Милан Миленковић: О СРБИМА И БОГОВИМА

bog

Релативно ретка саопштења Синода СПЦ показује колико се Црква однародила и претворила у интерни сервис, који је сасвим равнодушан према сопственом народу и његовој судбини. Не знам како је било раније, али током пола века, колико ја ходам по земљи, овакве бруке није било, а ни оваквог лизања Цркве са „демократским и легално изабраним режимом“. Кресне и нека варница, али се увек оконча у братском загрљају власти и цркве.

Нисмо ни ми, мислим на српски народ, невини у целој ствари. Демократска и дефетистичка расположења, која су нас захватила последњих десетак година, изменила су и наш однос према цркви, па и према Богу. Народ који верује у себе, који је самосвестан и спреман на борбу и жртву, има свог, народног бога. Кроз тог, племенског бога, народ поштује услове захваљујући којима је надмоћан у оквиру историје. Своје врлине, своју ратничко самопоштовање, народ пројектује у више биће и клања се самом себи у лицу бога. Потпуно је свеједно како се зове тај бог, јер овде се не ради о врсти религије, већ о сталном редефиниосању истог бога, или богова, већ прeма томе у којој се фази налази „изабрани“ народ. Када један народ осети да нестаје, када се будућност одмакне од њега, кад ослаби вера у слободу, када му слугерањске потребе продру у колективно-несвесно, тада и његов бог доживљава метаморфозу. Тада се бог рата мења у „доброг бога“ који, наместо борбе за опстанак, наместо победе, нуди „душевни спокој“ и „мир са собом“ као највишу врлину. У раном добу незамислива љубав према непријатељу, сада постаје водећи морални захтев. Тај бог више није племенски бог, бог изабраног народа, већ космополит, божанство фелаха и робова. Кад у народу нестане нагон за јуначком смрћу и веселим покољем, кад више није у стању да осети удар адреналина и серотонина, који ништа не може да дадне тако као поглед на поприште добијене битке, онда тај народ редефинише и појам свог бога који, од сад, више није ту да нам подари победу и преда наше непријатеље у руке, него нам само ровари по шупљинама моралног и вредносног система, док нас сасвим не кастрира. Уз бога који је моћ, и народ је бог. У млитавом народу, који више није у стању да се креће на висинама историје, рађа се једно велико ништа – добри бог.

Vice versa, и бог је имао свој изабрани народ, а сада скупа с њим постаје декадент и космополит, почиње да лута, да никад више не нађе спокоја, иако само о спокоју говори. Тако бог постаје противречје живота и тако се збива метафизички обрт ка смрти и народа, и његовог бога. Нарастајуће теолошко знање, а с њим и бесмислене и досадне расправе о вери, потврђују ову чињеницу. Бог се из срца преселио у главу; оно што је било дубоко проосећано и сасвим иза гвозденог ланца каузалистике, сада се у њ веже и постаје ствар дебате, која се одвија на висини морбидне дијалектике којом нас угњетавају црква и школовани теолози. Оно што је нашим дедовима било незамисливо (окретање другог образа, бацање хлеба на оног ко те каменом гађа и сличне глупости), сада постаје морални императив првог реда. Наша болест се зове – модерно доба. Разболели смо се од гњилог мира, трулих компромиса и људских права, корумпирани смо потрошачким начином живота и пацифистичким расположењима.
Сада нам наш, до скоро племенски бог, даје алиби за сваки пораз и за сваку срамоту. Ми више нисмо изабрани народ једног – баш тог бога – већ само народ међу другим народима. Нарастајућа улога СПЦ сасвим се уклапа у овај процес.
Док је, само три-четири генерације раније, обичан човек у свештенику гледао тек племенског жреца, а цркву једва примећивао као неку озбиљну организацију, сада мора да гледа обесне, у хедонизам огрезле владике, које га одвраћају од борбе и слободе. Пре само стотинак година, народ је поштовао, или није овог или оног попа и владику, а не цркву уопште. Сада се наморава да се повинује ауторитету саме институције и тиме се одрекне свих својих виталних нагона и постане роб. Лично сам гадљив на слугерањска расположења, гаде ми се пацифисти, вегетеријанци, борци за људска права, невладине организације, владике у аудијима, патријарх који издаје своје стадо…Бог који од нас тражи само да савијемо шију, више није мој бог.

Уосталом, ево како је нашег бога видео Милутин Бојић, пре мање од сто година:

„Ја нећу плакати над кулама палим,
ни у мртвом дому тугованке плести.
Не можеш са собом Небо ми одвести,
А ја знам на песку дићи Јерусалим.
Јер ветар слободе мој је сан и срећа.
Њим ћу да се храним, њега ћу да пијем,
А он расте тамо где ја стег свој вијем,
И расте из моје мишице и плећа“.

То је бог слободе, пркоса и вере у победу, бог који не види никакве кривице у нама, који нас не потказује менторима и не тражи да се у уста љубимо с непријатељима.
Ми, данас, немамо више племенскиг бога и нисмо изабрани народ, што не значи да се то неће променити. Но, живот је тврд кад хоће да буде велики.
Да бисмо поново заимали свог племенског бога, најпре ми морамо поново да будемо племе и да заједницу ставимо изнад личних интереса, а муке својих сународника изнад мука наше савести. Док се то не деси, плаћаћемо цену за своју декаденцију.

Advertisements

7 mišljenja na „Милан Миленковић: О СРБИМА И БОГОВИМА

  1. „бог који не види никакве кривице у нама“
    задивљујуће самокритично
    „Да бисмо поново заимали свог племенског бога, најпре ми морамо поново да будемо племе“
    задивљујуће искрено и идеолошки доследно …
    постоји ли на кугли земљаској гласило у ком мирно расправљају такви антиподи Миленковић/Деки – брм/дрп/дрт/врт?
    живиа нам преврат

    Sviđa mi se

  2. Са доста твојих текстова сам се сложио без обзира на коментарисане делове, али овај је потпуни промашај осим што тражиш борбу. Али то доводити у везу са Црквом, још горе, са Христом самим, па тврдити како православни хришћанин је роб, је смејурија сама по себи. Увек тако бива да неко ко себе не види као хришћанина уби се доказујући како “нисам ја неверник, али…“. Не знам шта си хтео да докажеш Бојићевом песмом, али боље да си представио последњу строфу:

    “Данас шеве наше крвави су врани,
    Јер небеса шаљу страхоте пожара,
    Да нараштај нови псалме од њих ствара:
    Да нам оду спева, Бог нас патњом храни“

    Мислим да сада има други смисао.

    Sviđa mi se

  3. Дејо, површно читаш текстове и не удубљујеш се. Уместо што стално јуриш атеисте и јеретике, прочитај поново. Шта смо били, пре него што смо били хришћани? Говна?

    Sviđa mi se

    • Ма апсолутно небитно. Мој идентитет, у том смислу, је православни хришћанин и мени не треба лутање тог типа. Па, најбоље да се осећам Римљанином као и брм :).

      Sviđa mi se

  4. Ма најбоље да ви издајете атесте ко је Србин, ко је православац и сл. Отворите канцеларију, урадите печат и, кад неко дође, ви оцените да ли је он права Србенда, утврдите му степен православности, како барата ћирилицом и тај рад, и штамбиљ на буљу. 🙂 Али сад, без зезања: је л ти није сумњиво кад неко унедоглед понавља „ја сам, ја сам…не знам, добра, поштен, православац, тралала“… Што народ каже: ко о чему…Дејо, права вера ћути, не труби о себи самој.

    Sviđa mi se

    • Аман чоче, залутао си тотално :). Коментаришемо текст, веру и Цркву си споменуо ти, па је ово реакција на то. Нико се не понаша у стилу када му неко назове “добар дан“, а он одговори “ ја сам православац“. Мој одговор да сам православни хришћанин је инициран питањем “ а шта смо били пре тога“. Ја на то одговорам да је небитно, мој идентитет… итд, итд. Мислим, замарам понављањима, јер се стално ваде реченице из контекста да би се доказао неки фанатизам или шта ти га ја знам.

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s