Милан Миленковић: Шта да се ради? (2)

 

mehanicarka

Лично сам левичар, али само у својинским и социјалним питањима; нисам доктринар, који машта о власти радничке класе и дијалектичком материјализму. Оптирам за то да овај народ, као народ, има својину и да лечење и школовање морају да иду на терет буџета, а не на „како се ко снађе“. Исто тако, мислим да треба осудити на робију сваког председника владе и сваког министра, ако и један човек у Србији умре од глади. Социјални дарвинизам деснице ми никад није био јасан а, с обзиром да имам педесет година, тешко да ће ми икад и бити. Залагање, у овом тренутку, за приватну својину, као доминантан облик својине, иде на руку управо овима који данас владају. Идеја да ће, неком поправком демократије, уместо Мишковића, доћи неки социјално одговорни бизнисмен, кога ће систем да утегне, сасвим је наивна; доћи ће само „наш“ Мишковић, уместо „њиховог“. Епоха је таква – и у Америци већ одавно постоје само „овакви“ Мишковићи.

Исто тако, приватни бизнис, ма ког ранга био, никад неће подићи путеве, пруге и крупну индустрију. То су снови. Идеја да ће систем опорезовати крупне играче, па ће од њиховог пореза држава бити реиндустријализована, је смешна; они су господари система, а не предлагачи капиталистичког Дизниленда. Ко не верује, нека лично оде код Бека, или неког таквог, па нека га убеди у то да треба да плаћа социјалну државу и инфраструктуру. Брже би изашао, него што би ушао. Наравно, остаје спасоносна мисао: кад узмемо власт, натераћемо их да се владају по правилима! Узећете власт на слободним изборима? Па ко ће вам нормалан дати слободне изборе? Могуће је једино, а и то је сумњиво, да ће бројање гласова бити поштено, али кампања неће сигурно. Једнаки буџети су услов за слободне изборе, а ко мисли да ће идејом и истином против пара да се бори, тај није озбиљан човек. Борба кроз институције система, које контролишу баш оних против којих се борите, је до те мере наивна, да не спада у политику, него у бајку.

Не разумем ни левичаре, који се залажу за некакву „фер“ капиталистичку државу. То је фикција. Људе ће, можда, једног дана слетети на Марс, али „фер“ капитализам човечанство неће видети. Поготову ме иритира левичарска идеја интернационализма; у се, и у своје кљусе. Кога заиста интересује социјализам као светски процес? Или некакво обједињавање некаквих „левица“ у утварну Интернационалу, која има за циљ да продужи живот капитализму. Да се не разумемо погрешно: Америка неће умрети, неће ни Европа, али капитализам каквог познајем, хоће. Лоша вест за догмате је да системи пролазе.

Оно што је од неоцењиве важности за будућност, јесте да се схвати да од хода кроз институције нема ништа. Према томе, време политичких партија, какве данас познајемо, ближи се крају, и то онолико брзо, уколико се више увиђа да је парламентаризам већ на самрти и то у европским размерама. Алтернатива нису неке нове, „боље“ политичке партије, већ ванпартијски вид организовања, на сасвим другим начелима, од оног до сад виђеног. Те групе, ма како се звале, биће повезане снажним личним везама, а не на простом територијалном принципу.  Посебно ће бити важно да не примају свакога ко се нуди, већ да саме одабирају кадрове. Тиме се спречава продор каријериста и осталих непожељних кадрова, који шетају од партије, до партије, и траже ухљебље. За оне, који се руководе материјалним мотивима, већ има доста странака и покрета.

Идеологију треба оставити по страни; у тренутку кад нам се пропаст надвила над главу, сасвим је свеједно ко је био у праву: Тито, или Дража., те да ли је бољи Слоба, или Ђинђић. Она питања, која се налазе у сржи опстанка једне нације, а то су питања својине и културе, у најширем смислу, треба да буду у фокусу, а не превртање лешева, чему смо, иначе, веома склони.

У погледу активзма: време митинга и писања саопштења је прошло. Ко не може да плати превоз и сендвич, тај може да рачуна на смешан број присталица. Саопштења чита мали број људи, а и од тог броја, једва да их ко разуме. Обраћање треба да буде на нивоу парола и кратких фраза, које буде емоције а не разум, и које ће схватити и онај ко није никад новине прочитао. Доказивања да власт греши су бесмислена, јер народ и не гласа за безгрешне, него за оне за које је медијски наморан да гласа и од којих се нада некој личној вајдици. Уместо на указивање грешака, треба се концентрисати на указивање како ће проћи они који греше.

      На љуту рану, љут лек. Сада тупити о некаквој правди, истини и небеским темама уопште, сасвим је излишно. Треба се залагати за повратак смртне казне, за конфискацију имовине буквално свакога ко је искористио систем да се обогати (без обзира да ли је починио кривично дело) и за враћање деликта „увреда српске националне части“ и то са озбиљним санкцијама.

У погледу економије и привреде: И будалама је јасно да мали и средњи бизнис неће запослити Србију, те да стране инвестиције само штете развоју привреде. Једино што може да извади Србију из буле јесте државни капитализам, уз насилно смањивање социјалних разлика. Очекивати да се богатији сами, увиђајући принципе правде и социјалне солидарности, одрекну нечега у корист сиромашнијих, јесте наивно преко сваке мере. То се неће догодити, ма како им разумне аргументе под нос приносили. Према томе, неравноправност у друштвеној расподели се може само присилно укинути. Социјално раслојено друштво, што се лако математички може доказати, јесте по дефиницији сиромашно друштво, које убија своју производњу смањивањем броја потрошача. Шта ће нам индустрија намештаја, на пример, ако само 5, или 10 хиљада људи може да купи неку гарнитуру? Велики број, макар и ситних потрошача, може да очува производњу у једној држави; богати ионако не купују домаћу робу.

Цела ова прича неће проћи без великих друштвених потреса. Опет, живот ће нас свакако, ако се настави овакво вођење државе и економије, гурнути у хаос и, из тог хаоса, свакако ће се морати изаћи на начин на који се из хаоса изашло 1946-те. Боље је избећи изнуђене потезе и на време изаћи догађајима у сусрет. Српска криза, упркос очекивањима  сањалица, не може имати демократско и мирно решење. Долази, у европским размерама, време популизма и партизанских решења, а Србија није усред Пацифика, него у Европи и сваки потрес тамо, направиће друштвени цунами и код нас.

Да отклоним евентуалне идеолошке приговоре: Иако сам левичар, суштински сам конзервативац и традиционалиста. Славим славу, имам четворо деце, ни један дан нисам провео у СКЈ, један деда ми је био предратни официр, који се предао 1946-те, други је био свештеник. Ово кажем због тога што већина десничара, без обзира на идиличност и релативну исправност њихових ставова, не капира да је њихова numina, демократија умрла и да времена која долазе неће афирмисати њихова решења и ставове, већ напротив: Њихова идеологија и њихови ставови ће бити изманипулисани и искориштени за даље разарање државе. Они су, већ данас, играчка у рукама властодржаца. Време неће, истина, дати за право ни левичарима, посебно не онима који још маштају о дизању из гроба самоуправног социјализма. Точак се не да окренути уназад. Овде се ради, пре свега, о сасвим неидеолошком збијању нације у одбрамбени бедем, пред великим догађајима који предстоје. Народи, који не буду спремни да се тврдо милитаризују, да буду способни да се бране, постаће објект за субјект, односно објект воље за моћ оних народа који су се на време милитаризовали. Прелазићемо, као плен, из руке у руку и трпећемо ендемску пљачку, док разглабамо да ли је бољи Дража, или Тито.

У европској политици више нема ничега што носи макар и сенку неке симболике; сва политичка питања су сведена на чисто биолошка питања моћи и плена и то ће потрајати за најмање два века од данас. Једина идеологија, која ће за Србе бити могућа, јесте идеологија опстанка. Неће бити ни времена, ни услова, да се поставља неки озбиљан систем, већ ће се све претворити у неку врсту провизоријума, у коме ће победе односити онај ко се боље снађе у том политичком цугеру. Догађаји се убрзавају, а за десет, или двадесет година, периода мира и тишине више неће ни бити. Нација која успе да се организује као одбрамбена заједница, у којој је очување војске и војничког духа једина идеологија, преживеће тешка времена и имаће будућност. У супротном, уколико будемо наставили да се бавимо утварама идеологија, неки ће преживети, посебно они који су данас високо у ланцу исхране, али ће нација умрети. У том смислу, мислим да је социјални дарвинизам деснице, па и социјалдемократије, изузетно опасан и да разара ткиво српског народа, јер ставља појединца изнад колективитета, чак и када има илузију да ради у име заједнице. Богатство појединца, макар на најпоштенији начин стечено, објективно разара економско устројство нације и то се може математички доказати. Уосталом, Запад то већ данас убедљиво доказује.

Услед нарастајуће беде и будућих озбиљних поремећаја у функционисању привреде, маса људи ће похрлити на село, јер ће храна почети да бива веома луксузна роба. Боље је на време осмислити неки програм повратка на село, него чекати стампедо без плана. Овај стампедо није једна од могућности, него је ултимативан и није питање да ли ће се, већ само када ће се догодити. Да се не би претворио у пљачкашки поход грђана на село, на време треба релаксирати ситуацију и направити државни пројекат, који би ишао у сусрет догађајима.

Сан о поправци демократије и идиличном друштву, заснованом на правној држави, социјалној правди, идиличним законима и повратку у стара, добра времена је трајно окончан. Западни политички облик се урушава великом брзином, а ми себе доводимо у позицију да будемо последњи браниоци демократије и либерализма, као што смо били последњи браниоци комунизма, кад су га сви други већ напустили. Запад је већ данас апсолутно немоћан да контролише сопствену будућност и налази се у позицији да за све што му не иде, потеже већи чекић. Сирија је добар доказ за то – алтернатива бомбардерима не постоји.

Исток, поглавито Русија, данас јесте у орбити западног света и у њу је слабо поуздање. Рачунати на њену помоћ, значи не разумети ни њен, ни наш цивилизацијски положај. Његош би рекао: Нада нема право ни у кога, до у Бога, и у своје руке. Што пре то укапирамо, то боље. Стално тражење ослонца тамо-вамо, исцрпљује енергију, буди нереалне наде и, у крајњој линији, погодује слугерањском менталитету, који само тражи коме би подвео Србију на старање.

Од неоцењиве важности је пребродити дефетистичка и пацифистичка расположења, која се шире Србијом. Пацифизам није одрицање од рата у корист мира, већ у корист оних који рат хоће. Багдад је отворио капије Монголима, „да не гине народ“; Монголи су, свеједно, побили 50 000 становника Багдада. Толико их не би погинуло да су се бранили.
Илузија је свих катедарских мољаца и универзитетских рузмарина да се опстати може без жртава. Живот даје само овај избор: За какав циљ ће се жртве дати?
Рекох у једном од претходних чланака да је моја процена, на основу аналогије са руским подацима, око пола милиона људи у Србији умрло од транзиције. Нека сам и погрешио, нека је та цифра упола мања, па ипак то не мења чињеницу да су ти људи принели насилну жртву ни за шта. Без икаквог симбола, без икакве наде, без икакве визије, без идеала. Да смо издржали 99-те, питање је да ли бисмо толике жртве поднели. Даље – жртвовали смо привреду Мамону, односно аждахи неолиберализма, и то у тој мери да је велико питање да ли постоји конвенционално бомбардовање, које би могло да је разори више од неолиберала.
Побркали смо оно што треба да буде, са оним што ће бити и сад плаћамо цех. Идеја да ће се чињенице живота преварити надањима, или сањалачким пројектима, пре свега је подла и неодговорна, а на послетку и кукавичка. Храбро гледати чињеницама у очи, да би се борило са њима! Ако нам је стварност несклона, немојмо се покривати чаршавом по глави, као дете које дрхти у мраку и надати се да ће утваре зато отићи. Неће. Утваре Запада су ту и неће отићи, ако не погурамо. Кад кажем „погурамо“, не мислим на додатна објашњења и аргументе, јер они нису овде дошли да дебатују, него да пљачкају и робе, већ на делатно одупирање. На принцип-принципом, на силу-силом. Ко побрка, па на силу одговори принципом, осетиће ујед силе.

Још једном, за интерну употребу: Обична је будалаштина чак и сама идеја о подизању, или мењању свести српског народа. Успешан је онај политичар који ту свест контролише, а не ко чека да се промени. Према томе, онај ко мисли да се бави политиком, оном практичном, свест народа мора да прихвати као константу и да види шта ће с тим. Или ће држати придике и моралисати, па гледати како неко други влада, или ће одбацити апстрактна умовања и радити са оним што је на располагању.
Пуна је Србија мајстора аматера који би сјајно поправили ауто, само кад би имали гедору, радапцигер и окасти бр. 13. Само озбиљни ће умети да прикрпе машину са оним што имају. Свака будала зна шта ће урадити ако забоде седмицу на Лотоу, али само озбиљан човек зна шта ће урадити ако, неким чудом, не забоде седмицу. А Срби је неће забости.

Наставак сутра…

Advertisements

8 mišljenja na „Милан Миленковић: Шта да се ради? (2)

  1. „Једино што може да извади Србију из буле јесте државни капитализам, уз насилно смањивање социјалних разлика“
    “ Алтернатива нису неке нове, „боље“ политичке партије, већ ванпартијски вид организовања, на сасвим другим начелима, од оног до сад виђеног. Те групе, ма како се звале, биће повезане снажним личним везама, а не на простом територијалном принципу. Посебно ће бити важно да не примају свакога ко се нуди, већ да саме одабирају кадрове.“
    „Идеологију треба оставити по страни;“
    ТАЧНО И БОЛНО истинито, сем базичних поставки
    а) вид организовања, на сасвим другим начелима, од оног до сад виђеног
    б)Идеологију треба оставити по страни

    предложени вид организовања је итекако већ виђен хиљадама пута од Спарте до Мусолинијевих фашиста, најсличнијег система данашњем. Као и државни капитализам, било да је у „прихватљивој“ Рузвелтовој форми или „неприхватљивој“ Стаљиновој и Хитлеровој..Укратко не да није идеологија него је сува идеологија.Тако долазимо до тога да се боре глобални против националних фашизама.
    АКо нас историја ишта учи, то је да фашизам/тиранија . „група, повезаних снажним личним везама“ може да буде само привремено стање од којег не треба бежати начелно.. И сам кукам што ЈеНеА није завела 6 месечну диктатуру похапсила Туђмана, Слобу и остале идиоте и касније спрвела изборе.. Ко Турска војсска небројено пута.
    Али, КО умисли да тиранија „одабраних“ треба да буде стално, на крају увек губи..Дакле мало сутра је демократија превазиђена!

    Sviđa mi se

    • „Али, КО умисли да тиранија “одабраних” треба да буде стално, на крају увек губи..Дакле мало сутра је демократија превазиђена!“

      То брме, љубим ти карактер!

      Sviđa mi se

  2. “Па ко ће вам нормалан дати слободне изборе? Могуће је једино, а и то је сумњиво, да ће бројање гласова бити поштено, али кампања неће сигурно. Једнаки буџети су услов за слободне изборе, а ко мисли да ће идејом и истином против пара да се бори, тај није озбиљан човек. Борба кроз институције система, које контролишу баш оних против којих се борите, је до те мере наивна, да не спада у политику, него у бајку.“

    Ове бајке сам се ја, напокон, ослободио.

    “Алтернатива нису неке нове, „боље“ политичке партије, већ ванпартијски вид организовања, на сасвим другим начелима, од оног до сад виђеног. Те групе, ма како се звале, биће повезане снажним личним везама, а не на простом територијалном принципу.

    Потписујем и меморишем.

    “ Једино што може да извади Србију из буле јесте државни капитализам, уз насилно смањивање социјалних разлика. “

    Тако је.

    “Услед нарастајуће беде и будућих озбиљних поремећаја у функционисању привреде, маса људи ће похрлити на село, јер ће храна почети да бива веома луксузна роба. Боље је на време осмислити неки програм повратка на село, него чекати стампедо без плана.“

    Ово после ослобођења. Немогуће је то радити са оковима на ногама и истовремено се борити против ове накараде од система, али да је то приоритет, јесте.

    Све у свему, могао бих да копипејстујем још сијасет ствари, али и ово је довољно за поприлично сличне или чак исте погледе на ситуацију и решавање исте. Има пар ствари са којима се не слажем, али су у великој мањини да би се спомињале.

    Sviđa mi se

    • ал смо синхронизовани (ат 9:43)..
      узгред-ко је први решавао социјалне напетости организовањим исељавањем сиротиње на село? (Мусолини).. а ко га је „копирао“ са аграрним реформама? (краљ Александар)…није се баш показало ко трајно решење.

      Sviđa mi se

      • Није се показало као трајно решење јер чим је сељак мало „одскочио“, власт је посезала за силом (наметима, порезима, самодоприносима, „обавезним“ откупом…) и вукла га назад… Па је ситни сељак схватио да је много лакше живети као пролетер у граду него задуживати се код газда ради сетве и истим продавати плодове жетве по цени коју исте те газде (у сарадњи са државом) одреде… Али то је преширока тема која никог не занима, оно што је битно, то је да ни једна овдашња држава никада није гарантовала сигурност никоме осим сопственој администрацији и спонзорима. Ако се то не промени, све друго је шминкање мртваца.

        Sviđa mi se

      • Што сиротиње? Ја бих дебело размислио да сада постоји неки државни пројекат организованог насељавања напуштених, или шта већ, сеоских домаћинстава, али нисам сиротиња. Немам новац за летовања, зимовања, фирмирану гардеробу етц., али нисам сиротиња не зато што то вређа мене,већ би требало да увреди праве сиромахе.

        Друго, имамо проблем са схватањем демократије. Ако се мисли искључиво на страначку парламентарну, онда да, та нам више не треба и лично бих се свим силама борио за њено укидање, што не значи аутоматски да сам за личну диктатуру, тиранију или како већ се све то назива. То је црно-бела подела као што је левица и десница. Ако ниси левичар мора да си десничар, а то подразумева крупан капитал, монополе (сходно данашњици) и ратнохушкачку политику или обрнуто. Један лик из Напредног клуба (Премовић) је Двери, не могавши да их сврста у те поделе, назвао национал-бољшевицима. Воле људи да за одређене ствари мора постојати адекватан термин. Што сад он баш и не одговора карактеристикама мање је битно. Између страначке “демократије“ и тираније постоји низ решења. Сад, што вам се и та решења не свиђају шта да вам радим, дајте своја. 🙂

        Sviđa mi se

  3. Povratni ping: Бранимир Марковић ШТА ДА СЕ НЕ РАДИ | P R E V R A T

  4. Povratni ping: Бранимир Марковић ШТА ДА СЕ НЕ РАДИ | P R E V R A T

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s