Милан Миленковић: Антиохија

deca

Грдни чланци су написани да би се одговорило на питање: хоће ли и зашто Америка напасти Сирију?
Будући да се историја одвија у складу са нужностима, а не са вољом овог или оног политичара, Америка, хоће-неће, мора да нападне Сирију (не да „интервенише“, како се то назива у нашим медијима). Услед немогућности да одрже унутрашњи привредни модел, постдемократске империје су принуђене да пређу на голу пљачку других народа и њихових добара. САД троше далеко више него што зарађују и неко мора да доглави ту разлику. Друго, војно-индустријски комплекс можда и не жели рат али, у ситуацији кад сваки пети-шести Американац ради у том комплексу, његово смањивање се не сме дозволити, јер ће угрозити читаву националну економију. Свако ко, дакле, мисли да се Барак Обама може да бира да ли ће САД ући у рат, суштински не разуме историју. Он то мора, таман да се и лично не слаже с тим. Све остало, а то је оправдање за рат, варање сопствене јавности, прича о увођењу демократије и слично, већ јесте ствар укуса и може се дати машти на вољу.

Свака позна империја се срела са у длаку истим проблемима, као Америка данас: капиталистички модел привреде производи размажену и декадентну гомилу, која подржава систем без икаквог разумевања, дотле док им доноси незаслужене бенефите. Како време пролази, привредни модел све више критично зависи од високе потрошње, јер само она одбацује веће масе профита. Сама профитна стопа у Америци, постојано опада већ више 50 година и, са неких 80%, опала је на 12%. У условима високе профитне стопе, потрошња не мора да буде нарочито велика, али у условима опадајуће профитне стопе, мора се продавати далеко више роба и услуга, да би се задржала маса профита. Отприлике, 5-6 пута више, него пре пола века. Наравно, друштво се, путем пропаганде, охрабрује да узима све веће кредите, да би очувало ниво потрошње. На другој страни, глад за профитом и борба да се подигне профитна стопа, тера америчке произвођаче да беже у Азију, тако да обичан Амер мора да се одрекне свог радног места у корист неког Азијата, а да, при том, сачува висок ниво потрошње. Тако, до самог неба почињу да расту незапосленост, кредити и спољнотрговински дефицит. Рупа мора да крпи туђим добрима, друге нема. Укидање кредита и увођење реалне потрошње, срушило би САД за месец дана, а пад масе профита би буквално уништио производни модел. Тако пљачка постаје уилтимативна, а не ствар идеологије, или добре воље политичара.

Проблем се усложњава следећим моментом: Буџетски дефицит у САД расте не линеарно, већ експоненцијално, тако да се у пљачку мора ићи све чешће. Купус у кацу, бомбардере на неку земљу. Привредни модел Рима, скупа са његовом производном снагом, срушио се негде у доба Суле и Марија. Од тог тренутка, Рим је, од једне солидне медитеранске државе, постао империја светског ранга. Пљачком је надокнађивао оно што сам више није био у стању да произведе. Слично се догодило и са Атином, нека четири века раније, само што је налетела на Спарту, која је однела победу у Пелопонеским ратовима, тако да је ширење атинске Грчке отишло у правцу Истока, а последњи (не први, како се мисли) империјалиста је био атински (и Аристотелов) васпитаник, Александар Македонски. Да не одем предалеко у детаљима, али само још једна напомена о Риму:
Услед сталних што грађанских, што медитеранских ратова, војска је регрутовала све веће масе сељака, ситних поседника, да се, у виду опште војне обавезе (дакле, бесплатно) туку по Медитерану. Њихова имања су пропадала, тако да су били принуђени да их продају латифундистима, крупним земљопоседницима. Сиротиња, ту мислим на ветеране и њихове породице, нахрупила је, ослобођена земље, у Рим и тамо постала трајно револуционарна гомила, која се морала подмићивати да буде мирна. Оно што се мало зна данас, а што је одлучна чињеница да би се разумела аналогија са данашњим процесима је ово: Грађани града Рима (не државе) били су од државе снабдевани храном, јер највећи број њих није радио ништа. Држава их је хранила, да буду мирни. Чак је укинута и општа војна обавеза, јер је било опасно наоружавати непоуздану гомилу. Војска је постала плаћеничка.

Данас Америка храни своје становништво са истом мотивацијом, јер и оно не ради готово ништа: Производња у САД се свела на 15% БНД-а, док услуге и трговина чине 85%. Од оних 15%, две трећине чини војноииндустријски комплекс. Грађанин САД данас једе на рачун Арапа, или Авганситанаца, као штоје Римљанин јео на рачун Гала и Германа, а Грк на рачун Персије и Азије уопште. Потпуно исти процеси захватили су и позни Египат и позну Византију, да не идем даље. Империје морају да отимају и баш отимачина постаје њихов привредни модел. Наравно, САД нису нешто само по себи, већ само продужетак евроске цивилизације, њена позна и деструктивна слика. Проблем настаје кад се испостави да неки, рецимо, Египћанин, или Ирачанин, никаквим даљим изгладњивањем себе и своје породице, не може да нахрани Амера. Онда се тражи следећа жртва. Неко ће рећи да су нека Сирија, или да је неки Авганистан, сувише мали да хране Америку. Нису, ако је хране на кратак рок. Пример је и Србија: Србин, који ради исто колико и Американац, има око 15 пута мању плату. Једну петнаестину добије он, друге две петнаестине му отму домаћи лопови, држава му узме још две петнаестине, а остатак, који је, отприлике, две трећине, прелива се напоље. Србија има одлив од 5 милијарди долара годишње по непознатим основама и још 6-7 милијарди по основу трговинског дефицита. Грубо прерачунато, сваки становник Србије Западу годишње исповрне 2-3000 долара. Томе треба додати и профит који стране фирме овде извлаче и пребацују у матичне земље. То исто раде и Румунија, Бугарска, Пољска и на десетине других земаља у свету. Тако дебели ждерач хамбургера у САД себи може да приушти све оне хамбургере, које нису појели Србин, Бугарин, Пољак итд. Тако велике цивилизације затварају круг: Пре хиљаду година, Запад је био лабава пљачкашка конфедерација сродних народа. Биле су потребне стотине година да се уздигне култура, а с њом и привредни модел, који спада у ту културу. Урушавањем привредног модела, који је сам себи противречан и кога, временом, разједају управо те противречности, цивилизација се враћа на пљачку. Запад ће се урушити оног тренутка кад онај део света, који је у захвату њихових бомбардера, буде тако темељно осиромашен, да ни пљачка више неће давати резултате. Но, дотле ћемо још чекати-има још оваца и вуне. Важно је разумети и ово: Не ради се овде о директној пљачци нафте, шума, вода итд. То се подразумева, али није кључно. Срж пљачке је отимање националнихј доходака поробљених земаља. Где год прође америчка авијација, однос плата и цена се драматично промени.

У слободној СФРЈ сте примали плату сто марака, али куповна моћ вам је била три пута већа него данас. Имали сте, дакле, новац који је био ваш. Данас имате нешто пара, ако добијате плату, али тај новац није ваш, он само пролази кроз ваше руке а, суштински, припада другоме. Има оних који мисле, рецимо, да је СФРЈ била тамница народа, посебно српског (и ја се слажем са тим) али, у привредном смислу, та држава је била џин за данашњу Србију. Друштвена својина је уништена не због ниске ефикасности (јер данашња је још нижа), нити због идеологије, већ да би се отворила за пљачку. Наравно, преко све ове пљачке, трче различити изговори, од фантомског увођења демократије, до заштите људских права и спречавања хуманитарних катастрофа. И, ти изговори пале, јер масе хватају на емоцију. У Србији се, већ два дана, тупе зуби и рабате тастатуре да се разобличи лаж о хемисјком оружју у Сирији. Потпуно је свеједно да ли су изведене неке нове Маркале, или тог оружја уопште нема. Исто тако, само будале могу да верују да се одлука о интервенцији доноси данас; војска је систем који мора да се покрене месецима раније. Остаје непознаница реакција Русије и, донекле, Кине.

Моја је процена да ће се Русија борити против пустошења Сирије у УН, али да неће ризиковати конфронтацију са Западом, односно да ће, у крајњој линији, препустити Сирију њеној судбини. Исто тако, мислим да Сирија није добила С-300 системе већ, евентуално, неку усамљену батерију, која није у оперативној употреби.
Ти системи би, ако су уопште испоручени Сирији, морали имати руске посаде, јер се обука не може извести за месец дана. Нисам сигуран да их имају, а на ту мисао ме наводи и лакоћа са којом се Запад припрема за интервенцију. Другачије овца брсти, кад је курјак гледа, каже народ.
Све у свему, Сирији не гине демократија.
Вероватно је Иран следећи, али прво се мора пронаћи „пета колона“, неки ирански Недић, или Љотић, са одговарајућим трупама.
Иранци, међутим, имају незгодну навику да такве ликвидирају, па их није лако пронаћи. Могуће је да ће бити злоупотребљени Курди и страни плаћеници, који ће глумити „незадовољни народ Ирана“. Наравно, мораће мало дуже да траје „омекшавање“ бомбардовањима, јер ће то бити сукоб са најозбиљнијим противником до сада.
И овде је улога Русије кључна: ако на време каже Иранцима да их неће подржати и да су сами, помоћи ће им. Уколико их одржава у уверењу да ће им помоћи, а то не учини, ослабиће их.

 

14 mišljenja na „Милан Миленковић: Антиохија

  1. „И овде је улога Русије кључна: ако на време каже Иранцима да их неће подржати и да су сами, помоћи ће им. Уколико их одржава у уверењу да ће им помоћи, а то не учини, ослабиће их.“ АКО? UKOLIKO? како бре АКО/уколико кад се вековима зна увек исти одговор? без изузетка!

    Sviđa mi se

  2. Оно што код Руса мени није јасно, иако и мени све мирише на препуштање Сирије својој судбини, како Рује мисле да поврате углед међу својим савезницима ако исте препуштају једног по једног Империји. Донекле разумем либијски случај, Гадафи је хтео да сади тикве са ђаволом, па су му се о главу разлупале, али у Сирију је Рус толио уложио и сада да напусти некако ми није логично. Но, видећемо, расплет је близу.

    Sviđa mi se

    • Бато, то што су они „слаби за НАТО“ је мањи проблем; проблем је што превише Срба у то одбија да поверује, мада нам сами Руси то на фини и дипломатски начин често поручују. Ако пођемо од претпоставке да са неким морамо (пошто се политика неонесврставања по Кишпрдилов др Станислафу показала као нереална. Одбијајући да се сврстамо – постигли смо да сада на нас дижу ногу и једни и други; неутрални могу да буду само снажни, они који странама у спору на пример – чувају паре 🙂 ), а да нас запад неће овакве какви смо – остаје отворено питање: Хоће ли нас Руси, какве нас хоће и има ли шансе да од тога и Србија има користи?
      Ово наравно није питање за нас (какви смо – и боље да није), већ за администрацију РФ, на које она одбија да одговори још од времена покушаја пуча против Горбачова. И то је прво што ме одбија од сарадње са таквим „партнером“ и љубави према таквој „браћи“.
      Наравно, друга прича је што сам ја прилично сигуран да у Москви ипак јесу рекли Ивици Дачићу да је „Русија превише слаба за НАТО“ али иовако ме бије глас да сам наивчина и лош Србин… Замисли још да неко помисли како верујем Дачићу?

      Sviđa mi se

      • Колико се сећам, код Панарина сам читао да је БГ предвиђен за један од 4 града евроазијских интеграција, а постоји једна од изјава “Ако победимо у Сирији, ето нас у Србији“ што имплицира, то се може прочитати и код других аутора, да је тамо главна битка. Време ће показати да ли је Русима превасходно битан редослед потеза или су, како кажете ти и Бата, једноставно слаби. На Сирији ће се показати.

        Sviđa mi se

    • Добро, али шта је њу спречавало да испоручи Сирији најмодерније противавионске системе? Нисам ни мислио да ће се отворено ући у сукоб као пре 70 година, али постоји низ ствари које могу да се ураде да будеш у сукобу, а да ниси на терену.

      Sviđa mi se

    • &Нимбус
      А где је то НАТО показао своју јачину?
      Можда само онима који нису имали чиме да се бране.
      Интересујеме шта би се догодило када би НАТО изгубио једно стотинак авиона и када би нека ракетица пала на НАТО територију.
      Русија сигурно није слаба за НАТО јер јој је НАТО територија испред носа а колика је руска територија по дубини?
      Зар ти мислиш да руске ракете нису нанишаниле неке главне циљеве на НАТО територији?

      Sviđa mi se

  3. Да имају ракетне системе, не би ни дошло до напада. Мислим да Срби, по неком старом рефлексу, верују да се Русија природно конфронтира са Западом али, у реалности, нема доказа за то. Чарке у СБ УН нису конфронтација. Русија, из неког разлога, који ми не знамо, губи глобалну игру, поод изговором да још није довољно јака, а не ради ништа да јача постане. Нешто нам промиче у размишљању, а не знам шта тачно. Шта је спречило русију да, пре годину дана, напуни Сирију С 300 сиситемима? Шта је спречава да данас напуни Иран, кад и бабе виде да је он следећи на реду?

    Sviđa mi se

    • Конфротација Русије са Западом јесте “природна“ због вековне тежње Запада да се докопа руских сировина. Дакле, хтели-не хтели та конфротација је стална категорија. Оно што мене збуњује јесте да ће Руси, уколико чврсто сада не стану иза Сирије имати велики проблем кредибилитета код мањих народа који ће ствари гледати овако – па, чекајте, продали сте Србију, Ирак, Авганистан, Либију, сада и Сирију, море јеб’те се. Ако Руси хоће, а хоће сигурно, да се врате на велику сцену, онда ће морати дебело да поразмисле о одбрани својих савезника или исте неће имати.

      Sviđa mi se

      • Лако је нама да бистримо одавде, али гео-политика једноставно не функционише тако упрошћено.
        Ево на пример – Руси дају С-300 Сирији.
        Најпре, губимо из вида да је то систем који је у употреби 20 година, дакле застарео. Али, несумљиво да је добар. И шта ће бити? Сиријци ће успети да оборе 30 авиона НАТО уместо 5 колико ће овако оборити. Исход обрачуна ће бити исти. Са друге стране, колико ће Русија изгубити, јер сигурно да ЕУ и Америка неће добрим оком гледати на сврставање Руса уз Сирију? У игри су десетине и стотине милијарди долара. И то, као најмања могућа штета.
        Да окренемо питање: Да ли је јасно да НАТО руши једну по једну земљу око Русије? После Сирије на реду је Иран? Је ли тако? Тако је. Па једноставно је питање: Пошто је свима све јасно, зашто све досад нападнуте земље + још ненападнути Иран нису превазишле међусобне спорове и свесне да су све животно угрожене одговориле НАТО удруженим снагама, одједном? Тада би Руска помоћ имала смисла.
        Имамо чињеницу да су се те арапске земље требале удружити, али нису то урадиле, а очекујемо од Руса да једној по једној помажу, ризикујући напад на себе од кога се не могу одбранити?
        Русија за НАТО заостаје војно-технолошки две генерације. УСА троши 60% средстава које се у свету потроше на војску, а Русија није чак ни друга на тој ранг-листи. .Али, није то највећи проблем. Руски војни „меки трбух“ је демографија. Руса има свега 130 милиона. Да их је бар још 500 милиона, ситуација би била радикално друкчија.
        Но, нико није будала ни кукавица, поготово не Руси. Ја мислим да ни у овом случају неће војно реаговати. Али, сада већ не бих ставио све паре на руску пасивност. Видећемо.

        Sviđa mi se

  4. Русија је на првом месту у свету по броју ловаца извезених 2009–2013.

    Према проценама Центра за анализу светске трговине оружјем (ЦАМТО), Русија заузима прво место у свету по броју извезених нових вишенаменских ловаца 2009–2013. и судећи према предвиђеним испорукама има велике шансе да ту позицију задржи и у наредном периоду.

    Према подацима ЦАМТО-а, између 2009. и 2017. испоручена су или су предвиђена за испоруку 372 нова руска вишенаменска ловца у вредности од око 17,1 милијарде долара.
    Укупан светски извоз нових вишенаменских ловаца у периоду 2009–2013. достигао је 559 авиона, а за период 2013–2017. очекује се извоз у обиму од 517 авиона.
    +++++++++++++++++++++++++++
    Руски авио-конструктори отпочели су развој беспилотног ловца шесте генерације, преноси РИА „Новости“ позивајући се на наводе бившег начелника Руског ратног ваздухопловства Петра Дејнекина.
    У Русији се тренутно приводе крају тестови ловца пете генерације Т-50.
    ++++++++++++++++++++++++++
    ТОЛИКО О РУСКОМ ЗАОСТАЈАЊУ.

    Sviđa mi se

  5. Морам да се сложим са Нимбусом у погледу снаге русије. Русија је извезла више оружја, него што га је увела у оперативну употребу код себе. С друге стране, Русија је и сама капиталистичка земља и тиме је знатно измењена геополитика, за коју ми још верујемо да постоји у истом смислу, у коме је постојала раније.
    Исход напада, наравно, не би био различит да Сирија има једну батерију С 300, али да их има десетак, већ би другачије било. С 300 јесте застарео, али јесте и прављен за авионе који су данас у оперативној употреби у НАТО пакту. Опет, и ти системи морају бити брањени лаким ПВО системима, да им се не пришуња неко у радарској сенци. Сам на бојишту, С 300 је рањив

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s