Милан Миленковић: Шта да се ради? (3)

moije pesme

Остају техничка питања. На првом месту, тип политичке организације. Рекох да будућност припада малим, хомогеним организацијама, отпорним на новац и обавештајно „бушење“, бар у некој разумној мери.

Приступ јавности није једноставан. Народ је научио да буде обрађиван тачно одређеним партијско-политичким средствима, пре свега медијима и ситним подмићивањем. На другој страни свега тога постоји само једна ствар која овоме може да парира: Харизма.
Можда ово делује уврнуто, али силе крви, структура јаких мужјака, старија је од новца и пропаганде и народ то одлично осећа, јер то погађа билогију у њему, нагоне чопора. У последње време гледамо како насилно прављење култа личности не успева; или јеси, или ниси, како каже она реклама. Опет, лоша страна харизме је што она, због снажних биолошких премиса, буди осећај инфериорности код оних који су демократски расположени, јер вређа претпоставку једнакости. Но, шта ту да се ради? Аристотел каже: Правда се састоји у једнакости за једнаке и неједнакости за неједнаке. Целу историју људског рода су створили алфа мужјаци, а оно што каска за њима и изјављује жалбу су апстрактни умови и теоретичари, чија умовања алфа примерци нису примили на знање.

Друго: Нема лагања народа, нема компромиса, нека корекција идеологије. Како први дан, тако и последњи. „Прилагођавање околностима“ је могуће на тактичком нивоу, на стратегијском је гроб многих политичких партија. Данас се глуми политичка храброст, политичка одговорност и државничка мудрост, али је време за глуматање на измаку. Само је питање времена, пола године, или година, када ће и бабама по Пештеру постати јасно да је у питању шмира, или лоша глума. Крај једног облика владавине, мислим на онај који је искључиво манипулативан и медијски утемељен, веома је близу. Кад звекнемо дупетом о ледину, најбрже ће устати они који нису фолиранти и који су спремни да поделе судбину и народа, и своје политике, а не да извуку буљу и почну да причају неку другу причу. Време лажи пролази и то неповратно.

Начин обраћања је екстремно важан. Није свеједно рећи: „Ми ћемо се залагати за веће запошљавање“, „запослићемо 200 хиљада људи“, или: „Свки Србин ће добити посао и хлеб“. Није исто рећи: „Процесуираћемо оне који су нас довде довели“, или „Казнићемо кривце без одлагања“. „Преиспитаћемо приватизацију“, или „национализоваћемо приватизовано“. Није свеједно хоћете ли рећи: „Ако не одемо у Европу, деца ће нам бити гладна“, или „Ако гладујете, гладоваћемо и ми с вама“. Ако тражите жртву од народа, морате да будете спремни да је и сами поднесете. Велик државници тако раде, док политиканти редовно раздвајају своју судбину, од судбине народа. Србија је, у последњих двеста година, имала рафал политичара и монарха који су збрисали кад загусти, док су вољеном народу, ко из Лондона, ко из  Беча, ко из  Русије, поручивали да издржи. Таква политика је безизгледна на дужи рок. Енглески краљ није напустио Лондон док су падале немачке бомбе; наш је напустио.
Карађорђе је ухватио маглу кад је загустило, Милош није.
Ђорђе Карађорђевић је живео под комунистима, Николај није имао ту петљу.
Они, који су одбили да поделе судбину народа, увек ће имати присталице, посебно у круговима дефетистички расположених интелектуалаца, али ће историјски изгубити битку, у корист оних које нису сврбели табани. Ако народ, обичан народ, има за нешто слуха, има за оне који деле његову судбину. Зато прост народ има далеко веће симпатије за Дражу и Недића, који су имали тестисе и пропали са својим животним делом, него за „интелектуалне величине“, Љотића и Николаја Велимировића, који су збрисали, саветујући другима да издрже. Лични пример је апсолутна предност у политици.
Зато Вилијам и Хари пуцкетају о Авганистану, и зато је  њихов стриц, у слободно време поваљивач манекенки, принц Ендрју, био пилот-ловац на носачу авиона „Хермес“, током Фокландског рата. Људи примете да је њихов вођа са њима. Интелектуалци примете нешто друго: Да је њихов интелектуални узор „у духу“ са њима, а ту постоји мала разлика. У ствари, сав понор овог света.
Интелектуалци би волели да поправе свет, без да дупе дигну са фотеље и без да окрваве гаће.

Новац је највећа мука свих политичких организација. Није да га нема, али са њим иду и обавезе. Признајем, лично сам скроз трапав кад је ова ствар у питању. Примећујем да је у оптицају, у политици, огромна количина  прљавог новца и да је, са становишта неког политичког почетника, врло тешко не узети га. Срећа у несрећи је да је новац потребан само за институционалну политичку утакмицу, а ван ње, много мање суме задовољавају.

Емоција, коју је најлакше пробудити, јесте бес. Да бисте неког учинили срећним или, чак, само насмејали, треба много. Да га уплашите, можете само са позиције власти. Бес, међутим, може да се изазове увек. Рекох већ да се свест народа не може мењати, али се може контролисати. Онај ко им понуди бес, постаје и господар њиховог беса. Рђава вест за моралисте у политици је да је бес сасвим природна, легитимна реакција на дводеценијско гњечење српског народа. Не треба се беса бојати, него га треба усмеравати и дозирати. Са тим је скопчана и следећа ствар:
Народ, да би се мобилисао, мора имати непријатеља. Од кад су нам  сви постали пријатељи, ми се више не идентификујемо као „ми“, наспрам  „ њих“, што је природно стање сваког народа, осим Ескима. Видимо да сви имају непријатеље (Русију, Ал каиду, Ислам, православље, Хоте, Тутсије…), само су Србима сви пријатељи. То је неприродно и лажно. И Србија, и српски народ, имају врло упорне и мотивисане непријатеље.

Даље: Постдемократија, у којој живимо, унутрашњег непријатеља своди на политичког противника, тако да свако онај, ко разара државу, изводи субверзивне делатности и залаже се за, рецимо, комадање наше територије, има статус „неистомишљеника“, а не статус починиоца кривичног дела. Ова појава има и своје гротескно лице: Свако упропаштавање државе, народа, или привреде, зове се-погрешна политичка процена. Другим речима, утврдила се, до апсурда, неодговорност у политичком слоју; какву год штету да нанесе – погрешна процена. Тиме се брише разлика између политичког противника и државног непријатеља. Треба гласно и слободно рећи да унутрашњи непријатељ постоји и да с њим не може да се „политички“ разговара, него једино преко суда. Означавање народног и државног непријатеља, и то баш под тим именом, изузетно је важно за мобилизацију народа. Увијање и еуфемизми, који су нужни да се избегне деликт говора и језика мржње, обавезују само патриоте; европејци, либерали и „Друга Србија“ слободно причају шта им је воља, јер знају да судство у Србији ради само у једном правцу, кад су ови деликти у питању. Било како било, ствари ће, ма и по цену кривичних санкција, једном добити право име, без увијања. Јавно мњење, поготову онај његов део који није много образован, тражи јасне и недвосмислене изразе, да би неку појаву разумео. Нијансирање само збуњује обичне људе и чини да им поруке Чеде Јовановића, или неке Наташе Кандић, буду далеко разумљивије, него Коштуничина прича, на пример, без обзира на емотивни однос према самој причи.

У погледу онога што се зове „циљна група“: Греши свако ко се обраћа малом делу јавности, па му још и додатно поставља препреке, у виду односа према православљу, употреби ћирилице, или неког другог идеолошког предзнака. Рекох у једној полемици, не сећам се с ким, да је потпуно контрапородуктивно, за једну организацију, да она буде та која даје атест ко је Србин, колико је добар Србин, на скали од 1 до 10, или ко је довољно добар православац. Тиме се круг чисто политичких питања растеже преко оперативне границе и постаје сам себи сметња. Атеиста, или чак муслиман, итекако може бити незадовољан садашњом политиком, али га атеизам, или употреба латинице дискфалифијују да буде прихваћен као „наш“. Број политичких питања треба сузити, а не ширити. Дебате о православљу, ћирилици и србовању треба оставити за боља времена. У свим тим питањима, осим што смањују базу отпора, има нечег лажног, неког битно пуританског духа, који хоће да устроји народ према принципу, а не према стварности. Осим неукусног самоистицања (Ја сам православни хришћанин! Бољи сам верник од тебе у-та-та), које дубоко компромитује саму идеју религиозности, то иритира већину, која је, по природи (и то увек и свуда) релативно умерена у свему. Одбијати већину, да би се бусало у груди православне, сасвим је неполитички. Немам ништа против да се то ради, курчење било чиме јесте у нашој јуначкој природи, али нека се то ради изван политике и нека се своја немирна, често и породична комунистичка биографија, испира у кружоцима и дебатним клубовима, нека се успех једне политике не отежава сталним самоистицањима. Народ врло добро зна да је, у време социјализма, број политичких противника био занемарљив, а број корисника бенефита система веома велики, па оправдано подозрева да је оволико самохвалисање српством и православљем само психолошка компензација потомства за предачко колаборирање са мрским режимом. Народ такође осећа да се изразито антикомунистичким ставовима, у ствари, мртвом курјаку мери реп и да људски материјал, који није имао петљу да се бори док је курјак био жив, него то чини данас, кад је безопасно, и није најбољег квалитета. То је и кључни разлог што православни фундаменталисти и радикални националисти релативно слабо пролазе, упркос томе што су веома гласни и активни, посебно на друштвеним мрежама. Кад треба негде да се окупе, нема их нигде. Мислим да је рекорд око 5 000, на пролећним митинзима против Бриселског споразума.

Још једна ствар је неоцењиво важна: Радикални ставови, попут „у комунизму није ваљало ама баш ништа“, сасвим су будаласти. Они имају више за циљ да афирмишу личност онога ко испаљује такву фразу, него што одсликавају макар и приближну стварност. Потреба да се, са прљавом водом, из корита избаци и дете, сасвим је инфантилна и психолошког је, а не политичког порекла. Такође, теолошким разглабањима нема места у политици. За обичног човека, а њему се политика обраћа, очигледније је да се без хлеба и воде не живи, него да се не живи само од њих. Баш ме интересује да ли ће доследни православци имати снаге да спрече екуменску литургију у Нишу, 21. Септембра. Слутим да им сувишак вере неће смањити сувишак страха од пендрека. Проблем радикалних елемената је што су то само у причи, а не у пракси. Успех сваке идеологије не зависи од исправности, него од тога колико ће се приближити обичном човеку и колико ће уважити умерене ставове тог обичног човека. Православна џамахирија овде никад неће заживети, јер је менаталитет Срба, у драматичној већини, далеко од таквог схватања света.

Кад кућа гори, сасвим је бесмислено свађати се ко је пожар изазвао и ко је крив, него се треба хватати за кофу. Срби су, данас, гладни, без посла су, немају национални понос, култура им је разорена, а паметњаковићи расправљају да ли је за то крив Тито, краљ, Ђинђић, Бетмен… То показује одсуство смисла за практична питања. Осим тога, веома би ме изненадило да оне најрадикалније нису створиле, или их бар контролишу, „службе“ и власт сама. Просто, такви елементи трајно конзервирају стање, јер су бесплодни, неваспитани, агресивни и терају од себе све што је пристојно, што је писмено и што није за екстремно. Лично сумњам да су екстремни елементи, барем они које ја познајем, довољно паметни да сами смисле целу конструкцију и да управљају збивањем.

Још једна ствар је од велике важности: Нико није тако поткупљив као екстремисти.
Они, из 1968-е, данас су етаблирани либерали.
Они из Деведесетих, такође.
Нема побуњеника који данас није посланик. Не видим да је ситуација другачија и данас. Чим се добије парче плена, радикални елементи постану руководиоци јавних предузећа, а идеологију пошаљу дођавола.
Неку екипу, да би успела, мора да веже политички циљ, а не теолошко-националистички. На опипљиви циљ се скупљају способни, на догматски циљ-користољубивци. Тако је од кад је света и века. Ако мислите да неки екстремни националиста, или убеђени теократа ту причу прича без икакве користи за себе, то само значи да га не познајете довољно. Ово причам зато што сам се, током Седамдесетих и Осамдесетих, нагледао комунистичких догмата и фанатика и сви су то били из веома приземних мотива. Слушао сам их како су огорчени јер нису добили стан, а два пута су били на радној акцији и двеста пута су узвикнули „Тито-партија“. Млади песник је написао пола песме о Титу, а другу половину ће кад се усели. Исти дух видим и код десних радикала данас. Дебату, у време комунизма, или социјализма, како је коме воља, нису спречавали умерени комунисти, него баш догмати, који то нису радили зато што су чувари идеје, него зато да би сутра могли да цвркућу како су баш они, лично, спречили непријатеље да униште „наш самоуправни социјализам“. И за то су очекивали награду. Свако ко би рекао нешто што се њима не свиђа, био је оквалификован као „страни плаћеник, кочничар будућности и непријатељ народа“. Никад нешто мање од тога.
Данас, десница следи исти образац: чим неко каже нешто другачије, он је комуниста и педер, а обавезно и антисрбин. Јер, погађате, они једини знају шта је српство; они су његови званични тумачи, иако то од њих нико није тражио да раде, нити им је ма ко дао право да оцењују. Мандат за то им није дао народ, него идеологија. Тиме показују колико им је заиста стало до народа. Кад наиђе нека лова, показаће колико им је стало и до идеологије.

Advertisements

5 mišljenja na „Милан Миленковић: Шта да се ради? (3)

    • P.S.

      Сачекао сам да прочитам сва три наставка пре него коментаришем, и овај…како бих рекао…било би ми драго да ми људи који ће спроводити овај програм, најаве када ће почети да спроводе овај програм како бих имао времена да седнем и размислим да ли да узмем пушку и супротставим им се или ипак „кукавички“ емигрирам.
      (без бојазни, пошто нисам „алфа мужјак“ сва прилика је да ћу емигрирати, у осталом, „алфа мужјаци“ се не премишљају превише, већ о`ма пушку у руке)

      Sviđa mi se

  1. „Целу историју људског рода су створили алфа мужјаци, а оно што каска за њима и изјављује жалбу су апстрактни умови и теоретичари, чија умовања алфа примерци нису примили на знање.“
    zato tako i prolazimo ..mozak alfa mužjaka je čudo – raditi na rezervi dok je sva krv u k…

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s