Дејан Косановић: Љотић и Србија данас, сутра…

 Слика

 Предрасуде су деца лажи. Ако једна реч може описати српско схватање историје онда је то та реч. Врло лако узимамо ствари здраво за готово само зато што је нешто поновљено хиљаду пута.  Од тога да је Принцип пуцао, поред Фердинанда, у трудну Софију која, је л’, то није била (појачана драматика), преко мартовских демонстрација `41. које су комунисти својатали, а нису, јел’, били организатори, до Сребренице за коју се Запад уби не би ли доказао стрељање преко 8000 људи које су Срби, је л’, изгледа закопали на Марсу.

Тако је и са Димитријем Љотићем. Овде не бих превише улазио нити у његову биографију нити у његову политику према Немцима пре рата. Пре свега треба обратити пажњу на његово виђење државе и на његова дела. А оно што се догодило, када се скине копрена пропаганде, арлаукања и шизофреније, јесте да је време поприлично дало за право Димитрији Мити Љотићу.

Љотић је , пре свега, био велики противник Англа као представника либералног капитализма и Совјетије као представника комунистичке револуције. Није подносио нити једне нити друге. За ове друге нам је потпуно јасно зашто, сличне смо преживели (хм, можда и данас живимо), а ове прве ваљда је сада свима, после двадесет година неолибералне западне демократије, пукло пред очима ко је и шта је Запад и његова плутократска цивилизација. Међутим, када се десио полом 2. Св.рата, за који је Љотић сматрао да нам апсолутно није требао и да се могао избећи, бар за неко време ( мало ли је), гледао је, као и Недић уосталом, да се спасе што се спасти може. Знајући политику комуниста и да њих не интересује ослобођење само по себи, већ искључиво власт у таквој слободи и да за ту власт су спремни да учине било шта, имајући као и Недић претњу Немаца да ће се Србија даље распарчати и то са хрватским ножем под грлом, прихватио се колаборације. Окупатор је био јак, цела Европа је била под његовом чизмом и није било срамота, ради опстанка народа, савити грбину. Интересанто је да данашњи ватрени поборници 27.марта, посебно левичари (комунисти) нимало немају разумевања за поступке Недића и Љотића, али да их човек пита за Милоша Обреновића биће пуна уста његове државничке мудрости типа – није се могло против такве силе сабљом, затим, оправдање клања Карађорђа за спас народа итд. Иако Турци за 100 година нису могли побити Срба ко’цем и сабљом колико Немци за десет дана, Милош је државник, а Недић и Љотић колаборационисти и издајници. Ах, неће бити.  Нешто је ту друго у питању. Љотић је, пре свега, био њихов жестоки идеолошки противник – и представника западне демократије у Србији и комуниста и из тог разлога се њему не жели дати значај који је имао, не у спасавању српског народа, већ у великом смањењу његових жртава.

Оно што је мени код Љотића најинтересантније јесте његово виђење државе. Без сумње, то је монархија на челу са Краљем по вертикали Бог-Краљ-домаћин, где је Бог систем вредности који влада у тој држави, Краљ је Божији миропомазаник и врховни домаћин који брине о хармонији и домаћин као глава куће и породице као основне ћелије друштва. И то је у реду. Многи монархисти виде овакав начин државног уређења, али Љотић је јединствен по сталешком принципу друштвеног уређења (не мешати са фашизмом, јер постоје више него очигледне разлике). Дакле, он није априори против парламентаризма. Не, он је против страначког парламентаризма који гуши и дави све здраве народне снаге и који не представља никог до самога себе.

“Странке имају интерес да постану јаке и сваким даном све јаче и да што дуже владају, а то су интереси самостални и они обично иду у раскорак са интересима земље”. (Сабрана дела, књига прва, стр. 27)

“Највећа разлика између сталежа и странака је у томе да држава живи од сталежа, док странке живе од државе чак и када су у опозицији: „Јер, нема ни једне политичке странке која нема претензију да седи у влади. Па кад је воде и најпоштенији и најистакнутији људи, она се појављује као паразит кад седне горе. Сталежи нису паразити”. (исто, стр. 28)

Уместо странака, које би наравно забранио (Бог му души добро дао), он кандидује сталеже – пољопривреднике представља представник тог сталежа, трговце представник трговачког сталежа итд, итд. Као још једну од битнијих разлика између странака и сталежа он каже:

“Сталежи су природна творевина људског друштва, а странке то нису. Сталежи су чврста организација, иако сада њима нико не признаје право грађанства. Закони не познају сталеже. Иако сталежи нису предвиђени у закону, ипак,  сталежи фактично постоје и без признања законског. А странку држава треба да прими, да је решава и када је призна – да она ипак не постоји.“ (исто, стр. 32)

Наравно, он, такође, види поделу власти на управну (Влада) и судску, али то је за овај текст тренутно небитно, јер укидање странака у неком будућем српском систему је од кључне важности. Мање је битно које ће ресоре држати Влада, однос Владе и Скупштине итд.

Љотић је, даље, велики противник, као православни хришћанин, првенства материје над  духом, па каже:

-повратком народа на његове органске и природне духовне основе, повратку духу јединства и мучеништва, кога се наш народ под утицајем нововековних идеја одрекао и “ставио га на страну“ за тренутак се успававши и заборавивши да не живи човек само од хлеба и воде, него и од благодати Духа Светога, јер, како сведочи Љотић “ми смо се тог духа одрекли. Примили смо дух супротан. Потрчали смо за влашћу, чашћу и слашћу, а борбу јуначку, честиту, поштену, мученичку смо одбацили. Па се ваљамо у гњилости, трулежи и смраду. Па нас дави блато. Па смо изгубили стид, па се поносимо оним чега су се наши преци стидели.“ (Сабрана дела, књига друга, стр. 13)

Нераскидива је веза промене система у држави и система вредности у њој. Уколико се прво деси без другога “џаба се кречило“. Ако Србима и даље остане систем вредности “ у се, на се и пода се“ онда је и најбољи систем државног уређења осуђен на пропаст. Срби се морају отргнути од некада атеистичког, данас људскоправашког погледа на свет и вратити својој Мајци, Српској Православној Цркви која од Светог Саве бди (мање или више успешно) над својим народом и које да није било одавно Срби не би били оно што, ипак,  поред свих недаћа, јесу и дан данас, иако је тај пламичак све тањи, све тиши, он гори ( наравно и они који воде СПЦ ће морати доживети промене, јер то је conditio sine qua non за успешан духовни препород)

Кључно је питање како доћи до тога, односно, до велике промене, а то је питање на које сви избегавају да дају одговоре или дају погрешне. Ретке су политичке организације које би да мењају систем у Србији. Једна од њих су Двери. Али Двери би да то раде “изнутра“. Дакле, изаћи на изборе, добити гласове, па систем рушити његовом игром. Не бива. Прво, како се такмичити са неким који унапред, пре него што утакмица и почне, води са 20:0? Друго, када утакмица почне “судије“ су увек некако пристрасне, па “што важи за Јупитера, не важи и за вола“? Треће, који је то пример у свету показао да се тако може мењати један систем било који да је?

Исте грешке је правио и Љотић. Хтео је суштински да мења систем тако што је излазио на изборе. Не може се у друштву лопова и сецикеса остати поштен, не може се у лудници остати нормалан. За разлику од Љотића, Корнелије Кодреану (“румунски Љотић“) је схватио да олош само један језик препознаје, а то је и одговор како до промена – СИЛА. Додуше,  Кодреану је због тога и убијен од стране румунског краља, али ја ни не тврдим да ће нас противници дочекати хлебом и сољу. Не, удариће свиме што поседују, али друге нам нема. Ко верује да ћа нам они у свом систему дозволити да исти мењамо или је глуп или наиван. Не желим више да будем нити глуп, још мање наиван, а ако је цена тога страдање, па…, нека тако буде.

Шта је потребно урадити као прве кораке? Свуда и на сваком месту, организовано дочекивати диктаторе и нападати их, што вербално, што уз помоћ сезонског поврћа и кокошијих производа, константно их провоцирајући. Насилни неоргански режим по својој природи не може без репресије – Текериш је недавно добар пример, али недовољан – уследиће хапшења, малтретирања и пребијања. Тада ући у другу фазу, стрпљиво чекајући да се количина репресије намножи, а онда ударити конвенционалним средствима -за пребијеног саборца пребити начелника СУП-а где је дотични приведен – за ухапшеног саборца и противправно држање (продужења притвора унедоглед), а скоро су сва таква, киднаповати неког од олоша из, рецимо, НВО-шпијунског сектора и захтевати пуштање – за убијеног саборца узвратити истом мером. Доста је било приче, наклапања и губљења времена. Сила искључиво силу познаје и препознаје. Нисте хтели разговоре, договоре и преговоре, нисте хтели песму, слушајте олују. Дубоко сам уверен да другог пута нема и да из раља нелибералног шљама се не може извући тако што ће се том шљаму терцирати, но шљам се мора ударити, најјаче што се може…, па ко претекне.

„Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири.“

Свети Митрополит Филарет Московски

Advertisements

13 mišljenja na „Дејан Косановић: Љотић и Србија данас, сутра…

  1. Текст је користан јер отвара неке теме о којим се „све зна“ али се нико не усуђује да поведе дебату. Јес’ да смо ми овдашњи имали намеру да се концентришемо на нека питања актуелнија него што је то заоставштина Димитрија Љотића, али ко зна зашто је ово добро… У народу који се поноси чињеницом да два човека сасвим легитимно могу да оснују три партије и кољу се око три програма – дебата никад није узалудна. Нешто корисно увек исплива на површину.

    Лично, имам утисак да је текст писан на брзину и да му недостају неке кључне ствари које би једном за сва времена објасниле позицију Љотића и његове организације између великих ратова и током окупације Србије ’41. – ’44. године.
    На пример, шта су тачно „сталежи“ и на који начин би они били уведени у политичку арену, ако је како аутор и сам каже – политички систем тог времена препознавао само странке? Да ли би Љотић и његов Збор изашли на изборе, победили, а онда присилили краља да промени устав (или донесе указ) ради укидања странака и васпостављање сталежа као јединих политичких субјеката? Да ли би нека богомољачко-домаћинска револуција требало да доведе краља – домаћина пред свршен чин и постигне исто? Како, и што је још важније – с ким?

    Даље, какву проходност би у оквиру сталежа имале различите идеје, попут демократије, фашизма, нацизма, клерикализма… Да ли би се о њима равноправно изјашњавали пољопривредни и научни сталеж или би научни (слутим) имао право на глас вишка код одлучивања? Шта ако би неки занатлија (члан занатског сталежа) под утицајем неких хемикалија одлучио да његов син не би требало да шије амове и серсане, већ скупи неку цркавицу и пошаље га на Сорбону (или на Јеил 🙂 ) да учи науке? Да ли би поносни дипломац за посланика или сенатора био кандидован као члан занатског или академског сталежа? И како би се арбитрирало на тему чије дипломе (тј. чији сталеж) су мериторније – стране или србске, Јеил или Крагујевац? Мичиген или Мегатренд?
    Да ли би и пољопривредни сталеж имао онај „златни глас“ (који сам наслутио да би имао „научни“) у дебати са министарством финансија (кога би ваљда водио неко из финансијског сталежа) око наводњавања, или би финансиста свом колеги из другог сталежа рекао: „Сиктер сељачино, ти ћеш мени о буџету а из дупета ти вири курузовина…“
    Гледе политичког система и организације избора… Под условом да сам добро схватио: Избори ваљда не би били забрањени?!

    У вези начина за смену власти и промену парадигме…
    Љотић тада као ни Двери сада иза себе немају довољну подршку оних које би желели да представљају, због тога (ако ни због чега другог) насилна промена власти није могућа.
    Систем вредности (за који се слажем да је дно дна) такође није могуће мењати у време када су забрана продаје алкохола након 22,00 и најава забране уласка малолетника у кафане једино што може да изазове какве-такве емоције. За битку је потребна или огромна надмоћ у материјално техничким средствима или огромна емоција која води учеснике; ако то изостане, добијемо само нешто попут мачјег секса – ни мањег … „споловила“ – ни веће дреке. Србијанска (и српска) јавност је данас тако успешно анестезирана да је из блаженог „кулирања“ може пренути само нагли шок попут пожара у апатинској пивари, синхронизовани земљотреси у Грчкој, Монтенегру и Турској или генерални штрајкови инжењера Самсунга и Нокије. Али, то се неће десити, за то су се побринули спин доктори, људи који зарађују милионе евара на проучавању психологије маса и креирању „личног става“ милијарди бирача од Норвешке до Индије и од Сахалина до Калифорније (идући на запад).
    Дакле, седамдесет и више година касније, налазиш се на истим позицијама где је већ био твој омиљени политичар: Ни он тада ни ти данас немате посла са митским бићима која једва чекају да наиђу неки завојевачи који би им омогућили да учине јуриш право на србско небо, већ са блазираном и умишљеном руљом која мисли да јој самим тим што је благоизволела да се роди – нешто припада („јер она то заслужује“)… Славне битке из којих настају митови су прошлост, између осталог и захваљујући интернету који омогућава да друштво које се својевремено поносило просечно широким образовањем, постане дружина фах-идиота који даноноћно текбире или о евроинтеграцијама које немају алтернативу, или о повратку цркви, коренима и потреби да се под хитно уведу још два тромесечна поста, па да видимо ко су мајци – прави Срби, ко је вера а ко је невера…

    И коначно због чега је промена парадигме и курса којим се Србија упутила могућа само на миран начин:
    Када се позиваш на Румуна кога је убио његов краљ, ризикујеш да ти се деси његова судбина, тј. да улудо изгубиш главу. Јер, ако мислиш да ти и твоји истомишљеници имате право да НА СВАКИ НАЧИН са власти уклоните оне који вам сметају, и ОНИ имају исто право да ту власт бране НА СВАКИ НАЧИН. С тим што је њихово право нешто јаче, прво јер су код њих и нож и пендрек и погача и благајна, и друго – јер је за њих какогод – ипак гласало много више Срба (и Србијанаца) него за тебе и опцију коју подржаваш. Што значи, власт не ваља, али већина грађана из разлога које сам навео трпи ту неваљалу власт… Нисам сигуран да је то због страха или глупости, пре ће бити да је та већина на неки начин заспинована и подмићена. Што ће рећи, зајеби револуције (и сам кажеш да комунисти који су били боље организовани од данашње “ српске алтернативе“ никад не би освојили власт да се није десила и једна глобална катастрофа која им је ишла у прилог), а прихвати се просвећивања и провоцирања јавности; да сваки глупан који мисли да купљена диплома са Сингидунума нешто вреди, барем кад остане сам са својим одразом у огледалу пожели да пљуне глупана који му се кези са зида.

    Sviđa mi se

    • Дај да прво разјаснимо једну ствар којом сам помињањем Двери ризиковао погрешно схватање. Двери су споменуте искључиво због тога што су једина, апсолутна једина, организација која уопште помиње промену система. Иако је то благо и по мени недовољно они то ипак раде, па сам због тога критиковао тај став јер – наведи пример у историји када се систем променио тако што си играо по њиховим правилима или да будем прецизнији, да ли се то икада десило мирним средствима? То је велика заблуда и губљење времена. Исто је радио и Љотић. Желео промену система, али да вероватно сачека три века, а не би ни тада, да освоји већину у парламенту, па тек онда да мења систем. Не кажем, до скоро сам сам имао ту копрену на очима, али више не.

      Што се, пак, сталежа тиче замисли некадашње еснафе. Замени ту реч за сталеж и добићеш одговор на своје питање. Избори би се вршили у оквиру сваког сталежа понаособ и та особа, изабрана у свом сталежу би исти представљала у Скупштини.

      “Даље, какву проходност би у оквиру сталежа имале различите идеје, попут демократије, фашизма, нацизма, клерикализма…“

      Које идеје? У овом систему то не постоји, јер је превазиђено. Која демократија када не постоје више странке, који фашизам када нема Вође осим Краља, који нацизам када Србин расно питање није никада ни постављао, који клерикализам када никада нисмо били Ватикан… . Политика више није у рукама појединаца, већ је у струци што ће рећи, закон о пољопривредном земљишту неће доносити онај коме странац тутне више лове у џеп него представник пољопривредног сталежа, а који је директно одговоран свом сталежу од кога је изабран. Не пледирам да су овде сви одговори, разрада је ту огромна и ван мог домашаја, али мислим да је ту суштина.

      “Љотић тада као ни Двери сада иза себе немају довољну подршку оних које би желели да представљају, због тога (ако ни због чега другог) насилна промена власти није могућа.“

      Како ти замишљаш ту промену? Чекати да скупиш милион Срба, па да онда мењаш? Тако би, извини, и моја баба знала да мења ствари. И овде нико не говори о промени власти, већ о промени система. То је велика разлика. Како? Е сад, и са овим сам дао довољно материјала за једну добру тужбу, па не бих да им превише помажем :). Рећи ћу само ово, ја при тој промени уопште не рачунам на народ на који си утрошио читав пасус беспотребно, то ни у мом тексту нема.

      И у последњем пасусу пишеш о власти. Па, нисам ја текст написао да сјаши Курта да узјаши Мурта, о скидању једних, а довођењу других. Текст је о промени система, по стоти пут понављам, а систем никада нису мењале масе, то запамти.

      Што се тиче савета тешко да ћу то моћи, јер да си ти прошао последње две године као и ја, био на терену поваздан не пропуштајући малтене нити један скуп, шетње, протести, три дана и две ноћи на Тргу 6. априла и резултат? Нула. Губљење времена. Ја разумем да смо сви ми конформисти, да је супер ако се окупи 50 000 људи, али само да не идем ја да се смрзавам и да волимо да нам се све принесе поготово слобода ако је могуће, али то тако не иде. Никада није ни ишло. Само млатимо празну сламу и ништа не урадимо. За мене, доста је било.

      П.С. Кодреану, Бог да му душу прости, је умро ради својих уверења. Веруј, није то најстрашније што може да се деси човеку тако да је и страх од тога безразложан.

      Sviđa mi se

  2. Ах, странке су криве вратимо сталеже,то јест касте. Нису сине странке криве, већ си ти крив што не умеш да се њима користиш. Странка служи да обједини и артикулише одређени правац у политичком размишљању док у Србији странка је схваћена као клан особа са истим личним интересима. Што произилази из родовског схватања народа (скупа породица тј домаћина) и државе као скупа имања то јест домаћинстава.

    Sviđa mi se

  3. Драго ми је, Дејо, да си написао овај текст. Наравно, ставићу примедбе, али није виц у томе, већ у томе да се отвори слободна дебата. На Васељенској, где се ори од љотићевштине,, ни једном нисам чуо да су моји аргументи лоши, али сам се наслушао да сам геј, да сам ђубре и, наравно, комуниста. Десничари, поготову радикални, негују ову врсту опхгођења са људима. Сад је прилика да им се узврати без уједања и вређања.
    Најпре ово:

    „Љотић је , пре свега, био велики противник Англа као представника либералног капитализма и Совјетије као представника комунистичке револуције. Није подносио нити једне нити друге. За ове друге нам је потпуно јасно зашто, сличне смо преживели (хм, можда и данас живимо)“…

    Дејо, у методолошком смислу, боље би било да објасниш зашто је нешто јасно, јер вероватно има неких који нису пропатили под комунистима и ја лично верујем да они представљају већину. На последњој анкети коју сам лично радио, на улици, не телефоном, преко 70% људи би волело да се социјаизам врати. Не кажем ово злонамерно, већ да би уочио да оно што је еби одвратно, не мора бити и другима.

    Даље:

    „Љотић је, даље, велики противник, као православни хришћанин, првенства материје над духом“…

    Он је можда другима саветовао (наводио сам неки његов цитат у коме каже да се треба жрвтовати допоследњег) да духом тријумфују над материјом, али је сам пропустио да то уради: збрисао је чим је позиција псотала густа. Уопште, његова прича уопште није у сагласју са његовим животом. Дух му се виноу у небеса, ноге заглавиле у Словенији.

    Што се сталежа тиче: он, на највулгарнији начин, брка сталеже и оложај људи у односу на поделу рада у једном друштву. Оно што он зове сталежима, јесу слојеви. остоје само два салежа, од кад је света и века: племство и свештенство. Постоји и оно што су Французи звали „трећи сталеж“, грађанство, али је оно, у равом смислу речи: противсталеж, то јест побуна против сталежа. Нема, као прва два сталежа, унутрешњу симболику, већ је једини његов разлог постојања разарање прва два сталежа. Нешто слично начину на који су Хрвати народ: сва симболика им је израсла на томе што су „противнарод“, односно резон постојања им је да живе против Срба.

    „-повратком народа на његове органске и природне духовне основе“…

    Шта су органске и природне духовне основе? То је произвољна формулација и колико год се разрађивала, остаће крјње индивидуално Љотићево тумачење ствари. Његово дело, уосталом, има све мањкавости као Мајн камф; превише је тога што се „подразумева“ и што се самим собом тумачи, што ме подсећа на Катихизис (Како ми знамо да је Исус истинитио Бог наш? Тако што су нам то рекли апостоли. Како ми знамо да су апостоли говорили истину? Тако што их је Исус поставио за утемељиваче цркве).
    Цео Љотићевопус је мањкав, наиван и дилетантски, у медолошком смислу, те представља праву философију полуинтелигента, човек који је, као и Хитлер, више јнаписао, него прочитао. Идеологија у стрипу.
    олитичка ракса му је била углавном супротна од идеологије. Све оно што је афирмисао кроз идеологију, на то се посрао у пракси. Против партија, а иде на изборе. За мучеништво, храброст и традицију, а овамо колаборационист и обегуља. Противречан сам себи. разлог зашто је Дража, за већину Срба, симпатичнији од Љотића, јесте у томе што није ухватио маглу. То исто важи и за Недића.
    Следбеници Љотићеве идеологије су, у суштини, припадници малог кружока и срски анрод ће их увек држати на маргини политике. Онда ће они, што је логична последица неприхватања, почети да грде народ што не разуме шта они хоће да им кажу. Народ ко народ, тешко прихвата национал-романтичарске приче и више гледа у фрижидер, него у сабрана дела Минтина. уосталом, Мита је ефемерна историјска личност и то се никад неће променити, ни за хиљаду година. Као идеолог је рипрост, неубедљив и плагијатор, а као политички практичар је колаборациониста и издајник оног народа који је хтео да усрећи теоријом.
    Баш то је она параноја, којом оптерећује своје присталице данас: правдање Митине идеологије нужно води у правдање колаборације као појаве уопште. То је нераздвојиво, а Срби не воле колаборацију, па да је најбоља по националне интересе. Не воле је ни данас.
    Они делови, где ти лично дајеш коментаре су најбољи део текста. Теби су ствари боље сложене у глави, него Мити, али шта ћеш, он је узор, па немаш где.

    Sviđa mi se

    • Види Милане, ДРП је од мене у пар наврата тражио текст о Љотићу, а у исто време је постављао питања у расправама поводом наше критике демократије данас и система уопште “па добро, знам шта нећете, али шта хоћете“. Дакле, овај текст није само о Љотићу или је оно што сам хтео да од њега узмем као алтернативу овоме данас. Да ли је то добра алтернатива о томе се да расправљати, али сада сецирати целу Митину идеологију, где се ја не слажем са увредама на његов рачун, је мукотрпан и нама непотребан посао. Сечеш његове реченице и тражиш филозофско објашњење као да је то суштина и знам да знаш да није, но желиш да изразиш поенту како је мал’не био неписмен.

      Што се сталежа тиче ко може неком да забрани да назове ствари својим именом. Па, цела комунистичка идеологија, као једна од деце ФБР, се заснива на плагијату хришћанства, те нешто не видех замерке у том смеру. Какве везе има ко су били сталежи у средњем веку? Љотић тако назива струковна удружења која требају постати законодавни фактор у монархији уместо странака. Ако желиш критику у том правцу боље напиши да ли је то могуће или није и ако није зашто није.

      Ако говоримо о комунистима, односно, о мом помињању Совјетије у тексту можда је боље да сам уместо “нам“ употребио “ми је јасно“, јер ако кренем и у то, онда ће текст бити предугачак. Ти константно гледаш комунисте кроз призму, како кажеш, фрижидера, а и то се може посматрати, кад би ми то уопште било битно, тек од 60-тих година. Сви заборављају да је Југославија, пре позападњивања, била СССР у малом. Чак је и први Устав те државе био копија бољшевичког Устава. Толико је Брозу било битно да се додвори Стаљину. О колхозима, разрезима жита сам већ писао. Још једна ствар. Негде, у неком коментару сам навео документ који је открио П. Симић, постоји у књизи “Тито, тајна века“. То је тајни документ ССНО-а из седамдесетих година који говори о угрожености државе, јер је енормно велики број радно, а самим тим и војно способних, људи ван државе на гастарбајтунгу. Логично се питање поставља – па када је таква финансијска идила владала у, подвлачим, целој земљи, одакле толики масовни одласци? На то још нико одговор није дао, а посебно неће Београђани, јер како би они знали како се живело у, рецимо, Поребрицама селу надомак Брчког које је цело завршило у Аустрији. Или у Поморављу и јужној Србији? Та твоја анкета је класичан спин, јер подилазиш тим људима који се, поред тога што се оправдано данас осећају угроженијим него у СФРЈ, и сентиментално сећају тог времена – били су млади. Обашка што је та анкета спроведена међ’ народом коме је и дан данас Броз већи ауторитет од Тесле нпр. Није ни чудо што је наш пад толики, али није крив народ, крива је елита, јер, ето, ти си образован човек, па користиш бесловесност овог народа да потврдиш своје тезе уместо да нападнеш комунизам који је директно одговоран за умирање Југославије и растакање Србије.

      Није ми дат ни одговор за Милоша Обреновића којег, ако се добро сећам, ти изразито цениш. Зашто је он државник када је погубио кума и Вожда, да ли је и Вожд олош, јер је збрисао после слома устанка и како је савијање Милошеве грбине политички и национално мудро, а Недићево и Љотићево није и да ли по тој логици Турци нису били окупатори?

      Да закључим. Колаборацију не волим ни ја и да сам живео у оном времену вероватно бих био са равногорцима, али то не умањује значај Недића и Љотића у великом смањењу српских жртава. Узгред, мој отац, као четворогодишњи дечак је са породицом пребегао у Србију из Подравске Слатине и да није било тог Недића и Љотића питање је да ли бих ја данас постојао, а самим тим и моја деца, а у будућности и њихова деца. Ето, кроз призму само једне фамилије колико је то нових Срба. То је њихово искупљење.

      Sviđa mi se

  4. Реци ти мени Дејо, како то ти критикујеш демократију када је никда ниси ни искусио?Како то критикујеш тржишну економију када она никада није успостављена у Србији? Како то критикујеш нео либерални концепт када ни он такође никада није био успостављен у Србији? Како можеш да причаш и критикујеш нешто што никда ниси искусио нити доживео?Тј када не знаш шта је?

    Sviđa mi se

  5. Дејо, свака иоле озбиљнија расправа, па и укафани, почиње разјашњавањем појмова. То није философија, него се ради о нужности да се људи разумеју. Појмови које нештедимице користи Љотић јесу засновани на праву да свако подразумева под неким изразом штаму јхе воља, али тиме губе озбиљност и компликују расправу. То је последица слабог полуобразовања самог Љотића. Чуо је за сталеже,али се није распитао шта то заиста јесте. То је исто као кад би неко под парламентом подразумевао скуп у Орашцу, 1804-те и то на основу голог права на сопствено мишљење.
    Оно што ме, међутим, фасцинира код Љотићевих следбеника, јесте стално моралисање у и о политици. „Тито је направио Сремски фронт да би сатро Србе“, „Милош је убио кума“, али никада, баш никада „Љотић је био колаборациониста“, „Карађорђе је убио рођеног брата“, „Краљ Александар је рођеног брата ставио у лудару“… Морал, код десниочара, „ради“ само када се говори о другима, никада о њима. Некја врста једносмерног морала. „Герман је био „црвени“ патријарх“, али Николај, који је збрисао иу одбио да,м као Герман, подели судбину са својим народом, јесте неуитан и то само зато што је „ваш“. Ваши су солобођени свих моралних обавеза, а туђи су дужни да следе мроал док им кичма не пукне.
    Скоро сам водио расправу са једним десничаром, који је убеђен да је Тито био у обавези да нападне Јасеновац, а Дража није имао никакву обавезу да нападне, рецимо, логор на Бањици, или у Нишу. Тито је водио рат само на српским територијама, да би их девастирао, а Дража је, претпостављам, ратовао само у Хрватском Загорју, да не гази српске њиве. Ти двојни критеријуми, којима стално оперишете, гробница су за ваша уверења, која су вам важнија од логике и знања. Не приговарајте више Америма и ЕУ што нема исте критеријуме за Србе, Хрвате и Шиптаре, јер ви радите исту ствар као и они.
    Рећи да је Мита Љотић био колаборациониста, није увреда, већ ноторна чињеница, која се може оповргнути само голом вером и ни једним аргументом. Док су се једни, ту укључујем и Равногорце, борили против окупатора, други су седели у окупираном Београду и, у сенци вешала, на којима су се клатили Срби, продавали идеолошке кавурме. Колаборација је, ма колико корисна била, нечасна, неморална и, што је најважније, тако „несрпска“.
    Идеологије колаборације никад неће заживети у српском народу, не зато што су комунисти написали историју, него зато што Срби сараднике окупатора, просто, не воле и неће ни волети. Идеологија Мите љотића и његова пракса се не могу раздвојити, то је интегрално животно дело. Не бисте дали ни комунистима да раздвоје савршену теорију од сумњиве праксе (опет двојни критеријум).
    Слаба страна, једна у низу, коју десничари имају је ова: друже са међусобно и само своје приче слушају. На крају им се учини да сви мисле као они, то јест, као мали кружок. Потпуно вам је промакло и да је Тито, скупа са комунизмом, био далеко омиљенији, него што се мисли у кружоцима. Успех је у политици далеко, далеко важнији, од истеривања права и правде. Победа је апсолутна предност у историји, а моралисање је оно што остаје пораженима. Такав је живот, просто.

    Sviđa mi se

    • Хе, хе, ти си начитан и надасве елоквентан човек, али од црног да буде бело неће да може. Не питам ја за Милоша због морала, већ због дуплих аршина. Је ли он љубио скуте турских окупатора или није? Да ли су Турци уопште били окупатори? То су питања на која одговора нема, јер ће показати дупли стандард.

      Нема овде твоји или моји, бар ја нисам никог овде оквалификовао као “неког“, односно, нисам оне који имају тежину у расправи. Ти ако већ хоћеш да се сврсташ није проблем, али то доноси нове заплете, свађе и нормалне дебате колико год да се разликујемо нема. Ја сам жестоки бранилац равногорског покрета (зна Павков), а сада сам написао афирмативан текст о Љотићу (делимично) и ти падаш у исти координатни систем као и они које оптужујеш за тај манир – те десничари, те колаборационисти, те мрачњаци итд. Извини, али нападати комунизам је сасвим нормално. Па није ни Љотић ни Дража владао пола века овде. То би било исто као кад би радикале нападали за оно што је чинила власт последњих 13 година. Резултати комунизма су поражавајући за српске националне интересе ма како ти то схватио. То је суштина. Дела говоре.

      Sviđa mi se

  6. Потпуно си изместио дискусију. Ради се о томе да је овде довољно изјаснити се као десничар, равногорац, љотићевац, недићевац, па да ти се призна и патриотизам, и оштење и лични дигнитет, а може се, попут једне моје колегинице, псотати и дипломирани журналиста, са неком средњом прехрамбеном, јер си, боже мој, десничар. Обрнуто, кад си левичар, онда си одмах фуњара и брозовац, па те три воде не опра.
    Што ѕе Милоша тиче, он је практичар, а не теоретичар, као Љотић. Истина је, мислим да је неспорна, да је он творац модерне Србије. Истина је и да је морално проблематичан и то машала. Опет, у време кад је он колаборирао, како кажеш, Србија је била само део Отоманског царства, а не држава. По дефиницији није могао да буде колаборациониста, а марионета свакако нијје био. Више је он користио Турке да доака својим политичким противницима, него што су они користили њега.
    Смета ми и што се расправа о Љотићу стално поставља као философска расправа, јер је он, замисли чуда, највећи српски мислилац епохе. Наравно, да би се водила академска расправа, мора се нешто и знати, односно мора се придржавати медолошких правила при разматрању неког проблема. Пошто за то нема услова, брзо се склизне у емоције и збогом екадемска расправо!
    Не замери ми, али сада нешто стварно стручно, да би ти лично боље разумео овај проблем и молим те да ово не схватиш лично, већ начелно: Љотић заступа ситносопственички модел друштва и својине и то је мање-више у реду. Осећао је, и то могу да разумем, носталгију за временима у којима странке нису разбијале Србију и у којој капитал није дивљао. његово незнање, а и незнање његових присталица се огледа у томе што не знају основну историју грађанских друштава и токове историје. Ево о чему се ради: борба између ситног и крупног капитала окончана је 1794. кад је ликвидиран Робеспјер, француски Љотић, заједно са својим Јакобинцима. Победа крупног капитала је постала ТРАЈНА за свако грађанско друштво и крупни капитал ће бити једини који ће се питати док грађанско дриштво траје. Покушај да на грађанско друштво и демократију гледаш интегрално, а не да га фрагментираш, цепајући да на монархију, комуисте, фашисте, националисте итд. Све је то грађанско друштво и у њему се не одлучује ништа друго, до ли облика својине, а не врсте својине. Крупни капитал је доминантан у сваком од тих подрежима грђанског друштва, с тим што се поставља једино питање ко ће бити крупни капиталиста: држава, друштво, корпорације, појединци, банке итд. За ситни капитал нема места међу таквим играчима. зато су сви заговорници малог поседа и обичне, приватне својине, историјски губитници и, у најбољем случају, национални романтичари, кооји нису разумели велико збивање. Њихове теорије могу да буду симпатичне, па чак и патриотске, али су крајње непримењиве и неће се остварити ни у следећој реинкарнацији.
    У Србији се крупни капитал поставио као доминантан после Мајског преврата. Пре њега, у доба Обреновића, ситни капитал и мали капиталиста су били доминнантни и то је оно сећање и прича,к оји су варали љотића да умује. Историјски процеси су неповратни и једном изгубљено се не враћа.
    Политика, заједнос а идеологијама, се не може само здраворазумски укапирати, иако не умањујем значај здравог разума у свакој људској делатности. За политику, опет кјажем, вреди што и за медицину: мора се нешто и знати. Није довољно бити добар Србин и добар човек, па оперисати на отвореном срцу.

    Sviđa mi se

    • Nije dovoljno ni formalno se obrazovati, pa znati sve procese u drustvu i u jednoj zajednici kakva god da je, jer svaku cini covek, a on je, bar mislim, veca tajna od prostih definicija.

      Imas jedan veliki problem. Konstantno napadas (ili se branis, sta li) „mracnjake“ za nacin delovanja, a koristis poprilicno iste metode mada na „obrazovan“ nacin. Meni je isto ako mi neko kaze „da mi jebe mater kurvinu“ ili uctivo „znate, Vasa majka je prostitutka“.

      Ради се о томе да је овде довољно изјаснити се као десничар, равногорац, љотићевац, недићевац, па да ти се призна и патриотизам, и оштење и лични дигнитет, а може се, попут једне моје колегинице, псотати и дипломирани журналиста, са неком средњом прехрамбеном, јер си, боже мој, десничар. Обрнуто, кад си левичар, онда си одмах фуњара и брозовац, па те три воде не опра.

      Ma gde ovde? U kojoj zemlji nas dvojica zivimo? Pa, na svim radijima (skoro svim), TV, kulturi, obrazovanju (pogotovo na fakultetima) sve puca od levicara i tih ideja. Gde u Srbiji, u mejnstrimu, ima desnice? Pa, necemo valjda Vuka Draskovica i dalje svrstavati u tu opciju? Meni, licno, su ta dva termina levica-desnica odavno prevazidjena i vestacka, ali da ne otvaram sad i tu temu.

      A sad, da bi prekinuli izucavanje gradjanskog drustva vratimo se na poentu, o cemu sam i u tekstu govorio, a to je – promena sistema. Koliko znam, citah ovde, i ti se gadis istog, ali ne kazes, bar ja nisam video, kakav sistem preferiras. Ja sam u tekstu ponudio ono sto je Ljotic zvao – staleski parlament, sto ukida stranke i dovodi do nove organizacije u drustvu. Daj nam nesto o tome ili nam daj svoj model kako ti vidis promenu tog sistema koji svi napadamo.

      P.S. Oba kompa su mi na popravci, pisem na tudjem, pa se izvinjavam na engleskom (an)alfabetu 🙂

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s