту тему?

    Sviđa mi se

  2. „Ко мисли да народ храни цитатима из Библије, или из несабраних дела Мите Љотића, уместо хлебом, тај ће пропасти у политици“ а где то? у Србији? колико траје пропаст две , три деценије?
    „неко ко се боље разуме у стварност, него у идеологије.“
    никада неће разумети да је „стварност“ баш као и „историја“ основни продукт идеологије.Онај ко се разуме и у идеологуије истражује како је настала стварност и зашто.

    Sviđa mi se

  3. Идеологија креира живот и стварност.

    Дранг нах остен креира стварност.

    Комунистички манифест креира живот.

    Идеја вечите револуције креира живот.

    Шешељ у Хагу креира живот.

    Артемије Радосављевић креира живот.

    Ипак, можда живот креирају финансијери, моћ наспрам беде, пломбирани воз, пушке у шећерној трски, међународни интереси, и шиптарска полиција. Прва варијанта је некако лепша, није живот тако ружан и таманпосла суров.

    Sviđa mi se

    • а како креирају финансијерти и моћ? кажу „отворено комунистички“ ми ћемо да вас пљачкамо а ви ни о чему не одлучујете.., или кажу – трпите за царство небеско, гините за џенет, убијте за срБство и рваЦтво, демократија је мртва..

      Sviđa mi se

    • Управо тако. Међутим, да би нешто било „мртво“ мора најпре бити живо и постојати, идеологија није материјална. Демократија, као једна од идеологија, само је варијанта приче о владавини не моћи него принципа, попут успаванки о царству небеском.

      Историја обмане и њено разобличење јесу битни, као што и књижевна критика јесте битна. То је ипак далеко од стварања стварности.

      Sviđa mi se

      • Принципи и дипломатија су прилично подударни појмови. А дипломатија без батине за леђима је она права глупост.

        Заобилажење отворене борбе је могуће разним начинима. Најпознатији су герила тероризам, и блицкриг, тактике настале из инфериорности – кад већ помињете борбу. То су неке од потпуно непринципијелних метода, као обавезна подршка свакој принципијелној дипломатској активности.

        Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s